INTERVJU, DŽEMIL REDŽEPI – OPERSKI PEVAČ

INTERVJU, DŽEMIL REDŽEPI – OPERSKI PEVAČ


Džemil je oženjen Japankom Hiromi Ušizakom, koja je takođe operska pevačica. Rođen je 18. marta 1959. godine u selu Radeša, u opštini Gora. Osnovnu školu je pohađao u Uroševcu, a srednju u Prizrenu. U Prištini je završio prvi stepen Muzičke akademije, odsek solo pevanje, a u Trstu Muzički konzervatorijum „Đuzepe Tartini”. Svoj raskošni glas je usavršavao na Verdijevskoj akademiji u Busetu i na akademiji „Kiđano” u Sijeni. Redžepi govori italijanski, španski, grčki, japanski s akcentom, nemački i engleski, i nastupao je po celom svetu, od Milanske skale, preko Arene u Veroni, do Japana, Nemačke, Španije, Francuske, a kako kaže, jedan od najdražih nastupa mu je bio pre desetak godina u Narodnom pozorištu u Beogradu. Džemil je Goranac prefinjenih manira, gospodin koji ne pravi razliku među ljudima i koji je naučio sve bitne stvari za život u svetskim metropolama. Ipak, naglašava da je jugonostalgičar. Svetsku karijeru operskog pevača stekao je, najviše zahvaljujući karakteru koji je nasledio u svojoj porodici i zavičaju. Bio je uporan, vredan, inteligentan i us peo je u svom pečalbarstvu.

Po čemu pamtite nastup u Beogradu?
– U Beogradu sam pevao krajem 2005. godine naslovnu ulogu u Verdijevom „Rigoletu”. Bio sam pun emocija. Možeš da obiđeš čitav svet na sceni, ali najjače emocije su kada se vraćaš sredini iz koje potičeš. Bio bih presrećan kada bi mi se ponovo ukazala prilika da sam ili s mojom suprugom nastupim pred beogradskom publikom, bilo u Narodnom pozorištu ili na Kolarcu. U Beogradu imam mnogo prijatelja s kojima sam u svakodnevnom kontaktu i zbog kojih često dolazim u taj prelepi grad. Veoma sam srećan što se u Srbiji družim s takvim ljudima kao što su tenor Nikola Kitanovski, Gordana i Oliver Glišić, Duško i Vesna Mićević, naš bivši konzul u Milanu Miša Ivanović, koji je organizovao niz koncerata i kulturnih zbivanja u konzulatu okupljajući naše građane iz čitave severne Italije.

Goranci su, pre svega, poznati kao dobre i vredne zanatlije. Porodična tradicija se nastavlja s kolena na koleno gde god da žive i rade. Kako je život Vas odveo u svet operskih zvezda?
– Sasvim slučajno sam postao operski pevač. U Prištini sam upisao Muzičku akademiju u klasi profesora Koste Trpkova iz Skoplja s namerom da naučim da sviram violinu. Međutim, pored violine morao sam da izaberem još jedan predmet. Odlučio sam se za pevanje. Profesor Trpkov je u meni razvio entuzijazam i ljubav prema belkantu! Inače, još kao dete voleo sam da pevam i često su me zvali rođaci i prijatelji na razna privatna veselja da im otpevam nekoliko starogradskih pesama. Tada bih od domaćina kao nagradu dobio poneku domaću životinju: kokošku, gusku, piliće, a ponekad čak i jagnje! To su bili moji prvi nastupi pred publikom i tada sam shvatio da posedujem solidne glasovne mogućnosti. Dok sam studirao, zaposlio sam se u horu RTV Priština kao solista. Jedne prilike, krajem osamdesetih godina, kada je naš hor nastupao u Opatiji na festivalu Dani jugoslovenskog muzičkog stvaralaštva, ja sam odlučio da se ne vratim u Prištinu i da sreću potražim u pečalbi. Otišao sam u Trst, i za razliku od većine mojih sunarodnika, nisam hteo da se bavim tradicionalnim goranskim zanatima, nego sam upisao Muzički konzervatorijum „Đuzepe Tartini” s namerom da usavršim pevanje. Prethodno sam morao da savladam italijanski jezik, što mi je uspelo za svega par meseci. Konzervatorijim sam završio 1986. godine i ubrzo dobio ponudu da nastupam u Areni u Veroni.

Dzemil Redzepi operski pevac (7)

Vi ste jedan od retkih operskih pevača s naših prostora koji je imao angažman u Milanskoj skali, operskoj kući koja već više od dva veka dominira operskim svetom.
– Jedan od ključnih momenata u mojoj karijeri se desio 1992. godine, kada me je zapazio direktor scene Milanske skale, gospodin Kamerini, i pozvao me da odmah dođem u Milano. Imao sam utisak da su se sva vrata sveta za mene otvorila. U Milanskoj skali sam igrao španskog plemića Rodriga u Verdijevom „Don Karlosu”. Milanska skala je bila i ostaće svetska kulminacija melodrame, gde postoji pravi perfekcionizam kada je u pitanju operska predstava. Jako visok nivo pevača, prelepa scenografija i kostimografija i apsolutno najkvalitetniji orkestar u Italiji – Milanska filharmonija. Probe su jako intenzivne, pri čemu se dostiže vrhunac kvaliteta. Publika je zahtevna, pogotovo u loži, gde dolaze čak s partiturama da bi što je moguće pažljivije pratili odvijanje predstave. Čak se dešava da se međusobno prepiru posle predstave zbog različitog mišljenja. U Drugom svetskom ratu Milanska skala je bila uništena. Po završetku rata, građani Milana odlučili su da je podignu ponovo, pre nego bilo koju drugu instituciju u gradu, čak i pre bolnice. I to govori koliko su Milanezi ponosni na svoju operu.

Koliko Vam je u karijeri pomoglo to što Vam je supruga operska pevačica?
– To što je moja supruga Hiromi operska pevačica nije mi ni pomoglo ni odmoglo. Ona je u Japanu bila velika operska nada još kao studentkinja. Veoma je izražajna na sceni. Nažalost, ja sam bariton, a ona mecosopran i veoma malo je uloga u operama gde ta dva glasa mogu zajedno da pevaju. Mi veoma retko zajedno nastupamo u operskim predstavama, ali smo zato održali bezbroj koncerata. Zajedno vežbamo i dogovaramo se oko novog repertoara.

A kako privatno funkcionišete? Priznaćete da su ogromne kulturološke razlike između Japanaca i nas s Balkana, bez obzira na istu profesiju.
– Supruga i ja smo s dve različite planete. Ona iz Japana, a ja iz Gore, ali mi smo već 30 godina zajedno i naš brak odlično funkcioniše. Sa suprugom sam se upoznao u Sirmione, na jezeru Garda, u gradiću između Verone i Breše, za vreme internacionalnog takmičenja pod nazivom Lina Aimaro. Zaljubili smo se na prvi pogled. Do tada su za mene Japan i ostale zemlje Dalekog istoka bile potpuno nepoznate. Ali zahvaljujući umetnosti, svet smo totalno zbližili. Ujedinili smo više kultura i živimo kosmopolitski. Navikli smo na naša porekla i prihvatili razlike u običajima i rasi, i osećamo se kao građani sveta. Shvatili smo da je svet veoma mali i da smo mi u njemu gosti u prolazu. U porodici komuniciramo na više jezika, ali najviše na italijanskom i japanskom. Imamo dva sina, Selima i Kerima, koji takođe govore više jezika, a stariji je čak savladao goranski, kao i korejski jezik. Naša buduća snaja je iz Koreje. Ja govorim japanski s pravilnim akcentom, i to posebno oduševljava moju taštu, koju redovno posećujemo u Japanu.

I Vaša supruga često dolazi u Vaš zavičaj da poseti Vašu majku i rodbinu. Kako su Goranci reagovali kada su upoznali snaju iz Japana?
– Moji Goranci su izuzetno ljubazni i gostoprimivi, tako da su moju suprugu dočekali i prihvatili na najtopliji način s velikom dozom učtivosti, ali i radoznalosti. Kada su je pitali kako se oseća u tuđini, Hiromi je odgovorila da se oseća kao kod svojih, što je mojoj majci, rodbini i prijateljima bilo veoma drago. Ja sam trenutno jedini Goranac operski pevač, i u mom selu Radeši moj posao baš i ne razumeju najbolje, ali ga poštuju. Opera nije u tradiciji Goranaca, i ja, kada dođem u Goru, najčešće kroz pevanje uživo pokušavam da ih približim toj umetnosti. Opera je životna drama koju prenosimo kroz muziku i pevanje, to je vrhunac umetnosti, i naravno da to shvataju i moji zemljaci. Nema mikrofona. U Areni u Veroni sam pevao pred više od 20.000 ljudi bez mikrofona, a svi su me čuli. Kad zapevam u Gori, odjekuje cela Šar-planina. Inače, naši slovenski glasovi su nadmoćniji u odnosu na zapadnoevropske vokale zato što se više pevaju fizičkom snagom nego tehnikom belkanta. Ali ipak, glas je glas. Ili je prijemčiv za slušaoca ili je odbojan. Zavisi kakve smo emocije u stanju da pružimo i koliko možemo da kontrolišemo vokal pravilnom tehnikom belkanta.

Odigrali ste i otpevali više od 20 uloga, ali svakako da je Rigoleto obeležio vašu karijeru. Koliko su uloge koje ste odigrali uticale na Vaš profesionalan, ali i privatan život?
– Mogu da kažem da sam srećan čovek jer sam sebe otkrio kroz profesiju kojom se bavim. Radujem se svakom novom danu, volim da radim i da putujem. Zahvaljujući operi imam divnu porodicu, što mi je najbitnije u životu. Tačno je da je uloga koju najviše volim da pevam Rigoleto Đuzepa Verdija. To je u tehničkom i umetničkom smislu jako intenzivna uloga. Zatim u „Travijati” lik Džordža Žermona. To je uloga gde se ispoljava osećaj brižnog roditelja koji ne preza ni od čega da bi spasao čast svoje ugledne porodice. Takođe, kod Maskanjija u „Kavaleriji rustikani”, gde se oslikava život Sicilijanaca na selu sa svim njihovim običajima i folklorom. U Verdijevim operama sam igrao i Žermona („Travijata”), Makbeta („Makbet”), Amonasra („Aida”), Konte di Luna („Trubadur”), Renata („Bal pod maskama”). Igrao sam i Enrika u Donizetijevoj „Lucia di Lamermur”, kod Pučinija Marsela („Boemi”), Šarplesa („Madam Baterflaj”) i Skarpija („Toska”). U Bizeovoj „Karmen” igram Eskamilija, u Maskanjijevoj „Kavaleriji rustikani” Alfija, kod Mocarta u „Figarovoj ženidbi” itd. Pevao sam s najpoznatijim operskim pevačima kao što su Viorika Kortez, Grejs Bambri, Marijela Devija, Bonaldo Đajoti, Pjero Kapućili, Franko Bonisoli, Đuzepe Đakomini, Gena Dimitrova… Nastupao sam u operskim kućama širom svetaj od Berlina, Madrida, Ženeve, Pariza, Milana, Verone, Beograda… Održao sam i mnogo koncerata širom sveta, u Tokiju, Seulu, Madridu, Parizu, Njujorku, Bordou, Lionu, Berlinu, Minhenu, Skoplju, Barseloni… Naravno da je sve to satkano u jedno veliko životno iskustvo koje danas s ponosom mogu da prenesem svojim sinovima.

Da ne beše sponzora…
Šta pamtite kao najzanimljiviji događaj u karijeri?
– Najzanimljiviji događaj u mojoj karijeri koji pamtim je dan kada me je kao talenat otkrila gospođa Rita Orlandi Malaspina, poslednji verdijevski dramski sopran svetskog glasa. Ona me je upoznala s mojim budućim sponzorom, koji mi je platio čitavu specijalizaciju na Verdijevskoj akademiji u Busetu (rodno mesto Đuzepa Verdija, prim. aut.) kod poznatog tenora Karla Bergoncija, s kojim sam završio i akademiju „Kiđano” u Sijeni. On je svojevremeno bio jedan od najjačih pedagoga i mnogo mi je pomogao da naučim i primenim tehniku belkanta. Istovremeno sam studirao i s poznatim tenorom Frankom Korelijem vokalnu i scensku interpretaciju.

Nedostaje mi Šar-planina
Za čim najviše čeznete u Milanu? Je l’ Vam nedostaju porodica, prijatelji, zavičaj?
– U Srbiju i u Goru dolazim često, pre svega u posetu majci. Hoću da uživam s njom dok je imam. Ona zimi bude u Sarajevu, gde mi braća žive i rade. Braća se bave poslastičarstvom, i to vrlo uspešno, a pečalbarstvo nam je viševekovna tradicija. Takođe, posebno mi nedostaje Šar-planina, ta evropska lepotica prekrasnih pejsaža, kontrasta i živosti boja kojima ju je priroda oslikala. Italijani mi ne veruju kad im kažem da se na mojoj Šar-planini nalazi 39 jezera i da izvire 25 reka te da planina ima 30 vrhova sa preko 2.500 metara nadmorske visine. E u tome je, kažem im, snaga mog glasa.

Goranci su vredni, mirni i ponosni
Goranci su specifična nacionalna zajednica s juga Kosova i Metohije koji tradicionalno odlaze u pečalbu po belom svetu i poznati su kao izvanredne zanatlije: pekari, poslastičari, burekdžije, piljari… Obeležavaju Božić, Mitrovdan i Đurđevdan, ali kao muslimani slave i Bajram. Njihov jezik, goranski ili našenski, kako ga sami nazivaju, zapravo je srpski jezik prizrensko-timočkog dijalekta s velikim brojem turskih i albanskih reči. Oni su autohton narod i njihova domovina je Srbija. Goranci su vredni, umiljati, mirni i ponosni, britkog uma isklesanog podno Šar-planine, i međusobno su izuzetno bliski i povezani. Osim onih kod kojih svakodnevno kupujemo hleb, burek, bozu i kolače, najpoznatiji Goranci su fudbaleri Fahrudin Jusufi i Miralem Sulejmani, košarkaš Zufer Avdija, novinar Zejnel Zejneli, lekari Šukrija Hodža i Nuradin Šola, poslanik u Kraljevini Jugoslaviji Malić Pelivanović, i među njima jedini operski pevač Džemil Redžepi.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar