INTERVJU, NELE KARAJLIĆ: Naravno da bih na referendumu zaokružio “za”

INTERVJU, NELE KARAJLIĆ: Naravno da bih na referendumu zaokružio “za”

Foto: Nemanja Jovanović


Jedina prosperitetna budućnost je ona za koju bi se tri naroda dogovorila, bez uplitanja stranog faktora. U ovom trenutku samo Srbi imaju taj kapacitet. Ostali se uglavnom pozivaju na “međunarodnu zajednicu”, dakle, one faktore koji su doveli, ubrzali i završili rat.

Ako bismo u dve reči pokušali da definišemo ko je Nenad Janković, mnogo poznatiji kao dr Nele Karajlić, onda nema sumnje da je multitalentovani umetnik adekvatna sintagma. Muzičar, frontmen “Zabranjenog pušenja”, autor “Top-liste nadrealista”, ali i pisac, scenarista i režiser, sve u jednom čoveku. Posle serije “Nadrealna televizija”, kojom je pokušao da napravi svojevrsni rimejk “Nadrealista”, Nele se poslednjih meseci uhvatio u koštac sa novim izazovom. Ovog puta svoju kreativnost iskazaće u pozorištu režirajući muzičko-scenski spektakl “FBI – Dosije Tesla”, koji će uskoro imati premijeru u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a kojim će biti obeleženo 160 godina od rođenja velikog naučnika.

Predstavu “FBI – Dosije Tesla” najavili ste kao nešto što će na drugačiji način predstaviti jedan od najvećih naučnih umova sveta. Da li nam u predstavi otkrivate nešto što nismo znali o Tesli?

– Nema o Tesli mnogo da se kaže a da se do sada nije znalo. Ovo što ja radim samo je novo čitanje onoga što se o njemu pisalo i ono što je on govorio. Ja sam u njemu prepoznao drugačijeg čoveka od onoga kako su ga umetnici do sada prikazivali. U njihovim delima obično je bio namršten, zamišljen i zanesen, i teško dokučiva osoba. Ja ga prikazujem malo drugačije. U njegovim sećanjima otkrivam ga kao radoznalog i duhovitog čoveka, snažnog temperamenta, spremnog na svakakve vragolije. On je bio jedna vrsta šoumena, čovek koji je prodavao svoje patente tako što je klijentelu okupljao u svojoj laboratoriji i pravio im program da bi shvatili šta je on to uradio. Upravo takvog Teslu ćete upoznati u našoj predstavi.

Pošto ste se po sopstvenom priznanju opirali ideji da napravite komad o Tesli, šta je presudilo da se ipak latite onoga što se Stiven Spilberg još uvek nije usudio?

– Tesla je svima velika inspiracija. Mislim da imam malo prednosti u odnosu na Spilberga jer veoma dobro poznajem lički mentalitet, upornost, požrtvovanost, tvrdoglavost. Odlučio sam da radim ovaj projekat tek kad sam shvatio kako da ga postavim. Radnja počinje u noći između 7. i 8. januara 1943, kada nas fizički Tesla napušta. Ostaje nam duhovni Tesla, koji je, kao što vidimo, mnogo dugovečniji od ovoga fizičkog.

Šta Vas u Teslinom delu, ali i u njegovoj ličnosti, najviše intrigira?

– Najintrigantnije kod njega jeste ta kombinacija istočnjačke mudrosti i ličkog karaktera. On je neka simbioza dalaj-lame i Ličanina. Naravno, način na koji je dolazio do svojih otkrića je fascinantan. Ili je bio direktno povezan sa svemirom ili je zaista imao nadnaravne osobine. Uglavnom je svaki svoj izum napravio u glavi. Tako nešto slično čuo sam od Maradone, koji mi je rekao da je svaku svoju utakmicu pre izlaska na teren odigrao u glavi. Kod Tesle je veoma zanimljiv i njegov svetonazor, odnosno način na koji je posmatrao svet oko sebe. Imao je neki, uslovno rečeno, fatalistički pristup tome kada je rekao da smo svi mi rezultat kosmičkih sila. Zanimljiva je bila i njegova borba za novac, koji je, očigledno, prezirao, ali morao je da ga ima. U predstavi će nam jasno ispričati kako je i zašto poderao ugovor sa Vestinghausom, koji bi ga je verovatno učinio najbogatijim čovek u istoriji planete.

Novak Đoković ovogodišnji je dobitnik Bele golubice, nagrade Tesla Global foruma, koji se održava svakog jula. A negde u to vreme u jednom dnevnom listu osvanuo je naslov “Tesla i Novak Đoković dva najveća Srbina”. Ima li preterivanja u poređenju ove dve ličnosti?

– Ja mislim da nema. Novak bi, da se bavio bilo čim drugim, bio na čelu ATP liste. Da je automehaničar, bio bi najbolji u gradu, da je fizičar, dobio bi Nobela. On je, jednostavno, reinkarnacija neke ozbiljne face iz prošlosti, ali još ne mogu da provalim koje. Možda i Tesle. Ko zna? Imaju neverovatnu fizičku sličnost. Osim toga, i jedan i drugi savladali su zapadne veštine koristeći istočnu mudrost. Dolaze iz pravoslavne sredine, pa im to i nije predstavljalo veliki problem. Bilo bi genijalno kada bi Nole igrao Teslu. Možda bi nam se Onaj javio u drugom obliku. Ili se to već dogodilo u ovih 12 grend slem titula a da mi nismo to shvatili.

FOTO: Nemanja Jovanović

FOTO: Nemanja Jovanović

Izlazak na pozornicu javlja mi se u vidu noćnih mora. Uvek su to sni u kojima treba da nastupim, a ne sećam se tekstova, ili su pored mene muzičari koji ne znaju da sviraju, ili je prazna sala

Čini se da se godišnjice i jubileji vezani za velikog naučnika prođu u senci sporenja oko toga čiji je Tesla i da li je Srbin ili Hrvat. Da li smo ove godine dostojno obeležili 160 godina od njegovog rođenja?

– Tesla je rođen na teritoriji koja je danas administrativno Republika Hrvatska. Kada se rodio, ne da nije postojala Hrvatska, nego nije postojala ni Austrougarska. On se rodio pod Austrijom, toliko o njegovoj vezi sa Hrvatskoj. Ako bi jednog dana, recimo, Hrvatsku okupirala Nemačka, i oni bi imali pravo da kažu da je Tesla njihov. Ono kako ja vidim Teslu bez sumnje je čovek koji pripada planeti. On je jedan od pet, ali njegova uloga će od one prve četvorice sve više da raste. Mi mu se nikada ne možemo dovoljno odužiti jer još uvek nismo svesni toga šta je sve uradio. A činjenica da mi sa ovom predstavom, koja bi trebalo da bude kruna te proslave 160 godina od rođenja Nikole Tesle, kuburimo s parama i da su retke firme koje su nam pomogle govori o tome koliko mu se odužujemo i kako se odnosimo prema njemu.

Izgovorili ste rečenicu “ako Nemačka jednog dana okupira Hrvatsku”. S obzirom na proročki karakter “Top-liste nadrealista”, usuđujete li se danas da kažete kako vidite Srbiju i ceo eksjugoslovenski prostor za 10 ili 20 godina?

– Ne postoji čovek na planeti, uključujući i one najmoćnije, koji vam može reći šta će biti za pola godine. Tako da bih ja ovog puta izbegao priču o proročanstvu, očigledno sam izgubio te moći pošto 1992, kada se dogodila kataklizma, meni je sve ostalo postalo smešno, ali pitao bih ove koji su najupućeniji u budućnost planete šta oni misle šta će biti za šest meseci, ko će gde da doručkuje!

Da li je moguća neka “nova Jugoslavija”?

– Istorija je pokazala da je jedini period u kom su svi narodi regiona doživeli procvat i prosperitet samo u obliku državne zajednice u kojoj su živeli jedni s drugima. Osim možda u prvih 10-15 godina dvadesetog veka, kada je jedan od tih naroda, Srbi, imao neki napredak, ali ni u kom slučaju onoliko jak kakav je bio od Drugog svetskog rata do pada Berlinskog zida. Nažalost, ti narodi su veštački i sa strane više stotina godina zavađani, a strane sile uvek su ih uveravale da su njihovi neprijatelji upravo njihove komšije. Tako da o toj ideji danas ne možemo razgovarati ozbiljno, ali kako se stvari brzo odvijaju, sve je moguće.

Danis Tanović nije neko čiji bi filmovi bili predmet mojih razmišljanja. Jednostavno, život je kratak.

Pratite li dešavanja oko referenduma u Republici Srpskoj? Kako Vam to sve izgleda? Šta je zapravo bio cilj ovog referenduma i da li on označava kraj ili produbljivanje tenzija u BiH?

– Referendum je samo na površinu izneo ono što smo svi manje ili više znali. Postoji animozitet, pokušaj Sarajeva da uz pomoć “međunarodne zajednice”, koja joj ne želi ništa dobro, privoli Srbe da uđu u unitarnu državu, s jedne strane, i odlučnost Srba da održe Srpsku kao jedini garant svoje slobode, s druge strane. Nažalost, međusobno poverenje niže je nego što je bilo ’92, pa se teško mogu očekivati veliki preokreti. Izgleda, ćeraćemo se još.

Da ste građanin Republike Srpske, da li biste izašli na referendum? Kako vidite budućnost Republike Srpske, a i same BiH generalno?

– Naravno da bih izašao na referendum i naravno da bi bio “za”. Jedina prava prosperitetna budućnost bila bi ona za koju bi se tri naroda zajednički dogovorila, naravno bez uplitanja stranog faktora. U ovom momentu vidim samo Srbe koji imaju taj kapacitet. Ovi ostali uglavnom se pozivaju na “međunarodnu zajednicu” i “razvijeni svet”, dakle, na one faktore koji su doveli, ubrzali i završili rat.

Brine li Vas sudbina Milorada Dodika, kom međunarodna zajednica preti hapšenjem zbog nelegitimnog referenduma, dok mu Bakir Izetbegović poručuje da će završiti kao Sadam, Gadafi i Slobodan Milošević?

– To su budalaštine.

Kako se osećate kada, recimo, pročitate kako su “Emir Kusturica i doktor Nele Karajlić dve nikad zarasle rane mitskog Sarajeva, nekoć viđeni kao reprezenti opevanog bosanskog duha, a danas kao izdajnici koji su na cedilu ostavili svoj grad, zemlju i ljude”?

– I to su budalaštine. Niti smo mi Sarajevo, niti je Sarajevo ono što smo mi bili. Niti to treba da bude. Ono Sarajevo u kom sam ja odrastao bilo je istorijski incident, nepredviđena zabuna, greška sudbine. Ovo Sarajevo danas to je ono koje istorija poznaje. Mi smo pred rat pokušali da prevarimo istorijske tokove, hteli smo da mu promenimo sudbinu. Nismo imali šanse.

Vi ste napisali “Fajront u Sarajevu”, a Danis Tanović ove godine snimio je film “Smrt u Sarajevu”. Da li ste gledali ovo ostvarenje koje se bavi životom u sadašnjem Sarajevu, a koje je mnogima u Srbiji sporno zbog načina na koji su predstavljeni Srbi?

– Danis Tanović nije neko čiji bi filmovi bili predmet mojih razmišljanja. Jednostavno, život je kratak.

Iz ugla nekog ko je bio član, po mišljenju mnogih, jednog od najoriginalnijih rok bendova na ovim prostorima, kako biste ocenili današnju rok scenu u celom regionu?

– Za razliku od vremena kada smo mi počinjali da sviramo, današnje vreme nema utopijsku sliku sveta. Nema ideju zbog čega ta deca treba da sviraju, a to nije slučaj samo kod nas nego u čitavom svetu. Otuda taj stravičan pad kvaliteta kreacije i smanjen broj istinskih autora. Paralelno sa tim razvila se muzička industrija koja je od jedne istinske zvezde htela da napravi pedeset istih, pa su počeli da se izmišljaju razni Hendriksi, razne Dženis Džoplin, “Seks pistolsi”, to se multipliciralo da je došlo do opšteg zagušenja i više ne znate ko svira, a ko je samo na modnoj reviji. Zbog nedostatka te utopijske slike mi danas ne možemo da očekujemo novog Boba Dilana jer bi taj novi Dilan trebalo da ima motiv i ideju zbog čega nešto radi. To je kao da imate mlade pisce ili slikare kojima ste vezali oči. Ne možete se svirati dobra muzika bez utopijske slike, a ona danas ne postoji.

Foto: Nemanja Jovanović

Foto: Nemanja Jovanović

Onoliko koliko je moguće napraviti staro Sarajevo, toliko je moguće spojiti staro “Pušenje”. Nijedan bend na svetu nije bio vezan za jedan grad kao što je “Pušenje” bilo za Sarajevo, i kao što je Sarajevo bilo vezano za “Pušenje”.

Mile Kekin jednom je izjavio da je “Hladnom pivu” jedan od najvećih uzora bilo upravo “Zabranjeno pušenje”. Da li ste bili svesni uticaja koji je “Pušenje” imalo na rok scenu?

– Drago mi je da je Mile to rekao. To znači da smo nešto u životu uspeli. Ja ne smem ni da se okrenem iza sebe i pogledam kakav sam krš i lom ostavio i još gore, šta je sve od toga moglo da bude da ja nisam glup, a svet oko mene opak. Kada smo počinjali da sviramo, nismo imali ni izbliza ideju da ćemo ostaviti ovako dubok trag. Nosila nas je ideja vodilja, neka utopija da se svest ljudi može promeniti muzikom i pesmom. Svest je ostala ista, ali muzika je ušla u mnoge generacije.

Delite li mišljenje nekadašnjeg saborca iz “Pušenja” Seje Seksona, koji kaže da je estrada krenula u dva pravca – jedan je put “Indeksa”, koji su težili da budu najbolji, a drugi put “Bijelog dugmeta”, koje je težilo da bude najveće? Gde je bilo “Pušenje” u prostoru između ova dva benda?

– “Pušenje” je antiheroj. Ja sam rođen kao antiheroj, ja sam onaj koji može bez problema da izađe na pijacu, nisam zvezda, i to je odnos “Zabranjenog pušenja” ne samo u odnosu na sarajevsku rok scenu nego uopšte na rok muziku. Mi smo uvek antijunaci, a to na koju je stranu sve otišlo, široko je.

Da li ste se uželeli scene i nastupa? Postoje li trenuci kad poželite da ste na bini, pred nekom novom, mladom publikom, da zapevate “Pišonju i Žugu” i “Zenicu bluz” i pokažete kako se nekada svirao rok?

– Ne, nemam nikakvu želju. Izlazak na pozornicu javlja mi se u vidu noćnih mora. Uvek su to sni u kojima treba da nastupim a ne sećam se tekstova, ili su pored mene muzičari koji ne znaju da sviraju, ili je prazna sala. Previše sam ozbiljno shvatao nastupe, i to mi umalo nije došlo glave. Skoro pred svaki nastup, pre nego što zaspim, prepevavao sam celi repertoar u glavi od prve do poslednje pesme. Toliko me je to morilo.

Zašto ste reditelja Đanluku Lofreda, koji je režirao dokumentarac “No smoking in Sarajevo” o “Zabranjenom pušenju”, nazvali “entuzijastom koji se uhvatio ćorava posla”? Da li vaše pojavljivanje u ovom filmu znači da niste odustali od “Zabranjenog pušenja” iako je Sejo ime benda registrovao na sebe?

– Đanluka je sjajan momak, pravi umetnik, predan poslu. Šalio sam se sa njim pošto je i njegova ideja bila da pokuša da nas spoji, da napravi “staro” “Zabranjeno pušenje”. Onoliko koliko je moguće napraviti staro Sarajevo, toliko je moguće spojiti staro “Pušenje”. Nikada nijedan bend na svetu nije bio vezan za jedan grad kao što je “Pušenje” bilo vezano za Sarajevo, i kao što je Sarajevo bilo vezano za “Pušenje”. Postali su skoro sinonimi.

Uporedite frajere iz mog vremena i frajere sadašnjeg trenutka. Moje vreme predstavljaju Bob Dilan, “Bitlsi”, “Monti Pajton”, Gabrijel Garsija Markez, Solženjicin, Džoni Štulić… Sadašnje vreme – Roman Abramovič, Bil Gejts, Ledi Gaga, Bred Pit, Stiv Džobs, Kristijan… Koje je vreme srećnije?

Kao nekog ko je bio idejni tvorac proročke “Top-liste nadrealista”, da li u vremenu u kom živimo postoji granica između realnog i nadrealnog ili se ona izgubila?

– Teško je porediti vremena. Mi smo za života svedoci više revolucija. Najveća je ova informatička, koja je i stavila čoveka na razmeđe između realnog i virtuelnog sveta. Kakvo vreme dolazi, uskoro ćemo svi mi imati svoje virtuelne živote u kojima ćemo živeti u virtuelnoj kući sa virtuelnom ženom i virtuelnim detetom, pored virtuelne mačke i virtuelnog psa. Pobeći ćemo u virtuelni svet tražeći sreću. Ali bez obzira na to što ćemo taj svet oblikovati po našoj volji, sreće tamo biti neće. Ako nismo u stanju da je pronađemo u sebi, nećemo je naći ni u virtuelnom svetu.

“Glavni frajer bio je onaj ko je znao Nerudu napamet, a ne ko vozi BMW, a glavni gurui oni koji ti objašnjavaju Hegela, Ničea”… Prošlo je skoro 20 godina od ove vaše izjave. Ko su danas glavni frajeri?

– Uporedite frajere iz mog vremena i frajere sadašnjeg trenutka. Moje vreme predstavljaju Bob Dilan, “Bitlsi”, “Monti Pajton”, Gabrijel Garsija Markez, Solženjicin, Džoni Štulić… Sadašnje vreme – Roman Abramovič, Bil Gejts, Ledi Gaga, Bred Pit, Stiv Džobs, Kristijan… Koje je vreme srećnije?}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar