INTERVJU, MIRJANA KARANOVIĆ: Pozorište je kao seks, znate kako će da izgleda, ali ipak učestvujete

INTERVJU, MIRJANA KARANOVIĆ: Pozorište je kao seks, znate kako će da izgleda, ali ipak učestvujete

Mirjana Karanovć FOTO: Medija centar


Kultura, ma šta mi mislili o njoj, zapravo je poslednja rupa na svirali ove a i mnogih vlada, ne samo kod nas, nego svuda. Srediti stanje u kulturi je proces koji ne zavisi samo od jednog čoveka, ministra. Zavisi od mnogo činilaca o kojima mi nemamo pojma

Hrabra žena, sa stavom i sopstvenom životnom filozofijom od koje ne odstupa. Mirjani Karanović ove osobine daju poseban šarm i harizmu, koje malo koji umetnik ovde poseduje. U zrelim glumačkim godinama odlučila je i da započne rediteljsku karijeru. Kaže, sama gluma joj ne daje dovoljno prostora da se razmahne.

Spadate u grupu naših najuspešnijih i najpopularnijih dramskih umetnika. Odnedavno ste, osim glumačkim, počeli da se bavite i rediteljskim poslom. Kako razdvajate te dve stvari?

– To su potpuno dva različita ugla kad se posmatra proces koji rezultira filmom ili predstavom. Dve pozicije. Glumac je fokusiran samo na svoju ulogu i na to šta bi mogao da uradi da bi te reči na papiru nekako oživele, da bi taj lik bio stvarna osoba, a ne samo konstrukcija. A reditelj mora da ima jednu širu sliku i da koordinira sve te raznolike delove tog procesa – od scenarija, glume, vizuelnog identiteta predstave ili filma, zatim nekakvog načina na koji se ta priča priča. Koja će se sredstva koristiti, koje boje, kakva je muzika. Uloga reditelja je mnogo komplikovanija i reditelj je osoba na koju se svi oslanjaju i koju svi pitaju kada im nešto nije jasno. Reditelj mora da ima odgovore.

Imate li sve odgovore ili se neki od njih kristališu kroz sam proces?

– Pa sve zavisi od toga koliko se dugo bavite nekim sadržajem. Ja se uglavnom trudim da imam sve odgovore. Dok sam radila film “Dobra žena” imala sam sve odgovore u svojoj glavi i sva pitanja sam sebi postavljala po nekoliko puta i nalazila sam odgovore. Predstava je malo komplikovaniji proces, pogotovo što je to unutrašnji proces koji ima posebnu strukturu koja se mora izgraditi unutar glumca da bi taj sadržaj opstao. Postoji i ta spoljašnja struktura prostora u kome se glumci kreću. Taj proces je mnogo teži u filmu koji sam snimala zato što sam ja i igrala u njemu. Taj proces pronalaženja tačne forme bio je prilično komplikovan i dugotrajan.

Prva filmska režija: Mirjana Karanović i Boris Isaković u filmu "Dobra žena"

Prva filmska režija: Mirjana Karanović i Boris Isaković u filmu “Dobra žena”

Pozorište vam je kao seks. Znate kako će to da se završi kad krenete u spavaću sobu sa svojim dečkom ili devojkom, ali svejedno vas to ne sprečava da uđete u to zato što je uzbudljivo

Imate li potrebu da sebe gledate na ekranu?

– Ta potreba da se posmatrate opada s godinama, verovatno sticanjem iskustva i nekakve svesti o tome šta ste uradili. Ta radoznalost da vidite kako je nešto ispalo više ne postoji zato što ja znam kako je ispalo, imam iskustvo. Postoje filmovi koje sam radila i koje nisam nikad gledala, nemam neku želju da ih gledam. Sve to pripada nekoj prošlosti kada je to bilo neki novi prostor u mom životu. Mene sada više zanima celina, više me zanima cela priča. To moje učešće više nije dovoljno, zbog toga sam i odlučila da se bavim na malo širi način ovim poslom. Naravno, i dalje se bavim glumom i radim kod drugih reditelja.

Svoj film nazvali ste “Dobra žena”, a govori o situaciji kad se osoba nađe pred teškim izborom. Zašto vas je ta tema zainteresovala?

– To je lojalnost prema porodici, lojalnost prema mužu ili poštovanje nekakvih moralnih načela, moralnih principa. Ta situacija nosi jedan dramski naboj koji je veoma zanimljiv za priču i zanimalo me je da vidim posledice onoga što se dešavalo devedesetih iz ugla jedne sasvim obične žene. Iz ugla žene koja se ni na koji način nije zanimala za ono što se dešava u političkom smislu, koja je bila okrenuta isključivo sebi i svojoj porodici. To mi se činilo zanimljivim, neko ko ima taj potpuno sužen prostor u kome živi, jedno svesno izbegavanje da se bavi bilo čime što nije u njegovom najužem interesu. Zanimalo me je kako je kada se ta ograničenja sruše, kako se snaći u situaciji kad ne postoje nikakvi putokazi. Ona nema izgrađenu nikakvu ideju, šta je to što bi tog trenutka trebalo da uradi. Zanimalo me je i zato što je ona mojih godina, znači nije mlada, a preispitivati život u pedesetim godinama i posmatrati šta si u životu napravio, da li si nešto napravio, šta si propustio, to je veoma dramatično.

Ovo je vaša godina, u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici prva pozorišna režija, a na Sandens festivalu premijera prvog rediteljskog filma?

– Ovo je samo godina u kojoj se sve to realizovalo. Ja se tim filmom bavim već 4,5 godina, a predstavu sam radila pola godine. Nisam ništa planirala, tako se dogodilo, takav je bio redosled.

Dobra žena” je film sa kojim ste pokrenuli razgovore sa publikom po Srbiji. Kako je to izgledalo?

– Bio je jedan vrlo interesantan dan u Subotici, i to je to. Ostali razgovori nisu bili ni izdaleka zanimljivi, niti je bilo publike, niti su ljudi hteli da razgovaraju. Tako da je to lepa ideja, ali kod nas ljudi nisu spremni ni da kažu svoje mišljenje, a kamoli da diskutuju.

Kažete da ste imali odgovore kad ste krenuli da radite film. Imate li neke primere oko sebe, iz života?

– Nemam, nemam nikakve primere. Priča je potpuna fikcija što se te žene i te porodice tiče. Ono što je u filmu jedino istorijski tačno to je taj snimak ubistva, ta traka koja je, naravno, u filmu dramatizovana, snimljena sa glumcima.

podržala

“Uvek sam podržavala DS, nije u redu napustiti ih kad im loše ide”

Sedite kod kuće i kažete: “E, gde bih ja sad bila da nisam rođena u Srbiji, da Milošević nije vladar, da se nisu desili ratovi…” To je alibi i samoobmana

Vi ste na ovim poslednjim izborima jasno stali i izrekli svoj politički stav, potpisali ste pismo podrške DS-u. Zašto?

– Oni su me zvali i ja sam rekla: “Da, podržaću vas.” Demokratska stranka je, bez obzira na sve što se dešavalo u njoj tokom ovih godina, uvek imala moju podršku. Prosto sam ostala dosledna onome što sam i ranije podržavala i mislim da nije u redu napustiti nekoga kada mu teško ide, mislim da ga treba podržati i kad nije jak. Demokratska stranka treba da se podrži, mislim da neki ljudi koji su bili u Demokratskoj stranci, koji su možda i sada tamo, nisu je vredni. Ali to će vreme rešiti, što već i radi, takve ljude će odbacivati.

Važite za nekoga ko je uvek zastupao određene stavove i nije se bojao da ih javno kaže. Jel’ vas to nekad koštalo u životu?

– Nije me nikad ništa koštalo. To je ono što sam ja. Zašto bi me i u kom smislu to koštalo? Nemam uopšte problem. To meni liči na ono kukanje “da se nisam udala za tebe danas bih bila velika balerina”. A nije tačno. Ne bi bila velika balerina. To ti samo tako misliš da bi bila velika da se nisi udala. Ljudski je to da ti misliš da je neko drugi tebi ispostavio račun. Šta bih imala i šta bih bila da nije bilo nečega je potpuna besmislica, zato što je to laž. Vi ili jeste nešto ili niste, nema to apsolutno nikakve veze s drugima. To je alibi koji ljudi vole da koriste i to je utešno. Sedite kod kuće i kažete: “E, gde bi ja sad bila da nisam rođena u Srbiji, da Milošević nije vladar, da se nisu desili ratovi…” Samoobmana.

Kako ocenjujete rad Ivana Tasovca na mestu ministra kulture? Mnogi su nezadovoljni njegovim angažmanom.

– Ne znam puno o ministrovanju, ali možda stvari nisu takve kako ih mi zamišljamo. Mislim da je ministarstvo jedna velika birokratska mašina. Mi svi zamišljamo da kad dođe ministar u svoju kancelariju da on tamo radi šta on hoće, ali to nije tačno. To su ostaci nekakvog vremena kad se verovalo u vođe, pa sad ministri su kao velike tate i neke vođe koje su svemoćne. Pa onda “zašto svemoćni Tasovac nije svemoćno upotrebio nešto ne znamo ni mi šta da odjednom sve procveta”. Mislim da je to nemoguće, zato što niko nije tako moćan. A drugo, kultura, ma šta mi mislili o njoj, zapravo je poslednja rupa na svirali ove, a i mnogih vlada, ne samo kod nas, nego svuda. Tako da srediti stanje u kulturi je proces koji ne zavisi samo od jednog čoveka, ministra. Zavisi od mnogo činilaca o kojima mi nemamo pojma. Nemam nameru da branim Tasovca, ali mi se čini da se na njega ta halabuka malo neopravdano sručila. Čini mi se da on nije uradio ono što su mnogi ministri uradili, a to je samohvalisanje. Nisam pročitala puno intervjua sa njim gde on govori šta je sve uradio i šta je sve napravio, a ja znam da je uradio neke stvari koje su bile deo njegovog posla.

Šta je po vama Tasovac dobro uradio?

– On je jedini ministar od prvih demokratskih izbora koji se odrekao svog prava da ličnim potpisom dodeljuje sredstva kome on hoće. Jer uvek je postojala nekakva određena suma novca koju je ministar imao diskreciono pravo, pravo ličnog izbora, da usmeri gde on hoće. On se toga odrekao upravo da ne bi došao u situaciju da ga zovu raznorazni prijatelji, poznanici, ovi, oni i da traže pare. On je sve rešio da stavi u regularne tokove, tokove konkursa. Tako da nama možda mogu da se ne sviđaju odluke raznih komisija i fondacija i možemo da mislimo da je trebalo da se on izbori za više para, ali budimo realni. Kako? Ne znam ko će biti sledeći ministar ali stvarno mu ne bih bila u koži.

Ne biste bili u koži glumca koji je kandidat za ministra ili u koži ministra?

– Ne bih bila u ministarskoj koži. Mislim da je to mesto rizično po zdravlje. Uopšte baviti se time i pokušavati da to rešite.

Mislite li da institucije ne funkcionišu kako bi trebalo?

– Toliko ima tih nekih prepreka, pogotovo formalnih, birokratskih. Promeniti zakone, uspostaviti novi sistem, uslove, olakšice, finansiranje. Toliko ima lutanja, toliko je tu sad raznih pregovora, da li će da budu nacionalne penzije ili neće. Prvo se ukidaju pa se javi premijer koji kaže: “Nećemo dozvoliti da neko ostane bez penzije.” A onda se opet digne hajka na penzije. Ceo sistem je zbrkan, kako to funkcioniše, kako se kultura finansira… Ko to finansira i tako dalje. Dođe novi ministar kulture i onda kreće iz početka.

Niste optimista po tom pitanju?

– Mislim da će to i dalje zavisiti od pojedinačnih veština i sposobnosti, direktora, upravnika, mogućnosti udruženja da se izbore, veza koje imaju… Sve funkcioniše od slučaja do slučaja. Mi tek treba da dođemo u situaciju da ti konkursi za projekte postanu stalni, da vi možete da računate na to i to, ne samo filmadžije, nego i slobodni dramski umetnici, slikari, muzičari, razni festivali. Da vi znate da je to nešto što vas čeka i to tačno određenog datuma, da to postane rutina, da vi ne morate o tome da brinete. Da se uspostavi sistem. Vidite kako se finansiraju ustanove kulture, to je jedne godine ovako, druge godine onako. Ne znam za ostalo, ali pozorišta su u situaciji koja je potpuna katastrofa. Ne finansiraju se projekti, pri tom stalno je ta halabuka na glumce i uopšte na ljude u pozorištima kako primaju plate, a ništa ne rade. Što je jedna velika laž. Jedan spin koji ne odgovara istini. I stalno se batrgate u tom blatu osporavanja i ne možete uopšte da izađete, da se očistite, operete, da možete da krenete dalje. Onda opet sledeće bara u koju upadnete, onda opet čisti, peri, objašnjavaj “nisam ja neka prljavuša, nego sam…” Ne postoji nekakva tradicija, nikakav pedigre koji vi imate i koji bi eventualno mogao da vas malo oslobodi pritiska da kažete: “Čekajte, ajmo da vidimo šta je bilo, šta smo uradili prošle godine, pretprošle godine.” Ne, to je potpuno svejedno.

Šta je to što biste vi želeli da uradite?

– Ja ću i dalje igrati kod drugih reditelja i učestvovati u projektima čiji ja nisam začetnik ali mene zanima da kao što sam uradila ovaj film i ovu predstavu da se bavim i osmišljavam i kreiram nešto što je neki moj autorski projekat. Bilo da je to nekakav novi tekst ili obrada nekog klasičnog teksta. To su moji planovi za budućnost, naravno, imam planove za rad sa rediteljima sa kojima sam do sada radila, ali eto, to bi mene zanimalo. Kako sam otvorila prostor sa ovim filmom, otvorila sam prostor u svojoj glavi. Imam nekakve želje i nekakve ideje, to je početak tog puta koji je zapravo jako uzbudljiv, od ideje do realizacije.

Nije vam loše krenulo, na Festivalu filma jugoistočne Evrope film je dobio tri nagrade?

– Pa jeste, to je taj put koji je zapravo zanimljiv. Ideja, pa prva ruka scenarija, pa druga, pa treća, pa prepravljanje, pa drž’ – ne daj. To je jedan dug proces. Pa onda konkurisanje tim fondovima, finansiranje, podela, razvijanje scenarija. Iduće godine ću raditi i novu predstavu tako da ću i njom početi da se bavim šta i kako. Volim da se dobro pripremim, da imam čvrstu skelu, da imam viziju, a onda volim da se i saradnici uključe u to. Tako da su oni imali svoj doprinos u tome i za mene je to bilo jako uzbudljivo i sa glumcima i sa ostalim autorima.

Sada kada vi režirate, gledate li drugačije na režiju?

– Uvek sam sa rediteljima imala aktivan odnos. Nikada nisam bila glumica koja samo radi ono što reditelj hoće, uvek sam imala gomilu ideja, predloga. Naravno, ja sam uvek na kraju radila ono što reditelj na kraju odluči, nisam nikad imala sa tim problem i zato pažljivo biram sa kim radim, to su uvek ljudi sa kojima mogu da razmenim nešto, koji moje ideje uzimaju u razmatranje. I ukoliko im se to uklapa u ono što je neka njihova zamisao onda prihvataju. Ja volim taj odnos u kome moramo malo i da se ubeđujemo, da dokažem da bi to što predlažem moglo da bude zanimljivo za film. Mene ne zanima da ja kao glumica imam veći prostor, to ja, ja, ja. Ne, nego me je uvek zanimalo da to bude bolja predstava ili bolji film. Naravno, reditelj je taj koji na kraju potpisuje sve to i uvek je odgovornost na reditelju. Ja sam radila sa nekim rediteljima koji nisu bili spremni, prosto nisu bili spremni, nisu znali odgovore na neka pitanja. Pitanja su užasno važna: zašto, šta, ko, gde, to su osnovne stvari. Ako reditelj ne zna te osnovne stvari, ne zna da objasni, onda je problem za sve. Kad izađem na scenu, kad radim nešto, ja moram da znam, meni mora da bude jasno jer taj lik koji igram nije samo spolja, izgovaranje teksta, grimase, mimike, tela, pokreta. Lik koji iznosim na scenu ima svoju unutrašnjost, ja tu unutrašnjost kao glumica takođe gradim. Gradim čitav jedan svet koji izlazi na scenu, emotivni, misaoni, mentalni svet, to je sve jedna realnost koja izlazi na scenu. Ako taj lik nema svoj kontinuitet, neku logiku, onda ja ne znam kako da to odigram, ja se apsolutno tome opirem, ne mogu da izađem na scenu.

Sa Markom Nikolićem u "Petrijinom vencu"

Sa Markom Nikolićem u “Petrijinom vencu”

Lik Petrije u filmu “Petrijin venac” je bila ozbiljna uloga za mladu glumicu?

– Ja toga tada nisam bila svesna. Bila sam suviše mlada da bih to tako racionalizovala, za mene je to bila igra, tako da ja nisam u tome učestvovala kao autor, ja sam uletela u to, uletela svom snagom. Onda su me zapravo Srđan Karanović i Tomislav Sinko oblikovali, vodili. Ja sam se negde povezala sa arhetipovima u svojoj duhovnoj genetici, nekih žena iz prošlosti, moje porodice. Tako da ja sam tu Petriju odmah skapirala, ko je, šta je ona i ta njena logika je meni bila veoma bliska, ja sam znala takve žene.

Kako vam sada zvuči rečenica iz tog filma: “Sve što sam imala to sam želela, sve što sam želela to sam i imala”?

– To su trenuci u odnosu na život, osećati se dobro u svojoj koži. Hoću da kažem da to nešto što osvojite nije konstanta. Ja sam mislila kad sam bila mlađa da je to to, ali to je samo jedna trka. Pobedite u jednoj trci, ali morate sad opet iduću trku da trčite za nedelju dana. Tako da kad osvojite tu sigurnost, da znate da možete da istrčite trku, da možete, ali nije sigurno da hoćete. Svaki put je to novo uzbuđenje i novo iskušenje. To vam je isto s nagradama, to su samo neke oznake, ne možete to da imate, vi samo stignete donekle i onda morate da idete dalje. To je apsurd jer ako ostanete na tom vrhu, na tom prestolu, sa tom nagradom, “ja, ja najbolji/najbolja”, onda možete tu da ostanete i tu da istrunete na tom prestolu. A posle nekog vremena se to zlato oguli. Tako da vi to osvojite i idete dalje. Samo se poneki put malo osvrnete i kažete: “Mogu ja.”

Možete li?

– Za mene je život jedno konstantno kretanje i zapravo nisam ni sanjala da ću sa ovoliko godina, a sledeće godine ću imati 60, imati toliko posla. I ne samo da ću imati posla, nego ne mogu da se odbranim od svojih i od tuđih ideja. Ja sad imam mnogo manje vremena nego što sam imala kad sam bila 20 godina mlađa. Krećem se, krećem, stalno negde idem i bukvalno i figurativno. To stalno kretanje mene troši i obnavlja. Ja tako igram i predstave, igram ih sto posto. Ima glumaca koji igraju da se ne potroše, kao da je gluma neki šampon da se potroši, pa onda na probama ne igraju do kraja, nego će kad dođe publika, e onda će da zaigraju do kraja. Nekad bih volela i da ne dođe do premijere, toliko je zanimljiv taj proces dok se proba i dok se sudaramo, doživljavamo, to mi je uvek najinteresantnije. Ja se već na drugoj, trećoj probi bacim na potpunu emociju. Glumci treba da uživaju. Uživanje je kad odete na probu kao da to prosto nije posao, to je nekakva igra. Kao kad ste bili mali pa odete kod drugarice pa razvalite orman njene mame, presvlačite se i tako. To je igra u kojoj zaista istinski uživam i meni je uživanje kriterijum šta ja želim da radim. Volim da zaradim, imam nekakav svoj cenovnik, ali ne postoji novac koji bi me naterao da radim nešto što mi nije zabavno.

Sa Lunom Mijović u filmu "Grbavica"

Sa Lunom Mijović u filmu “Grbavica”

Za kulturu su najvažnija dečja pozorišta, a taj put koji nas čeka bez njih je strašan. Ja živim u blizini jedne osnovne škole, u dvorištu su pre neki dan imali neku priredbu i na razglasu se puštala folk muzika, nekakve pevačice koje urlaju….

Koji su to reditelji sa kojima najviše volite da radite?

Dino Mustafić, Iva Milošević i evo sad u poslednjih godinu, dve, Andrej Nosov. A na filmu sam imala divna iskustva sa jednom rediteljkom koja je poreklom sa naših prostora. Andrea Štaka, živi u Švajcarskoj i sa njom sam radila dva filma. Ona i ja smo baš postale i prijateljice i često se čujemo. Bilo bi zanimljivo da igram opet sa Jasmilom(Žbanić), ona ima jednu ambicioznu energiju, ima fokusiranost, usmerenost. Sad sam uradila jedan film sa Bojanom Vuletićem i potpuno sam očarana njime kao rediteljem. Film se zove “Rekvijem za gospođu J”. On je sad u Skoplju, montira taj film i mislim da ćemo ostati saradnici.

Predstava “Glad”, u kojoj sedam glumaca sedi za stolom zajedno sa publikom, sedi i čeka večeru, bila je neobična za naše prostore?

– Nije to baš apsolutno neka nova ideja, ali je jedno iskustvo, neobično. Nemaš taj zaklon scene, nisam bila načisto ko sam ja, pogotovo kad dođu ljudi koji me poznaju i onda mi se obraćaju kao meni, kao Mirjani, a ja nisam to. Ja nisam Mirjana u tom trenutku, ja sam ta žena i onda ne znam kako da im to kažem. Zato što ako im to kažem onda sam Mirjana. Isto tako, umelo je da bude i veoma neprijatno, recimo kad dođu ljudi koji misle da bi trebalo da provociraju, koji nas poznaju iz predstave. To je onako prilično stresna stvar kad neko sedi preko puta tebe, ti govoriš monolog, a ta osoba kaže: “Pa i nisi nešto” i tako. Bilo je tu svega i svačega. Ta se predstava više ne igra zato što je jako skupa i ona nikad nije mogla da se finansira od karata.

Zašto je važan taj pozorišni eksperiment?

– Zato što je teatar jedna iluzija koju dele i glumci i publika. Taj nekakav pristanak publike da se sve to dešava, jer publika uđe, sedne i pristane na ono što im nudite. Imate praznu scenu i onda vam ja u prvih pet minuta ponudim šifru za gledanje toga, ovo je šuma i vi poverujete da je to šuma na toj praznoj sceni i onda vi i ja možemo dalje da idemo. U pozorištu je publika ta koja daje validnost onome što mi radimo, znači publika se poveže sa nama i mi zavisimo od nje i ona zavisi od nas, jer vi dođete, sednete i ne znate šta će da bude, možda znate kako se “Magbet” završava, ali niste zbog toga došli u pozorište. To vam je kao seks. Znate kako će to da se završi kad krenete u spavaću sobu sa svojim dečkom ili devojkom, ali svejedno to vas ne sprečava da uđete u taj događaj zato što je on uzbudljiv, ne zbog krajnjeg rezultata nego upravo zbog onog što ga čini, to dešavanje. To je uvek kada je neka razmena, kada učestvujete u nečemu živom što se dešava pred našim očima.

Jel’ to uzbuđenje onda suština pozorišta?

– Najveći broj ljudi koji dolazi u pozorište zapravo su ljudi koji su i kao deca odlazili u pozorište. To uzbuđenje koje se dešava kada se ljudi povežu, može da ih uznemiri, nasmeje, uzbudi, rasplače i to je veza koja se gradi od detinjstva. Dečja pozorišta su najvažnija za kulturu, to kako animirati decu da prate kulturu. Zato ja mislim da ova zemlja ide u jednom smeru koji je strašan, stvari će biti katastrofalne za jedno 20 godina. Ja još dok sam bila u osnovnoj, srednjoj školi, mi smo odlazili u pozorišta, muzeje, naši nastavnici su nam puštali i ozbiljnu muziku, to je bila školska obaveza. Ja živim u blizini jedne osnovne škole, oni su imali u školskom dvorištu pre neki dan neku priredbu i na razglasu se puštala folk muzika, nekakve pevačice koje urlaju. Znači, nema više dečje muzike u prostoru u kom se kreću deca.

Oni treba da budu vaša buduća publika?

– Nema sistema u kome mogu neke stvari da se uspostavljaju, posadite nešto i neka biljka nikne pa onda od te biljke postane stogodišnji hrast. Mi sada ne sadimo ništa. Znate kako izgledaju oni predeli gde je posečena šuma pa ništa nije zasađeno i onda došli vetar i kiša i sprali zemlju i sad su to pustinje.

Ko je za to kriv?

– Ne znam, ali mislim da su to najobičniji nemar i ravnodušnost. Nisam sigurna da u tome ima nekog tajnog plana, to je jednostavno indolencija. Treba mnogo truda. Mislim da ljudi od kojih to zavisi prosto ne žele da se trude, uz sve izgovore koje oni imaju i male plate i ne znam šta.

Pre par godina ste pokazali grudi na sceni, imate hrabrost za to?

– Nije to hrabrost, ja to radim, izađem na scenu i igram neki lik, ja se time bavim. To je hrabrost koju taj moj poziv prosto zahteva, bez te hrabrosti ja ne bih mogla da se bavim glumom. S druge strane, ja ne volim da budem ugrožena na bilo koji način. Skandal je tad ispao zato što je moja uloga bila ugrožena ponašanjem određenog broja publike koji čak i nisu bili publika nego fotoreporteri. Znate koliko je to apsurdno. Ranije je pozorište imalo svog fotografa i onda se napravi generalna proba i fotografiše se predstava. Sada nijedne novine neće da uzmu te fotografije. Oni sada insistiraju da kao na nekom rok koncertu fotoreporteri stanu i škljocaju aparatima na predstavi da bi imali fotografije i onda se ljute ako im se to ne dozvoli.

Inače nemate problem da se fotografišete?

– Problem je jer oni nisu deo predstave, ni kao publika ni kao izvođači, oni su strano telo u sali, ja o tome govorim. Nemam ja problem sa njima uopšte ovako. Kamera je nešto drugo, a foto-aparati su nužno zlo. To vam je ko spanać, nije ti drag, ali potrebno je da ga jedeš.

U svetu je sve zastupljeniji serijski program. Vi ste igrali kod Siniše Pavića, kakvo je to iskustvo?

– To je bilo jedne godine i nikada više. Nikad. Bila sam suviše kreativna. Mene nikad niko više nije zvao. Oni znaju da nisam deo toga. Ali sad ću snimati nešto, Gaga Antonijević radi neku seriju i snimaćemo sad tokom jula i avgusta. To je ozbiljna policijska serija. Prva sezona će imati 10 epizoda. Ako dobro ispadne mogla bi da se produži. Ali biće to malo ozbiljnija serija nego ove humorističke serije.

Predajete glumu, na koji način posmatrate mlade generacije?

– To je jako teško. Nemam odnos prema njima koji je nezavisan od toga ko su oni. Ima klasa koje imaju neku zajedničku energiju, hoće da rade. Dođe klasa u kojoj kao da se vuku, sebi su teret, moram da ih izvlačim na scenu da uopšte urade zadatak. Uplašeni, neodlučni, pokušavam nekako da ih drmnem. Imate vi plan i program: prva, druga, treća i četvrta godina, ali zapravo u komunikaciji sa studentima to je uvek novo iskustvo. Obrazovanje je jedna jako ozbiljna stvar. Treba mnogo, mnogo ljubavi i strasti i sklonosti, pogotovo kad vaspitavate tako individualno. Profesor nije svemoćan, može da znači nešto ukoliko ste nešto usvojili. Pitanje je koliko ste nešto radili na sebi, ovako samo po sebi ne znači ništa.

Neke ekstremne organizacije stavile su vaše ime na listu “izdajnika”. Kako se borite sa tim stvarima?

– To vam je kao ona Pipi Duga Čarapa. Kad krenete da dižete konja kao ždrebe i svaki dan to vežbate, jednog dana kad taj konj poraste moći ćete isto tako lako da ga dižete. To je sve pitanje vežbe, treninga. U početku je teško, ne znate šta ćete. Posle to postane nekako rutina. I nije tako teško ako vežbate stalno.

Imate hrabrosti?

– Vežbam to. Čovek mora da vežba, niko se nije hrabar rodio. Nego ne dozvoljavaš svom kukavičluku da ti kaže: “Stani, sakrij se.” Nego izboksuješ se sa tim, sa kukavicom u sebi i ideš dalje u životu.

Kako biste u dve reči opisali srpsko društvo?

– Ne moram u dve, mogu u jednoj – tinejdžer.

A Balkan?

– Recimo, poludeli tinejdžer.

A Evropa?

– U Evropi ima svega i svačega.

Nje stara gospođa, kako vole da kažu?

– Nisam sigurna, mislim da je gospođa u najboljim godinama.

Svet?

– Svet doživljavam kao jedno vitalno mesto, mesto na kome je sve moguće, izgleda i strašno i divno. Ja razumem potrebu da svet izgleda kao na umetničkim fotografijama, da bude tako divno, idealno, ali nije tako. Ima mnogo prepreka i nije lako živeti, ali bože moj, šta ćete.

Žanka Stokić ili Olga Spiridonović?

– Možda ipak Olga.

Meril Strip ili Ava Gardner?

– Meril Strip svakako, nešto ne volim Avu Gardner.

Cezar ili Oskar?

– Pa i jedno i drugo.

Evropsko shvatanje kinematografije kao umetnosti ili američko kao komercijalni proizvod?

– Što se mene tiče, ja ću uvek praviti autorske filmove. Ali volim da pogledam dobar komercijalni film, blokbaster. Volim kokice i dobar saund.

Stevan Filipović ili Goran Marković?

– Steva, svakako.

Mlada generacija je više u skladu s vašim mentalnim sklopom?

– Doživljavam sebe kao osobu na suprotnom kraju tog generacijskog jaza. Ne govorim to iz nekakvog žala za mladost, ali više nisam mlada.

Olivera Marković je jednom prilikom rekla da kad god je dobijala nagrade posle toga je par godina niko nije zvao da bilo šta radi. Zašto je to tako?

– Teško je dobiti priznanje u Srbiji. Ja sam u Srbiji dobila svega nekoliko nagrada. Jednu na Sterijinom pozorju i dva Ćurana, to je sve. Žanku računam u drugi vrstu priznanja, za životno delo. Ali zato imam gomilu nagrada napolju. Sve ono što nisam nagrađivana u Srbiji to sam bila nagrađivana po festivalima svuda u svetu. Najteže je biti uspešan kod kuće.

U filmu Stevana Arsenijevića “Pored mene”, kao direktorka škole kažete koleginici: “Tvoje je da predaješ istoriju, ne da menjaš svet.” Da li su ljudi danas entuzijasti koji menjaju svet?

– Ljudi naravno menjaju svet oko sebe svojim postojanjem, svojim dobrim ili lošim postupcima. Utiču na druge ljude, šire zlo ili dobro. Hteli ne hteli mi utičemo na druge ljude, na neki način, a to možda nije uvek toliko jasno i vidljivo. Verujem da je to tako i da je to stalan proces.

KULTURA NAS NE ZANIMA, ČAK NI KAD GLUMICI ISPADNE SISA U PREDSTAVI

Da li vam Skupština Srbije liči na rijaliti-šou?

– Nije problem u tome da li skupština liči na rijaliti-šou. Nije problem u rijalitiju. Imate vi te programe u Britaniji i svuda. Ali tamo imate mnogo drugih raznih sadržaja koji su veoma važni. Problem je što u ovoj zemlji ništa nije važno osim tog rijalitija, bilo kako da se on zove. Vi svakog dana imate u novinama izveštaje o tome šta je Viki, Miki, Šiki rekao ovome ili onome, da li ga je mlatnuo s ove strane ili one strane, a nemate snimak sa Sterijinog pozorja. Razumete, to se prosto ne prati, niti se daju neki komentari, niti se o tome piše, čak ni na nivou da li je glumici ispala sisa na predstavi ili da li se neko spotakao ili pogrešio tekst. Ne, čak ni na nivou toga da se traži senzacija – eto onaj glumac prevario u garderobi ženu, makar i to. Ne postoji interes da se prati bilo kakav kulturni sadržaj.

2 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Jovan M.

    Divan i sadržajan intervju. Samo mi nije jasno kako je gospođi Karanović promaklo da je igrala u čak četiri serije Siniše Pavića. Ne treba sad toga da se stidi 😉

+ Ostavite komentar