INTERVJU, “LAJBAH”: Mi smo deca socijalizma

INTERVJU, “LAJBAH”: Mi smo deca socijalizma

Photo by F.Pedersen


Jugoslavija je u nekom smislu bila prethodnica EU, a rat koji se na njenom tlu zbio pokazao je da se to još uvek može dogoditi i celoj Evropi… Bregzit je posledica demokratske demagogije, a da Slovenija krene istim putem, neozbiljno je očekivati, bar ne dok Srbija ne pristupi EU

“Lajbah” je bio i ostao najkontroverznija muzička, i ne samo muzička, pojava na ovim prostorima. Sve što su uradili od osamdesetih naovamo pratile su polemike i komentari, podele “za” i “protiv”… Sećam se, recimo, kako su nas osamdesetih u Sarajevu neka deca policajaca odgovarala od odlaska na koncert “Lajbaha”: “Kud ćeš tamo, bolan, pa to su ti sve fašisti!” Njihove čizme i uniforme bile su stilizovani deo vojničkog kompleta JNA, ali su u javnosti žigosane kao naci-uniforme, njihov krst bio je običan, istina crn, ali je u komunističkoj propagandi proglašen “kukastim”, njihove ideje bile su suštinski levičarske, ali su ih zbog totalitarističke ikonografije koju „nadležni” nisu razumeli okarakterisali kao – fašiste iz Trbovlja (rudarski gradić u Sloveniji iz koga potiče bend).

Banalno i pravolinijsko tumačenje ikonografije kasnije nas je uvuklo u krvavo kolo nacionalnih sukoba, a “Lajbah” je nastavio svojim putem, šireći filozofiju van granica bivše Jugoslavije, što je potvrdu dobilo početkom devedesetih, kada se kao prvi balkanski bend pojavio na tada jedinom globalnom reperu muzičke vrednosti – svemoćnom MTV-ju. Iako su svih ovih godina (bend osnovan 1981.) citirani i kopirani, proglašavani za uzore i inspiraciju, nikada nisu iskoristili situaciju i pokušali da komercijalizuju svoju muziku, čak i kada je megapopularni “Ramštajn” javno priznao da je od njih “kupio” fazone. “Lajbah” je drugo ime za Ljubljanu, ali i sinonim za alternativu, o čemu govori i poslednji veliki projekat, prošlogodišnje gostovanje u Severnoj Koreji, čime su postali prvi zapadni bend koji je ikada nastupio u toj zemlji.

Nedavno je na najpoznatijem evropskom dokumentarnom festivalu IDFA u Amsterdamu prikazan film o boravku i koncertu “Lajbaha” u Pjongjangu, koji ćemo uskoro imati prilike da vidimo i u Srbiji, što je bio i povod za razgovor…

Reakcije kritike na film bile su odlične, a kakve ste vi uspomene poneli iz države koju nazivaju poslednjim komunističkim zabranom na planeti?

– Mi smo iz Severne Koreje poneli odlične utiske, što se vidi i u samom filmu. Naši prvi utisci o zemlji, kad smo stigli tamo, bili su: “Ovo je baš kao što smo očekivali, no sve je nekako i potpuno drugačije.” Severna Koreja je otprilike takva kao što je opisuju u zapadnim medijima, ali i mnogo više od toga. To je zemlja koju Zapad voli da mrzi, ali većina tabloidnih priča o DPRK su krive. Zemlja je siromašna i izolovana, sa opresivnim političkim sistemom koji je teško dešifrovati, ali ljudi koje smo sreli bili su fantastični i čini se da poseduju nekakvu dragocenu kolektivnu mudrost koju mi u zapadnom svetu nemamo. Nismo mogli da pronađ nikakav cinizam, sarkazam, ironiju, vulgarnost i druge “civilizovane karakteristike” u njihovom ponašanju, nego samo elegantnu skromnost, ljubaznost, ponos i poštovanje. Ne jedu sopstvenu decu, ne bacaju ljude psima i ne gladuju zbog nedostatka hrane, barem ne više. Američki turisti u Severnoj Koreji, na primer, jesu dobro došli, niko ih ne prihvata sa mržnjom i Korejci ne izjednačavaju američki narod sa zvaničnom američkom politikom, koja je Severnoj Koreji naravno potpuno nenaklona, bar zvanično. Ući u Severnu Koreju takođe uopšte nije teško – za nas je zapravo bilo mnogo lakše nego ući u SAD. Pjongjang, koji su tokom Korejskog rata američki bombarderi potpuno sravnili sa zemljom, danas je lep, čist, dobro održavan i šareni grad s impresivnom arhitekturom i parkovima. Još više – izgleda zaista “pop-artistično”, kao da ga je u celini dizajnirao Džef Kuns ili neko od njegovih sledbenika. Pjongjang je verovatno i najsigurnije mesto na svetu za šetnju (ako vam je šetnja dozvoljena, naravno). Severnokorejci su dobro, jednostavno ali dostojanstveno odeveni. Vole da se smeju i znaju za šalu, koju doduše uglavnom razumeju samo oni. Ali trude se u komunikaciji. Uče i pričaju strane jezike; deca počinju da uče engleski od sedme godine i sreli smo Korejce koji su govorili kineski, arapski, nemački, francuski, španski, itd. Proizvode izvrsno pivo, koje se zapravo smatra za bezalkoholno piće. Za razliku od SAD, možete slobodno piti pivo iz boce na ulici i pušiti cigarete u hotelima i barovima, bez opasnosti da ćete ići u zatvor, znači slično kao u Srbiji. A za one koji vole kanabis – Koreja je opet veoma liberalna država, gde je posedovanje i uzgajanje kanabisa u suštini dozvoljeno.

Kako su na nastup u Pjongjangu odreagovali obični ljudi, a kako tamošnji establišment?

– Publika je bila veoma različita, od ljudi iz muzičke i umetničke scene, studenata i intelektualaca svih vrsta. Bilo je dosta mladih, ali i stariji ljudi, mnogi ambasadori i diplomate koji rade u Severnoj Koreji, kao i nekoliko desetina “Lajbah” fanova koji su stigli iz celog sveta da prisustvuju našem pionirskom koncertu u Pjongjangu. Ukratko, sasvim normalna kultivisana publika, dovoljno znatiželjna ali nikako euforična. Iako je većini Korejaca naša muzika potpuno strana, publika je svejedno reagirala pristojno, sa aplauzom nakon svake pesme, a na kraju, kad smo im odsvirali korejsku pesmu na korejskom jeziku, poklonili su nam i stojeće ovacije. Od diplomata su protestovali ambasadori Sirije i Libana, koji su se žalili da je koncert “bio preglasan i da je sve zajedno zvučalo kao mučenje”. Zanimljiv je komentar jednog starijeg korejskog posetioca koji je nakon koncerta izjavio da “pre koncerta nije znao da takva muzika postoji u svetu, a sada zna”. Takođe, Rodong sinmun (Radničke novine) – službeni list Centralnog komiteta Radničke stranke Koreje, ocenio je koncert na naslovnoj strani ovako: “Slovenačka grupa ‘Lajbah’ održala je nastup u Pong Hwa teatru. Koncert je uključivao pesme kao što su ‘The Whistleblowers’, ‘Sound of Music’, ‘Climb Every Mountain’ i druge svetske klasike i antiratne promirovne tematske pesme. Izvođači sa snažnim glasovima posedovali su jedinstvene stilove pevanja, i svojom virtuoznošću istakli su lepotu svake pesme, pokazujuči tako umetnički kalibar ove grupe. Na veliko zadovoljstvo publike ‘Lajbah’ je odsvirao i izvrsnu izvedbu korejske pesme ‘Arirang’.” Ukratko, svako je dobio svoje parče kolača.

Može li se Jugoslavija iz osamdesetih uporediti sa Severnom Korejom danas? Koje su paralele a koje razlike, i na čiju štetu ide to poređenje?

– Po onome što smo videli, poređenje između Jugoslavije osamdesetih i Severne Koreje nije održivo. Komunistička Jugoslavija raspadala se zbog krize autoriteta i njegove disperzije, zbog liberalizacije društva i politike, zbog manjka zajedničke vizije, zbog socijalnog raslojavanja društva, ukidanja etičkog imperativa, autodestruktivne ekonomske politike i posledično zbog uspona lokalnih nacionalizama. U komunističkoj Severnoj Koreji postoji čvrsti autoritet, postoji “zajednička” vizija, postoji hrpa etičkih imperativa. Njihova ekonomska politika daje pozitivne rezultate, liberalizacija društva je zanemarljiva, nacionalizam je svedržavni. Jedino gde sličnost između Jugoslavije osamdesetih i Severne Koreje možda postoji jeste socijalno raslojavanje društva, te mafijaška struktura svemoćne partijske i vojničke nomenklature, gde se apsolutno ne zna ko pije a ko plaća, ko slabi a ko jača.

Šta pokazuje činjenica da je posedovanje kanabisa legalno u rigidnoj komunističkoj Koreji a nije u većini tzv. civilizovanih zemalja zapadnog sveta?

– Da možda život u toj zemlji i nije toliko rigidan, barem ne na svim nivoima.
Slovenija je u jednom nedavnom izboru stvrstana među 25 najbogatijih i najnaprednijih zemalja na svetu, Majk Mur ju je u svom novom dokumentarcu uzeo za primer kao zemlju sa sjajnim obrazovnim sistemom, koji bi Amerikanci trebalo da kopiraju. Kako vi doživljavate Sloveniju danas? Skoro pa savršenu, ili…?
– Nismo nacional-patriote i za nas je Slovenija najpre geografski odlično pozicioniran prostor u Evropi, gde se može živeti i raditi koliko-toliko kvalitetno i normalno, ali ne mnogo više od toga. Mi je doživljavamo kao zemlju velikih ali uglavnom neiskorišćenih potencijala. Volimo iz nje da odlazimo, ali drago nam je i kad se u nju vraćamo.

Slovenija je mala zemlja koja se pretvara u mentalno samozadovoljni i uskogledi pašaluk Europske unije, kojoj služi isključivo samo kao tranzitni čvor bez nekog bitnijeg sadržaja i važnosti, što je možda i okej

Šta je prva razlika koju uočavate u odnosu na Sloveniju kakva je bila u vreme stare Jugoslavije?

– Najbitnija razlika jeste baš ta da iza Slovenije više ne stoji Jugoslavija. U tom smislu, ova mala zemlja pretvara se u mentalno samozadovoljni i uskogledi pašaluk Europske unije, kojoj služi isključivo samo kao tranzitni čvor bez nekog bitnijeg sadržaja i važnosti, što je možda i okej.

Da li je EU ispunila želje i ostvarila snove Slovenaca?

– Neke od njih nekima je svakako ispunila, ali definitivno ne sve i ne svima. No, želje i snovi u principu moraju ostati neispunjeni, inače u nama ne ostaje ništa ljudsko, samo frustracije.

Slovenija i Hrvatska su u EU, za koju godinu ili deceniju tamo će najverovatnije biti sve zemlje eks-Jugoslavije. Ne čini li vam se to kao mali nonsens, uništili smo jednu zajednicu naroda da bi na kraju svi prišli drugoj…?

– Da, kao što se to fino kaže kod vas u slengu, “kroz čičke do pičke”. Ali možda je sve to bilo potrebno. Jugoslavija je u nekom smislu bila prethodnica EU, a rat koji se na njenom tlu zbio pokazao je da se to još uvek može dogoditi i celoj Evropi.

Kako tumačite Bregzit, čega je on posledica? I da li postoje izgledi da Slovenija krene putem Britanije…?

– Bregzit je posledica demokratske demagogije, a da Slovenija krene istim putem, neozbiljno je očekivati (barem ne dok Srbija ne pristupi u EU).

Da li je Noe sloveniše kunst (NSK), čiji je “Lajbah” bio kamen temeljac, završio svoju misiju 1992. godine, sticanjem nezavisnosti Slovenije i početkom krvavog rata u bivšoj Jugoslaviji? Ili je misija zapravo prekinuta zbog onoga što se desilo?

– NSK je postojao kao kreativno udruženje više grupa i grupacija, a “Lajbah” mu je zapravo bio jedini sadržaj, naročito za vreme naše zvanične zabrane. Nakon ukidanja zabrane organizovana saradnja između grupa polako se gasila jer je svaka od tih formacija imala svoje strateške ambicije i planove. Zato smo ’92. godine, nakon raspada Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, odlučili da kao finalnu NSK zajedničku akciju ustanovimo transteritorijalnu Državu NSK, koja zvanično postoji i danas.

Na talasu angažmana NSK, Mladine, Radio Študenta, levičarskih filozofa poput Žižeka, Močnika i ostalih, nastao je pokret čije je delovanje na kraju dovelo do nezavisnosti Slovenije. Da li je to bio i Vaš primarni cilj?

– Ne, to nije bio naš cilj, barem ne primarni cilj, i naročito ne kod “Lajbaha” i NSK. Mi nikada nismo imali političke ambicije nego smo politiku samo prihvatili kao predmet naše analize. Za nas je Jugoslavija uvek bila inspirativan poligon za našu akciju.

Progresivna levica bila je ta koja je u Sloveniji digla glas i osamdesetih se suprotstavila komunističkoj demagogiji i zabranama, praktično trasirala put demokratije i nezavisnosti. Kako je došlo do toga da Slovenija na kraju završi kao članica NATO-a?

– NATO je došao u paketu sa članstvom u EU, do kojeg je došlo za vreme euforije u mladoj demokratiji. Bilo bi svakako čudno da se NATO ne dogodi i Srbiji kad dođe na red.

Photo by Maya Nightingale

Photo by Maya Nightingale

Severna Koreja je siromašna i izolovana, sa opresivnim političkim sistemom, ali ljudi koje smo sreli bili su fantastični, poseduju kolektivnu mudrost koju mi u zapadnom svetu nemamo. Nismo mogli da pronađemo nikakav cinizam, sarkazam, ironiju, vulgarnost i druge “civilizovane karakteristike” u njihovom ponašanju

Najaktuelniji politički događaj na planeti jeste pobeda Donalda Trampa na izborima u SAD. Slavoj Žižek to posmatra kao šansu da se neke stvari promene nabolje. Kako vi vidite Ameriku koja je rekla “ne” establišmentu korumpiranom od strane korporacija i izabrala kontroverznog tajkuna za lidera?

– I Bregzit i Tramp (kao nekad i izbor Musolinija i Hitlera) jesu dokaz da demokratija nije nužno dobar i pametan sistem sam po sebi. Tramp je punokrvni predstavnik establišmenta i glasnogovornik korporacija, i u tom smislu stvari se neće promeniti nabolje. Jedino što se može dogoditi jeste da njegova politika prouzrokuje reakciju koja bi za nekoliko godina mogla da pokrene stvari u drugom smeru. A možda će nas Tramp zaista sve pozitivno iznenaditi. Bilo bi to pravo čudo.

Negde ste izjavili, apropo poređenja sa “Ramštajnom” i uticaja koji ste imali na njega, da ste zadovoljni jer ste na njihovom primeru videli da bi “‘Lajbah’ mogao da bude komercijalno uspešan projekat – da nije ‘Lajbah'”! Jeste li, ipak, ikad pali u iskušenje da komercijalizujete svoju muziku, priđete širokim masama i, kao epilog, zaradite velike novce?

– To se neće dogoditi. “Lajbah” može biti uticajan i međunarodno uspešan bend i brend, ali veliki novci i široke mase nisu za nas. U tom smo pogledu bili i ostali deca socijalizma. I dobro je što je tako.

KJUBRIK I HARD-KOR KAPITALIZAM

Sredinom osamdesetih, posle zabrane korišćenja imena “Lajbah” u SFRJ, otisnuli ste se na Ostrvo, u Englesku i Severnu Irsku, tamo ste radili kao lučki radnici, a stigli ste i da glumite u Kjubrikovom filmu “Bojevi metak” (“Full metal jacket”). Kakvo je to iskustvo bilo za vas, po čemu pamtite taj “disidentski” period?
– Nikada se zaista nismo osećali kao disidenti. Za nas je taj period bio pre svega škola hard-kor kapitalizma. Ali mladost je svakako učinila svoje, pa nam nije bilo teško da preživimo. Bilo je tu mnogo avantura u smislu Haklberija Fina, a jedna od njih bilo je i snimanje sa Kjubrikom. Ali od svih njih svakako je bio najbitniji ugovor koji smo tada sklopili sa “Mjut rekordsom”.