INTERVJU, ANDREJ JOSIFOVSKI – PIJANISTA: SVI SMO STIGLI DO ZIDA

INTERVJU, ANDREJ JOSIFOVSKI – PIJANISTA: SVI SMO STIGLI DO ZIDA

Foto: Ekspres/ Nemanja Jovanović


Andrej Josifovski poznat je pod kodnim imenom Pijanista i bavi se poverljivim poslovima duhovne prirode. Duh Beograda ili nevidljivi čovek za kojim ostaju najvidljivije slike. Njegovo platno u svakom času može da postane bilo koji beogradski zid. On je ulični slikar, arhitekta, misionar. U potrazi za nekom drugom umetnošću on je buntovnik.

Kada i kako se street art doselio u Srbiju?

– To je otprilike bilo 1998, kada su pioniri ulične umetnosti počeli da stvaraju. Ubrzo su se organizovale i u Beogradu izložbe njihovih radova. Prvo se slikalo na zidovima kod NIS-a, kod Ade, kao i na zidovima novobeogradskih blokova.

Kako su murali evoluirali u političku žaoku, sarkazam, suptilnu poruku?

– Vrlo jednostavno, street art je javan. Te poruke je zbog toga teško cenzurisati i one su dostupne svima. To je muzej na otvorenom tako da borba i sarkazam mogu lako da dođu do izražaja.

Na koji način se street art brani od prostakluka i primitivizma, da li uspeva?

– Svako koga možemo nazvati umetnikom izbegava primitivizam. On može slikati i vulgarne stvari, ali one moraju imati poruku. To nikada ne može biti primitivizam.

Da li grafiti i murali gube osnovni smisao ako se izmeste iz političkog miljea?

– U principu, poruka mojih murala se na jedan način preklapa s politikom. To jeste politika u smislu da svaki bunt, misija, kritika jesu isto to. Ali u drugom, dubljem smislu, moji radovi su filozofska stvar. Ko će ih povezati sa društvenim fenomenima, to je njihova stvar, ja se ne zaustavljam samo na politici.

Ohrabruje li Vas činjenica da samo primitivna populistička politika kreči i skrnavi grafite i murale?

– Mi smo iluminati. Mi moramo da se krijemo dok radimo. Ubiće nas birokratija. Da sam čekao dozvole za sve, nikada ne bih ništa uradio. Ne znam ko kreči tačno, ali neko kreči definitivno. Svako se ophodi prema umetnosti kako hoće, i ne znam gde će nas to odvesti.

Foto: Nemanja Jovanović

Foto: Nemanja Jovanović

Otkud to da arhitekta slika grafite i murale!

– Slučajno, ako slučajnosti postoje. A ne postoje. Gledao sam kako to rade drugi pa sam jednostavno poželeo da budem jedan od njih. Samo sam počeo da slikam, sledio sam svoju intuiciju, instinkt. Nisam nigde učio da slikam, niti sam s nekim vežbao, sve se dešavalo na ulici i spontano je išlo jedno za drugim. Murali su neizostavan deo arhitekture, ne mogu da ih odvojim jer oni se i prave na građevinama. Da nema građevina, ne bi bilo ni murala. Ali možda je sve počelo iz ljubavi prema mestu na kojem je nešto trebalo da nastane, kao i zbog umetnosti crtanja koje sam još kao dečak voleo.

Jeste li pratili street artiste?

– Nisam previše. Street art me je najviše zainteresovao dok sam gledao jedan miting na Dorćolu 2011, a tada sam i studirao s kolegom Andrejem Žikićem, koji me je inspirisao da i ja krenem da se bavim time, mada nikada s njim nisam crtao, niti smo mnogo pričali na tu temu. Jednostavno, gledao sam kako ljudi to rade i pomislio sam da bih mogao tako i ja, i da bih se osećao sjajno zbog toga.

Šta je ulična umetnost, bunt protiv politike i stvarnosti koja nas okružuje, protiv dogmi i ideologija, ili je to samo ulična umetnost?

– Mene zanima umetnost, i ako se politika umeša u nju, onda nema ni politike ni umetnosti. Umetnost bi trebalo da je nezavisna, i u svakoj normalnoj zemlji je tako. Buntom jesam podstaknut, imam i svoj poseban bunt koji se zove „Us#&!u se“, što je pobuna protiv pomodarstva i kiča. To je intelektualna revolucija koju razvijam sa izuzetnim ljudima iz javnog života. Svi moji murali imaju jaku poruku jer uvek naglašavam da su radovi bez ideja i poruke obična dekoracija, dodvoravanje ljudima. Nema umetnosti ako je nešto samo lepo oku posmatrača, jer to onda može da radi bilo ko iole talentovan za crtanje. Da bi mural bio mural, on mora imati značenje koje se oseti. Ili ne oseti, videćemo već, vreme će pokazati.

Koji Vaš rad je Vaš lični bunt?

– Osim portreta ličnosti kojima odajem priznanje, te serije komercijalne umetnosti, odnosno umetnosti koja brzo dolazi do ljudi jer su portreti zanimljivi javnosti, postoji i druga serija radova kao što su „Ronilac“, „Plivač“, „Ruka spasa“ i ove godine naslikan „Galeb Džonatan Livingston“, koji pokazuju koliko je teška borba za kulturu, svest i street art, koji je ovde avangarda jer skoro svako ima stav: dobro je, sine, to što ti šaraš, ali čime se ti zapravo baviš?

Razumeju li ljudi Vašu poruku?

– Da bi razumeo umetnost, parafraziram jednog mog profesora, moraš da budeš obrazovan. I kraj! Tome nemam šta da dodam. Verovatno mali broj ljudi shvata moju poruku, većini je to samo lep rad, ali postoje i obrazovani ljudi koji kažu da je to portret Džonatana Livingstona, kao da je to pisac, a ne lik galeba iz romana Ričarda Baha. Neki ljudi čak vide delo „Ronilac“ i smatraju da je zanimljivo to što on viri iz reke, a ne shvataju da je to ronilac koji se bori s vodostajem, koliki god da je, da je to lični bunt. Problem je u tome što ljudi uglavnom smatraju da crtež ne mora imati poruku, da je dovoljno da bude prijatan oku, da se uklopi u ambijentalno okruženje, ali ja se time ne bavim. Ima onih koji crtaju isključivo takve radove, i to je sasvim legitimno, ali moji radovi su duboko utemeljeni u onome o čemu razmišljam, što čitam i pišem. Ne mogu da odvojim lik i delo, ti radovi imaju težinu i poruku, i bez toga ne mogu biti moji radovi.

Foto: Nemanja Jovanović

Foto: Nemanja Jovanović

Kako birate mesto?

– Mesto je usko povezano s mojom profesijom. Uvek je arhitektura presudna. Moj umetnički koncept podrazumeva uklapanje umetnosti u okolinu kako bi rad živeo sa okolinom i postao novi vizuelni identitet grada. Tako se i biraju zidovi. Takav je i mural Laneta Gutovića ispred kojeg se nalazi razrovarena livada; tamo je sve uništeno i zapušteno; kad padne, kiša sve prekrije blato. Naslikao sam Gutovića zamišljenog nad sudbinom svih nas koji se bavimo umetnošću.

Mnogi i danas ne prave razliku između grafita i murala.

– Da, jer se i grafit i mural rade na javnim površinama. Razlika je u tome što je grafit stilizovan natpis, crtež i simbol, dok je mural slika na zidu sa svim elementima koje ima svaka druga slika. Ta grafiti kultura je vrlo bitna, od nje je sve počelo i bez nje ne bi ništa dalje postojalo. To bi bilo kao da kažete kako su pećinske slike loše, dok su one iz renesanse zadivljujuće. A moralo se doći do renesanse, pa i do savremene umetnosti. Tako je i s grafitima: oni su bili prvi bunt, prvo slikanje na zidu, šaranje, iako nisu svi natpisi grafiti. Ima raznih natpisa na zidovima, a grafit ima stilizaciju, i to je umetnost. Da li se ta umetnost sviđa nekome ili ne, to je druga stvar. Mi imamo ozbiljne grafiti majstore, a jedan natpis na blogu svetske ulične umetnosti kaže „Teach kids graf­fi­ti“ (Naučite decu grafitima). Ipak, retko kad ćete čuti da neko dete kaže da će crtati grafite kad poraste.

Postoje li predrasude kod nas prema sreet artu?

-Postoje, puni smo predrasuda. Mala smo sredina, imamo velike probleme, čim postoje egzistencijalni problemi, a postoje, ljudi omalovažavaju umetnost. Na primer, dok sam pripremao izložbu, prolazili su meštani i zapitkivali me šta radim. Tu su bile razne instalacije, kao i mali milion konzervi od boje. Najčešći komentar je bio „Sve ovo si potrošio, koliko je to para bačenih!”, kao i – „Ala ti imaš slobodnog vremena!”, a ja ne znam gde ću pre da stignem. Ljudima je nepojmljivo da se neko bavi nekim stvarima, koje ironično nazivam „društveno neprihvatljivim”. Rešavanje egzistencijalnih pitanja, borbe za opstanak, hranu, posao i platu, je došlo u prvi plan, a ovo „šaranje po zidovima” se smatra gubljenjem vremena. Zbog toga je street art još uvek avangarda kod nas, toliko je mali i nepodržavan da je smešno govoriti o tome, a podatak da se u Berlinu za jedan dan proda boje koliko u Beogradu za čitavu godinu, jasan je pokazatelj gde se nalazimo. Takođe, podrška institucija, koja bi trebalo da postoji, ne postoji.

U svetu postoje i pokreti protiv ulične umetnost, kod nas ih nema. Da li je to zato što je street art marginalizovan?

-Tako je. Uvek postoje pokreti koji su protiv inovativnosti, uvek se obara jedna ideologija i stvara druga, to je deo istorijskog kruga. Ja pratim pozitivnu struju, gde se sve više stvaraju festivali street arta i brendiraju radovi. Ali uvek postoje i ljudi kojima nešto ne odgovara. Kod nas je uvek lakše kritikovati, nego nešto uraditi, to su stara srpska posla. Čak je i moda da se bude protiv nečeg.

Da li Vam traže ljudi radove?

-Traže, ali ja ne pristajem na sve poslove. Bez obzira da li se slažem sa nečim ili ne, ne prihvatam da crtam neke stvari. Tražili su i propagandu, čak i umrlice, sve sam odbio. Ja se ne bih nikad dodvoravao, odbijao sam velike novčane ponude i ljudi su bili zapanjeni mojom odlukom.Ogradio sam se od toga, neću da crtam ništa takvo, ima ko će.

Je li tačno da većina street art umetnika krije svoje lice i ime?

-Ima ih koji kriju. Ja ne krijem ništa, ja sam Andrej Josifovski, nadimak mi je Pijanista, po kome me više njih zna. Neki umetnici imaju drugi fazon, neće da kažu svoje ime, kao moja koleginica TKV, što je sasvim ok znaju i mediji i svi ko su oni, ali ona ima pseudonim, i to se poštuje. Sa druge strane, ima onih koji kriju svoje ime, a hoće da budu komercijalni, da se piše o njima, i oni misle da su ko zna šta. Ali ako hoćeš na televiziju, moraš da kažeš ko si.

Ko kreči grafite i murale?

-Neko kome smetaju, neko ko je neuk, ko misli da je esteta, a uništi rad. Imali smo prilike da vidimo da se mnogo „krečilo”. Postoje čak i ljudi koji poštuju samo strane umetnike, što je smešno, jer imamo mnogo jakestreet artiste, da nam ne treba niko sa strane. Svetski blogovi objavljuju naše radove. Ali tuđa trava je zelenija, naše ništa ne valja. Nije da ne valja, nego mi ne ulažemo u umetnost, i tako se ophodimo prema tome, zato i ne valja. Ja svaki put kažem ljudima da dođu na Bežanijsku kosu, da im pokažem čega sve ima. A šta će tek da bude!

Platili cenu za svoju umetnost, bilo je i prekršajnih prijava?

-Da, prekršajno sam osuđen. Svoju izložbu otvaram sa prekršajnom kaznom, velikom, odštampanom, gde piše da se osuđuje Andrej Josifovski zbog crtanja grafita. To ću verovatno na svaku izložbu da donosim, da vide šta su uradili. Ne znaju da u Srbiji ubijaju dve stvari – promaja i inat. A mene su pogodili u inat. I pogodiće ih i promaja. Kazna ne može da me zaustavi, jedino da mi odseku ruke, kao Savi Šumanoviću, ništa drugo ne prihvatam. I ponovo bih sve isto uradio.

Može li street art da zaustavi kič?

-Ne može, i ne treba. Nije meni krivo to što kič postoji. I što je preovladao. Meni je krivo što mi ne postojimo, što se kultura izgubila. Nemamo ni obrazovni program za decu, baš ništa nemamo, a bilo je sjajnih. Smeta mi to što je njih toliko, a nas malo. Što nemaš opciju da biraš šta ćeš biti. Svaka čast svim ovim ljudima koji napune koncerte sa dva miliona ljudi, ali gde smo tu mi? Hajde malo i da neko malo uloži i u nas. Ja se za to borim. Za naše mesto.

Gde je granica između „tradicionalne” i „ulične”umetnosti i koja se lakše cenzuriše?

-U principu mogu se lako cenzurisati i jedna i druga, jedan moj rad je opstao svega tri sata. Komunalne službe su efikasne, kada treba. Taj rad je bio dugačak deset metara, širok oko dva, i pisalo je pored njega „Jedina istina”. To je bio moj odgovor na prekrečeni mural u Novom Sadu, francuskog umetnika Remeda. To je baš “lepo” ophođenje prema kulturi u gradu koji planira da postane nova prestonica kulture u Evropi. Spekulisalo se dosta ko je to uradio, a bilo je priče i da se Crkva bunila protiv tog murala,da ga je nazvala sektaškim. Uopšte me ne zanima ko je to uradio, najstrašnije ga osuđujem. Ja sam poklonio Beogradu rad u čast Remedovog, završen je bio u pet ujutru, a već u osam sati izjutra je i taj bio prekrečen. Taj zid sada stoji potpuno išaran, dakle jedino je bitno okrečiti kada stoji određena stvar. Dakle, cenzuriše se vrlo lepo. A što se tiče razlike, pa ulična umetnost polako ulazi u galerije, kao i „tradicionalna”, pošto svaka umetnost ima tendenciju da se komercijalizuje. Ako hoćeš da živiš od umetnosti moraš i da je prodaš.

Može li street art da dosegne večnost, ili krečenje briše te stvari?

-Ti radovi uvek mogu da nestanu, u krečenju fasada, ne daj bože nekom bombardovanju. Ali mislim da se umetnost meri po tome šta je neko uradio da stvori nešto novo i drugačije. Svaka umetnost je nastala kao iskorak. Street art provocira i boli. Eduard Kobra, svetski umetnik, u Amsterdamu je između mnogih znamenitih ljudi, naučnika, slikara, odabrao da nacrta ogroman mural Ane Frank. To je oličenje bunta, velika prozivka.

Kojim našim strit umetnicima biste Vi odali počast?

-Ne mogu da ne pođem od Andreja Žikića Arteza. Iako sa njim ništa nisam radio, on je sad krenuo u neki novi stil, ali ne ulazim u to. Ipak, on je jedan od retkih koji se bavi samo street artom. I on živi od toga. Imao je hrabrosti da rizikuje i svaka mu čast. Druga je TKV, koja zaslužuje sve pohvale.

Verujete li da dela koja su u galerijama imaju istu snagu, isprovokaciju, kao ona na fasadama?

-Galerije su više nešto od čega se živi. Snažnija su dela na ulici, i svi umetnici više vole tamo da rade. Međutim, ne možete da prodate parče zida, to može jedino ako slikate po narudžbini. Ako radite za sebe, što mi najviše volimo, nema novca. Ja čak ne smem da priznam koliko sam potrošio i uložio u svoje radove, pa i u novu izložbu.

Da li je stri art u Srbija napredovala ka svetskim standardima?

-Trudimo se. Malo smo pomodari. Pa kad vidimo šta je tamo, onda i mi pokušavamo da to uradimo. A street art kod nas postoji već duže vreme, na primer i Artez, i TKV, stvaraju već četranaesti više godina. Sada malo po malo, pa iskoči neki konkurs mural. skapirali su ljudi tek sad koja je to snaga kada se pojavi mural i nosi poruku. Sećam se bio sam, u Zemunu je osvanuo novi mural, ogroman i vrhunski urađen, bila je slika Zemuna, a ljudi su prolazili i usput tek komentarisali da se pojavio mural. Danas postoje i škole „zidnog slikarstva”, gde se ozbiljno uči ova umetnost.

Da li se poruke murala danas razlikuju od devedesetih?

Devedesete sam tek rođen, pa ne znam kako se sve tačno razvijalo. Znam da je sve niklo iz grafita, iz bunta. Ne računam u njih obične natpise i političke potuke. Ispisi na zidu su obično samo politički: „Slobo, vrati se”, „Mašin-bravare, vrati se”, uvek će neko da doziva nekog. Kada bih se ja bavio time, morao bih da idem na lečenje. Što se umetnosti tiče, ona je krenula sa grafitima, a kasnije su se razvili i murali. Blu je na primer naslikao ogroman mural čoveka koji jede drveće, Berlinski zid koji se ruši i stvaraju se evri od ruševina. To su sve političke teme, ali sa druge strane, one su i dublje, društvene, sociološke teme.

Ne mogu da ih dohvate

Mnogi savremenici, ali i političari, muralima i grafitima daju prednost u vrednosnoj kritici svakidašnjice, a toga nema u cenjenim galerijama i na izložbama.

– Da, street art je danas najjača kritička struja jer je dostupan i onima koji neće otići u muzeje. Ova umetnost je najjasnije savremeno oružje kritike, ali pošto je moderno, čak i tu se nalaze pomodari koji kroz street art pokušavaju da sakupe poene.

Zbog čega su neki murali i grafiti ipak opstali?

– Koji to? Ovi koji ne mogu da se dohvate? Postoje murali, lepe slike koje nemaju poruku i nisu uništene. Mnogo drugih jeste. Ali čak i murali najznačajnijih umetnika kod nas, kao što je Vladimir Veličković, precrtani su, išarani grafitima. Uništavaju se street art radovi i te kako!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar