INTERVJU, BOJAN ZULFIKARPAŠIĆ: Klavir je moja ljubav i fascinacija koja traje

INTERVJU, BOJAN ZULFIKARPAŠIĆ: Klavir je moja ljubav i fascinacija koja traje


Bojan je stasavao uz dobru muziku, bilo da se radilo o klasici, džezu, roku, folku ili mešavinama tih elemenata. U kući njegovih roditelja muzika je takođe bila vrlo prisutna, redovno su se večere s familijom i prijateljima završavale uz pesmu i gitare, pa je izbor studiranja muzike za njega bio normalan. A te prve inspiracije presudne su za kasnije održavanje svete vatre, koja ga gura da se time bavi i pored svih poteškoća

Bojan Zulfikarpašić, poznatiji po umetničkom imenu Bojan Z (49), najbolji džezer Evrope, i posle četiri i po decenije ima osećaj uzbuđenja pri sviranju klavira i stvaranju kao da toliko toga još treba da uradi. Ovaj Beograđanin, koji poslednjih 30 godina živi i radi u Francuskoj, klavir je počeo da svira s pet godina, a u dvadesetoj je proglašen za najboljeg mladog džez muzičara bivše Jugoslavije. Pre pet godina objavio je album „Soul Shelter” i za njega dobio najprestižniju džez nagradu u Francuskoj i, još jednom, zvanje najboljeg džez muzičara. Svoj odlazak u Francusku naziva prelomnim trenutkom u mladosti jer je sve posle toga teklo logično. Na svoju karijeru gleda kao na posledicu činjenice da se bavi muzikom, kao i muzičkom produkcijom na dosta aktivan način godinama, što mu je boravak u Francuskoj omogućio.
Reklo bi se da njegova ljubav prema klaviru potiče od njegove prve fascinacije tim instrumentom, koji može da zameni čitav orkestar, što je njegova vrlina, ali i njegova zamka, tvrdi Bojan. A taj klik se dogodio kada je imao samo tri-četiri godine. Odrastajući i slušajući omiljene džez muzičare poput Majlsa Dejvisa, Djuka Elingtona… kako on kaže, aleju velikana džeza, ono što je kod njih čuo savršeno se i kod njega primilo. Od tada pa sve do danas, Zulfikarpašić temeljno, nepogrešivo uspešno temelji put ka istoj toj aleji i još uvek mlad traje decenijama, što je i najbitnije.
Kada se krajem osamdesetih našao u Francuskoj, Bojanov utisak je bio da je postojala jedna ideja o Balkanu. I da većina ljudi nije ni znala gde smo, nego nas je otkrila tek s ratovima. Tako su se ređale prilično uske slike o Balkanu. Smatra da čak ni Kusturica sa svojim filmovima nije ponudio mnogo različitosti. Naravno da to kod ostatka sveta stvara određenu sliku o Balkancima, koji se šamaraju i piju zajedno.
– Sebe sam video kao jednog od nosilaca barjaka koji će biti malo drugačiji. Drugačiji od onoga što su na Zapadu o nama znali. Kada to počneš da radiš, publika ti postane vrlo bitna jer je ona ta koja dolazi da vidi i čuje tvoju priču. Prilaze mi tako posle koncerta sa suzama u očima i pitaju šta sam svirao jer ih to podseća na muziku njihove zemlje. Onda ja njih pitam odakle su i dobijem najrazličitije odgovore, od Zapadne Evrope do Izraela i Palestine. Tek tada shvataš da je taj zvuk koji se smatra balkanskim toliko nijansiran da se u njemu svi drugi zvuci mogu pronaći. To je naša geografija, naša sreća i nesreća – ovako je Bojan Z pre nekoliko godina govorio za portal B92.
Razgovarali smo s Bojanom Z o Beogradu, njegovom rodnom gradu, odrastanju, ljubavi prema klaviru, njegovom drugom prebivalištu, Francuskoj, produciranju, kolegama s kojima sarađuje, uspehu i svemu onome što ga čini srećnim.
Klavir svirate od pete godine i rekli ste jednom da ste od starta bili fascinirani baš tim instrumentom. Kako se rodila ta ljubav?
– Bio sam fasciniran zvukom klavira, i to zvukom izbliza… probajte – stavite glavu u klavir i plivajte u tom moru emocija. Klavir je instrument koji ima specifične karakteristike, prvo je to što je lako proizvesti zvuk, kad počinjete, samo pritisnete dirku i to je to, što nije slučaj s trubom ili kavalom, na primer… To me je privuklo klaviru, ta prividna lakoća. Druga bitna karakteristika je to što klavir može zameniti čitav orkestar, i od tog trenutka su očekivanja mnogo veća, i rad koji se mora uložiti je ogroman i dugotrajan, pa eto, polako ulazim u 45. godinu vežbanja tog instrumenta, na šta treba dodati istraživanje i pronalaženje moje boje i stila, što je takođe interesantno. Možete da provedete život vežbajući klavir i da vam retko kad bude dosadno. Jeste, sve to valjda zvuči kao ljubav i fascinacija. Koja traje.
Kakva sećanja nosite iz doba Vašeg odrastanja u Beogradu? Šta danas volite (a šta ne) u Vašem rodnom gradu i da li ste nostalgični?
– Geografija, svetlo i nebo Beograda su mi vrlo dragi. I mnogi dragi ljudi koji mi nedostaju. Odrastao sam pored Dunava, i to je ispala izuzetno jaka relacija. Desilo mi se više puta da, ne znajući da se o njemu radi, prepoznam Dunav po njegovoj vibraciji, i u Nemačkoj, i u Austriji, i u Mađarskoj, možda tu i ima nostalgije, ali pozitivne. Pored toga što me za njega veže čitavo moje detinjstvo i odrastanje, u Beogradu, i Srbiji uopšte, često srećem ljude sa osećajem za odličnost, ima ih u velikom broju. Iz iste sam generacije kao i briljantni umovi, na primer, Mihaela Milunovića ili Slavimira Stojanovića, i mnogi drugi u čijim radovima prepoznajem vrlo visoke kriterijume, univerzalnog nivoa, dakle na neki način i sebe samog. Takođe, skoro sam jeo tako dobru hranu u Beogradu, kakvu bih normalno našao samo u najpoznatijim restoranima odlikovanim zvezdama „Mišlena”. Ima toliko dobrih stvari u Beogradu koje su sve više prepoznate od mnogih, pa i od mojih prijatelja stranaca koji dođu u Beograd, o čemu često posle diskutujemo. Nažalost, kritična masa u Srbiji i šire prihvata da živi okrenuta prema prošlosti, mediokritet im odgovara i biraju katastrofalne vođe, što ima često i katastrofalne posledice, od kojih je jedna vrlo očigledna opšta negativnost koja vuče sve ostalo nadole i otežava posao i egzistenciju ovim drugima koji streme ka visokim kriterijumima. Nadam se, ipak, da će dobre inicijative dovesti do lepše budućnosti.

BOJAN Z (3)Boško Petrović mi je davne 1984. godine govorio da biram dobre ljude u bend jer koncert traje jedan sat, a ako si s budalama oko sebe, preostala 23 sata postaju pakao

Uz koju muziku ste odrastali?
– Uz dobru muziku, bilo da se radilo o klasici, džezu, roku, folku ili mešavinama tih elemenata. To mi je, uostalom, i dalo želju da se bavim muzikom. Televizija i radio su u to vreme imali i držali ulogu javnog servisa, i predlagali su veliki izbor različitih muzičkih estetika, što je pedagoška uloga javnog servisa. U samoj kući mojih roditelja, muzika je takođe bila vrlo prisutna, svako veče organizovane večere s familijom i prijateljima koje su se uvek završavale uz pesmu i gitare, pa je izbor studiranja muzike bio vrlo normalan. Brat mi je muzičar, takođe, pa mislim da smo odrasli u sredini koja nas je gurala da se time bavimo. Što ne znači da je profesionalno bavljenje muzikom, ili umetnošću uopšte, lak posao. Zato su te prve inspiracije vrlo bitne za kasnije održavanje svete vatre, koja vas gura da se time bavite i pored svih poteškoća.
U to vreme na Radio Televiziji Beograd su se proizvodile i prikazivale vrhunske dečje emisije. Da li ih se sećate i koje su Vam bile omiljene?
– „Na slovo, na slovo”, „Poletarac”, „Neven”, „Niko kao ja” su definitivno realizacije koje po kvalitetu i maštovitosti mogu bez stida da stoje uz „Mapet šou” i slične legendarne dečje serije. Serije vrhunskih scenarija, izvrsnih glumaca, dekoratera, vizuelnih tehničara, s muzikom koja je komponovana isključivo za njih i snimljena s pravim orkestrima, instrumentima i pevačima. Mislim da je ideja o važnosti umetničkog kvaliteti bila vrlo prisutna na YU televiziji.
Samo, kako se čini, to kvalitetno obrazovanje nije sprečilo generalni pad vrednosti kroz koji upravo prolazimo. Nadam se da ću biti svedok povratka kvaliteta, što će ohrabriti mnogobrojne usamljene jahače kao što sam ja. Verujem u prirodni zakon po kojem čovek žanje ono što poseje. Samo treba dodati ono: kad-tad!
Iz tadašnje SFR Jugoslavije ste za Francusku otišli 1988. godine. Od tada do danas, promenili smo još tri države. Kako Vi gledate na to?
– Smatram da je time izgubljeno puno života, vremena, novca i energije kako bi se došlo do nečega što je manje, slabije i lošije od onoga što smo imali pre, ali to je samo moje mišljenje koje delim. Promeniti tri države je jedno, ali način na koji je to izvedeno i izgubljeni životi u ratovima kojima su se menjale države nešto je čime se može hvaliti samo budala.
Kako i zašto ste odlučili da muzičku karijeru nastavite baš u Francuskoj?
– Posle studiranja u Americi, postalo mi je jasno da sam već tada bio previše vezan za Mediteran i evropske vrednosti da bih otišao da živim u SAD. U Francuskoj sam se našao pred ličnim izborom, znajući da ona ima dugu tradiciju i institucije za džez, vrstu muzike u kojoj sam hteo da se usavršim, a iz Pariza mi je bilo bliže da stignem u Beograd i vidim rodbinu i prijatelje nego iz Los Anđelesa, na primer. Blizu mi je Mediteran, Skandinavija i ostali kontinenti…
Logistički govoreći, iz Pariza mi je mnogo lakše i jeftinije da putujem po svetu, što je otprilike 80-85 odsto aktivnosti profesionalnog muzičara, nego da živim u Beogradu. U Francuskoj mogu lakše da dođem do finansija koje mi omogućavaju da održim svoj performans na visokom kvalitetu, do čega mi je i te kako stalo. A i izgleda da to usavršavanje traje čitav život, pa sam, eto, još uvek u Francuskoj.
Kako je izgledao Vaš put, taj proces dok niste pronašli svoje mesto na evropskoj džez sceni?
– Pa, bilo je interesantno, i imajući u vidu da sam sve svoje vreme i energiju trošio na učenje, predavanje, vežbanje, sviranje i zamišljanje novih mogućnosti, logično je što sam našao svoje mesto na sceni. Nikad nisam sebi rekao: ja hoću da budem profesionalni muzičar, jednostavno sam se bavio muzikom, i s vremenom sam uvideo da sam postao muzičar, i to profesionalni.
Ne pravim plan karijere, niti o njoj razmišljam, možda sam baš zbog toga još uvek na sceni, jer se muzikom bavim zbog muzike. A to izgleda funkcioniše tako svuda u svetu.
U 20. godini ste proglašeni za najboljeg mladog džez muzičara bivše Jugoslavije. U Francuskoj ste 2002. godine odlikovani titulom viteza reda umetnosti i književnosti i dobili ste nagradu „Đango Rajnhart” za džez muzičara godine. Vaš album „Soul Shelter” je 2012. godine dobio najprestižnije priznanje u Francuskoj iz oblasti džeza – „Les Victoires du jazz”, a Vi zvanje najboljeg džez muzičara. Kako na Vas utiču ta priznanja, da li Vam je neko draže od drugih?
– Pravo da vam kažem, sva su mi draga, sa akcentom na jedno koje niste spomenuli, a to je nagrada „Hans Koller Prize” za najboljeg džez muzičara Evrope, u kojoj je pride bilo i para.
I sve te nagrade su deo mojih profesionalnih uspeha, koji mi ne menjaju bioritam jer sam zbog njega valjda i dobio te nagrade. Ali me definitivno ohrabruju kad se probudim svako jutro da odem, vežbam instrument i komponujem muziku. Džez je i u ostatku sveta najmanje zastupljen muzički žanr u medijima pa mi te nagrade nekako smanjuju osećaj da sam naloženi autsajder.

Kad bi se ujedinili svi koji smatraju da su umetnost i kultura jednako bitne u državi kao na primer vojska i odbrana, uspeli bismo da stignemo do rezultata i u Srbiji

Francuska je jedinstvena u svetu po svom sistemu socijalne zaštite umetnika. Da li ikako možete da uporedite položaj muzičara u Srbiji u Francuskoj?
– Osim ovih generalnih prirodnih zakona koje sam malopre spomenuo, treba znati da su se u Francuskoj umetnici i te kako borili za svoj status i način na koji ih država tretira. Usput, i u Francuskoj su sa svakim novim političkim promenama ta prava i zaštite uvek dovedeni u pitanje te se ponovo valja boriti protiv robovlasničkog mentaliteta, koji je opet uzeo maha. To je zajednička tačka – i tamo i ovde se treba boriti za svoja prava. Tamo su našli načina da dođu do rezultata, ovde malo teže, ali sam ubeđen da, kad bi se ujedinili svi koji smatraju da su umetnost i kultura jednako bitne u jednoj državi kao na primer vojska i odbrana, uspeli bi da dođu do rezultata i ovde. Smatram ipak da neke stvari idu nabolje, i treba nastaviti u tom smeru…
Kako Vam izgleda trenutna opšta situacija na kulturnoj sceni Srbije? Da li se izdaleka vidi oštrije i objektivnije?
– Ima relativno malo informacija o kulturnoj sceni Srbije koje dopiru do Francuske, ja ih nalazim jer sam zainteresovan za zbivanja u Srbiji.
Znam da je umetnicima i kulturnim akterima vrlo teško jer ne samo da nemaju podršku države, koja otvoreno smatra kulturu nebitnom, nego ih još sprečava kad dođe do dobrih i uspešnih inicijativa. Smatram da smo globalno u jednom dugom periodu od nečeg prošlog ka nečem novom, i da li će to novo biti po meri lokalnih aktera, zavisi od njih samih.
Od muzičara sa ovih prostora, sarađivali ste s Vlatkom Stefanovskim, Teodosijem Spasovim, Vasilom Hadžimanovim, Amirom Medunjanin… U Francuskoj i Evropi već dugi niz godina nastupate s Mišelom Portalom, Nilsom Vogramom, Žilijenom Luroom i drugim poznatim umetnicima. Šta oni uče od Vas, a šta Vi od njih?
– Većina muzičara koje ste naveli prepoznala je u meni interesantnog partnera. Istina je da imam dosta široko poznavanje istorije muzike i da sam dosta brz u predlozima i rešavanjima muzičkih i ljudskih enigmi, ali sam dosta toga naučio radeći s doajenima kao što su Henri Teksijer, Mišel Portal i mnogi drugi velikani džeza s kojima sam radio. Sa Žilijenom Luroom sam maltene odrastao, te je naš duo baš na visokoj razini muzičke komunikacije… Amira je znala moju muziku i zbog toga mi je i predložila saradnju, Vasil takođe.
Interesantno je da sam često u dugogodišnjim vezama s većinom tih umetnika, što je definitivno dobro za kvalitet zajedničkog posla.
U svim tim relacijama se radi o razmeni ideja i energije. Ja definitivno učim od svih njih na raznim poljima – umetničkim, duhovnim i ljudskim, a verujem da i oni uče ponešto od mene. S većinom tih ljudi sam u dobrim prijateljskim odnosima, što je za mene vrlo bitan aspekt. Još mi je Boško Petrović davne 1984. godine u Grožnjanu govorio da biram dobre ljude u bend jer koncert traje jedan sat, a ako si s budalama oko sebe, onih preostalih 23 sata postaju pakao.
Da li možete da izdvojite neki nastup koji Vam je ostao u sećanju kao najzanimljiviji ili najuspešniji?
– Evo, održao sam jedan bitan koncert pre nekoliko meseci u Luksemburgu, gde sam svirao nov materijal s novim bendom. U takvim prilikama uvek postoji uzbuđenost i strah da li će kvalitet biti na visini, i kako će se publici sve to svideti. Inače ih je dosta bilo u prošlosti, ali nekako radije gledam ka budućnosti. Pošto u Beogradu i regiji ne sviram baš često, u lepom sećanju mi ostaje koncert koji sam održao u Sava centru marta 2013. godine, te koncerti u duetu s Vasilom Hadžimanovim, a koncerti sa Amirom Medunjanin su uvek emotivni i ujedinjuju ljude u publici na vrlo snažan način. Dugogodišnji sam nosilac originalne bosanske tvrdoglavosti te sam ubeđen da će se najzanimljiviji i najbolji nastupi, šta god to značilo, tek desiti!
Više od četiri decenije svirate, u čemu je tajna Vašeg uspešnog i kontinuiranog trajanja?
– Snaga muzike, koja me i dalje animira. Valjda. I malo inteligencije, ipak, mada ne previše jer potrebna je doza spontanosti, improvizacije i rizika inače se brzo dosađujem.
Čemu učite svoju decu, na kojim vrednostima insistirate?
– Otvorenost duha, spremnost na promene i samopouzdanje su definitivno stvari na koje stavljam akcenat, bilo da se radi o mojoj deci ili o mojim studentima… E sad, ko shvati – shvati, ko ne – ne…
Upečatljiva je Vaša izjava da to što smo uradili u prošlosti ne definiše ono kakvi smo danas. Koja su Vaša buduća stremljenja, čemu još težite?
– Pošto sam i sam vrlo otvorenog duha, spreman na promene i pun samopouzdanja… i iznad svega skroman, jelte, budućnost mi se smeši jer je zamišljam punu boja, mirisa, ukusa i zvukova.
Kada ćemo Vas ponovo slušati u Beogradu?
– U decembru ove godine opet planiram duo s Vasilom Hadžimanovim na Kolarcu. A ako bude nešto pre, reći ću vam čim saznam.

GARANT KVALITETA FESTIVALA

Od 2008. godine ste kum, to jest zaštitno lice „Jazzycolorsa”, džez festivala stranih kulturnih centara u Parizu. Kako se odvija ta saradnja sa stranim kulturnim centrima i koji projekat ćete ove godine predstaviti na otvaranju festivala?
– Rezultat ovih tridesetak godina putovanja po planeti i gostovanja u raznim zemljama je i taj da poznajem razne džez scene sveta, te je čak logično da se nađem u toj ulozi u kojoj sam neka vrsta garanta kvaliteta festivala „Jazzycolors” pa se osećam svoj na svome. Ove godine, ako sve bude po planu, trebalo bi da sviram sa kvartetom „Aksiom” Dejana Terzića, s kojim smo snimili album u Njujorku prošle godine. Zgodno je što ja otvaram festival svojim koncertom, a to prvo veče je momenat kad svaka od tridesetak zemalja koje su deo „Jazzycolorsa” donesu svoje đakonije, piće i iće, pa su veseli provod i velika posećenost garantovani.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar