INTERVJU GORAN BOGDAN

INTERVJU GORAN BOGDAN


 Nisam ranije mnogo znao o Golubiću, a kada sam počeo da čitam o tom čoveku, ostao sam fasciniran oreolom koji on nosi i koloritom njegove ličnosti. Igrati Golubića za glumca predstavlja jednu poslasticu, i to je nešto što nisam mogao da odbijem. Naprosto sam se zaljubio u taj lik, što mi je neka odrednica kada biram uloge. Mislim da je on više zaslužio i da bi publici bilo zanimljivo o njemu još da sluša i gleda

Momak koji zaokuplja sve veću pažnju srpske publike, ali i gledališta u regionu, sjajnom interpretacijom kontroverznog lika Mustafe Golubića u seriji „Senke nad Balkanom”, jeste Goran Bogdan, poznati hrvatski pozorišni i filmski glumac. Zanimljivo je i to da pored brojnih odličnih uloga u matičnom Zagrebačkom kazalištu mladih, koje često gostuje u Srbiji, on je poznat i na svetskoj sceni po ulogama u serijama „Fargo” i „Poslednji panteri”. S Goranom pričamo o njegovom doživljaju Mustafe, o tome koliko ga je taj lik okupirao i kako ga i dalje istražuje, da li je zbog njega zavoleo istoriju, kao i o tome da smo svi u regionu, hteli – ne hteli, neminovno okrenuti jedni ka drugima…

U seriji „Senke nad Balkanom” učestvuje više istorijskih ličnosti, među kojima su Belogardejci, Karađorđevići, Mustafa Golubović i Ante Pavelić. Prvobitno Vam je bila namenjena uloga Ante Pavelića, ali Vi ste je odbili. Zašto?

– Nekako se nisam hteo vezati uz to. Nije to bilo toliko ideološki jer ja s Pavelićem nemam ništa ideološki, ali nije mi bila zanimljiva ta uloga, niti on kao lik. Bilo bi zanimljivo da kažem da mi je ideološki nešto tu smetalo, ali to nije istina. Bilo mi je ponuđeno Pavelić ili Golubić. Mustafa mi je bio daleko interesantniji. Igram ga s velikim zadovoljstvom.

S druge strane, lik Mustafe Golubića, čuvenog revolucionara i ruskog obaveštajca, o kome u savremenoj Rusiji vlada mišljenje kao o srpskom džentlmenu, Vi ste rado prihvatili.

– Nisam ranije mnogo znao o Mustafi Golubiću, a kada sam počeo da čitam o tom čoveku, ostao sam fasciniran oreolom koji on nosi i koloritom njegove ličnosti. Igrati Golubića je stvarno za glumca jedna poslastica. i to je nešto što nisam mogao odbiti. Naprosto sam se zaljubio u taj lik, što mi je neka odrednica kada biram uloge. Uvek se setim Bruna Ganca kad je glumio Hitlera u „Konačnom padu”. Normalno da Ganc ne deli svoje stavove s Hitlerom, ali su ti ljudi izazovni kao likovi. Kad igrate, ne znam ni ja, Tita Andronika ili Julija Cezara ili Magbeta, ti negativci su uvek zanimljivi za glumca. Ne znam koliko je Mustafa bio pozitivan ili negativan, ali još traje moja fasciniranost njime i izučavanje njegove ličnosti. Svi ti putevi koje je on prolazio i situacije u kojima se nalazio i iz njih kao pobednik izlazio samo su učvrstili moj izazov za građu tog lika. Taj čovek koji dolazi u Beogradu iz Stolca, malog mesta, i to u vreme gde nije bilo ničega, i taj njegov žar za ideologijom koju je nosio bio je neovozemaljski. Toliko je to jaka priča, koja je delom opisana i u „Senkama nad Balkanom”, da mi se čini da su to vreme i ljudi bili koloritniji, kao da su naslikani. Mustafa Golubić mi je odličan primer tog perioda. Sav je bio monumentalan.

Koliko ste bili upoznati s likom i delom Golubića kad Vam je uloga bila ponuđena?

– Slabo. Čuo sam neke priče o njemu, znao sam ime i prezime, ali ne šta je sve predstavljao. Ta cela istorija je nekako pala u drugi plan zbog problema koji nas poslednjih decenija progone. Onda sam počeo čitati i istraživati o njemu. Sada već ozbiljno čitam taj deo naše istorije. Mislim da je Golubić više zaslužio i da bi publici bilo zanimljivo o njemu još da sluša i gleda. Samo o njemu bi mogla da bude snimljena serija. On je naš Džejms Bond. On je ruski Džejms Bond. Suprotna strana. Agent 001.

Kako ste ušli u taj kompleksni lik?

– U početku kao da sam imao neku skramu u glavi jer ne postoje neki njegovi zapisi. Ima tih par njegovih fotografija koje sam video, tako da iz toga nisam ništa mogao saznati, kako se kretao, govorio… Više sam izmaštao o tome šta je on bio, kuda je sve išao i šta je stvorilo tu mistiku o njemu. I dan-danas je stvaram u glavi, još uvek me drži ta fascinacija njegovim likom. Čitajući o njemu, već mi se on nekako sam ukazao. Nemoguće je da ga kopiram i da mu nađem karakternu osobinu koju ne znam, ali čitajući o tome gde je on sve bio, zamišljam da je bio jako širokog spektra, kao i da je bio nekako misteriozan. To su bile i moje polazne tačke.

Goran Bogdan (3)

Bjelogrlićeva serija predstavlja istorijski triler sa elementima fikcije, čija je radnja smeštena u burni period s kraja dvadesetih godina prošlog veka. Kako Vi vidite taj period u odnosu na ovaj u kojem živimo?

– Odgovor je sadržan u samom pitanju. Balkan je tada, gotovo kao i sada, bio bure baruta zbog visoke politike, lokalnih interesa, kapitala i kriminala. Čini se da se nismo odmakli od tog perioda. Samo imamo bolja kola i bolje gedžete, ali nekako, kad pogledate, kao da se ne mičemo baš mnogo od tog vremena. I dalje imamo neki poligon velikih svetskih sila i dalje tapkamo u mestu pokušavajući da pobegnemo iz svoje istorije, ali se zapravo ne mičemo.

A do koga je to?

– Kada bismo mi odgovorili na to, možda bismo i spasli nešto. Ne znam. Nemoguće je to reći. Isto kada kažemo da smo mi marionete velikih svetskih sila pa mi tu igru prihvatamo! Ima tu ogromnog dela naše krivice, a odgovornosti još više. Mi kao da odbijamo da se pomaknemo, da učinimo nešto dobro za sebe. Možda mi volimo, kao somovi, plivanje u mutnom. Ali opet, s druge strane, ja verujem, kao ljubitelj Andrića i Crnjanskog, kojima se stalno vraćam, i drugim našim piscima iz svake bivše države, i veoma me diraju. Kad čitam Andrića, osećam taj neki naš tipus, našu tipologiju, ima tu kod njega neke romantike koja izaziva pljuvačku u ustima. Ima tu nešto dobro u tim našim ljudima, nešto strašno zanimljivo i moćno, nešto gotovo mitološko. Ali mi nikako da se uhvatimo za to i nikako da to izađe iz nas.
Goran Bogdan, Nemanja Jovanovic (1)

 

Šta nam to ne da?

– Mi smo neka čudna sprega tog seljačkog poštenja, isto tako i te neke seljačke lukavosti i zlobe, i to se u svakome od nas bori non-stop. Kad tražiš čašu vode, svako će ti je dati, a s druge strane će te zajebati čim se okreneš. Zašto je to tako, ne znam. Valjda se nismo svarili, valjda smo negde kao nacija ušli u neku nezdravu kolotečinu i politički smo nezdravi svi skupa. Volimo da galamimo, ali karavani nose, a mi ostajemo u mulju.

Inspirišu li Vas istorijske teme i koliko Vam je blizak istorijski period koji obuhvataju „Senke nad Balkanom”?

– Da budem iskren, nisam ja čovek od istorije. Odbijam da verujem da je istorija učiteljica života, baš zbog toga što neću da me određuje, kao ni geografija. Ali ovo je prvi put da je nešto probudilo u meni toliko interesovanje za istoriju. Uvek sam imao širok spektar interesovanja. Sve me zanima, ali nisam nikada ranije izučavao istoriju. Ovo je prvi put da se počinjem baviti njome. I sviđa mi se to, ne mogu reći da mi se ne dviđa. Možda zato što starim i počinjem da se okrećem onome iza sebe.

Golubić je potekao iz hercegovačkog krša, baš kao i Vi. Ulazeći u njegov lik i upoznajući se s njim, jeste li prepoznali još neke zajedničke tačke?

– Nisam nimalo od onih ljudi koji se lože na svoj kraj i nešto se silno ponose. Nije mi to neka odrednica, ali opet, što smo malopre govorili, kad čitam naše pisce, ja vidim da tu ima nešto lepo i dobro i onda me uvek zanima ta lepota i ta posebnost ovog ovde krša, ovog ovde ludila. Otkad je ovde ovih krajeva, ovde je stalno neko ludilo, kao domaća „Igra prestola” ovo naše područje. Trudim se da se smatram detetom sveta, što bi Mate Parlov rekao.

Kako se Vi lično branite od toga?

– Već petnaest godina radim književni festival „West Herzegowina Fest” iz Širokog Brijega, i to radim s uživanjem. Upravo sam u Puli na Sajmu knjiga tim povodom, i organizujem nešto kao književnu regiju koju niko nikad pod tim nije smatrao i onda preko tog svog festivala okupljam i predstavljam pisce iz Hercegovine. Nastojim da biram taj deo Hercegovine koji bi trebalo da ostavi svoj identitet u umetnosti, to nacionalno ludilo da pretočim u nešto poetsko, nešto lepo, a ne da on uvek bude uzrok previranja. Želim da ga brendiram. Želim da ga izvučem na svetlo, iz mraka, da se suoči sam sa sobom pa da vidimo šta je to, pa da uspemo, da budemo bezobrazni, da ga prodamo, da ga iskoristimo. Da vidimo šta gde valja pa da ga dovršavamo i popravljamo gde ne valja.

Goran Bogdan (1)

S obzirom na to da ste bili zauzeti snimanjem treće sezone serije „Fargo” i da Vas je Bjelogrlić čekao sa ulogom Golubića, kako opisujete taj period i Vaš doživljaj sa snimanja „Senki”?

– Bjeli skidam kapu. Divno je raditi s njim. Stvarno me je pazio i dao mi slobodu i ohrabrivao me i mnogo mi znači to što me je čekao. Nisam znao da ću tako dugo biti u Kanadi na snimanju, ispalo je tri meseca. Snimajući „Senke” osećao sam se kao u nekim starim, minulim vremenima. Držao me je osećaj kao kad bih ranije gledao Gagu Nikolića, Ljubišu Samardžića… Dok smo to radili, imao sam taj neki osećaj, kao da tako nešto radimo. To mi je super bilo i mislim da je Bjelogrlić napravio pravi podvig i iskorak sa ovom serijom.

„Senke nad Balkanom” se s velikim uspehom prikazuju gotovo svuda u regionu, ali ne u Hrvatskoj. Postoji li interesovanja u Hrvatskoj za tu seriju?

– Apsolutno. Interesovanja ima. Evo, ja samo time što sam glumio Mustafu Golubića već sam bio pozvan na dva predstavljanja knjige da pričam o njemu. Mislim da su pregovori u toku i da će kad-tad to stići i na hrvatske ekrane.
Vaš kolega Bojan Navojac u seriji igra Antu Pavelića, a pre dve godine je u filmu „Narodni heroj Ljiljan Vidić” igrao četnika.

Da li biste Vi pristali na tu ulogu da ste na njegovom mestu?

– Zašto da ne.

Kakve su reakcije u Hrvatskoj kada neki vaš glumac igra neki provokativan lik?

– Znate kakav je narod. Neka reaguju. Ne bih tome pridavao neki značaj. Zaboga miloga, nema šta ja ne bih glumio. Da li bih glumio geja? Bih. Đavola? Bih. Hitlera? Bih. Čak i Pavelića. Nema toga što ne bih glumio. To je umetnost. A etiketiranje uvek postoji, i ono je za glumca smrt. To postoji i s pozitivnim likovima, što je jednako loše po nas. Glumac toga mora da se pazi, da bude dosetljiv. A to da li je taj lik četnik, Pavelić, Ratko Mladić, ko god da je, tvoje je kad ga biraš da ga braniš i glumiš. Šta bi bilo da mi biramo samo likove koje bismo mi hteli, po sebi? To bi bila jako kratka i siromašna karijera. Ali nemojmo i ovu sirotinju od umetnosti i glume još prljati tim nekim petparačkim, političim odnosima. Dosadno je više. Prođe život u tome.

Je l’ vi niste imali nikakvih problema na nacionalnoj osnovi zbog neke uloge?

– Ne, zaista. To se svodi na sviđanje ili nesviđanje. Publika ima legitimno pravo na to. Najgore je kad nešto loše odigram pa kažu, ono si bezveze odglumio. S te strane mi je problem. Loše je ako mi se uvuče strah u kosti pa tako počnem da biram, onda mi je džaba sve. To je tek tužno. Zato nastojim svaki put da odigram najbolje što umem, da proniknem u lik i što uverljivije ga tumačim. Najvažnije mi je da sam ja zadovoljan time kako sam nešto uradio.

U britansko-francuskoj kriminalističkoj seriji „Poslednji panteri” o balkanskim pljačkašima, Vi tumačite lik Milana, srpskog kradljivca dijamanata, člana banda „Pink Panter”. Priča o „panterima” i krađi dijamanta samo je okidač za radnju koja uranja u mračnu Evropu, punu korupcije i mafijaša. Simptomatično je da likove sa ovih naših prostora uglavnom prikazuju kao negativce u filmovima i posle nas tako predstavljaju u svetu. Kako to objašnjavate?

– Nisu ljudi ludi. Mi smo tu krivi. Neće niko sesti i zagrejati stolicu i promisliti o nama umesto nas samih. Ako mi šaljemo takvu sliku, šta će oni. Neće se neki Englez truditi da nas prikaže kako mi ipak imamo nešto. Na nama je to. A mi šaljemo takvu sliku, i onda se iščuđavamo. A stani malo, mi sami sebe tako gledamo. Bio sam u Beogradu na Sajmu knjiga, nekad smo se ponosili našim piscima, a sada se ponosimo lakim štivom stranih pisaca, i posle se nešto zgražavamo, a klinci nam se furaju na te iste. Oni su face, a profesori, doktori i pisci su nam šonje i bezveznjakovići. I onda se pitamo zašto nas svet tako gleda. Mi sebe prvi tako gledamo i onda govorimo kako su oni glupi i kako nam čine nepravdu. Nije istina.

Kuriozitet je da je za seriju o „panterima” muziku za špicu komponovao Dejvid Bouvi tik pred smrt.

– Da. Kad sam to čuo, bio sam presrećan. Meni je Dejvid Bouvi junak iz detinjstva. Bouvi je s muzikom koju je pravio bio sve to o čemu mi pričamo, kako bi trebalo biti. Hrabro drugačiji. Beskompromisan.

Igrali ste u seriji „Fargo”. Kakvo iskustvo nosite s tih snimanja?

– Mogu samo da kažem da je to osećaj idealnog. Tužno je kad osetite kako sve to može da funkcioniše, a potom se vratite kući i vidite da se nismo pomakli. Ali nije da kukam. Volim da radim i da glumim i jedino tako i postojim. S te strane, iskustvo rada u „Fargu” je kao „Diznilend”, sve je savršeno, od početka do kraja. Ti glumci imaju toliko više para od nas, ali sadržajno i produkciono bismo i mi to sve isto napraviti i ovde. I to je samo do nas.

Ta priča se nadovezuje na Vašu izjavu da se mlađi autori više ne oslanjaju samo na formu, nego da su hrabriji, da tragaju za nekim tematskim novitetima.

– Da. Forma je uvek zanimljiva. Ne treba nju stati istraživati, ali ne može ona sama po sebi biti bitna. Nju uvek mora da sledi i sadržaj. Moj lični ukus ide u tom smeru. Sadržaj je nešto što me zanima, a mi sadržaja i te kako imamo, tako da je samo pitanje kada ćemo reći, ajmo, i kada ćemo reći da je dosta ovom drugom, besmislenom i plitkom.

Je l’ možete da uporedite te velike strane produkcije i uslove u kojima nastaju filmski projekti kod nas u regionu?

– To je neuporedivo. Na zapadu je to jedan biznis koji generiše dobit. I sve je podređeno tome. Oni filmsku industriju imaju više od sto godina, tako da su oni već toliko istražili to šta ide, šta ne, i shvatili su, pogotovo kad je reč o novoj revoluciji televizijskih serija, da samo kvalitet generiše kvalitet i donosi novac. Doveli su filmsku industriju do savršenstva, doktorirali su je. I shvatili su da publika nije glupa, a mi to još nikako da shvatimo. Naprotiv, smatramo da je naša publika tupa. Znači, mi smo odgovorni apropo te slike o nama samima. I zato se nemojmo čuditi što nas Englez ili Amerikanac tako i gledaju.

Igrali ste i u Tišminim „Verama i zaverama, gde ste tumačili Sergeja Rudića, kao i u još par srpskih projekata. Gledajući Vas i primere Vaših kolega, može se reći da su na snazi sve češće koprodukcije unutar regiona, a da glumci i autori imaju veće šanse za angažman. Kako Vi na to gledate?

– To je neka nužnost. Mislim da će to spasti filmsku i TV produkciju u regionu. Kad se zajedno udružimo pa napravimo nešto veliko. Znate šta će se desiti, dok mi čekamo i zbrojimo se, doći će HBO, ili ne znam ko već sve pa će producirati, osvojiti naše tržište umesto da mi to uradimo, jer sve imamo. Dok se mi saberemo, neko organizovaniji će to već početi da radi, Fox i Netfliks i druge televizije koje su ovde kod nas prisutne. I oni su se setili da je najbolja prođa u nekom regionalnom proizvodu. I dok se mi smislimo, doći će HBO i uraditi to što je davno trebalo mi da počnemo da radimo.

Dobar deo problema je i u budžetu.

– Problem je u budžetu uvek. Kada radite samo u Srbiji, ili samo u Hrvatskoj, ili samo u BiH, tada je to problem. Baš ta regionalna saradnja povećava budžet, povećava mogućnost povrata tih sredstava. Znaju to ljudi, kolege i filmski stvaraoci, ali zavise od državnog novca. Problem je u našoj regionalnoj politici, pa i prema kulturi i umetnosti.

Kako Vam deluje Bjelogrlićeva filmska produkcija i uopšte srpska kinematografija?

– Taj prefiks „srpska” mi uopšte nije bitan. Jednako kao i hrvatska. A Bjelogrlićeva filmska produkcija mi deluje fantastično hrabra. To što Bjela radi je prava stvar, on je napravio filmski grad za snimanje „Senki nad Balkanom”. Bjeline ideje i realizacije dosta liče na svetske. Srpska kinematografija, baš kao i hrvatska, ima odličnih filmova. Ali nije stvar ove ili one kinematografije iz regiona. Kinematografija je umetnost, ne može umetnost biti nečija. Ona je ili dobra ili loša. Što se srpskih filmova tiče, ima dobrih, kao i loših. Treniram se da gledam te dobre. Recimo „Ničije dete”, „Neposlušni”, „Tilva Roš”, „Šišanje”, „S/kidanje”, i tu vidim da ima nade i za mlade autore.

Zbog snimanja ste često bili u prilici da boravite u Beogradu. Kako Vam se dopada grad i imate li već neka svoja omiljena mesta kojima se rado vraćate?

– Nekako sam se odomaćio u Beogradu. Poslednjih šest godina provodim mnogo vremena tu, stalno sam na relaciji Beograd-Zagreb. Beograd doživljavam kao neki veseli vašar, srčan, otvoren, za mene je on kao neki dobar i glasan domaćin. Svuda se krećem i dobro se osećam, moguće da mi se najviše dopada Vračar. Zapravo, grad čine ljudi, i to je ono što me najviše u Beogradu raduje. Prijatelji koje sam tu stekao.

Poznato je da veoma volite da čitate i da se na taj način relaksirate. Bili ste u Beogradu na Sajmu knjiga, sada ste na Sajmu u Puli. Možete li nam uporediti sajmove u regionu, i šta je to što Vas njima privlači, koje knjige najradije birate za čitanje?

– Od svih sajmova u regionu, beogradski je najjači i neuporedivo najbolji. Svake godine mu se radujem, i hodočastim da se opskrbim za predstojeću godinu. Da ne kažem i da su knjige kod vas mnogo jeftinije, kao i da ima daleko veći izbor prevedenog štiva. Imam već i svoje favorite što se izdavača tiče, „Geopoetika” i „Lom”.

Nužno je da shvatimo da smo jedno tržište

Zanimljivo je da je Bjelogrlić za ovaj svoj projekat, kao i nekoliko puta ranije, angažovao brojne glumce iz regiona. Šta Vam to govori?

– Mislim da to govori koliko je Bjela pametan i koliko dobro radi posao. Odavno, od samog početka ovih sapunica, ni u Hrvatskoj praktično nema projekta bez glumaca iz regiona. Mislim da svako ko iole ima nešto u glavi, ko hoće da se poslom bavi na pravi način svestan je da smo mi jedno tržište i da je to neodvojivo. Nužno je da se pokrenemo u tom smeru. Mislim da je to logični sled stvari i da će se pravi bum ovde u produkciji tek dogoditi. Filmski ćemo procvetati kada se, kao u stara dobra vremena, naprave zajednički projekti tako monumentalni, e to će tek biti pravi okidač. Setite se serija „Kuda idu divlje svinje” i „Otpisani”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar