INTERVJU, NEBOJŠA BRADIĆ: Kultura kao meka diplomatija

INTERVJU, NEBOJŠA BRADIĆ: Kultura kao meka diplomatija

Foto: Nemanja Jovanović


Protiv mene je vođen jedan od onih ratova koji su namenjeni onima koji ne pristaju na nametnute odluke. Taj rat nisam dobio i prestao sam da budem ministar. Gorčinu poraza sam osetio već tri dana po prestanku mandata, kada je delegaciju Srbije – počasnog gosta na Sajmu knjiga u Lajpcigu predvodio čovek koji s pripremom međunarodne promocije Srbije u Nemačkoj nije imao ama baš nikakve veze. Pitanje o mom obrazu ću lako ilustrovati slikom Vukovog spomenika: izdignut na postamentu i idealna meta golubova

Kada su mu, pre gotovo deceniju, ponudili ministarsku fotelju, prihvatio ju je bez mnogo dvoumljenja i nećkanja, doživljavajući taj posao kao „još jednu režiju i još jednu odgovornost”, čemu su prethodile godine bogate rediteljske karijere i upravnikovanja srpskim teatrima, najpre Kruševačkim pozorištem, gde se rodio kao upravnik. Potom se kalio u Ateljeu 212 i sazrevao u nacionalnom teatru i Beogradskom dramskom pozorištu. Odgovornost i obavezu da unapredi kvalitet kulturnog života u Srbiji prihvatio je i u avgustu 2015, kada je izabran za glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničkog programa RTS-a. Njegov cilj je, kako kaže, da kroz program Javnog servisa kulturi vrati kapacitet koji zaslužuje, a gledanost emisija kao što su „Kulturni dnevnik” ili „Autoportret” naznaka su da je na dobrom putu.

Kako je na RTS-u dočekana ideja da se uvede „Kulturni dnevnik”, i to u vreme kada se televizije utrkuju za rejting, a znamo kakvi im programi donose gledanost?
– „Kulturni dnevnik”, „Autoportret” i „Kulturni centar” su emisije koje su zaživele na Javnom servisu, što je potvrda da postoji potreba javnosti da se kvalitetnije i bolje informiše o umetničkom stvaralaštvu, situaciji u kulturi, trendovima u svetskoj i domaćoj kreativnoj industriji. Cilj ovih emisija je da na najbolji način daju pravu informaciju, ali i da je povežu sa umetničkim stvaralaštvom, kao i da same budu vizuelno bogate. Te emisije su zlato, mirisi i tamjan ovog programa, koji će predstavljati audio-vizuelnu arhivu u budućim vremenima.
U okolini manastira Studenica je 15. marta počelo snimanje kapitalnog projekta – serije o Nemanjićima. Mnogi su se obradovali tome što RTS najzad radi seriju koja se dugo čekala, ali ima i sumnji da će Javni servis uspeti u poduhvatu koji zahteva ogroman budžet.
– Treba reći da je to prva igrana TV serija o srpskoj srednjovekovnoj dinastiji i prva TV serija o srednjem veku u ovom regionu, što predstavlja veliki izazov i odgovornost. Realizacija takvog projekta je umnogome specifična. Priča o srpskom srednjem veku je veoma uzbudljiva, od uspostavljanja srpske srednjovekovne dinastije Nemanjića do velikih turbulencija kroz koje je ta dinastija prolazila i postala temelj identitetske priče srpske države i crkve. Snimanje će trajati četiri meseca i mi očekujemo da će biti završeno u prvoj polovini avgusta, a da će distribucija TV serije početi za Novu godinu. Trebalo je smelosti i mnogo priprema da RTS počne da radi ovaj veliki projekat i obezbedi sve uslove kako bi snimanje proticalo bez trzavica i problema, poput nedostatka novca, vremena, lokacija… Naravno, očekujemo da će tokom snimanja serije biti neplaniranih prepreka, ali na izvršnom producentu, tj. RTS-u, i na kreativnom timu i celoj ekipi jeste da ih svakodnevno prevazilazi. Jedan od problema koji smo rešavali jeste nedostajući fundus kostima, rekvizita i scenografskih elemenata. Kroz ovaj projekat stvara se solidna baza koja će ostati RTS-u i našoj zemlji za slične projekte, bilo da je reč o filmovima o drugim srpskim srednjovekovnim vladarima ili o međunarodnim koprodukcijama koje će koristiti naše lokacije i znanja naših ljudi. Već imamo međunarodne ekipe koje su zainteresovane da s nama rade slične projekte, tako da verujemo da će Srbija biti dobra destinacija za kreativne industrije.
Postoji li mogućnost da Javni servis stane iza sličnog projekta koji je realizovao HRT, dokumentarno-igrane serije „Hrvatski kraljevi”?
– „Nemanjići – Rađanje kraljevine” je mnogo veći izazov jer je reč o igranoj TV seriji, što podrazumeva veći produkcijski zahvat i ne obeležava samo određeni istorijski period. Ideja je da se naša bogata istorija tretira kao izvor u kojem ćemo pričati priče o dinastiji Nemanjića, ali će te priče imati elemente drame i spektakla i tako biti interesantne i za međunarodno tržište. Nama je u prvom redu važna domaća publika, koja će se prvi put suočiti s takvim narativom. Kada govorimo o istorijsko-obrazovnom aspektu cele priče, naš plan za ovu godinu je da sledeći projekat „Putevi rimskih imperatora” krenemo „Putevima srednjeg veka”, i to s lokaliteta na kojima je nastajala stara srpska država, kao što su Stari Ras, Sopoćani, Studenica i manastiri na Kosovu i Metohiji koji su bili zadužbine vladara i duhovna svetišta srpske srednjovekovne države.

Jedna od izjava koja će ući u „best of” ovogodišnje prljave kampanje jeste: „Čak i nečije žene bi dobile više glasova od nekih kandidata.” Takve stvari ne razumem i ne prihvatam

Zašto smo decenijama zapostavljali srednji vek, svega je nekoliko filmova koji se bave tim istorijskim periodom?
– Filmovi o srednjem veku, u prvom redu Mimičin „Banović Strahinja”, koji je verovatno najbolja ekranizacija srednjeg veka na filmu, zatim „Dorotej” i „Boj na Kosovu” nisu podstakli druge autore da krenu tim putem. Verujem da bi serija koju radi RTS mogla da bude značajan podstrek za stvaraoce kako bi srednjovekovni period bio bolje obeležen i prezentovan. Druga stvar su svetski trendovi koji su stigli i do naše publike. Interesovanje za srednji vek se na globalnom nivou povećalo, od serija kakva je fikcija „Igra prestola” do narativa koji su zasnovani na istoriji i mitovima, poput „Poslednje kraljevine” ili serije „Vikinzi”. Velike ekranizacije Šekspirovih dela su permanentne. To je podstaklo interesovanje producenata, a najviše publike koja voli da gleda takve sadržaje.
Mogu li „Nemanjići” da pobede rijaliti programe kao što veruje scenarista serije Gordan Mihić?
– Zadatak serije „Nemanjići” nije da se takmiči s formatima koji ne spadaju u format igranih televizijskih serija. Naša utakmica je bitno drugačija. Ona bi se mogla uključiti u brendiranje Srbije. To je priča o našoj bogatoj istoriji i kulturnom nasleđu, koje je prepoznato na listama Uneska. Verujemo da ovakva serija može da doprinese promeni slike Srbije u svetu. Na nama je da afirmišemo vrednosti koje nose naša kultura i duhovnost i da kod najšire publike, a posebno mladih, razvijemo osećanje nacionalne pripadnosti.
Red je da današnje generacije znaju više o Stefanu Nemanji nego o Sulejmanu Veličanstvenom.
– Kada se prave poređenja između serijala iz drugih kultura poput „Sulejmana Veličanstvenog”, treba reći da televizije u drugim državama veoma posvećeno ekranizuju svoju istoriju i svoje običaje. Prodaja takvih serijala, bilo da je reč o turskim serijama iz savremenog života ili iz istorije, ima ulogu koja je i geopolitička i predstavlja meku diplomatiju. O tome možete razmišljati dok na pojedinim kanalima s nacionalnim frekvencijama gledate voz melodramskih turskih serijala. Možete da budete zadovoljni ili nezadovoljni tim sadržajima, ali retko kome pada na pamet da se upita da li se za mali novac mogu postići značajni efekti u promociji zemlje, kulture, jezika i običaja. Na nama je da proizvodimo naše TV serije i da nastojimo da te sadržaje distribuiramo, ne samo da bismo zarađivali već i da bismo izvozili naše kulturne i duhovne sadržaje, našu kreativnost.
A dok ne proizvedemo nove serije, tu su reprize domaćih serija na RTS-u. Konačno je došla na red serija „Sivi dom”.
– Reprize nisu specijalnost RTS-a, to je situacija na većini televizija. Komercijalne televizije na kablu imaju veliki deo repriznog programa, tamo gledate jedan film tri puta u pet dana. Reprize su nešto što pripada televizijskoj publici, niko ne sedi više uz televizor kao ranije, a to vreme može da provede na bilo kojem kanalu. Zato je naš zadatak da proizvedemo što više kvalitetnog programa kako bismo publiku zadržali i proširili. Što se tiče serijala koji su kod nas ređe reprizirani, to je zbog određenih autorskih ugovora čije odredbe nisu uvek bile upućene prema vremenu koje će doći i navikama koje se brzo menjaju. Verujem da će i takve serije, među kojima ima i onih koje još nisu završene, biti distribuirane u narednom periodu.
Repriza „Sivog doma” podsetila je Darka Bajića na hrabrost nekadašnjih urednika TV Beograda koji su poveravali mladim autorima projekte za rušenje društvenih tabua. Zašto danas nemamo takvih serija?
– Retko se rizikuje s mladim autorima zato što je produkcija televizijskog formata skupa. Kada se odlučimo za podršku mladom autoru, vrlo detaljno ocenjujemo kakav je sadržaj potreban našem programu. Kada govorimo o „Sivom domu”, ne bi trebalo zaboraviti da je ta serija snimana više godina, da je bilo prekida u radu, proboja u budžetu i sličnih problema. Srećna okolnost je što je serija završena, dobro prihvaćena od publike i danas pokazuje da su problemi, nažalost, ostali isti ili slični… Na nama je da prepoznamo dobru temu, da je razvijamo i, kad se steknu svi potrebni uslovi, ta tema dobije svoje i postane uspešan TV film ili serija.

Nebojsa Bradic (6)Smatrao sam da je važno da se naši umetnici pojavljuju na međunarodnim scenama 1999. godine i da tako doprinose promeni slike Srbije u svetu. Zbog toga sam smenjen, a Narodno pozorište, koje sam u tom periodu vodio – dobilo je orden

Kažete da su problemi u društvu gotovo isti kao pre nekoliko decenija. Šta je s kulturom, da li su danas problemi isti kao u vreme kada ste Vi bili ministar kulture ili upravnik više pozorišta?
– Kultura stoji između dva sprata, to bi bila moja dijagnoza. Tranzicija od jednog društvenog sistema ka modelu koji podrazumeva drugačiji oblik finansiranja kulture, nedovoljno je jasna. Svi veruju da država ne sme da se odrekne svojih obaveza da podržava institucije, pojedince i određene programe u kulturi. S druge strane, imamo diktat tržišta koji je neminovan i za koji je potrebno naći dobre i kvalitetne odgovore. Što se tiče globalne slike srpske kulture i njenog međunarodnog povezivanja, u poslednje vreme, zbog političkih priča, korak i kontakt sa okruženjem gubi dinamiku koju je imao u prethodnom periodu. Nadam se da će se ta faza prevazići. Pogotovo ohrabruje što su na scenu ušli novi mladi kreativci koji svojim radom daju garanciju da će kultura ipak i dalje biti nešto što je važno.
A da li je kultura važna? Kako se političari odnose prema kulturi, Vi ste imali priliku neposredno da se uverite. Da li je odnos političara prema kulturi određen i time što, kako kaže Dejan Mijač, kultura niti donosi niti odnosi političke poene?
– U nekom trenutku se kultura pojavljivala u političkim kampanjama, dok se u poslednje vreme ne pojavljuje čak ni kao tema. Umetnici često imaju prevelika očekivanja od političara. Očigledno je da političari više vole da budu glavni glumci ili pevači na sceni nego da gledaju pozorišne predstave, koncerte ili opere.
Mnoge ličnosti iz kulturnog života uključile su se i u ovu predsedničku kampanju. Kada ste stavljali tačku na politički angažman, citirali ste Mešu Selimovića da „više želite da budete prevareni nego pokvareni”. Može li se iz politike, po mišljenju mnogih najprljavije delatnosti, izaći čista obraza? Da li ste se osećali prevarenim kada ste napuštali politiku?
– Dok sam bio ministar u Vladi Srbije, vodio se stalni podzemni rat između političkih partija koje su bile deo koalicije. S druge strane, i ja sam imao svoj mali rat, tačnije protiv mene je vođen jedan od onih ratova koji su namenjeni onima koji ne pristaju na nametnute odluke. Taj rat nisam dobio i prestao sam da budem ministar. Gorčinu poraza sam osetio već tri dana po prestanku mandata, kada je delegaciju Srbije – počasnog gosta na Sajmu knjiga u Lajpcigu predvodio čovek koji s pripremom međunarodne promocije Srbije u Nemačkoj nije imao ama baš nikakve veze. Pitanje o mom obrazu ću lako ilustrovati slikom Vukovog spomenika: izdignut na postamentu i idealna meta golubova.
I među umetnicima, kao što vidimo, ima preletača poput glumca Lazara Ristovskog, koji je nekada podržavao G17, pa Tadića, a danas podržava vladajuću partiju. Često se postavlja pitanje da li je umetnicima mesto u politici, šta gube, a šta dobijaju?
– Ideja uspeha je elitistička. Istina je da svako može da bude uspešan, to je ironija cele stvari. Zbog toga se na proglasima podrške nalaze veoma različiti akteri: od naučnika do estradnih pevača. Mogu da razumem da određeni pojedinci to rade iz uverenja, drugi iz interesa, treći iz straha… U toku kampanje, važno je, međutim, ne prekoračiti granicu pristojnosti, dostojanstva i moralnih normi. Jer izbori će proći, a mi ćemo se, sa svojim različitostima, ponovo susretati na ulici, na premijerama ili koncertima. Jedna od izjava koja će ući u „best of” ovogodišnje prljave kampanje jeste: „Čak i nečije žene bi dobile više glasova od nekih kandidata.” Takve stvari ne razumem i ne prihvatam.
Kakvo je stanje u srpskom teatru? Delite li utisak mnogih autora da se upravnici pozorišta uglavnom opredeljuju za zabavan repertoar i da izbegavaju angažovane komade?
– Ono što se primećuje jeste da je produkcija manja nego ranije. Daleko je manje novih premijera, igraju se reprizni naslovi koji su na repertoarima više od 10 godina. Različitost koja je nekada krasila pozorišta svodi se na sadržaje koji su ziheraški, tj. ono što se veruje da bi publika želela da gleda. Hrabrost umetnicima nikada nije nedostajala, ali ono što je bitno da bi se hrabre predstave dogodile jeste ambijent u kojem one nastaju. To nije nešto što je zadato, ambijent stvara svaki autorski tim, svaka produkcijska kuća ili institucija koja radi na tome. Kreirani ambijent je nešto što daje osnovu za određenu vrstu sadržaja i u njemu ti sadržaji dobijaju relevanciju ili ne. Uvek me je zanimalo u kojoj sredini radim, kojoj se publici obraćam i zašto to činim.
Umetnici se sve više žale i na svoj materijalni status, egzistenciju…
– To je pitanje finansiranja kulture. Procenat ulaganja u kulturu je važna stvar, da li će se izdvajati više ili manje, uvek je pitanje mogućnosti, ali važno je kako se ta nedovoljna ili postojeća sredstva plasiraju i koriste. Iz godine u godinu je sve manje para i manje mogućnosti da se aplicira za različite projekte. Činjenica je da se alternativni vidovi prihoda smanjuju, sponzora nema, pitanje je i dostupnosti evropskih fondova. Stvaranje novog košta. Jedan političar je, shvativši da su premijere skupe, uzviknuo: „Dajte reprize!” Ono što publika s nestrpljenjem uvek očekuje jeste nova predstava, novi festival, nova knjiga, novo muzičko delo, novi film…
Naročito su ugrožene kulturne institucije u unutrašnjosti, mnogi teatri se bore za opstanak, a s tim problemima ste se i vi suočavali kao ministar kulture spasavajući Zaječarsko pozorište.
– Lokalne samouprave često kulturu tretiraju kao trošak ili kao nešto što je deo lokalne političke strategije, u čemu je nekad važnije razmestiti svoje članove negoli ozdraviti instituciju. Pozorišta ne dobijaju dovoljno sredstava za produkciju novih ostvarenja i manje se razmenjuju predstave. Ono što je bitno jeste to povezivanje, rad na koprodukcijama i veća dinamika. Sve to je limitirano materijalnim mogućnostima i birokratskim procedurama. Pozorište će opstati, u to sam siguran, ali pitanje je kako i koliko.

Zadatak serije „Nemanjići” nije da se takmiči s formatima koji ne spadaju u igrane televizijske serije. Naša utakmica je bitno drugačija. Ona bi se mogla uključiti u brendiranje Srbije

I u nacionalnom teatru je bilo turbulentno, godinama se čekalo na zakonsko imenovanje novog upravnika, zbog čega je reagovala i grupa akademika upućujući javno pismo premijeru sa apelom da reši haos u Narodnom pozorištu. Kako je to izgledalo Vama kao nekadašnjem upravniku te ustanove?
– Nacionalni teatar bi trebalo da bude najvažniji i najzdraviji deo celog kulturnog sistema. Nažalost, naš nacionalni teatar očigledno pati od raznovrsnih bolesti, a njegovo ozdravljenje je važno kako bi ceo sistem bolje funkcionisao. Kriza upravljanja u Narodnom pozorištu je jedna od stvari koja nije nabolje rešavana neuspelim konkursima i netransparentnim odlukama. U funkcionisanju višedelne institucije, u kojoj se dešavaju glavni sadržaji u Operi, Baletu i Drami, pitanje finansiranja se često ističe kao glavni problem. Ne bi trebalo, međutim, zaboraviti da je nacionalni teatar najveći potrošač u srpskoj kulturi jer veliki deo nacionalnog budžeta odlazi upravo u tu ustanovu. Važnije je pitanje koliko i kako Narodno pozorište odgovora svojim zadacima, što to je podsticanje razvoja pozorišne umetnosti i međunarodnog povezivanja, a da ne bude mesto ličnih ili partijskih kombinacija. Nacionalni teatar u najboljem smislu treba da radi za javni interes.
Kada ste Vi kao upravnik Narodnog pozorišta radili za javni interes 1999. godine, bili ste smenjeni, a na vaše mesto je postavljen tadašnji ministar kulture Željko Simić.
– Pošto RTS priprema serijal o istoriji nacionalnog teatra pod nazivom „Narodno pozorište u deset činova”, u kojem ćemo se baviti određenim temama iz 150 godina duge istorije, nedavno sam pretraživao dokumentaciju iz perioda bombardovanja, kada sam bio upravnik, i našao sam pripremljene ugovore s nekim međunarodnim festivalima i institucijama. Između ostalih, bio je tu ugovor s Teatrom di Roma iz Rima za gostovanje naše Opere. Taj ugovor sam potpisao u junu smatrajući da je važno da se naši umetnici pojavljuju na međunarodnim scenama i na taj način doprinose promeni slike Srbije u svetu. Zbog takvih upravničkih aktivnosti sam smenjen, a Narodno pozorište, koje sam u tom periodu vodio – dobilo je orden! Svejedno što sam tada dospeo na ulicu, Narodnog pozorišta se uvek sećam po nastojanjima da radimo najbolje predstave i da pozorište širimo na scene van Beograda.
Prošle godine ste na sceni „Madlenijanuma” postavili operu „Suton” Stevana Hristića, a u Srbiji postoje samo tri operske scene.
– Paradoksalno je da se ova opera, koja pripada našoj operskoj baštini, premijerno izvodi na sceni privatnog pozorišta, dok se u isto vreme na sceni nacionalne opere daje jednočinka iz standardnog italijanskog repertoara. Bez obzira na pohvale i priznanja koje smo dobili za „Suton” u zemunskom „Madlenijanumu”, logično mesto za takve predstave je na Trgu. Mi imamo nekoliko izuzetnih savremenih kompozitora koji sa svojim operskim delima ostvaruju međunarodne karijere. Voleo bih da nacionalne opere češće izvode dela koja pripadaju korpusu nacionalnog repertoara, jer to je obaveza nacionalnog teatra.
Kulturna javnost skoro da je izgubila nadu da će Narodni muzej biti ponovo otvoren. Vi ste kao ministar njegovo otvaranje najavljivali za kraj 2012, a aktuelni ministar je kao novi rok odredio januar 2018. godine. Gde treba tražiti krivce za, po mišljenju mnogih, najveću nacionalnu sramotu u protekloj deceniji?
– U prethodnoj deceniji uspešno je završena rekonstrukciju zgrada Jugoslovenske kinoteke i Narodne biblioteke, kao i nekoliko beogradskih pozorišta, čime je kultura Srbije dobila novu kulturnu infrastrukturu koja pruža izvanredne mogućnosti za ambiciozne programe kulturnih manifestacija i privlačenje nove publike. Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti nisu okončali rekonstrukciju iz raznovrsnih razloga: od pogrešnih odluka, neadekvatnih projekata, preko nepouzdanih izvođača, do procedura, novca… Ono što je verovatno zajedničko za ostvarene i neostvarene projekte rekonstrukcije bila je želja da se u najbržem roku dođe do rezultata koji bi značio otvorena vrata muzejskih institucija. Uveren sam da u slučaju Narodnog muzeja nije trebalo zatvarati vrata sve do onog trenutka kada se obezbede neophodni uslovi. Iskustva svetskih muzeja su da, dok radovi traju, muzej i dalje obavlja svoju misiju. Rekonstrukcija i adaptacija zgrada koje pripadaju kulturnom nasleđu je dug, ponekad i mukotrpan posao. Ovaj muzej ima kompleksni nivo sadržaja i delatnosti i zbog toga su posledice u čitavoj oblasti. Možda su najveće posledice u generaciji koja nije imala priliku da vidi kulturno blago koje čuva ta institucija.
Kao ministar bili ste žestoko kritikovani zbog Zakona o medijima i informisanju, koji je, kako se govorilo, bio donet da bi se „jedan ministar obračunao s vlasnikom jednog dnevnog lista”, a strukovna udruženja su zamerala da ograničava slobodu informisanja i kritičkog izražavanja. U međuvremenu je usvojen novi set medijskih zakona, sprovedena je i privatizacija medija…
– Izmene i dopune Zakona o informisanju donete su na osnovu koalicionog sporazuma stranaka na vlasti. Kao ministar, imao sam nezahvalan posao da taj zakon branim od ljudi koji su zagovarali te izmene u javnosti, a u skupštinskim raspravama su nastupali protiv promena. Pritom, svi su pomalo zaboravili da su izmene postojećeg zakona pokrenute zbog prezumpcije nevinosti, zaštitite žrtava i maloletnika od nasilja i pornografije, koji su punili štampane medije. I danas, posle osam godina, slika se nije bitno popravila: i dalje imamo štampane i elektronske medije koji krše norme novinarske profesije kako bi ostvarivali profit putem tabloidnih sadržaja, fabrikovanih senzacija, „cvećem zla”… Pokazalo se da samoregulacija, novinarski kodeks ili regulatorna tela nisu dovoljni da bi izmenili sliku našeg medijskog prostora.

SERIJA O TINU UJEVIĆU OD JESENI NA RTS-U

Prošle godine je najavljena saradnja RTS-a i HRT-a u seriji o hrvatskom pesniku Tinu Ujeviću. U kojoj je fazi projekat koji nastaje u vreme zahlađenja odnosa Srbije i Hrvatske?
– Dokumentarno-igrana serija o Tinu Ujeviću je snimljena i na jesen očekujemo njeno emitovanje. Voleo bih da bude lepo gledana, kao i svaki projekat koji ima kulturnog junaka u središtu radnje. Pre sto godina su Krfskom deklaracijom postavljeni temelji zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Valja se i toga setiti dok posmatrate priču o hrvatskom pesniku koji je birao Beograd za svoju omiljenu destinaciju.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar