INTERVJU, MILENA TROBOZIĆ GARFILD: Deci smo ostavili veliko ništa

INTERVJU, MILENA TROBOZIĆ GARFILD: Deci smo ostavili veliko ništa

Foto: Goran Kosanović


Mi smo bebi-bum generacija, koja je mogla sve, imali smo sve, ničeg se nismo lišavali, ni za šta se nismo žrtvovali. Mi smo najprivilegovanija generacija u modernoj istoriji. I kada smo, pevajući „Bitlse”, preuzeli vlast, pretvorili smo se u korumpirane birokrate i blazirane japije koji su sve privatizovali, proglasili pohlepu poželjnom

Milena Trobozić Garfild, pozorišna i TV producentkinja, PR stručnjak, prevoditeljka, glumica po vokaciji, objavila je svoju prvu knjigu „Mali saveti za bolji život” (Samizdat), u kojoj analizira život na relaciji Srbija-Amerika, promišlja o televiziji, pozorištu, advertajzingu, kao i o ženama, muškarcima, psima na „prozaku”, kulturi, umetnosti, medijima… Kao najveći talenat, Garfildova ističe svoje umeće da prepozna nove kulturne tokove pre nego što postanu trend. Pokazalo se da je uvek umela da odabere pozorišne komade koji su imali velikog odjeka i uticaja, i koji su korespondirali sa savremenim trenutkom. U samostalnoj pozorišnoj produkciji okušala se 1990, kada je radila predstavu „Zapali me”, usledile su „Iza kulisa” (1992) i „Diplomac” (2004), a od proletos su na repertoaru srpskih pozorišta „Detroit” i „Ljubav, ljubav, ljubav”, u Ateljeu 212, kao i „Fotografija 51″ na sceni Teatra „Kult”. Milena Trobozić Garfild ne sledi, već predviđa i kreira interesovanje publike, a u „Malim savetima za bolji život” temeljno i vispreno ukazuje na neke od najkarakterističnijih pojava savremenog društva.

U knjizi „Mali saveti za bolji život” bavite se životom ljudi u doba globalizacije i liberalnog kapitalizma. Kako pronaći modus vivendi u uslovima kada nas, kao u filmu „Ja, Danijel Blejk”, samo tri izostale plate dele od siromaštva i gubitka identiteta?
– U Americi svi žive u strahu od bankrotstva, kad preko noći može sve da vam bude oduzeto zato što vam ništa i ne pripada. Kao što kaže junak u komadu „Detroit”, moja kuća je bančina kuća. Naša velika prednost u Srbiji je to što su još uvek mnoge kuće i stanovi i imanja i automobile naši, čak i kad nismo bogati, jer smo ih nasledili, dobili od države u vreme socijalizma ili otkupili za smešne pare u vreme kad smo bili pod sankcijama. U Americi su samo superbogati ili vrlo stari ljudi vlasnici svojih poseda. Tako da izgleda kao da je cela Amerika ucenjena strahom od gubitka identiteta, od gubitka sopstvenog života. Ako izgubite posao, gubite sve. I kuću i kola i školu i doktore. Zato su, prema mom mišljenju, Amerikanci najposlušnija nacija na svetu. Oni se plaše svoje neumoljive države i trude se da ničim ne povrede ustaljeni sistem funkcionisanja, jer dobro znaju da je čitav njihov život pozajmljen i da im može biti oduzet čak i zbog sasvim bezazlenog prekršaja. U Americi za tren možete da skliznete iz srednje klase u klasu beskućnika. Zato je Amerika najmoćnija i najbogatija zemlja a najanksioznijim i najposlušnijim stanovnicima.
Da li je taj pritisak da sliku o sebi održavamo i nadmašimo očekivanja okoline i društveno prihvatljive norme doveo do sve većeg broja depresivnih ljudi u svetu?
– Mislim da je sve veći broj depresivnih ljudi posledica velike usamljenosti koja danas vlada svetom. Ljudi je sve više, ali smo sve udaljeniji. Poznato je da na mentalno i fizičko zdravlje, kao i na dugovečnost, najviše utiču socijalna povezanost, pripadnost zajednici, okruženost ljudima, ali ljudima s kojima ste bliski, koje godinama poznajete i koji vas dobro poznaju. Dakle, da biste doživeli stotu, najbolje je da živite u takvim okruženju. To su i istraživanja pokazala. Da druženje, zajednički rituali, i svakodnevno viđanje s bliskim ljudima utiče na naš osećaj blaženstva. A ljudi danas jedva da viđaju i svoje ukućane, usamljeni smo i okruženi mašinama i nepoznatima. Postali smo jedni drugima nevidljivi. A to je najteže za ljudsku psihu, biti nevidljiv. Zato se boravak u samicama danas smatra najtežim oblikom zlostavljanja zatvorenika i nastoji se da se ukine. A mi, koji nismo kažnjenici, sami sebe smo osudili na život sa samima sobom. To je ono što izaziva današnje stanje očajanja i teške depresije.

Amerika je ucenjena strahom od gubitka identiteta, od gubitka svog sopstvenog života. Za tren možete da skliznete iz srednje klase u klasu beskućnika. Zato je Amerika najmoćnija i najbogatija zemlja s najposlušnijim stanovnicima

Zašto pristajemo da u jedinom životu koji imamo igramo izmišljeni lik? Imitacija života, ili kako je to imidž zamenio realnost?
– Imidž je uvek bio važan. I uvek je postojalo to da se mora održavati neka slika u javnosti, samo što sad stalno živimo pred očima javnosti jer sami objavljujemo i emitujemo svoj život u jednom neprekidnom strimu, tako da se osećamo kao da smo stalno i neprekidno pred očima čitavog sveta i vazda spremni za krupni plan, za kameru. To je veoma naporno, a i opasno, jer neprekidno poziramo i prestajemo da živimo. Umesto toga, mi podražavamo sopstveni život u kojem smo svi večno mladi, večno nasmejani, srećni, specijalni, uzbudljivi… Jer niko ne stavlja na Instagram sliku svoje depresije. I tako biva da smo u duši sve tužniji, a na slikama koje šaljemo svetu sve razdraganiji, kao da smo na nekom večitom letovanju.
Pišući knjigu „Mali saveti za bolji život”, pokušali ste na duhovit, britak, često i ironičan način da nam rasvetlite razlike između Amerike i Srbije. Kako se Vi nosite s tim novim i nametnutim vrednostima, standardima sajber-sveta?
– Pre nego što sam došla u Ameriku, mislila sam da je poznajem, kao što svi mislimo, jer rastemo utopljeni u američku pop kulturu, njihove filmove, serije, muziku, vesti, pojmove, predmete… Tek kad sam kročila na ovaj kontinent, shvatila sam da Ameriku i Evropu uistinu deli ceo okean, ne samo geografski, nego i civilizacijski. U Americi se osećate živo, osećate da su to mladi gradovi koji su još u nastajanju, i još rastu, koji su uzbuđeni u svom adolescentskom dobu, za razliku od evropskih srednjovekovnih gradova. Američki gradovi zaista izgledaju kao da su iz budućnosti sa svim tim svetlima, oblakoderima, reklamama, sa užurbanošću i hukom. Ali sve izvan gradova je parohijalno, provincijalno i konzervativno. Ili pusto i izolovano. Ja, dakle, živim okružena s jedne strane šumom, vevericama, pticama. Ptice me ujutru bude, a jeleni me presreću u šetnji kao u „Diznijevim” filmovima. Ali u kući razgovaram s mašinama, „Gugl houm” mi pušta Mariju Kalas ili Bili Holidej, bez zahteva, jer poznaje moj ukus. Na ekranima me pozdravlja „Amazon”, koji mi je preporučuje knjige i filmove, „Netfliks” mi bira serije i dokumentarce. Uređaji se sami podešavaju, svetla se sama pale i gase, kad pritisnem dugme „Amazon”, stižu mi narudžbine koje su zapamćene u sajber-klaudu. Kad pričam o Americi, pričam i o tom svetu, koji je već budućnost, i koji će kod nas u Srbiju tek doći, a ovde je već realnost. Tako da sam s jedne strane u Americi bila inspirisana i uzbuđena tim novim vrlim svetom, a s druge strane ponekad sam bila uspavana, usamljena ili ugušena provincijalnom banalnošću i uskogrudošću koja vlada u tim bukolikim naseljima van grada, u kojima je sve isto, sve podšišano i uniformisano, kao i travnjaci pred kućama, gde se na povremenim okupljanjima priča samo o školskim odborima i dečjim utakmicama.

Dvadeset prvi vek je vek pažnje. Verujem da je danas mnogo važnije ulagati u promociju kulture. Ona je suptilno i moćno sredstvo komunikacije ako se na pravi način predstavi

Kažete da se u Americi CD-ovi odavno ne prodaju, da knjižare ne postoje, da mladi ne odlaze u bioskope, za pozorište nemaju novac, a za zabavljanje nemaju vremena. Zašto je to tako?
– To se desilo zbog digitalne revolucije, zbog interneta. Kad sam došla u Ameriku, pre 17 godina, prepala sam se od njihovih megaknjižara. Bukvalno sam morala da sednem na pod između polica jer sam dobila lupanje srca od tolikog broja knjiga i ogromnog prostora na više nivoa i spratova u kojem su knjige bile razvrstane po temama i žanrovima. Danas nijedna ta knjižara ne postoji. Odnosno postoji možda jedna u celom Vašingtonu. Mada mislim da je i ona pred zatvaranjem. Zameniće je super hi-tech „Eplov” centar na više spratova. Eto, to se desilo. Danas su naše CD prodavnice, naše knjižare i naši bioskopi svi u našim telefonima. Telefonom i slušamo i čitamo i gledamo i kupujemo, brže je, zgodnije i neuporedivo jeftinije. Stvarni život je mnogo skup, spor i komplikovan, a i uzima mnogo više našeg vremena. Lakše je nekome poslati sličicu srca sa cvetićima nego trošiti vreme na razgovor. Ljudi putem svojih tableta i kompjutera sve više jedni drugima šalju samo slike sebe i svog života, potvrđujući time tamo nekome da, eto, još postoje i još su živi, iako ih slabo ko viđa.
Kada biste uporedili mlade u Srbiji i Americi, vidite li razlike?
– Mladi u Srbiji su lepši. Šalim se, naravno. Pa mi živimo još uvek u globalnom svetu. I pogotovo danas svi žive u istom virtuelnom svetu. Naročito mladi, koji provode više vremena unutar svojih telefona nego na ulicama gradova, tako da su mladi, čini mi se, mnogo sličniji jedni drugima. Ma gde da žive, oni su okruženi istim stvarima zato što žive u tom nadsvetu izvan realnog. Moja generacija se možda mnogo više razlikuje po ukusu i navikama, a mladi mi se čine svuda isti. Isto se oblače, komuniciraju istim redukovanim simbolima i sličicama, prate iste jutjubere, a preziru televiziju, a i tamo i ovde znaju da ništa danas više nije stalno, zagarantovano i zauvek. Imaju iste probleme, ne zaljubljuju se, ne udvaraju se, i često imaju više nevidljivih nego pravih prijatelja.
Jedan broj vaših tekstova u knjizi posvećen je i televiziji, filmu, pozorištu i advertajzingu, a zajedničko im je večito pitanje kako iznova osvojiti publiku.
– Publika se nije promenila. Voli iste stvari kao i hiljadama godinama, velike priče o ljubavi i osveti ili male priče iz običnog života. Publika voli priče koje joj bude emocije, bilo da je zasmejavaju ili rastužuju, jer samo kroz priče saznajemo nešto o sebi i životu. Mi živimo da bismo pričali priče. Mi se razlikujemo od svih ostalih vrsta, barem na ovoj planeti, samo po toj sposobnosti da izmišljamo i stvaramo. Druge vrste mogu da misle, na nekom nivou, mogu da osećaju, umeju da planiraju, da sakupljaju, pa čak i da grade složene građevine. Samo ne umeju da izmišljaju. A mi, kao što kaže Garsija Markes, živimo da bismo pričali priče. Publika se nije promenila. Ona i dalje žudi da joj se pričaju priče. Promenili su se mediji, sredstva preko kojih se te priče prenose, i promenila se količina priča koja nam je dostupna. A to je stavilo publiku u veoma moćnu poziciju. Zato što je u nepreglednom moru novih i starih sadržaja sada veoma teško izboriti se da budete primećeni. Naše doba nije više doba proizvodnje. Proizvodnja je osvojena, 21. vek je vek pažnje. Ja verujem da je danas mnogo važnije ulagati u promociju kulture. Promocija naše kulture u svetu, naročito u važnim svetskim centrima, može da promeni svest ustaljene predstave o, recimo, nekom narodu. Kultura je suptilno i moćno sredstvo komunikacije ako se na pravi način predstavi. I ja sa svoje strane radim na tome. Moj način je moj njuh da prepoznam trendove, osmislim projekat, bilo da je reč o predstavi, knjizi ili kolumni, i da ih ponudim na tržištu.

Mladi mi se čine svuda isti. Isto se oblače, komuniciraju istim redukovanim simbolima i sličicama, prate iste jutjubere, a preziru televiziju, znaju da ništa danas više nije stalno, zagarantovano i zauvek

Iako poslednje dve decenije živite u Americi, i te kako ste prisutni na srpskoj kulturnoj sceni. Ovog proleća gledali smo dve Vaše predstave u Ateljeu 212. Reč je o komadima „Detroit” autorke Lize D’Amur, u režiji Olega Novkovića na Sceni „Petar Kralj”, i delu „Ljubav, ljubav, ljubav” Marka Bartleta, koje je režirala Alisa Stojanović na Sceni „Mira Trailović”. U predstavi „Ljubav, ljubav, ljubav”, koju ste preveli, sjajno je obrađen taj odnos slobode i odgovornosti. Koliko je danas slobode, a koliko odgovornosti?
– To je komad, pre svega, o mojoj generaciji, takozvanoj bebi-bum generaciji, rođenoj i odrasloj u vremenima prosperiteta i optimizma 50-ih i 60-ih godina. Naslov tog komada potiče od refrena pesme „All you need is love, love, love, love is all you need”, koju izvode „Bitlsi”. Mi smo mogli sve, mi smo imali sve, mi se ničega nismo lišavali, mi se ni za šta nismo žrtvovali. Mi smo najprivilegovanija generacija u modernoj istoriji. I onda, kad smo pevajući „Bitlse” preuzeli vlast, i ovde i svuda u svetu, kad je ta moja generacija došla na vlast, pretvorili smo se u korumpirane birokrate i blazirane japije koji su sve privatizovali, koji su proglasili pohlepu poželjnom, koji i dan-danas odbijaju da ostare, da se povuku, koji i dalje hoće da su rokenrol zvezde i hipici na motociklima… Eto, o tome je taj komad, i o novoj generaciji naše dece, milenijumskoj ili malo starijoj X generaciji, koju smo mi sami razmazili povlađivanjem, laskanjem, preteranim roditeljskim maženjem, prodajući im hipi bajke o slobodi izbora i važnosti emocija, dok smo mi kupovali kuće i stanove.
Zašto je to tako, je li reč o sveopštoj površnosti?
– Pre bih rekla da je reč o sebičnosti i nespremnosti na bilo kakvu žrtvu i kompromis. Mi smo generacija japajajaca, ja, pa ja, i samo ja i opet ja… Naša deca u stvari odrastaju u narcističnoj civilizaciji koju smo im mi stvorili, i još više možda okrenuti sebi. Bojim se da oni nemaju ideala, da ne veruju u velike reči i velike ideje, da su prilično otrežnjeni, da malo očekuju, da znaju da ih ne čekaju stalni poslovi, da se teže zaljubljuju, manje sastaju, manje druže, znaju da će imati manje kuće od nas, manje sigurnosti, da će živeti u mnogo nesigurnijem svetu, punom oluja, opasnosti, da im ništa nije zagarantovano, ni posao, ni penzije, ni letovanja. Eto to smo im ostavili dok smo ih učili da imaju pravo na sve. A ostavili smo im jedno veliko ništa! Nama su naši roditelji izborili mir u jednom velikom i užasnom ratu. O tome je taj komad, i u zavisnosti od toga kojoj generaciji pripadate, različito ćete ga doživeti. Zato je tačan.
Zašto „Detroit”?
– Htela sam da im poručim da se Amerika probudila iz američkog sna u košmaru anksioznosti, straha i neizvesnosti. Detroit je grad u kojem je započeo veliki američki industrijski krah, odnosno započela je postindustrijska era, u kojoj je industrija iseljena u daleke i jeftine zemlje Azije i Latinske Amerike, i u kojoj su američki radnici, koji su nekad živeli u lepo sređenim predgrađima i posedovali dva automobila, i imali sindikate koji su ih štitili, i škole i doktore, ostali ostavljeni s praznim fabrikama, u dugovima, u kućama koje su im otišle na doboš zbog neplaćenih kredita bankama. Najednom se raspukao ceo taj američki šareni balon od sapunice. I Amerika zaista u mnogim delovima danas izgleda baš tako kako je vidimo u toj drami „Detroit”, na opijatima, drogirana kućno proizvedenim drogama i hipnotisana za svetlucave ekrane televizora i kompjutera, na bednoj socijalnoj pomoći, bez para za lekara… Naročito je pogođena muška bela populacija nižeg obrazovanja, baš ti koji su nekad bili okosnica industrijskih gradova. Oni su ostali pregaženi napretkom i nesposobni da se prilagode digitalnom društvu kompjutera i robota. Oni su nepotrebni i neupotrebljivi. Oni su ljuti, frustrirani i naoružani. Oni se nadaju da će im ova nova vlast vratiti njihove poslove i fabrike. Što, naravno, nije moguće. Jer čak i da se fabrike automobila ponovo otvore, u njima neće raditi oni, nego roboti. Ta uslovno rečeno komedija „Detroit” je o američkoj anksioznosti. Htela sam da naša publika vidi da su američka usamljenost i beznađe, kad se dese, mnogo veći nego naši, evropski. Amerika je društvo u kojem je svako prepušten sam sebi, i nema ni sela, ni prijatelja, ni rodbine. To je još uvek, ma gde da živite, kao život u preriji.

Najfascinantnija institucija za mene je Beogradska filharmonija. U Beogradu, usred Srbije, koja nije baš naklonjena simfonijama, Filharmonija rasprodaje za jedna dan svoju sezonu. To što je ona hip mesto kulturnog dešavanja zaista je ravno čudu i istinski je inspirativno i pokazuje da je naša publika svetska

Kako Vi vidite savremenu beogradsku pozorišnu i kulturnu scenu?
– Beogradska kulturna ponuda je vrlo živa i bogata, ima naravno i dobrih predstava. Beograd je veliki grad, metropola, i lepo je videti da se tu svakoga dana nešto dešava, izložbe, koncerti, predstave, književna predstavljanja, filmske večeri… Naravno, najfascinantnija institucija za mene je Beogradska filharmonija. Da u Beogradu, usred Srbije, koja nije baš naklonjena simfonijama, Filharmonija rasprodaje za jedan dan svoju sezonu, da Filharmonija bude hip mesto kulturnog dešavanja, pa to je zaista ravno čudu i istinski je inspirativno i pokazuje da je naša publika svetska, a da je, da biste imali svetsku kulturnu instituciju, potrebno imati posvećenog marketinški, strateški i umetnički vrhunskog art menadžera. Dakle, za mene je Filharmonija studija slučaja za nauk svima koji vode institucije i projekte, jer pokazuje kako čak i klasična muzika može da bude blokbaster ako razumete i umete da razgovarate s publikom. I da je razvijate.
Kulturni život u Beogradu je veoma bogat, ali to ne pokazuje realno stanje stvari. Kultura u Srbiji je dotirana od države, to jest publika je dotirana. Karte nisu tržišne, tako da praktično sve što se nudi na izvestan je način besplatno. I to na duže staze nije dobro, zato što je publika takoreći zahvalna za sve jer ne plaća mnogo, pa i ne očekuje mnogo, a umetnici i izvođači ne žive od publike pa nemaju nikakvu odgovornost ni prema publici ni prema investitorima, i onda se dešava da sve prolazi. Nema veze kako je, važno je da postoji.

ODLUKA ŽIRIJA 62. STERIJINOG POZORJA JE AROGANTNA

Pretpostavljam da ste pratili komentare na odluku žirija ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Kakav je na Vas utisak ostavila polemika koja se potom razvila?
– To je sad postalo pitanje od nacionalnog značaja, o komjemse, vidim, svi redom izjašnjavaju. Koliko sam razumela, žiri je hteo da skrene pažnju na određeno stanje u našem pozorištu ili kulturi uopšte tom inflacijom nagrada. Ali su odabrali prilično drastičan metod lupanja šamara kolegama. Ja malo verujem u takmičenja kad je umetnost u pitanju zato što to ne može da se meri štopericom i uvek je pitanje ličnog ukusa i subjektivnih procena. Tolstoj je bio kandidat za Nobelovu nagradu, i nikada je nije dobio, a sigurna sam da niko ne zna ime dobitnika Nobelove nagrade koji je te godine bio laureat. Tako da nagrade nisu merilo vrednosti u umetnosti. Pojma nemam ko je prošle godine pobedio u Kanu ili na nekom drugom festivalu. Ali nagrade su, reći ću sada nešto u šta duboko verujem, samo dobro marketinško sredstvo. Kad dobijete neku prestižnu nagradu, skače vaša vrednost na tržištu, to jest vaša vidljivost. To je neka vrsta skretanja pažnje javnosti, neka vrsta brendiranja koja vam ostaje, pa ste zauvek dobitnik te i te nagrade. Mislim da su najviše oštećeni neki mladi umetnici kojima bi Sterijina nagrada mnogo značila za karijeru i koja bi im bila podsticaj. Ko zna kada će opet imati režiju ili ulogu koja će biti uvrštena u ovu selekciju. Možda više neće biti mladi i ta im nagrada za koju godinu neće više toliko značiti. Ako je žiri hteo da uzdrma javnost jakim potezom, možda je bilo primerenije da ne dodeli sve nagrade i da posle festivala u nekom intervjuu ukaže na to što je hteo da nam kaže. Pogotovo što su neki članovi žirija dobitnici te iste nagrade pa ispada kao da su hteli da kažu: „Mi smo bili bolji Umetnici, sa veliki U, i mi smo zaslužili da budemo nosioci, a ovi posle nas ne valjaju ništa.” To je, čini mi se, u najmanju ruku arogantno.

UTIČEM NA SVOJE AMERIČKE PRIJATELJE KROZ SRPSKI DUH I KULTURU

Jeste li uspeli da utičete na svoje američke prijatelje da na život gledaju i iz Vašeg ugla?
– Mislim da sam na njih najviše uticala, barem oni tako tvrde, svojim mediteranskim duhom i spontanošću, jer ja verujem da ga mi u Beogradu imamo i da je naš grad, iako daleko od mora, mediteranski grad. Naučila sam ih da se za pet minuta organizuju i nađu s nama negde na večeri, ili da svrate kod nas bez obaveza, da se druže sa svim mojim srpskim prijateljima, na srpskim žurkama, koje su uvek bučne i vesele. Uticala sam na njih jer nisam poštovala pravila politički korektnog govora, pa sam ih više kroz šalu prvo šokirala, a potom zabavljala svojim provokativnim opaskama o politici, muškarcima… Vodila sam ih na srpske i rumunske filmove, na koncerte naše muzike i tako što sam neke od njih dovela u Beograd i na Balkan. Takođe sam u upravnom odboru jedne neprofitne organizacije u Vašingtonu koja se zove „Kulturni krug Orfelin”, a koja se bavi promocijom savremene srpske kulture, gde priređujemo književne večeri, koncerte, i svake godine festival srpskog dokumentarnog i kratkog filma. Nedavno nam je u gostima bila Vida Ognjenović, pre nje Aleksandar Gatalica, i na sve te događaje ja pozivam i svoje američke prijatelje, od kojih su većina novinari. I verujte, zahvaljujući tim događajima su se njihova predstava, interesovanje i empatija prema Srbiji znatno promenili. Znate, Amerikanci, za razliku od Evropljana, nisu kulturološki arogantni, veoma su radoznali, gotovo detinjasto zainteresovani za sve što im se učini novo i drugačije. Oni se zaista zanimaju i iskreno su zabavljeni da saznaju sve, za razliku od Evropljana, koji su daleko blaziraniji u tom smislu. Eto, ja kroz kulturu pokušavam da utičem na svoje američke prijatelje i na njihov doživljaj Srbije.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar