INTERVJU, IVAN KARL: Holivud liči na preživara

INTERVJU, IVAN KARL: Holivud liči na preživara


U filmskoj meki je trenutno u različitim fazama, od pripreme do egzekucije, sto nastavaka i rimejkova. Nekad su nastavci imali smisla, a sada su obesmišljeni toliko da prete da ugroze i sećanje na svoje prethodnike

Filmski i TV producent po struci, urednik po vokaciji, nekadašnji prvi čovek filmskog programa RTS-a, potom selektor Festa u jednom mandatu, od 2010. do 2014, i autor licencnog programa RTV-a Ivan Karl trenutno je u poslednjim pripremama drugog izdanja filmske revije Sinemafest, čiji je selektor. Za „Ekspres” Ivan otkriva da nas od 2. do 8. novembra u Sava centru očekuju svetske premijere filmova, među kojima su „Matilda”, ostvarenje koje je i pre prikazivanja uznemirilo ekstremno desne snage u Rusiji, „Predgrađe” braće Koen, u režiji Džordža Klunija, s Metom Dejmonom i Džulijen Mur u glavnim ulogama, povratak Voltera Hila filmom „Zadatak” sa Sigurni Viver i Mišel Rodrigez, pretpremijera Vudija Alena „Čudesna panorama” i drugi, a dotičemo se i priče o Holivudu, filmskim festivalima, domaćim televizijama, svepristunim TV serijama i trendovima u medijima.

Za dve nedelje počinje drugi po redu Sinemafest, čiji ste jedan od pokretača i selektor programa. Da li ovogodišnja ponuda ima nekih novina?
– Sinemafest je ponovo oživeo format prestoničke pretpremijerne filmske revije i deluje mi da se razvija u dobrom smeru. Selekcija je uža i ekskluzivnija, sa sedam prestižnih naslova i jednim udarnim večernjim terminom u 20 časova, ni prerano, ni prekasno. Imaćemo specijalnu gošću na svečanom otvaranju, poljsku glumicu Mihalinu Olzansku, koja tumači naslovnu ulogu u filmu „Matilda”, a gost takvog ranga nije čest slučaj na revijalnim manifestacijama. Svi okupljeni na projektu ulažu ozbiljne finansijske i organizacione napore da program i tzv. spoljna obeležja budu na pristojnom nivou, pogotovo što Sinemafest nema sponzore i dotacije.

Da se vratimo sadržaju, šta će obeležiti drugi po redu Sinemafest?
– Sedam jakih premijera. O filmu „Matilda” se dosta spekulisalo i pre starta distribucije u Rusiji, i vredi proveriti da li su svi ti komentari bili osnovani. Vudi Alen je stari favorit publike, i imamo retku privilegiju da njegovu „Čudesnu panoramu” pustimo mesec dana pre američke premijere, koja je planirana za početak decembra zbog ulaska u domašaj Oskara. Tod Hejns je pobrao sjajne kritike i brojne nagrade za „Kerol”, a i „Muzej čudesa” ima delikatan zadatak da nastavi tim putem. S Festivala u Torontu stiže komedija „I to je život” francuskog rediteljskog tandema Olivije Nakače i Erik Toledano koji je pokorio evropske bioskope velikim hitom „Nedodirljivi”, s tim što je ovo bitno drugačiji film. Dag Liman je poznat po „Bornovom identitetu”, dok će ratna priča „Zid”, između ostalog, biti upamćena kao jedan od pionirskih iskoraka internet giganta „Amazon” u filmsku produkciju. Volter Hil ne snima redovno pa ne treba propustiti priliku koju pruža triler „Zadatak” sa Sigurni Viver i Mišel Rodrigez. Za „Predgrađe” s Mostre su braća Koen napisala scenario, Džordž Kluni je režirao, a Met Dejmon i Džulijen Mur odigrali glavne role, što je više nego dovoljno za lep kraj drugog po redu Sinemafesta.

Film „Matilda” je podigao dosta prašine i kontroverzi u Rusiji. Da li biste takav film svojevremeno, dok ste bili selektor Festa, uvrstili u program?
– Filmovi koji načinju istorijske teme iz drugog ugla zahvalni su za marketinšku obradu i promociju, što više godi bioskopskom i tržišnom plasmanu, a manje međunarodnom mejnstrim festivalu, koji je dužan da vodi računa o raznim detaljima. Verovatno ga ne bih stavio, preventivno, zbog besmislenih polemika. „Matilda” je dobila pedigre nevaljalog filma u očima ekstremno desnih snaga u Rusiji, koje ne pogledavši ga veruju da kleveće cara Nikolaja Drugog, koji je prikazan kao čovek od krvi i mesa, rastrzan između emocija prema balerini Matildi Kšesinskoj i dužnosti prema državi. Sve je začinjeno ljubavnim spletkama i intrigama, što se nije svidelo pobornicima idealizovanog portreta nesumnjivo tragične istorijske ličnosti. Na kraju se umešalo Ministarstvo kulture Ruske Federacije, koje je nakon javnih poziva na zabranu filma i sporadičnih napada na reditelja i studio nakon gledanja izdalo dozvolu za prikazivanje na matičnoj teritoriji, i premijera je zakazana za 28. oktobar.

Kako finansijski uspevate da realizujete ovu filmsku reviju?
– Udruženim snagama distributerskih kuća „Stars”, „Cinefest” i „Dexin” koje su ustupile filmove i nesebično na raspolaganje stavile svoje kadrovske i tehničke resurse. Angažovali su se i naši partneri iz Sava centra i „Cineplexxa” i odabrani mediji, među kojima i „Ekspres”, koji su prepoznali i svojim prostorom podržali ovaj poduhvat. Ja sam, recimo, svoj deo posla uradio volonterski. Mnogi drugi takođe.

Zašto baš u Sava centru, i da li je teško napuniti salu od 3.600 mesta?
– Sinemafest se nadovezuje na tradiciju bivše Sinemanije, koja je bila prestižni repertoarski događaj u glavnom gradu od sredine devedesetih do ranih dvehiljaditih, a Sava centar je mesto za takve filmove na kulturnoj mapi i u kolektivnoj svesti Beograđana. Istovremeno, ulazak u dvorane „Cineplexxa” širom Srbije i regiona je iskorak ka mlađoj publici, koja filmove na velikom platnu isključivo konzumira u velikim tržnim centrima. Klasične bioskopske sale poput nekadašnje „Kozare”, „Odeona”, „Jadrana” više ne postoje i taj romantičarski koncept je, nažalost, netragom nestao.

Ivan Karl foto oksana (1)Sinemafest je oživeo format prestoničke pretpremijerne filmske revije. Ove godine selekcija je ekskluzivnija, sa sedam prestižnih naslova i jednim udarnim večernjim terminom, a Sava centar je mesto za takve filmove na kulturnoj mapi i u kolektivnoj svesti Beograđana

Da li velike sale postaju zamke za značajna filmska događanja?
– Da ako se filmovi slažu po ličnom ukusu i sklonostima. Publika koja posećuje ovdašnje festivale je odrasla i formirana da bi mogla da se dodatno edukuje u prostoru za tri hiljade duša. To se radi s mlađim naraštajima, i za to donekle može da služi televizija. Velike dvorane su pozornica za šarenoliki auditorijum koji ujedinjuju razlike, i treba balansirati. To vam je kao izlog robne kuće, što programi festivala i revija suštinski jesu. Od toga šta stavite u izlog, zavisi koliko će ljudi ući u radnju. Male dvorane su mesta za istraživanja i otkrivanja, i u njih se, kao i u male prodavnice, ide ciljano.

U Srbiji i dalje ima više filmskih festivala nego bioskopa. Gde se u svemu tome nalazi Sinemafest, kako se pozicinirao i kakav je njegov smisao?
– Negde na sredini, jer nije i nikada neće biti festival, ali će zato prikazivati pretežno bioskopske filmove za informisanu publiku. Cilj ili smisao je da programski veže nove repertoarske naslove poznatih autora i atraktivne učesnike prestižnih svetskih festivala koji se ne obraćaju uskom krugu gledalaca.

Kako Vam deluje Fest danas?
– Mislim da je napravljen znatan pomak, pre svega u finansijskom smislu i zbog odlučnosti osnivača Grada Beograda da višestruko ulazi u organizaciju i pripremu festivala, jer je budžet nekoliko puta veći od onog koji je ranije bio na raspolaganju. Ako je to rezultat tretmana aktuelnog umetničkog direktora i poverenja u njegovu koncepciju, onda je to za svaku pohvalu. Ima i znatno više filmova, što je dokaz da neki distributeri ozbiljnije shvataju svoje učešće na festivalu. Broj gledalaca je, koliko čujem od kolega iz Sava centra, manji, ali to ne mora da bude u direktnoj vezi s koncepcijom, niti njena nuspojava. Bilo je važnih ostvarenja, možda su programacija i terminiranje mogli da budu pažljivije izvedeni. U svakom slučaju, nesporno je da kolega Jugoslav Pantelić iskreno voli Fest i da čini sve u svojoj moći da ga vodi u pravcu za koji smatra da je ispravan.

„Matilda” je dobila pedigre nevaljalog filma u očima ekstremno desnih snaga u Rusiji, koje ne pogledavši ga veruju da kleveće cara Nikolaja Drugog, koji je prikazan kao čovek od krvi i mesa, rastrzan između emocija prema balerini Matildi Kšesinskoj i dužnosti prema državi

Kako komentarišete takmičarski profil Festa?
– Ideja je plemenita, ali možda zakasnela, ne pet ili deset, već dvadeset i kusur godina. Zanimljivo je da pri osnivanju, 1970, nije bilo ni hrabrosti ni razumevanja za tako nešto iako su okolnosti bile povoljnije. SFRJ je bila jedina otvorena zemlja u tzv. socijalističkom lageru, tržište razvijeno s velikom prikazivačkom mrežom i dvadesetak miliona stanovnika, imalo se novca, Tito je još bio živ i i te kako popularan u međunarodnim okvirima. Da ne govorim da je u Evropi i neposrednom okruženju bilo daleko manje aktivnih takmičarskih smotri. Tada su provejavale opcije o festivalu ratnog ili ljubavnog filma, ali nijedan predlog nije bio u korist takmičarskog karaktera, i Fest je ustanovljen kao festival festivala, uz London jedinstven na svetskoj filmskoj mapi. Kasnije su propuštene dve izgledne šanse za promenu. Prvi pokušaj je učinjen 1990, u vreme selektora Nebojše Đukelića, koji je uz reditelja Sašu Petrovića inicirao Besef, festival srednjoevropskog filma, kao okosnicu takmičarskog programa, međutim, rat i raspad Jugoslavije su ga osujetili. Druga prilika je postdejtonski period, kada je Nenad Dukić zagovarao zaokret. To se nije desilo i Sarajevo film festival je na balkanskoj ruti zauzeo tu poziciju. Dolazak Roberta de Nira prošle i Olivera Stouna ove godine u Sarajevo, pokazuje da se karte još dugo neće mešati, šta god ja mislio o tome.

Ako smo trenutno izgubili na tom polju da u Srbiji imamo najveći filmski festival u regionu, možemo li reći da su na snazi sve češće koprodukcije unutar regiona, da glumci i autori imaju veće šanse za angažman? Kako Vi gledate na to?
– Navijam iz sve snage jer su naše kinematografije, kao i ekonomije, kompatibilne. Duže smo stvarali zajedno nego razdvojeno. Koprodukcije su i finansijska nužnost, ne samo na bivšim jugoslovenskim prostorima već i unutar EU, gde putem fondova u proizvodnji jednog filma učestvuje nekoliko zemalja. Taj princip je ovde prepisan kroz manjinske koprodukcije i funkcioniše uglavnom bez buke i prigovora.

Bliži se period prognoza nominacija za Oskara. Šta ste sve odgledali, imate li nekog favorita?
– Vudi Alen se sprema za trku, mislim da će „Čudesna panorama” svojim kvalitetom to potvrditi. Dosta se buke diglo oko „Denkerka” mada to nije ni najbolji ni najuspeliji Nolanov rad. Bez obzira na to što se za uši članova Američke filmske akademije spinuje da je to ratni spektakl kojem nema ravnog. Jasno je da iza svega stoji PR strategija studija „Vorner Bros” da Kristofer Nolan najzad dobije zlatnu statuetu, i ne bih se iznenadio da se to desi kao ispravljanje nepravde koja mu je učinjena za mnogo bolji „Početak” ili „Mračnog viteza”. Moj favorit je „Blejd raner 2049″ kao najcelovitiji holivudski proizvod Denija Vilneva u jakoj konkurenciji „Sikarija” i „Dolaska” i nesumnjivo filmski događaj sezone. Vilnevov autorski pristup je ovde na vrhuncu i nadam se da će, i pored slabijeg box office rezultata, dobro proći, makar s nominacijama.

Proteklo leto se računa kao jedna od najslabijih sezona po rezultatima na blagajnama u američkim bioskopima. Da li je Holivud u krizi, da li jede sam sebe?
– Holivud liči na životinju preživara. Trenutno je u različitim fazama, od pripreme do egzekucije, sto nastavaka, rimejkova i tzv. ributova, a samo u narednih nekoliko meseci u bioskope stiže četrdesetak dežavi ostvarenja. Nekad su nastavci imali smisla, a sada su obesmišljeni toliko da prete da ugroze i sećanje na svoje prethodnike.

Šta sve onda američka i svetska bioskopska publika može da očekuje u narednom periodu?
– Nažalost, jedno veliko ništa. Američki repertoarski film koji je sedamdesetih i osamdesetih promenio lice komercijalne kinematografije i na čijem su plimnom talasu snimljeni izvorni „Ratovi zvezda”, „Supermen”, „Ajkula”, „Indijana Džons”, „I-Ti”, „Povratak u budućnost”, „Betmen”… taj Holivud je mrtav! Hitovi sa emocijom više ne postoje, odnosno ne umeju da ih prave. Na sceni je forsiranje franšiza do iznemoglosti, preterano oslanjanje na CGI efekte i 3D sliku, koja uz mnogo buke i boja nudi instant zaplete i jednodimenzionalne junake.

INTERVJU, IVAN KARL: Niš treba da bude udarni letnji festival

Da li to ukazuje na nedostatak ideja autora, projektovanu zaradu producenata ili na nešto treće? Kakvu politiku zagovara Holivud, s obzirom na to da smo svedoci toga da scenaristi sasvim lepo rade kada je o serijama reč.
– Holivud zagovara politiku profita, tako je bilo, tako će biti. Filmovi sve više koštaju, budžeti ko od šale premašuju dvesta miliona dolara, i uz poslovni rizik raste imperativ da finalni proizvod bude što banalniji i jednostavniji da bi dopro do što više ljudi i usput prodao linije igračaka, video-igrica, hepimilova… Zato je televizija postala sigurna kuća za kreativnost i izražavanje autora, koji ne rade pod pritiskom svojih filmskih kolega i mogu da razvijaju radnju i istražuju likove korak po korak, da se igraju i pažljivo slažu kockice svog zamišljenog mozaika.

Može li se reći da je televizija poslednjih godina preuzela primat i pobedila film?
– Ko god da pobedi, gledaoci su na dobitku. Film je stariji od televizije, televizija od interneta. Principijelna koalicija televizije i interneta pobeđuje film. TV serije su na vrhuncu popularnosti. TV i striming platforme koje ih produciraju nude ih ekskluzivno za svoje korisnike putem klika. Plasman je trenutan, zarada zagarantovana.

!! Ivan Karl foto Oksana (2)TV publika se najviše vezuje za igrane sadržaje tako da imamo win-win situaciju za emitere, oglašivače i gledaoce. Kada postoji kvantitet, neminovno se dobija kvalitet, u šta spadaju „Senke nad Balkanom”, „Ubice moga oca”, a verujem i „Nemanjići”

Podatak da „Netfliks” u svom katalogu ima pedesetak vrhunskih TV serija i da se bliži stomilionitom korisniku raduje berze i preznojava mejdžors studije koji ne znaju da li da slave ili da plaču kada ugovore distribuciju svojih sadržaja preko „Netfliksa”. S prosečnom cenom pretplate od 12 dolara, „Netfliks” će uskoro mesečno raspolagati sa 1,2 milijarde dolara, što je godišnje preko 14 milijardi dolara. Primera radi, bruto prihod prikazivača, distributera i svih mejdžors studija tokom 2016. godine bio je 11 milijardi dolara.

Da li je zlatno doba TV serija, čiji smo svedoci, došlo i u Srbiju?
– Jeste. Procvetala je proizvodnja domaćih serija, od Javnog servisa do komercijalnih stanica, što je važno zbog filmskih radnika, koji su samim tim više i redovnije angažovani. TV publika se, a na to relevantna merenja ukazuju, najviše vezuje za igrane sadržaje tako da imamo win-win situaciju za emitere, oglašivače i gledaoce. Kada postoji kvantitet, neminovno se dobija kvalitet, u šta spadaju „Senke nad Balkanom”, „Ubice moga oca”, verujem i „Nemanjići”.

Kakva je trenutna krvna slika komercijalnih televizija u Srbiji?
– Turske serije, rijaliti formati i muzička takmičenja su sveto trojstvo domaćih komercijalnih emitera. RTS ih dobija stranim sportom, domaćim serijama i informativnim programom, a to su sadržaji skuplji za nabavku, proizvodnju i održavanje. Izgleda da ovdašnje komercijalne televizije nemaju dovoljno sredstava i da je marketinški kolač i dalje manji nego što treba. Ne treba zanemariti ni kabl, na koji odlazi 50 odsto gledanosti i čiji prihod nije zanemarljiv. Sa estetske strane, povećan je bilirubin zbog rijalitija. Toj dijagnozi podleže i štampa, koja kreira svoje rijalitije. Ubistvo nesrećne pevačice Jelene Marjanović je nekim dnevnim novinama poslužilo kao inspiracija da imitiraju Agatu Kristi i čitaocima serviraju rđavi krimi-roman koji u obliku feljtona, s novim obrtima, teorijama i konstrukcijama, izlazi u nastavcima kojima se ne nazire kraj.

Od ove godine ste član programskog saveta RTS-a. Kakvi su Vam utisci do sada, kao i o programu na Javnom servisu?
– RTS ispunjava funkciju javnog servisa i postojano proizvodi sve potrebne žanrove. Jedini problem i zamerka, ne moja, već javnosti, jeste njihova vidljivost, koja zavisi od kanala i termina kada se emituju, odnosno programske šeme koja je i dalje fokusirana samo na Prvi program. Ono na šta sam nedavno skrenuo pažnju jeste nepovredivost termina u 19.30 za Dnevnik 2, koji se povremeno pomera gore ili dole, u zavisnosti od sportskog prenosa. Da je reč o finalu Svetskog prvenstva u fudbalu u kojem igra Srbija i koje se dešava u drugoj vremenskoj zoni, imalo bi smisla, ali kvalifikacije za Ligu Evrope, ruku na srce, mogu i treba da idu na Drugom programu. Jedan dan neće ni povećati niti smanjiti visoku i stabilnu gledanost Prvog programa RTS-a. Ako se ta praksa nastavi, stvoriće se utisak da postoje dva RTS-a, Prvi program i svi ostali kanali Javnog servisa.

Čini li Vam se da je na domaćim televizijama zapostavljen dečji program i koliko uopšte roditelji mogu da utiču i da se izbore sa selekcijom TV sadržaja kod svoje dece, kako Vi to činite?
– Nije zapostavljen, komercijalniji je i obimniji nego kada smo mi odrastali. Tada je bio obavezni crtać u 19.15, pre podne „Opstanak”, vikendom „Štrumfovi”. Deca danas biraju između desetina kanala samo sa crtanim filmovima ili obrazovnim emisijama. Na izvol’te im je „Jutjub” pa igrane, muzičke i animirane sadržaje prate na ekranu ajpeda i smartfona. Televizor im je kao nameštaj koji ne koriste često. Jedino što su savladali jeste vraćanje programa unazad. Bitno je uspostaviti kriterijume, šta valja, a šta ne, i držati ih se. Uostalom, deca su ogledala svojih roditelja, koji mogu da ih usmeravaju samo ličnim primerom kroz muziku, film ili vrstu programa koji pred njima puste sebi.

Vi ste otac dve ćerke, od kojih je jedna školskog uzrasta. Kako se nosite s roditeljskom ulogom?
– Sjajno, niko me ništa ne sluša. Mada bolje da je tako sada nego kad porastu. Tada će biti potrebnije da me čuju.

MILIONI ZA FAJNSA SU PODSTICAJ ZA STRANE INVESTITORE

Dosta se prašine podiglo proteklih dana kod filmskog i glumačkog esnafa oko toga što je Ministarstvo kulture odlučilo da za film Rejfa Fajnsa izdvoji 62 miliona dinara. Kako Vi vidite taj postupak?
– Ne vidim ništa sporno u tome. Doneta je ispravna, strateški veoma dobra odluka iako to možda na prvi pogled nekome ne deluje tako. Imajte u vidu da se kod nas i pri redovnoj raspodeli sredstava iz tekućih konkursa za domaće igrane filmove lome koplja i preispituju odluke komisija. Resorni ministar, gospodin Vukosavljević, objasnio je da je ukupan budžet Fajnsovog filma 13 miliona evra, dakle mnogostruko veći od sume koju je uložila naša zemlja. Na to treba gledati kao na podsticaj za strane investitore, koji će se i te kako vratiti jer će Fajns tokom snimanja u Srbiji angažovati naše glumce i filmske radnike, a sutra će, poučeni njegovim primerom i dobrim iskustvom, ovde doći druga jaka imena i produkcije i učiniti isto, što je važno za razvoj srpske kinematografije na polju pružanja tehničkih usluga, međunarodnih koprodukcija i pozicioniranja Srbije u toj veoma lukrativnoj grani filmskog biznisa, od kojeg Mađarska, Bugarska i Češka godišnje zarađuju ozbiljna sredstva.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar