INTERVJU, NEŠA GALIJA: Umetnici treba da se bave politikom

INTERVJU, NEŠA GALIJA: Umetnici treba da se bave politikom


Bezuslovno distanciranje od politike jeste najlakše, ali treba da se uključimo jer se radi o našoj sudbini. Ne smete dozvoliti da vam sudbinu kroje oni koji u najmanju ruku nisu zainteresovani za vašu profesiju. Zato smo i ušli u tako loše stanje, zato umetnici i žive tako loše, jer su stalno čekali Godoa, koji nikada nije došao

Kantautor i rok poeta, nekada hipik, danas socijalista. U biografiju je upisao i mandat narodnog poslanika, a najduži staž ostvario kao frontmen “Galije”, grupe koja je za četiri decenije plovidbe domaćom muzičkom scenom prešla razvojni put od progresivnog rok benda do pop-rok-etno varijante. Slavljenički koncert zakazan za 29. decembar u Hali sportova povod je za razgovor sa Nenadom Milosavljevićem o novom albumu, muzičkim uzorima, zabranjivanim pesmama, ali i o političkom angažovanju u SPS-u i etiketiranju “Galije” kao partijskog benda.

U obeležavanju jubileja, 40 godina na muzičkoj sceni, pripremate veliki koncert, a tim povodom izdali ste i singl “Nešto me goni”. Šta Vas to goni da još uvek stvarate i ne odustajete od muzike?

– Stvaralaštvo nije nešto što se planira, tu potrebu imaš ili nemaš, a kad prestane da postoji to nešto što te goni, onda nema ni razloga za postojanje. Onda se gasiš, nestaješ i povlačiš se sa scene ili se baviš nečim drugim.

Da li je bilo kriznih momenata u karijeri kad ste pomišljali da stavite tačku?

– Kritičan momenat javi se svaki put kad stvarate nešto novo, svaki put kad završite album jer verujete da je to poslednji, toliko vas je iscedio i ne znate da li će vas pokrenuti nešto novo. I onda se desi iznenađenje. Krenete da se igrate sa instrumentima i iz te igre nešto počne da izlazi. Ako vam se učini da ste uradili nešto drugačije i da ste odmakli od prethodnog, onda imate ozbiljan razlog za razmišljanje da li da se bacite na realizaciju, koja je isto tako mukotrpan proces, ali ipak je lakši od stvaranja. Često dođete u ozbiljne konflikte sa sobom, ne možete da izgurate ono što ste zamislili i poprilično se namučite dok dođete do faze kada je ono što osluškujete jednako onome što čujete.

Koji Vam je album zadao najviše takvih muka?

– Uvek mi se čini da je to poslednji jer je muka toliko evidentna da ste sve prethodne već zaboravili. Ovaj album radio sam pet godina zato što sam sebi postavio standarde koji nisu uobičajeni. Obično se naprave muzika i tekst i onda gledate da li je sve to u skladu sa vremenom. Međutim, kad se uhvatite u koštac sa ozbiljnim piscima kakvi su Matija Bećković, Milorad Mitrović i Pero Zubac, imate dodatni problem – kako pronaći njihove razloge za pisanje i uskladiti ih sa sopstvenim a da to ne bude samo puko ozvučavanje teksta.

 

Dakle, stihovi ovih pesnika naći će se na albumu?

– Da, ali Peca (Milosavljević, prim. aut.) naš je standardni tekstopisac, on je napisao pesmu “Nešto me goni”, koja je zapravo naš zajednički a lični stav. Pričati o maratoncima koji trče počasni krug jeste odnos prema onome što jesi, prema onome što si uradio i prema onom što sanjaš i dalje.

Koje ste stihove Matije Bećkovića “ozvučili”, kako kažete?

– Neka to bude iznenađenje za publiku. Naravno, Matija je to odobrio, bio je oduševljen i drago mi je što je reagovao kako sam i očekivao. Veliki umetnici poput Matije blagonaklono gledaju na one koje smatraju koliko-toliko ravnopravnim.

Da li ćete publiku 29. decembra provesti kroz sve faze odrastanja “Galije”?

– Svakako ćemo proći kroz ceo period stvaralaštva vodeći računa o ključnim momentima kada su se pravili zaokreti. Naravno da ne možemo odsvirati sve što bismo želeli jer koncert traje dva sata. Biće to izvesni vremeplov našeg stvaralaštva, a odsviraćemo i pesme koje dugo nismo.

Pošto je poseban jubilej, da li će biti i posebnih gostiju na koncertu?

– Gosti će biti muzičari koji su nekada svirali sa nama – Aleksandar Lokner i Saša Ranđelović Ranđa, koji su sa nama poslednji put nastupali pre 18 godina. Pozvali smo i Galeta iz “Kerbera”, s kojim smo snimili pesmu “Sloboda” sa albuma “Korak do slobode” pre 24 godine, a zanimljivo je da je nismo nikada uživo otpevali zajedno.

Ove godine brojni rok bendovi obeležili su jubileje, neki 30, neki 40 godina. “Galija” uz “Bijelo dugme” i “Yu grupu” spada u najstarije rok bendove koji kontinuirano traju.

– Da, svi smo tu negde, koja godina gore-dole. Činjenica da su ti bendovi opstali svih ovih godina govori o njihovom kvalitetu, i to je suština. Čini mi se da je lakše napraviti bum nego opstati jer se svakim sledećim potezom trkate sa samim sobom, što nimalo nije naivno.

Nesa Galija (3)Za mene je ono što radi Adel čista rok filozofija i rok poezija. Ali ona je pojedinačni slučaj. Danas nema novih “Cepelina” ili “Stounsa”, koji su imali stvaralački naboj da povuku mase. U eri interneta nestali su ideologija i idolopoklonstvo, fokusirani smo na pojedince

Da li je moguće danas napraviti bum na sceni kada je u muzici, a naročito u rokenrolu, po mišljenju mnogih, sve već rečeno?

– To je kao kada biste rekli da je u književnosti sve već napisano, a i dalje se objavljuju knjige. Rok muzika preuzela je palicu u estetskim dostignućima, bila je najprisutnija poslednjih 60 godina, a rok filozofija poslednja je slobodna misao koja se javila u svetu. Danas se pad estetike pripisuje propasti rokenrola, a nije tako. U pitanju je generalni pad estetike na svim nivoima, što je posledica društvenih kretanja, ne treba generalizaovati stvari nego ih postaviti na njihovo mesto. Uostalom, u svakom društvu u određenom trenutku dođe do nekakve sinusoide, posle velikih uspona naiđe tzv. nulti period. Krajnje sam optimističan kada to govorim, mi jednostavno živimo u trenutku kada vlada lošiji ukus, ali ne znači da se neće pojaviti nešto novo.

Ko je, po Vašem mišljenju, napravio bum poslednjih godina na domaćoj ili svetskoj sceni?

– Za mene je ono što radi Adel čista rok filozofija i rok poezija. Ali ona je pojedinačni slučaj. Danas nema novih “Cepelina” ili “Stounsa”, koji su imali stvaralački naboj da povuku mase. U eri interneta nestali su ideologija i idolopoklonstvo, fokusirani smo samo na pojedince, ali i to doživljavam kao uvertiru za nešto što će se roditi kao posledica takvog stanja.

Vi ste bili pod jakim uticajem hipi pokreta. Kako ste potpali pod taj uticaj?

– Sve oko mene bilo je tako intonirano. Na svetskoj sceni izdvojile su se ličnosti poput Boba Dilana i Nila Janga, koji su za sobom povukli generacije mladih. Desila se ozbiljna promena ritma u dinamici života, pa i u muzici. Taj zamajac bio je nezaustavljiv i javili su se veliki stvaraoci koji su ostavili ozbiljan trag ne samo u rokenrolu kao fundamentalnoj filozofiji pokreta, već i u njegovim brojnim fragmentima, poput džez-fuzije, simfo-roka… To je nas klince pokrenulo jer se drastično razlikovalo od estetike i mentalnog sklopa u kojem smo živeli.

Kako ste dolazili do tih novih stvari s obzirom na vreme i sistem u kojem ste živeli?

– Neuporedivo smo se više trudili nego mladi danas. Tada nam je Radio Luksemburg svako veče od deset do dvanaest bio prozor u svet. Slušali smo nove stvari, trudili se da što više upijemo i ukrademo, od muzike, preko stila oblačenja do načina razmišljanja. Ceo svet bio je kao neka vrsta hipi pokreta, koji je, po mom mišljenju, bio posebno pozitivna stvar.

Ko je u tom periodu posebno uticao na Vas?

– U početku Bob Dilan jer sam tada svirao samo akustičnu gitaru, ostalo mi nije bilo nadohvat ruke. Kasnije dolaze “Stounsi”, pa “Jes”, “Kamel”, “Cepelini”. U kasnijoj fazi Pol Sajmon, Sting, Van Morison… Svi autori koji su imali autentičnu priču, poput Leonarda Koena, čija je poezija bila pravi praznik za uši. Za razliku od drugih muzičara koji su imali određenu crtu navalentnosti zbog koje niste mogli da ih ne slušate, Koen je bio tih i dozvoljavao je da mu priđete samo ako želite. To mi se posebno dopadalo kod njega.

A Dilan? “Galija” je svirala kao predgrupa na njegovom koncertu u Zemunu 1990.

– Dilanov promoter procenio je da ima smisla da mi nastupamo pre njega kao bend koji ide u sličnom pravcu sa poezijom i načinom razmišljanja. Bili smo po njihovim estetskim merilima, a nama je pripala velika čast.

Kakav je utisak ostavio na Vas?

– Upoznali smo se na čudan način. Sećam se kako sam, dok smo svirali, spazio jednog tršavog čovečuljka tik uz binu koji mi je delovao odnekud poznato. Nisam ga odmah prepoznao, valjda zato što nisam očekivao da će se pojaviti jer pre koncerta nije moglo uopšte da mu se priđe. Kad se završila svirka, ukapirao sam da nas je sve vreme slušao. Tad smo se pozdravili, rekao sam da sam učio na njegovim pesmama, a on nas je kurtoazno ishvalio.

Dilan nije baš kurtoazan tip, što je pokazao i povodom objave o dodeli Nobelove nagrade pošto danima nije odgovarao Nobelovom komitetu.

– On je oduvek bio “antiestablišment” čovek i sasvim je logična njegova reakcija.

Pesma “Pravoslavlje” je trebalo da se nađe na ploči “Daleko je sunce”, otuda Hilandar na omotu jer je ta pesma bila ključ albuma. Međutim, urednici su još uvek bili iz “onog sistema” i pravdali su se kako to treba da sluša i neko ko je druge veroispovesti

“Galija” je na rok scenu stupila kao progresivni rok bend, zašto ste odustali od tog zvuka?

– Nisam siguran da smo odustali od te progresije, ali mislim da svaka tema ima svoje vreme. Kad vam stvarnost postane takva da nijedna poezija ne može da je nadmaši, onda se ne treba baviti tom temom. To je suština. Tada je imalo smisla pričati o nekakvoj stvarnosti, a i sami mediji bili su daleko samostalniji i ozbiljniji, bilo je kritičara koji su se ozbiljno razumeli u ono što smo radili. Danas u izveštajima s koncerta ne možete da pročitate ništa o njegovom sadržaju, nego o tome ko je došao na koncert. U ono vreme dobijao si ozbiljne kritike, i pozitivne i negativne, zavisi kako si radio. I to je važna razlika. Kad imaš s kim da saučestvuješ u tim temama, onda priča ima smisla, a danas i kad se pojave oni koji smelo pričaju o problemima, nema ih na sceni. Evo, ovo što radi “Beogradski sindikat” veoma je progresivna kritika društva i svako normalan se zapita zašto tih momaka nema u medijima.

Zaista nemate odgovor na to zašto ih nema u medijima?

– Imam. Da bi njihov stav postojao i da bi se čuo, morate da imate samosvesne i visoko estetizovane ljude iz medija koji bi kritički govorili o tome i imali stav prema tome. A šta kažu novinari i kritičari? Pa ćute!

Šta mislite zašto ćute?

– Ne znam, ne bih ulazio u to.

Možda zato što “BG sindikat” kaže da “nas sistem laže i da ne verujemo šta nam kaže”.

– Nije stvar u tome da li smeš ili ne smeš da kažeš, ljudi govore, kao što vidimo, niko ne ćuti, ali medije takve teme uopšte ne zanimaju. Zanima ih ko ima novu devojku, koje zvezde su promenile neke delove tela… A šta se u mozgovima dešava, to se slabo komentariše, i to je problem. Pogrešno je uverenje da vlast to zabranjuje, njih to jednostavno ne zanima, ne bave se time. Problem je što medije to ne zanima.

“Galija” je napravila zaokret albumom “Daleko je sunce” 1988, koji mnogi smatraju prekretenicom u vašem radu. Sam album i sve pesme su naslovi dela naših pisaca, poput Ive Andrića, Dobrice Ćosić, Branka Ćopića, Alekse Šantića… Zašto ste odabrali takve naslove?

– Zato što su se u to vreme ozbiljno uzburkale nacionalne strasti i bilo je više nego jasno da će doći do promene sistema i pada ideologije. Bilo je logično da se pozovem na personifikaciju te ideologije, što roman “Daleko je sunce” i jeste na neki način. Stalno smo čekali to sunce, a ispalo je da je mnogo dalje… Sem toga, to veoma svesno buđenje nacije na pogrešan način bilo je refleks onoga što se valjalo iza brda, a nije imalo nikakve veze sa nacionalnim buđenjem. To je bio najobičniji prelaz iz jednog sistema u drugi, koji se drastično razlikovao. Da je bilo više pameti, verovatno bi se bezbolnije prošlo kroz to, ali nije je bilo. Trilogija “Daleko je sunce”, “Korak do slobode” i “Ni rat ni mir” namenski je bila određena i hronološki je ispričala sve što se izdešavalo.

Pesme “Pravoslavlje” i “Na Drini ćuprija” zabranjene su na tom albumu, pa ste ih kasnije uvrstili u kompilaciju.

– “Pravoslavlje” je trebalo da se nađe na ploči “Daleko je sunce”, otuda Hilandar na omotu jer je ta pesma bila ključ tog albuma. Međutim, urednici su još uvek bili iz “onog sistema” i pravdali su se kako to treba da sluša i neko ko je druge veroispovesti, iako su bili svesni da pesma uopšte nije pripadnička i da je suština naše priče bila u tome da pripadamo određenoj veroispovesti svojim rođenjem, a ne biranjem i svojom odlukom. Svako je tu pesmu mogao da doživi iz svog ugla. Ista je tema, isti je problem, to je bila poruka. E sad, kad se nema pameti i kad se ne ulazi u analizu pesme, dobiju se i ta raslojavanja, koja su se prenela i na društvo.

Upravo taj preokret sa albumom “Daleko je sunce” mnogi su Vam zamerili smatrajući da ste kalkulisali i shvatili da od rok muzike ne može da se živi.

– To je veoma površno razmišljanje. Pitanje je da li smo kalkulisali ili smo se našli u tome. Da pitam i ja: šta onda reći za “YU grupu” i “Kosovske božure”, šta reći o “Bijelom dugmetu”, koje je pre nas isto to radilo…? Ne stoji ta kritika, svako se okušava u stvaralaštvu dodirujući svoje izvorne, duboke, nacionalne korene. Sasvim je logično da se, kad dostignete određeni nivo, uhvatite ukoštac i sa svojim jezikom i uradite nešto što pripada vašem istinskom biću. To može samo tako da se tumači jer kad biste zamerili meni, morali biste i njima, ali njima nisu.

Nesa Galija (8)A kako se to meri da li je neko režimski roker? Voleo bih da mi malo preciznije objasne kako se određuje jesi li ili nisi. Možete da povučete gomilu paralela i vidite da su to isto radili i drugi.

A zašto Vama jesu?

– Možda smo bili gori u tome ili je razlog nešto potpuno deseto, ko zna, nisam se bavio analizom.

Možda zato što su Vas vezivali za politiku i tadašnji režim.

– Svako ko je bio uspešan u tom vremenu bio je vezan za politiku. Kod nas se obavezno misli da ako ste uspešni, morate biti naslonjeni na politiku. To je isto kao kad se za bogatog čoveka podrazumeva da je i nepošten. To je ista priča.

Kad ste 1994. održali besplatan koncert ispred Skupštine, to je protumačeno kao pružanje podrške tadašnjem režimu.

– Nije se radilo o režimu nego o stavu koji je tada vladao i kome smo u ogromnoj većini pripadali. Znate kako, veoma je važno biti pametan i sprečiti da se nešto ne raspadne, a ako dođe do raspada i ako si prinuđen da izabereš stranu, pa gde ćeš nego među svoje. To je za mene bilo logično.

Bilo je logično da podržavate režim?

– Ne, nego da budem na strani svog naroda, a koga je narod birao, to je bila stvar naroda, a ne moja.

Pre desetak godina rekli ste da “Galiju” konačno ne vezuju za politiku i da su Vam oprostili SPS, a onda ste ponovo ušli u politiku, postali ste i narodni poslanik.

– Kao prvo, velika je razlika između ovog i onog vremena. Stav koji sam imao prema određenim političkim strukturama jeste moja lična stvar. U ono vreme nisam bio ničiji član, dozvoljavao sam sebi da se ne mešam u politiku i da gledam samo deo priče koji me je najviše i zanima, a to je muzika.

Ali i tada su Vas zvali režimskim rokerom.

– A kako se to meri? Voleo bih da mi malo preciznije objasne kako se određuje jesi li ili nisi. Možete da povučete gomilu paralela i vidite da su to isto radili i drugi.

Na primer?

– Pa svi koji su tada funkcionisali, svi su bili deo te priče jer su morali da se snalaze za posao, kao i danas. Nećeš valjda da pustiš da ono što si godinama gradio ode zato što je vreme drugačije. U svakom vremenu čovek mora da se snađe. Splet okolnosti bio je takav da smo bili na vrhuncu karijere i da smo od ’87. do ’97. objavili neke od najpopularnijih pesama. Tih 10 godina je naš najkreativniji period, što imaju svi bendovi. U partiju sam se uključio kada sam sazreo i poželeo da uradim i neke stvari van muzike, a to je priča o intelektualnoj svojini. To je jedna od najbolnijih tema našeg društva i kada bismo uspeli da to rešimo, mislim da bi svi pametni klinci našli mesto pod suncem u svojoj zemlji. A taj problem mora da se rešava preko politike.

A ideologija?

– Pripadnost partiji je pripadnost i ideologiji. Ova mi je nekako najbliža, a socijalna tema je najbliža našim ljudima ako se uzme u obzir prethodnih sto godina.

Kad ste postali član SPS-a?

– Nemam pojma.

Pre ili posle 2000. godine?

– Mislim da je to bilo posle 2000. godine.

Koji Vam je SPS bliži, onaj pre ili posle 2000. godine?

– To je ista partija, da se razumemo, samo u različitim vremenima. Kad prođe 20-30 godina, moći ćemo da pričamo da li je to bilo bolje ili gore snalaženje u turbulentnim vremenima. Činjenica je da ono što se najviše zameralo tadašnjem SPS-u sada se ispostavlja da su za više od pola stvari bili u pravu.

Sećam se kako su 1980, u vreme velikih demonstracija na Kosovu, pokupili nas nekoliko bendova i rekli da nas vode na Kosovo, da moramo da sviramo na festivalu “Bum Kosovo ’80”. Znate kako je to izgledalo? Dvorana “Boro i Ramiz”, bela svetla, levo Albanci, desno Srbi, u sredini “neutralni”, tj. obezbeđenje

Na šta mislite?

– Na to da je Srbija bila kriva za rat i raspad SFRJ i da je tu bio veliki procenat stranog mešanja. E sad, da li su pametno uradili, drugo je pitanje. I još važnije, da li su imali izbora? Ne verujem da je bilo ko mogao da bira u toj priči i da su u pozadini bile mnogo složenije stvari nego što su “bravo” ili “ua” za naše ili njihove.

A ko je kriv za Kosovo? Pesmu “Digni ruku” napisali ste inspirisani tenzijama na Kosovu još 1986. godine.

– Zašto pitate ko je kriv? Ta priča je suviše stara da bi se pripisivala nekom skorijem vremenu. Sećam se kako su 1980, u vreme velikih demonstracija na Kosovu, pokupili nas nekoliko bendova i rekli da nas vode na Kosovo, da moramo da sviramo na festivalu “Bum Kosovo ’80”. Znate kako je to izgledalo? Tu su Boro i Ramiz, bela svetla, levo Albanci, desno Srbi, u sredini “neutralni”, tj. obezbeđenje. Ti sviraš i vidiš kako ispred tebe svi gledaju samo levo-desno. Onda se ja budala zeznem i krenem da ložim levu stranu, računam vole rokenrol, kad vidim jedan iz prvog reda mi pokazuje srednji prst. Okrenem se brzo na desnu stranu i zapalim ove naše… Taj antagonizam bio je strahovit, ali o tome se nije mnogo pričalo, a i danas se malo zna. Pola moje familije živelo je u Mitrovici, znam da su već sredinom sedamdesetih jednom stranom ulice šetali Srbi, a drugom Albanci. Nije bilo mešanja. Do te mere je bila ta podeljenost. Pesma “Digni ruku” je inspirisana slikom koju sam video osamdesetih, urezala mi se ona čuvena baka koja ispraća unuče u školu s puškom na leđima. Ta slika je nama bila nezamisliva i neshvatljiva, toliko je bila daleko od nas, ali na mene je ostavila jak utisak.

Da li ste se kao poslanik ikada zapitali: “Šta mi je ovo trebalo? Meni ovde nije mesto.”

– Ne gledam to tako. Svako odgovara za svoje moralne postupke, trudio sam se da budem civilizovan i da radim kako smatram da treba, i zadovoljan sam sobom. Te reči su mi prolazile kroz glavu samo onda kada sam previše radio. U jednom trenutku sam shvatio da imam malo vremena za muziku, dve-tri noći sam prespavao u Skupštini.

Vi ste dužnost poslanika baš ozbiljno shvatili?

– Pa kad se uhvatiš nečega, onda to radi kao čovek, daj sve od sebe, pa bože moj. Mislim da je veoma važno ući u politiku. To je moj stav. To često govorim svojim kolegama umetnicima. Bezuslovno distanciranje od politike jeste najlakše, ali treba da se uključimo jer se radi o našoj sudbini. Ne smete dozvoliti da vam sudbinu kroje oni koji u najmanju ruku nisu zainteresovani za vašu profesiju. Zato smo i ušli u tako loše stanje, zato umetnici i žive tako loše, jer su stalno čekali Godoa, koji nikada nije došao. Jednostavno, morate uzeti stvar u svoje ruke. Bar sam pred samim sobom miran. Probao sam, a ako dođu bolja vremena da ti problemi mogu lakše da se rešavaju, biće mi drago da budem deo te priče.

Da li Vam je žao što sada niste u poslaničkoj klupi?

– Nije. Eto albuma, to mi je bio cilj i sad sam srećan.

 

OBRADAMA “INDEKSA” I “FILMA” PROTIV RATA

Zanimljivo je da ste obradili pesme “Sanjam” grupe “Indeksi” i “Mi nismo sami” benda “Film”.

– Kada je počeo da besni rat naši urednici su izbacivali umetnike koji nisu pripadali našem nacionalnom sazvežđu. Mi smo stali u odbranu umetnosti, snimili smo “Film” i “Indekse” i zapakovali ih u omot Srpske književne zadruge. Posle toga kao da se stvar promenila. Od “Indeksa” je sve počelo, oni su napravili fantastičan prelaz između zabavne i buduće rok muzike. Nisu bili ni jedno ni drugo, a pesme su im bile sjajne. Davorin je pevao neobično, nikad nisam sreo originalnijeg pevača od njega. A “Film” je bio mnogo popularan i važio je za najmoderniju pojavu u to vreme.

  1. 1
    Славољуб

    Објавио сам на фејсу оне делове који су ми занимљиви. :)

+ Ostavite komentar