INTERVJU, IRFAN MENSUR: Kultura je vodilja ka uspehu naroda

INTERVJU, IRFAN MENSUR: Kultura je vodilja ka uspehu naroda


Kulturni radnici su nemoćni, nisu fajteri koji će izaći na ulicu i ne treba to da rade, jer ta vrsta fajta pripada nekim drugim strukturama. Ulica je mesto da se izgovori nešto u šta se veruje, ali nije mesto za obračun. Ne moram da vrištim i nosim plakat ili parolu i nemam ništa protiv takvog otpora, ali mu ne pripadam

To što je glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta, na čiju je scenu kročio davne 1974. godine, s ponosom je isticao kao dobar pedigre. Iako je poslednjih godina češće bio u ulozi reditelja, nije izgubio interesovanje za “dobru glumu s dobrim rediteljem”, a kakav je izazov pred njega stavio reditelj Jagoš Marković, Irfan Mensur pokazaće u komadu “Tako je (ako vam se tako čini)” italijanskog pisca Luiđija Pirandela koji se na sceni JDP premijerno izvodi u nedelju, 4. juna, a u čijoj su podeli i Jelisaveta Sablić, Branislav Lečić, Nenad Jezdić, Marko Janketić…
Komad “Tako je (ako vam se tako čini)” izvodi se povodom 150 godina od Pirandelijevog rođenja, a pisan je početkom prošlog veka. Zašto je danas ponovo aktuelan i provokativan?
– Aktuelan je jer govori o večitoj borbi malograđanštine kojom smo okruženi i eventualnih ekscesnih pojava koje po pravilu moraju da se dese u malograđanskom društvu, pa bila to društvena ili politička pojava. Komad je i na izvestan način duhovit, opasan i opominjući. Opominje da živimo vreme u kojem se moramo izboriti za opšta prava onih koji se ne uklapaju u tzv. malograđansko društvo, počevši od čitavih asocijacija do pojedinaca koji zahtevaju da imaju sopstveno mišljenje koje nije u skladu sa opštim, to se odnosi na sve ugrožene grupe, od migranata do LGBT populacije. Ne bavimo se egzaktno tim pojavama i tim ljudima, ali može da se primeni na sve koji su u društvu obeleženi na neki način i ne uklapaju se u opšte društvene tokove na koje smo navikli. Komad je opasan jer o svemu tome pričamo u aktuelnom vremenu u kojem se gotovo svakih šest meseci dopunjavaju zakoni ili pišu novi. Najlakše je staviti crno na belo, ali je najteže to ispoštovati. Pošto se polako pripremam za režiju dokumentarno-igranog filma o štićenicama sigurnih kuća koji će se zvati “Stop”, zašao sam malo dublje u problematiku, poznato mi je da je 1. juna počela primena novog Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja, ponovo će se vrlo restriktivno razgovarati o onima koji ugrožavaju prava žena i porodice, ali pitanje je da li će se poštovati ono što je crno na belo.
A zašto je to pitanje, zašto se kod nas uvek postavlja pitanje o tome da li će se sprovoditi određeni zakon?
– Živimo u Srbiji, tačnije u regionu koji je vrlo svež po pitanju demokratije. Lako je Englezima ili Francuzima kojima je demokratija u genima i gde traje stolećima, a kod nas se meri desetlećima. Slično je i sa pozorištem koje u Engleskoj postoji od 15. veka, Šekspir je već u 16. veku bio lider elizabetanskog pozorišta, dok se srpsko pozorište rađa s kraja 18. veka s prvim diletantskim trupama i “posrbljavanjem” komada koji nisu napisani na srpskom jeziku, a izvođeni su kod nas. To ne može da se poredi. Teatar je u Engleskoj de fakto deo genetskog koda, a kod nas nešto na šta moramo da se privikavamo, a to su procesi koji traju. Tako je i sa zakonima. Naravno da imamo dovoljno pametnih da smisle i napišu ono što zahteva civilizovano društvo, ali naša sredina je nešto što se otima i ta borba će trajati decenijama, možda i stolećima.
Ako je Englezima i Francuzima u genima demokratija, šta je u našem genetskom kodu?
– Neka vrsta balkanske slobode. Kod nas se demokratija shvata kao mogućnost da svako kaže svoje mišljenje ne držeći se vrlo strogih pravila demokratije. Nije demokratija opšti haos i opšta sloboda. Ona podrazumeva slobodu mišljenja, ali kada izrazite svoje mišljenje, možete da ga branite samo faktografijom, a ne samo zato što vi tako mislite. Sukob faktografija čini demokratiju. Zato je u demokratskom društvu logično da promenite mišljenje ako su fakti drugog jači od vaših, ali nije logično da, kao što je čest slučaj u Srbiji, promenite mišljenje jer ste naslutili da će vam zato biti bolje, a ne na osnovu faktografije. I u tome kaskamo za civilizovanim društvima, pa nam se na političkoj sceni pojavljuju oni koji satirično govore o političkoj situaciji, kao što je Beli Preletačević iz Mladenovca, a u narodu se pričaju vicevi na račun onih koji mišljenje menjaju zarad dobiti.

Bata Stojković me je godinama zvao “sine”, jednostavno me usvojio kao svog. Ali dve godine nismo razgovarali pošto je napravio skandal na koji sam vrlo muški odreagovao

Jesmo li mi dorasli demokratiji?
– Demokratija je razvojni proces, ne postoji narod koji se može oteti demokratiji, ona je nešto što je progresivno, a kao pametan narod i mi ćemo doći do stupnja kada ćemo shvatiti da od svog rada, svoje misli i svog obrazovanja možemo samo napredovati. To je nešto što zahteva vreme.
Na šta mi kao društvo nismo računali kada smo posle 2000. dočekali demokratiju i to s prevelikim očekivanjima?
– Za razliku od mojih sinova i njihovih vršnjaka koji pokušavaju da se snađu u vremenu u kojem živimo, moja generacija je bila iznenađena demokratijom. Mi smo verovali u sistem koji apsolutno nije bio demokratski, ali ne mogu da kažem da sam bio opozicija sistemu koji je od mene, koji sam poticao iz obične radničke porodice, napravio čoveka i dao mi priliku da se školujem, napredujem, da se bavim svojim poslom. Drugo, nisam ni znao za bolje, živeo sam život koji je bio prilično lagodan, što znači da sam uradio sa životom sve što sam hteo.
Mogu li to danas vaši sinovi?
– Njima je mnogo teže jer ne mogu da prate ritam i tempo onog što se dešava van naših granica. U nekim boljim vremenima najstarijem sinu mogao sam da obezbedim da ode na kratka putovanja u Brajton da uči jezik, ali najmlađem sad ne mogu da priuštim. Bez obzira na moj status, godine rada iza mene. Sa ovakvom karijerom u inostranstvu obezbedio bih i sinove, i unuke, i decu mojih unuka… Ali ne mogu da se žalim, uspeo sam da i od ovo malo uslova koje sam iskoristio odživim pametan i pristojan život. Moji sinovi su zadovoljni što sam im pružio sve što sam mogao iako osećaju da treba više i što znaju da neki drugi mogu više, ali tu sam nemoćan.
Nemoćan je i gradonačelnik kojeg igrate u ovom komadu koji se bavi problemom relativizacije istine.
– Zapravo, problem je u naslovu – tako je ako vam se tako čini. Gradonačelnik pokušava da reši problem, ali problem ostaje otvoren. Ni on kao najveća vlast u toj malograđanskoj sredini nije uspeo da reši problem. Poruka predstave je da pojedinac mora prvo da reši sebe, pa će onda verovatno rešiti i neke krupne probleme.
Nije li to i najteže?
– Bože moj, najteže je prevaspitavati sebe. I sam sam imao faze gneva, očaja, unutarnjeg nemira, strahova… Ali, sve su to stvari koje čovek može sam da reši.
Kako?
– Čini mi se da su koncentracija i zdrav razum jači od bilo kog problema. Strahove koji su se u meni pojavili početkom devedesetih jer sam slutio šta će se desiti, ti nemiri koji su se pojavili po mom povratku u Beograd, da li ću izdržati, sve su to stvari koje sam morao sam da rešim, niko drugi to nije mogao umesto mene.
Da li ste bili ljuti na Beograd zbog neprijatnosti koje su vam se dešavale devedesetih?
– Nikada. Smatrao sam sebe delom Beograda i uvek sam bio okružen ljudima koji su me podržavali i koje sam ja podržavao. Sećam se kako sam 1976. godine napuštajući zemunsku kasarnu u kojoj sam odslužio vojsku, taksijem krenuo preko Brankovog mosta i ugledavši Beograđanku pomislio: “Beograde, evo dolazim! Odslužio sam vojsku, završio akademiju, zaposlio se u JDP-u i eto me da pravim karijeru”. Tek sam početkom devedesetih shvatio sam da ima onih koji smatraju da ne pripadam Beogradu. Ali takvih primitivaca je bilo malo, ja sam se u Beograd vratio zbog pametnih i kreativnih ljudi koji su me okruživali.

U izboru za Gavrila Principa ostali smo Malkolm Mekdauel i ja, ali su Amerikanci i Jugosloveni odlučili da ja igram Principa. Malkolm je posle toga snimio “Paklenu pomorandžu” i postao velika filmska zvezda

Niste pomišljali na to da napustite pozorište i glumu kao što je to iz revolta učinio Bekim Fehmiju?
– Koliko znam, a družili smo se pošto je svaki dan svraćao u JDP, Bekim je napustio pozorište jer je imao mnogo obaveza na filmu. Nije napustio scenu zbog osećanja ugroženosti, ali se povukao iz javnosti kada je počela opšta hajka na sve koji se ne prezivaju na “ić”. Nije bio uplašen, ali je bio dovoljno oprezan i inteligentan da se povuče.
A vi?
– Nisam bio uplašen, ali sam znao da će se nešto desiti, a kad se desilo bilo je užasno ponižavajuće i bilo je za odlazak. Desilo se da me je nekoliko tipova s pištoljima izbacilo iz mog rođenog pozorišta, iz kluba “Stupica”, uz fizičko maltretiranje. Ispostavilo se da nisu bili odavde i da su više srbovali nego što su stvarno bili Srbi. Mislili su da su veći Srbi od mene i da su zato vredniji kao ljudi, bez obzira na to što je Srbija u mene uložila milione dolara kroz posao i obrazovanje i bez obzira na to što se nikada nisam bavio politikom niti sam se izjašnjavao drugačije sem da sam Jugosloven, ne iz straha, već zato što se tako osećam. U to vreme dobio sam ponudu British Councila da dođem u Britaniju i budem njihov gost, ali sam prvo otišao u Švedsku gde su živeli moji, pa iz Švedske u Britaniju. Dan-dva posle incidenta koji mi se dogodio, moj divni kolega iz Zagreba, Zdenko Jelčić, koji je živeo u Švajcarskoj, pozvao me je da dođem kod njega i ponudio pomoć da tamo započnem novi život. Pojavili su se ljudi koji su shvatili da treba da se sklonim dok se situacija u nekim neverovatnim mozgovima ne smiri.
Imali ste mogućnost da ostanete u Švedskoj i dobijete državljanstvo.
– Posle nekoliko intervjua koje sam dao švedskim vlastima, u roku od 15 dana dali su mi njihov pasoš i mogao sam da ostanem u Švedskoj. Ali, to je bio pasoš političkog izbeglice, a nisam se tako osećao niti sam s njim mogao da dođem u Beograd, zato sam ga vratio. Po povratku u Beograd doživeo sam iste probleme, možda i gore, niko me nije fizičko maltretirao, ali su mi svakodnevno pretili telefonom. Međutim, to su stvari koje sam zaboravio jer su ružne i ne pripadaju civilizovanom društvu i ne želim da ih imam u sećanju. Sećam se faktografije, ali nemam nikakav osećaj prema tome, a to je jedina moguća odbrana. Da sam zadržao to osećanje poniženja, danas bih verovatno bio potpuno drugi čovek.
Odakle slutnja koju ste spomenuli? Da li se ona nazirala iz reči i postupaka tadašnjih političara ili možda iz neposrednog iskustva. Rođeni ste u Sarajevu, snimali ste u tom gradu pre rata…
– Ta slutnja nije dolazila iz nekog životinjskog instinkta već iz racionalnog razmišljanja o postupcima. Shvatio sam da se sprema neka oluja, samo je bilo pitanje kolika će da bude i koliko će da traje. Znao sam i da će se meni lično nešto desiti, ali ne da će biti tako drastično. To moje razmišljanje nije imalo nikakve veze sa Sarajevom s kojim sam davno izgubio svaku vezu i iz kojeg sam otišao sa 15 godina. Retko sam mu se vraćao i najmanje sam tamo radio kao glumac. Naravno da mi je bilo žao zbog svega što dešavalo u Sarajevu jer sam, ipak, rođenjem i rodbinski vezan za ovaj grad. Međutim, moje slutnje nisu imale nikave veze sa geografijom, već sa saznanjem da je bilo previše grupa i grupica željnih tzv. promena i tzv. promena nabolje. Ispostavilo se da niko nije bio u dobitku, već da smo svi na gubitku i da se sad batrgamo u tim gubicima. Ne znam šta bi se događalo da se nije desio rat i na kom bismo stupnju bili kao država, region i pojedinci. Ostao sam jugonostalgičar, ali ne geografski, nostalgičan sam prema ljudima koji su sad van mojih granica, a pripadali su meni, valjda i ja njima. Nedostaju mi stalne veze sa glumcima iz Ljubljane, Zagreba, Skoplja, kao i kulturni događaji u ovim gradovima koji su sad, ipak, događaji nekih drugih država, a ne moji.
Regionalne filmske i pozorišne koprodukcije su jedan od načina da nadomestite taj nedostatak.
– Kultura je uvek bila most koji se prvi gradi posle ratnih užasa bilo gde u svetu. Godinama pričam da nacion koji ne shvati da je kultura u stvari vodilja ka uspehu jednog naroda, ništa nije shvatio. Ova naša zemljica još nije shvatila da u kulturu mora da se ulaže više i razumnije jer će samo tako ovaj nacion krenuti napred.
Režiser Goran Paskaljević je uveren da se umetnici uzalud žale jer političari koji odlučuju o ulaganjima u kulturu ne čitaju knjige, ne idu u pozorište, da u predizbornim kampanjama reč kulturu niko ne spominje…
– Najlakše je odreći se kulture, ali mi moramo da opstajemo i radimo ulagali u nas ili ne, nemaština ne može da zaustavi kreativnost. Opšta je nemaština u kulturi i postoji opasnost da ljudi u tim uslovima prestanu da maštaju, da stvaraju, da se nadograđuju, ali mislim da to ne može niko da učini pa ni sitna, mala politika ili opredeljenje jedne politike da se uzme kulturi, a to je najlakše uraditi. Međutim, uvek će biti onih koji će se okupiti oko neke ideje i pronaći sredstva ili sponzore da realizuju kulturni događaj.
Zašto je najlakše zakinuti kulturi?
– Razlog je jednostavan i banalan. Kulturni radnici su nemoćni, nisu fajteri koji će izaći na ulicu i ne treba to da rade, jer ta vrsta fajta pripada nekim drugim strukturama. Kad se pobuni policija, vojska, prosvetni ili zdravstveni radnici, to ima smisla, ali zamislite da se pobune glumci, slikari, muzičari…?
Zašto vam je to nezamislivo?
– Zato što sam iznad svakodnevice, živim za to da ljudi malo podignu glavu, a kad sam na sceni moraju malo da dignu glavu da bi me videli. Opredelio sam se da ne budem siva masa bez uvrede za policiju, vojsku, zdravstvene i prosvetne radnike. Borim se da budem jedinka sa imenom i prezimenom, sa statusom. Ulica je mesto da se izgovori nešto u šta se veruje, ali nije mesto za obračun. Imam dovoljno mozga i dovoljno sam razuman, obrazovan i vaspitan da svoju misao provučem, na primer, kroz intervju “Ekspresu” ili kroz televizijski intervju. Ne moram da vrištim i nosim plakat ili parolu i nemam ništa protiv toga takvog otpora, ali mu ne pripadam.
Kažete da nemaština ne može da zaustavi kreativnost što i sami često dokazujete realizujući lične projekte, sve češće u ulozi reditelja. Nedavno ste režirali mjuzikl “Kafana Balkan”.
– “Kafana Balkan” nije moj projekat, tu sam pozvan da pokušam da napravim od toga pozorište. Moji lični projekti su predstave po institucionalnim pozorištima ka što je “Herostrat” u Niškom narodnom pozorištu ili predstava “Skupljač” koja je proglašena najboljom na festivalu “Dani Zorana Radmilovića”, a ja nagrađen kao najbolji glumac. Prilika da se režira Dragoslav Mihailović pruža se jednom u životu i zato sam se potrudio da od toga napravim pozorišni događaj, a čini mi se da sam i uspeo. Nedavno sam postavio i komad “Edmund Kin” u Narodnom pozorištu “Sterija” u Vršcu, a napravio sam i dve predstave za novu zemunsku scenu “Kart blanš”, “Primadone”, sa Tanjom Bošković i Radom Đuričin, i tragikomediju “Hor bečkih dečaka” u kojoj igram sa Predragom Ejdusom i Bodom Ninkovićem. Ne želeći da sa ovom predstavom pravim ili potvrđujem svoju karijeru, desilo se da sam dobio “Zlatnog ćurana” u Jagodini i nagradu “Milosav Buca Mirković” na Nušićevim danima. U međuvremenu sam uradio monodramu “Glumac, kaži nešto smešno” za koju sam u Sarajevu nagrađen kao najbolji glumac. Eto, u poslednje dve-tri godine proglašavaju me dobrim glumcem, možda sam sa 65 godina naučio šta treba da radim…
Zanimljivo je da ste diplomirali glumu kao najbolji student u klasi Minje Dedića sa Danilom Lazovićem, a poslednji ste u klasi dobili angažman.
– Svaku klasu neko obeleži, a ova je bila klasa Irfana Mensura i Danila Lazovića. I zaista, svi su počeli da nešto rade, a ja ništa. Onda se desilo da su mi u roku od 48 sati ponudili posao iz tri pozorišta, odabrao sam Jugoslovensko dramsko pozorište i tako je počela pozorišna karijera. Ubrzo sam debitovao i na filmu u ostvarenju Veljka Bulajića “Atentat u Sarajevu” sa Maksimilijanom Šelom koji je već imao Oskara i Kristoferom Plamerom koji je bio jedan od najplaćenijih holivudskih glumaca. Veljko je organizovao veliki kasting na koji su došli glumci iz Beograda, Zagreba, Praga, Amerike, jer je to bila jugoslovensko-američko-češka koprodukcija. U izboru za Gavrila Principa na kraju smo ostali Malkolm Mekdauel i ja, ali su Amerikanci i Jugosloveni odlučili da ja igram Principa. Malkolm je posle toga snimio “Paklenu pomorandžu” i postao velika filmska zvezda. Dok sam snimao “Atentat” dobio sam ponudu od čuvenog Olivera A. Ungera, jednog od najmoćnijih agenata i filmskih producenata, da odem u Ameriku i budem njegov gost pola godine kako bi pokušao da me plasira na američko tržište. Međutim, meni je tako krenula karijera da nisam mogao da zamislim bednu Ameriku i karijeru u bednom Holivudu.

Lane je iskoristio trenutak i od Šojića napravio izvor sredstava za život. Nisam taj tip, ja sam krenuo nekim drugim putem i ne bih se ni sa kim menjao, ne samo sa Lanetom

Niste bili zadovoljni ulogom Gavrila Principa?
– Taj film smatram značajnim utoliko što je malo više ljudi od moje mesne zajednice saznalo da postoji Irfan Mensur. Nisam znao šta radim, niti sam išta uradio svojom glavom u tom filmu. Do 30. godine radio sam na čist talenat, a tek kasnije sam počeo da razmišljam glumački i da koristim sve što sam naučio na Akademiji, a bio sam štreber i kupio sam sve što su mi profesori nudili. Nisam bio bogomdan glumac kao Danilo Lazović, on je bio talentovan, a ja sam morao sve da učim i da se mnogo trudim.
Da li ste bili svesni kakav film pravi Veljko Bulajić koji se u vreme snimanja žalio kako ga u Zagrebu i Sarajevu optužuju da pravi srpski film, a u Srbiji obrnuto…
– U to vreme sam bio mlad i glup i nisam razmišljao o tim stvarima već o tome da odgovorim glumačkom zadatku. Zanimljivo je kako sam zatvorio krug kada je u pitanju Gavrilo Princip. Posle “Atentata” igrao sam kod Šotre islednika koji ispituje Principa, a pre nekoliko godina u filmu “Branio sam Mladu Bosnu” bio sam jedan od njegovih branilaca tako da sam zaokružio svoja saznanja o njemu shvativši da Gavrilo Princip i sam događaj mogu da se posmatraju iz nekoliko uglova.
Iz kog ugla ga vi danas posmatrate?
– U represiji u kojoj se tada živelo ono što su uradili pripadnici “Mlade Bosne” bilo je jedino moguće da bi se skrenula pažnja na problem. To što se danas ne slaže sa civilizovanim ponašanjem tzv. demokratskog društva je nešto drugo, ali u tom trenutku je takav čin očigledno bio jedini moguć da bi se ukazalo na problem, a ne bih ulazio u to da li je to opravdano ili neopravdano, nemoguće je to razrešiti jer postoji nekoliko strana ili nekoliko razmišljanja, svako ima pravo na svoju faktografiju, samo je pitanje čija je jača.
Isticali ste kao srećnu okolnost to što ste iste godine dobili glavnu ulogu kod Gorana Paskaljevića u filmu “Čuvar plaže u zimskom periodu”.
– Goran mi je prišao u Klubu književnika gde smo se često sretali i rekao da hoće da razgovaramo o glavnoj ulozi u njegovom filmu. Pretpostavljam da me je odabrao na osnovu mog ponašanja i izgleda i raspitivanja o meni pošto nigde nije mogao da me vidi kao glumca. Neverovatno je kako sam odabran za ovaj film, dok je za sledeći film “Pas koji je voleo vozove” Goran napravio kasting na koji je došlo šest-sedam viđenijih jugoslovenskih glumica za glavnu žensku ulogu koju je dobila Svetlana Bojković i za koju je bila nagrađena pulskom Arenom.
Filmsku karijeru počeli ste igrajući sa našim glumačkim velikanima kao što su Bata Živojinović, Danilo – Bata Stojković…
– Bio sam potpuno fasciniran njima, a koji klinac ne bi, čak i Cecom Bojković koja nije mnogo starija od mene, ali je bila pozorišna ikonica kojoj su se svi divili. Snalazio sam se kako sam znao i umeo pored njih, glupo je govoriti da sam nešto od njih kupovao ili krao, ostao sam svoj, ali sam ih poštovao. Bata Živojinović je bio veliki drug, ponašao se kao da se znamo sto godina, kao da sam njegov parnjak, ali takav je bio prema svima. A Bata Stojković me je godinama zvao “sine”, ne samo zato što mi je igrao oca u “Čuvaru plaže”, jednostavno me je usvojio kao svog. Ali, dve godine nismo razgovarali pošto je napravio skandal na koji sam vrlo muški odreagovao jer sam hteo da zaštitim slabiji pol. Razlog je bio balkanski, kafanski, ne bih ulazio u detalje. Bata jeste bio izuzetan džentlmen, ali je ponekad znao da izgubi kontrolu. Dve godine smo okretali glavu jedan od drugog, a pomirili smo se na jednom Pulskom festivalu. Sećam se da su svi glumci i učesnici festivala sedeli na jednom brodu kada mi je Bata prišao s leđa. Ugledao sam prvo ruku u kojoj je flaša belog vina, a onda drugu u kojoj je flaša kisele vode. Te dve ruke su me zagrlile, Bata je počeo da me ljubi i od tog trenutka ponovo sam bio “sin”.
Ko vam od naših velikana najviše nedostaje? Sarađivali ste i sa Nikolom Simićem, Draganom Nikolićem, vašim klasićem Danilom Lazovićem…
– Uvek je tužno kad ode neko koga si poznavao i s kim si sarađivao. Sa Draganom Nikolićem nisam mnogo radio, ali kada ode takva pozitivna energija kakva je bio Gaga, normalno je da osetite prazninu i tugu kao da je otišao neki član porodice. Neko se poigrao sa branšom, onaj gore je pre vremena počeo da nam uzima ljudi, mnogi su prerano otišli, a nisu zaslužili.
Prerano je otišla i Ena Begović s kojom ste bili partner u filmu.
– Mi smo bili divni prijatelji, dugo smo se poznavali, jako sam je cenio i voleo, a kad sam saznao šta se desilo s njom bio sam uvređen, kako se to moglo desiti, da se na tako bizaran način neko oprosti od života, od branše, od prijatelja. Ali, to je život. I ja sam pre četiri godine pretekao, kako bismo mi rekli, a mogao sam da odem.
Kao i vaš kolega Bogdan Diklić s kojim se intenzivno družite u poslednje vreme.
– Stanujemo relativno blizu i kad god imamo priliku izjadamo se jedan drugom ili se hrabrimo, zavisi kako kad. Malo sam ga nervirao pre nekoliko meseci pošto sam dobio malo veću penziju od njega. A bio je malo uvređen što mu se desetak dana nisam javio kada je Žarko Laušević došao u Beograd. Danima se nismo čuli i jedno veče mi oko ponoći stiže poruka od Dika: “Traži advokata”. Rekao bih da smo nas dvojica u jednom duhovitom kontaktu.
Naslov jednog vašeg intervjua glasi: Stidim se većine svojih uloga, a da nikada nećete otkriti kojih. Da li je tačno da nikada niste gledali film “Spasitelj” u kojem ste igrali.
– Ne samo “Spasitelja”, desetak svojih filmova nisam gledao.
Zašto?
– Moje učestvovanje na filmu, ako nije značajno, mnogo me i ne interesuje. Nisam vlasnik te uloge, ona mi pripada samo na snimajućem danu, a posle toga tu ulogu uzimaju ljudi koji me samo gledaju na traci ili video zapisu i mogu sa mnom da rade šta hoće i da biraju ono što oni misle da je najbolje, da me potpuno iseku i da potpuno promene sve ono što sam mislio da tog trenutka radim. Volim da radim poslove u kojima sam svoj bog, tako sam se opredelio za pozorište. Volim odgovornost, a na filmu sam neko ko je upotrebljen u nekom trenutku i više me nema.
Jedna od uloga na koju ste ponosni jeste u filmu “Miris dunja”.
– Taj film je iznenadio publiku. Nije imao veliki komercijalni uspeh i veliki broj gledalaca, ali se pojavio u trenutku kada su svi počeli da razmišljaju o filmu kao o robi. Prepametni Mirza Idrizović pokušao je da napravi film koji bi sačuvao prave tradicionalne vrednosti sredine kao što je Sarajevo. Uzeo je glumce koji razumeju tu sredinu, Semku Sokolović, Mustafu Nadarevića, Izeta… Ljilju Blagojević i mene i napravio divnu priču o jednoj porodici, jednom miljeu i nekom ko ne pripada toj sredini, ali ga sredina ipak zaštiti. Bila je to Jevrejka koju je igrala Ljilja Blagojević. Taj film se na neki način suprotstavlja ovoj Jagoševoj predstavi u kojoj sredina nije prihvatila druge, već je, naprotiv, pokušala da uđe u njihove živote i unapred ih odbacila samo zato što ne pripadaju njima.
Kad spominjete film kao robu, takvim ste smatrali i “Tesnu kožu”?
– Da, ali i danas se snimaju filmovi koji su, uglavnom, skečevi. Tada jeste bilo neuobičajeno snimati takav “žanr”, a “Tesnu kožu” smo radili, iskren da budem, da bismo uzeli pare. Nisam se pojavljivao u nastavcima jer sam želeo da drugačije usmerim karijeru, ali ima glumaca koji su nastavili da igraju istu ulogu sve do danas.
Kao Lane Gutović?
– Recimo. Lane je iskoristio trenutak i od Šojića napravio izvor sredstava za život, da budemo iskreni. Zaključio je da to apsolutno prolazi kod publike i lepo je tu ulogu razvio u sledećih nekoliko decenija i, koliko znam, lepo živi od te uloge. Nisam taj tip, bez ikakvog oportunog razmišljanja o Lanetu koji je moj drug, ja sam krenuo nekim drugim putem i ne bih se ni sa kim menjao, ne samo sa Lanetom.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar