INTERVJU, LJILJANA PEKIĆ: Pekićevo vreme tek dolazi

INTERVJU, LJILJANA PEKIĆ: Pekićevo vreme tek dolazi


Nije Pekić bio naivan. Znao je on tačno šta nas čeka, ali nije baš eksplicitno želeo to da kaže, niti da oduševljenje mladih polije hladnom vodom. Ne bi to bilo oportuno. On je bio čovek od malo reči, ali su one bile pregnantne značenjem. Pa ko hoće i potrudi se – razumeće. Video je on dalje i više nego ostali. On je toliko vremena proveo u razmišljanju, i samo ga treba čitati i ponovo čitati, i vraćati mu se stalno

„Nad malo povijenim ramenima čovek visokog, lomnog rasta, oštro srezane asketske trouglaste glave. Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojima kao da više vidi nego što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh…” Tako je književni kritičar i scenarista Borislav Mihajlović Mihiz svojevremeno portretisao svog prijatelja i najznačajnijeg srpskog pisca 20. veka Borislava Pekića. Da je Pekić „ličnost po mnogo čemu neobična: životom, delom, izgledom”, kako je zapazio Mihiz, od prvog susreta bilo je jasno i arhitekti Ljiljani Glišić, koja je 1958. godine postala piščeva životna saputnica. Ali ta uloga za Ljiljanu Pekić nije prekinuta na dan piščeve smrti, 2. jula 1992. godine. Pekićeva udovica je skoro četvrt veka posvetila očuvanju njegove bogate zaostavštine.
U početku je u tome, kako kaže, tražila utehu, ali je s vremenom shvatila da radi ozbiljan posao. Osim dvadesetak hiljada strana, koje je štampao za života, Pekić je ostavio oko tri i po hiljade neobjavljenih stranica misli, dnevničkih zabeleški, eseja… U godini u kojoj se obeležava 25 godina od smrti autora antologijskih naslova „Zlatno runo”, „Besnilo”, „Atlantida”, „Godine koje su pojeli skakavci”, „Novi Jerusalim”, „Vreme čuda”, „Hodočašće Arsenija Njegovana” biće objavljeno nekoliko naslova posvećenih velikom piscu.
– Pripremamo nekoliko knjiga u „Službenom glasniku” i još jednu u „Laguni”, gde smo već objavili celokupan Pekićev književni opus. U „Laguni” izlazi tokom sledećeg meseca knjiga koja se zove „Stope u pesku”, koju smo priredile moja ćerka Aleksandra i ja. To je knjiga Pekićevih političkih eseja, zapisa, novinskih članaka koji su izlazili povremeno u našoj štampi, ili govori držani na skupovima. Oni su savremeni i svevremeni kao da su juče pisani. To je knjiga na koju se možete vraćati uvek nanovo i nikada dovoljno puta. Urednik ovog izdanja je Dejan Mihailović, i u njemu smo obnovili fusnote. U „Službenom glasniku”, gde nam je urednik Miodrag Raičević, postoji još nekoliko knjiga koje treba da izađu, nadamo se za Sajam. Jedna je „Traganje za Zlatnim runom”, beleške koje je Pekić vodio o dilemama i razmišljanjima prilikom pisanja te sedmotomne sage. Tu će, pored sveobuhvatne genealogije „Njegovana”, biti i album slika te porodice, koji je Pekić sam sačinio na osnovu fotografija Anastasa Jovanovića portreta iz onog vremena. Pored toga pripremamo i nekoliko knjiga Pekićeve korespondencije s raznim prijateljima, urednicima, rediteljima, prevodiocima, familijom i tako dalje. U jednom od tomova korespondencije će biti ekskluzivno objavljena i njegova pisma iz zatvora. U pripremi je i knjiga koja će kasnije izaći u kojoj će biti eseji Pekićevih prijatelja, poznanika i ljudi koji ga poznaju samo preko knjiga i literature.
Koliko je Pekić danas čitan među Srbima? Zanimljiv je Vaš predlog u prepisci s jednom čitateljkom da osnujete klub čitalaca „Zlatnog runa” jer verujete da je malo posvećenika koji su ga pročitali do kraja.
– Iznenadili biste se koliko je Pekić u stvari popularan, a o tome se malo zna. Pre desetak godina postavljen je Pekićev blog, i tu objavljujemo odlomke Pekićevih tekstova svakog dana. Kada sam pre nekoliko nedelja pogledala statističke podatke nezavisnog istraživanja „Site Meter Inc.”, videla sam da je poseta blogu dostigla skoro milion posetilaca od početka 2006. godine. Najviše ih je iz Nemačke, čak i nešto više nego iz Srbije. Onda dolazi SAD, pa Francuska, a ljudi iz okruženja otprilike upola manje. Često se javljaju čitaoci koji postavljaju pitanja ili stavljaju svoje opaske. Neki me stvarno prijatno iznenade i dirnu. Jedna devojka je štedela novac godinu dana da bi kupila celo „Zlatno runo”. „Besnilo”, koje je štampano pre više od tri decenije, još uvek se štampa i doštampava. „Sentimentalna povest Britanskog carstva” je obavezna lektira na anglistici i naravno da je veoma popularna. Kada je moja prijateljica trebalo da provede neko vreme u Engleskoj, ustanovila je da nema knjige iz koje bi se obavestila o njihovoj istoriji osim ove. Fejsbuk stranica je takođe izuzetno posećena. Na njoj moja ćerka i unuka publikuju Pekićeve misli. Dostigla je brojku od 43.000 fanova. Posle se te misli citiraju i na raznim drugim mestima i u raznim prilikama, kao na primer na Instagram stranici, koju su drugi posvetili Pekiću. Postoji već i dosta veliki broj magistarskih i doktorskih disertacija baziranih na Pekićevim delima ili idejama u njima, recimo o motivu taštine ili morala. Ne smemo zaboraviti profesore Slobodana Vladušića, Aleksandra Jerkova, Jovana Delića, Jasminu Ahmetagić, Petra Pijanovića i Dobrivoja Stanojevića koji se decenijama neumorno bore za Pekićevo mesto u srcima i mislima mladih. To je veoma važno i pokazuje interes koji Pekić pobuđuje kod studenata i istraživača.

A razumeju li Srbi Pekića? Šta mislite, da li je kao pisac, mislilac i borac za demokratiju danas shvaćeniji nego što je bio za života?
– Pa zavisi. Nije Pekić za jednu sezonu. Mislim da mladi ljudi nalaze u njegovim delima, govorima i dnevnicima jako mnogo materijala za razmišljanje. Mi smo nestrpljiv narod. Želeli bismo da se sve obavi odmah, juče po mogućstvu. A promene zahtevaju vreme. Što bi rekao Pekić: „Nemojte gledati na sat!” Mi smo, kao i ostale istočnoevropske države, imali veliki istorijski prekid. Pored toga ne smemo zaboraviti da su Turci ovde bili do juče računajući na istorijsko vreme. Imali smo i ratove, i ogromne gubitke u ljudstvu. Dolazi Pekićevo vreme, ali polako, malo pomalo. Treba vremena da se u Pekića zaroni i da se on sagleda sa svih strana. On zahteva čitav institut naučnika raznih disciplina koji bi trebalo njime da se bave.

PEKIC 1963-Jastrebac-01-EditKada je Mihailoviću poslao knjigu „Odbrana i poslednji dani” s posvetom, Dragoslav mu je uzvratio pismom u kojem ga je sasekao do zemlje. Nije mu se dopala knjiga i oštro je kritikovao Pekića. Bori je trebalo nekoliko dana da se sredi

Dugo je vladala fama da je Pekić težak pisac, zbog čega se mnogi nisu usudili, a i danas se ne usuđuju, da počnu da ga čitaju. Ni sam Pekić nikada nije imao ambiciju da bude mnogo čitan.
– Verovao je da piše za samo određene čitaoce, posvećene intelektualce i ljude koji mnogo vole književnost, ali je u stvari želeo da ga svi čitaju. On nije pisac koji se čita u autobusu, niti može da se pročita za nekoliko dana. Za „Zlatno runo”, na primer, treba izdvojiti bar tri meseca. Uvek sam mu govorila: „Ti kao da hoćeš da odbiješ ljude od čitanja. Ko preživi prvih 20 strana, taj je na konju. Kao da u početku hoćeš da vidiš koliko su čitaoci uporni, pa ako su dovoljno strpljivi, biće i nagrađeni.” Odgovorio bi mi da se u životu ništa ne može lako dobiti, već da se treba pomučiti. Sam Pekić je čitao mnogo i brzo, gotovo sve što mu padne pod ruku. Pričao mi je bibliotekar iz niškog zatvora kako je Bora za godinu i po pročitao 600 knjiga. Prosto ih je gutao, a i najdeblje bi vratio posle dva dana. Imao je i omiljene pisce: Tomasa Mana, Dostojevskog, Crnjanskog, Andrića, Krležu, Anatola Fransa… Naša porodična biblioteka danas broji blizu četiri hiljade knjiga, a kada smo 1970. godine odlazili u London poneli smo oko dve hiljade naslova.
Ipak, Pekiću je najvažnije bilo da u London ne ode bez svojih dnevnika i pisaće mašine.
– Imao je ružan rukopis i retko je pisao, gotovo uvek je kucao na pisaćoj mašini. Pričao mi je kako je nekoliko meseci po izlasku iz zatvora 1953. rekao roditeljima da mora imati pisaću mašinu i da bez nje ne može. Onda mu je ujak iz Istočne Nemačke poslao jednu, na kojoj je skoro sve otkucao. Već sredinom osamdesetih nabavio je prvi kompjuter. Prekucavao je na mašini čak sedam puta „Zlato runo”, koje ima tri hiljade i sedamsto strana.
Poznato je da je Pekić vrlo ozbiljno shvatao književnost i zato je godinama proučavao temu o kojoj će pisati.
– Pripremajući „Zlatno runo”, recimo, čitao je o berzi, skupštini, političarima, trgovcima, slikarima, grnčarima… Uvek je govorio da iskoristi tek deset odsto od prikupljene građe, ali da se ne oseća sigurnim ako do kraja ne istraži temu. Sećam se kako su me za „Hodočašće Arsenija Njegovana” mnogi optuživali da sam ga napisala jer nisu mogli da pronađu nijednu grešku. Govorio je da ga je istraživački rad više interesovao nego pisanje, on ga je zvao arheologijom. Kad je pisao „Besnilo”, pročitao je grdne knjige iz medicine, i brojni doktori su rekli da nisu našli nijednu materijalnu grešku u opisu tog procesa. Na pisanje se bacao punom parom, a njegov radni dan trajao je od jutra do mraka. Kada bih ujutru krenula u kancelariju u Londonu, Borislav bi već bio za radnim stolom. Napravio bi pauzu za ručak, pojeo nešto, odmorio se pola sata i nastavio. Posle večere gledali bismo televiziju. Ali on bi i tada poređao oko sebe nekoliko knjiga pa bi jednim okom gledao televiziju, a drugim čitao i usput beležio. Uveče bi opet čitao do kasno u noć. Ako mu nešto ne ide preko dana, imao je običaj da satima sedi i zuri u prazan papir, nervira se, pali cigaretu za cigaretom. Ali u Londonu je kriza lakše prolazila. Otišao bi u baštu da čupa korov, sadi biljke, zaliva cveće, ali je uvek nosio magnetofon sa sobom pa kad mu ideja padne pamet, odmah je izdiktira da ne pobegne. Dešavalo se i da mu ideja dođe u snu, on se trgne, a kraj kreveta je uvek imao beležnicu i olovku da zapiše šta je to sanjao. Stalno se utrkivao s vremenom jer je znao da ga nema napretek, a planovi su mu bili veliki. Obično je radio tri teme istovremeno, jednu piše, drugu proučava, o trećoj misli, a uzgred uradi neku radio-dramu.

pekic Goranova nagrada09-EditPekića su godinu dana privodili na informativne razgovore i pokušavali da ga nagovore da u Londonu špijunira naše emigrante. Pitao ih je u šali: „Koliko vi to plaćate? Ako ne plaćate, nema ništa od posla”

Pekić je pisao i filmske scenarije, a „Dan četrnaesti”, „Vreme čuda” i „Đavolji raj” samo su neki od filmova gde je potpisan kao scenarista, ali malo je poznato da je bio pravi filmofil.
– Imali smo kartoteku sa snimljenim filmovima, oko trista traka sa po četiri sata snimljenog materijala, mahom starijih klasika i mnogo kaubojskih filmova, uz koje je odmarao mozak. Sve je bilo sistematizovano, svaki film je imao svoj karton s nazivom, autorom, glumcima, koliko traje, kad je snimljen, na kom jeziku… Međutim, nije voleo da gleda filmove i predstave za koje je pisao scenario, kao što ni knjigu kad bi napisao ne bi više nikad čitao. Pogleda je kad stigne iz štamparije da vidi ima li mnogo grešaka. Kad su mu objavili prvu knjigu, „Vreme čuda”, na naslovnoj strani pisalo je Borisav umesto Borislav. Smejao se tome. Nije išao ni na probe pozorišnih predstava, došao bi na premijeru jer je to bio red. Zadržavao je mišljenje za sebe, nije se mešao u režiju ili glumu. Voleo je da gleda Batu Stojkovića, Slobodana – Cicu Perovića, Pavla Vuisića, Branka Plešu. Pisanje filmskih i pozorišnih scenarija više mu je bila tezga, nije se mnogo sekirao za film koliko za knjige, posebno kad nisu hteli da mu štampaju.
Beogradski književni milje sedamdesetih i osamdesetih godina obeležila je čuvena četvorka: Danilo Kiš, Filip David, Mirko Kovač i Borislav Pekić, koji je kao najstariji važio za predvodnika grupe.
– Bili su izraziti individualci okupljeni oko istih interesa. Svaki mu je bio blizak na svoj način. Sastajali bi se pre podne dok sam bila u kancelariji, čitali jedan drugome svoje odlomke i komentarisali ih. Znam da je jedan naš prijatelj, još dok se Pekić i Kiš nisu poznavali, sreo Danila na Terazijama i pitao ga šta piše i šta planira da objavi, a on mu je odgovorio: „Ma, moje uopšte nije važno, čitaj Pekića.” Tada je izašlo „Vreme čuda”. I s Mihizom je imao izuzetno prijateljstvo, smatrao ga je savetnikom. Svaku knjigu koju bi napisao slao bi mu ili pokazivao jer ga je veoma cenio kao eruditu i intelektualca.
Da li je istinita anegdota da mu je jednom prilikom Mihiz odneo rukopis od 800 strana i da je odmah izbacio 300, na šta je Bora dopisao 50. Kako je to prihvatio?
– Radilo se o drugoj knjizi „Zlatnog runa”. Kada je poslao rukopis u „Prosvetu”, rekli su mu da treba da ga skrati za, mislim, sto i nešto strana. Svetlana Velmar Janković mu je to saopštila preko telefona. On se mnogo bio naljutio jer je kod tog romana sve bilo sračunato i svaka epizoda je bila razrađena. Onda je došla sugestija od Mihiza kako da se to uradi i roman je skraćen. Pekić je godinama spominjao kako je morao da izbaci deo koji nikada kasnije nije mogao da upotrebi jer se u konstrukciju romana nije više uklapao. Govorio je da je zato ta knjiga „bogaljasta”.
Dragoslavu Mihailoviću je bio venčani kum. Njemu je posvetio novelu „Odbrana i poslednji dani”.
– Poslao mu je knjigu s posvetom, a Dragoslav mu je uzvratio pismom u kojem ga je sasekao do zemlje. Nije mu se dopala knjiga i oštro je kritikovao Pekića. Bora je bio povređen i trebalo mu je nekoliko dana da se sredi, ali je napisao jedno razložno i korektno pismo s mnogo protivargumenata. Nikada se nisu zbog toga posvađali, ostali su najbolji prijatelji do kraja Pekićevog života. Dragoslavu, inače, krajem jula izlazi vrlo važna knjiga pod nazivom „Zlotvori”, u izdanju „Lagune”, knjiga koju svi treba da pročitaju.
Po toj Pekićevoj noveli „Idoli” su nazvali svoj prvi album, koji je objavljen 1982. godine i koji je, inače, proglašen za najbolji album jugoslovenskog roka. Da li su „Idoli” tražili Pekićevo odobrenje?
– Naravno da su tražili odobrenje i poklonili su Pekiću ploču. On je bio oduševljen i prijatno iznenađen. Nebojša Krstić, jedan od članova grupe, zajedno sa Šaperom je bio veliki obožavatelj Pekića, i dan-danas čita sva nova izdanja Pekićevog opusa. Drago mi je što se danas druže potomci Krstića i Pekića, naime moja unuka i Krstićev sin su školski drugovi. Bori bi bilo drago.
Roman „Vreme čuda” mnogi smatraju jednom od najinteligentnijih knjiga savremene srpske književnosti, pojedini čak i Pekićevim najboljim delom. Koje je delo Pekić smatrao najboljim u svom bogatom i raznovrsnom stvaralaštvu, o kojem je, inače, imao vrlo kritičku svest?
– To je kao kada biste pitali roditelje koje dete više vole. Svaka knjiga je na svoj način i pisana i shvatana. Ipak mislim da je „Zlatno runo” smatrao svojim najboljim delom. Tu je on mogao da osvetli razne teme i da kaže mnoge stvari, da svoje filozofske i političke ideje plasira kroz sedam tomova sage.

Odbio je lidersku poziciju u Demokratskoj stranci jer ju je doživljavao kao opterećenje. Mislim da mu je laknulo kada je u Rakovici izgubio od Šešelja i što nije postao poslanik, jer nije mogao da zamisli kako sedi u skupštinskoj klupi i gubi vreme

Čini se da je Pekićev i Vaš susret bio neizbežan. Vi ste odrasli u Ulici kneginje Zorke, nedaleko od ulice u kojoj je živeo Pekić, a koja danas nosi njegovo ime.
– Naslušala sam se od svog ujaka Dragomira (rođenog brata Milana Stojadinovića, predratnog predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije), novinara i direktora predratnog dnevnog lista „Vreme”, i nekolicine porodičnih prijatelja koji su robijali s Pekićem, o maturantu Treće muške gimnazije i vođi ilegalne organizacije Saveza demokratske omladine iz 1948. godine, koji je mesec dana po upisu Filozofskog fakulteta uhapšen i osuđen na 15 godina zatvora. Pomilovan je posle pet godina odležanih u zatvorima u Nišu i Sremskoj Mitrovici. Zato mi i nije delovao kao stranac kada smo se prvi put sreli kod mog kolege s fakulteta kod koga se okupljalo društvo na partiji pokera, preferansa ili bridža. Još na početku poznanstva čitao mi je svoje eseje. Odmah sam shvatila da od toga nikad neće zaraditi ni dinar, ali da je čovek za koga se treba boriti. Bio je vrlo duhovit, šarmantan, prijatan za razgovor, pažljivo je slušao sagovornike, iako je izgledao kao da lebdi i da nije prisutan. U stvari, bio je mnogo komunikativniji od mene. Sa svakim bi prozborio, bilo da je garderober ili naučni radnik. Najviše sam cenila to što je bio vredan. Nikad ne bih mogla da budem kraj nekoga ko je lenj, a njemu je rad bio na prvom mestu.
Na Vaš predlog, odlučili ste da se zajedno 1970. godine preselite u London. Međutim, Pekiću su vlasti 15 dana pred planirani put oduzeli pasoš. Zapravo, Pekića su tajne obaveštajne službe prisluškivale i nadgledale još od njegovog izlaska iz zatvora.
– Kad god bismo telefonirali, čuo bi se neki klik u slušalici. Znali su da planiramo da odemo. Kad su mu oduzeli pasoš, bila sam u dilemi da li da ostanem ili da idem. U Londonu sam već dobila posao i radnu dozvolu, a ovde sam bila dala otkaz. Ipak sam otišla, posle tri meseca došla je i naša ćerka Aleksandra, a Pekića su godinu dana privodili na informativne razgovore i pokušavali da sklope sporazum s njim, odnosno da ga nagovore da u Londonu špijunira naše emigrante. Pitao ih je u šali: „Koliko vi to plaćate? Ako ne plaćate, nema ništa od posla!” Bez obzira na to što je sve okrenuo na šalu, nije mu bilo prijatno. Kad je dobio NIN-ovu nagradu, vratili su mu pasoš i najzad je došao u London.
U Srbiju se vratio početkom 1990. godine jer je smatrao da treba da pomogne pri uvođenju višestranačja. Sa još 12 intelektualaca osnovao je Demokratsku stranku, ali je odbio da bude na njenom čelu.
– Odbio je lidersku poziciju u partiji jer ju je doživljavao kao opterećenje. Ipak, kao neko ko je celog života pledirao za demokratiju i slobodu, odlučio je da se angažuje i pomogne Demokratskoj stranci putujući i agitujući po Srbiji. Mislim da mu je laknulo i da je bio srećan kada je u Rakovici izgubio od Šešelja i što nije postao poslanik jer nije mogao da zamisli sebe kako sedi u skupštinskoj klupi i gubi vreme koje je neprikosnoveno cenio i čuvao isključivo za pisanje.
Kada pogledamo šta je danas ostalo od Demokratske stranke, čiji je Pekić bio jedan od osnivača, kao i to ko sve danas zastupa ideju demokratije u Srbiji, šta mislite kako bi Bora doživeo sadašnji društveni i politički trenutak u Srbiji? Da li bi i danas pokušao da obnovi ideju demokratije i da rehabilituje srpsko građansko društvo ili bi izbegao da ponovo postane žrtva sopstvene zablude?
– Nije Pekić bio naivan. Znao je on tačno šta nas čeka, ali nije baš eksplicitno želeo to da kaže, niti da oduševljenje mladih polije hladnom vodom. Ne bi to bilo oportuno. On je bio čovek od malo reči, ali su one bile pregnantne značenjem. Pa ko hoće i potrudi se, razumeće. Video je on dalje i više nego ostali. On je toliko vremena proveo u razmišljanju, i samo ga treba čitati i ponovo čitati, i vraćati mu se stalno.
Kako tumačite to što mnoge zbunjuje pitanje da li je Pekić bio nacionalista ili ne? On vrlo kritički piše o svom narodu, kaže da „mi i nismo nacija, već stanje duha”, dok mu s druge strane smetaju zablude koje Englezi, koje naziva logičnim narodom, imaju o „militantnim” Srbima, a posebno njihove zablude o Kosovu...
– Ipak je važno čitaoce uputiti na ceo taj citat iz „Zlatnog runa”: „Mi, ti Srbi, i nismo nacija. Mi smo usplahireno i pometeno stanje duha. Mi i postojimo, zapravo, samo iz inata.” Moram reći da me nervira to što svi narodi mogu biti nacionalisti, samo Srbi ne mogu. Da li mislite da Englezi vole kada ih kritikujete? Ili Nemci? Zašto je kod nas nacionalizam postao prljava reč? Zašto se ona izjednačava sa šovinizmom? Naravno da je znao sve mane svog naroda, bolje nego svi ostali, ali je bio veliki rodoljub. Ali mi nemamo drugu naciju, tu smo se rodili i moramo da delimo sve s njom, mi nemamo rezervnu naciju. I mi svi imamo mnoge zajedničke osobine. On je najviše kritikovao sam sebe pa nije čudo što je kritikovao i Srbe. Znamo mi dobro kakvi smo, ali mi je dosta da budemo stalno za sve krivi. Još jednu stvar moram da kažem, a koja se ne zna. Ni Pekić, ni ja, ni naša ćerka nismo uzeli britansko državljanstvo iako smo mogli i imali pravo na to. Pekić je smatrao da je rođen kao Srbin, da je srpski književnik i kao takav i ostaje do kraja života. Aleksandra i ja smo se s tim solidarisale. Nema kod Pekića gotovih recepata ni za šta, pa ni za Kosovo. Drugo, morate da shvatite da je Pekić umro pre nego što se sve ono dogodilo devedesetih godina. Sve je stvar momenta i vremena. Ti „militantni” Srbi su bili dobri kada su se herojski borili u Prvom svetskom ratu, ludački hrabri izginuli u nezapamćenom broju..
Krajem 1991. godine Pekić se razboleo od upale pluća, a nekoliko meseci kasnije otkriveno je da ima rak pluća. Kako je prihvatio to saznanje kao čovek izrazito ironične inteligencije?
– Lekar je rekao da neće pomoći ni hemoterapija ni zračenje, čak ni operacija, i da treba da pazi na ishranu. Rekao mu je: „Videćemo se za mesec dana”, a Borislav je umro posle tri nedelje. Inače, on je stalno govorio da će umreti od raka pluća, negde osamdesetih zabeležio je u dnevniku da misli da će umreti u 60. godini, a preminuo je u 62. Ne znam da li se plašio smrti, nije mi o tome govorio. Kada sam mu rekla da ćemo se zajedno boriti da se izleči, samo mi je odgovorio da ne budem mnogo razočarana ako ne budemo uspeli.

VELIKI GOSPODIN I KAVALJER

Retki su pisci koji drže do svog stila oblačenja, a iz beleški Mirka Kovača stiče se utisak da je Pekiću, jedinom aristokrati među piscima, kako ga ovaj naziva, bilo veoma stalo do elegancije.
– Apsolutno ste u pravu. Od malih nogu je bio oblačen izuzetno elegantno. I ostao je takav do kraja života. Ali on je i u ophođenju bio veliki gospodin i kavaljer. Nikada ga nisam čula da opsuje, a morali ste da ga mnogo iznervirate da bi oštro odgovorio, ali to je onda bilo kao britka sablja. Od toga se ne oporavljate brzo, ostajete bez reči, a neki put, bogami, i bez glave.

SPOMENIK POVEĆAO ČITANOST PEKIĆA

Fond „Borislav Pekić”, koji ste osnovali 1993, svake godine je prema sinopsisu birao po dva autora kojima će stipendijom pomoći da objave roman. Koliko ste stipendija dodelili od sada?
– Od 1993, nagrađen je impozantan broj od 38 mlađih pisaca, koji su sada već priznata imena naše književnosti, kao što su Svetislav Basara, Vladislav Bajac koji su bili prvi 1993, Dragan Velikić, Mileta Prodanović, Gojko Božović, Ljubica Arsić, Igor Marojević, Slobodan Vladušić, Vladimir Kecmanović. Velika većina pisaca objavila je dela za koja je primila nagradu i postigla zavidan uspeh kod kritike i čitalaca. Po nekim od nagrađenih romana snimljen je i film, a neke nagrađene tekstove autori su emitovali na dramskom programu Radija RTS. Fondacija „Borislav Pekić” već nekoliko godina nije dodeljivala nagradu, lansiraćemo je uskoro ponovo, ali zato je prošle godine sprovela našu inicijativu i inicijativu Grada, uz neumornu pomoć Gorana Vesića, da podigne spomenik Pekiću na Cvetnom trgu. Oduševljeni smo što svaki put kada prođemo neko grli spomenik, deca sede u njegovom zagrljaju i prolaznici mogu da se svakodnevno podsete na njega. Posle podizanja spomenika, znatno se povećala čitanost, kao i uopšte interesovanje za Pekića, a to je na kraju krajeva i bio naš glavni cilj.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar