INTERVJU, NIKITA MILIVOJEVIĆ: Nama u Srbiji ljudi su najmanje važni

INTERVJU, NIKITA MILIVOJEVIĆ: Nama u Srbiji ljudi su najmanje važni

FOTO TANJUG / OKSANA TOSKIC


U pozorištu danas uglavnom vidim neke umorne ljude, neprestano sa mobilnim telefonima u rukama, sa raznim zakazanim terminima snimanja na sve strane i čini vam se kao da su na probu zalutali u prolazu

Zatičemo vas između ispita na vašoj klasi novosadske akademije Šekspir festa koji ste pokrenuli u Čortanovcima pre tri godine, a predstoje vam “nomadske režije” po belom svetu. Odakle u ovom vremenu bez energije i manjka entuzijazma crpite snagu za sve te uloge?

– Mislim da je to pre svega neki nasledni, genetski kod, dobijen pretpostavljam od majke… Ona ima neverovatnu energiju. To je nešto što dobijete, kao recimo boju očiju. U tom smislu ja sam neko ko ne mora mnogo da spava i mogu da funkcionišem paralelno na više koloseka, tako da znajući za to ponekad preterujem, verovatno nesvesno testirajući sam sebe… Svojevremeno, kada sam radio jednu predstavu za budvanski festival, imali smo obično probe kasno noću pa sve do jutra i onda je zbog tih proba, pošto su svi bili umorni i pospani, jedan glumac izmislio vic da imam brata blizanca… i da dok je jedan na probi drugi spava i obrnuto.

Dobitnik ste svih relevantnih pozorišnih nagrada u Srbiji. Da li zbog ove činjenice kao umetnik imate veći statusni ekvivalent u Srbiji ili Evropi?

– Da budem iskren, ne znam šta bih vam odgovorio na ovo pitanje, u stvari, nisam o tome razmišljao… Zadovoljan sam svojim statusom i ovde i van svoje zemlje.

Zašto je Šekspir, iz vašeg rediteljskog ugla, toliko izazovan i vežan i da li tu neiscrpnost njegovog dela održava i to što je pogodan za umetničke “manipulacije”?

– Piter Bruk u svom pismu kojim ćemo otvoriti ovogodišnji festival kaže da je: “Šekspir fenomen, kao Sunce ili Mesec… i svi naši pokušaji da ga u potpunosti protumačimo vrlo često su detinjasti i glupi.” Ne bih se usudio ništa ovome da dodam.

Da li se i u kojoj meri osećate srpskim rediteljem, s obzirom na to da ste poznatiji i popularniji u svetu nego u Srbiji? Da li je to posledica slabe lične promocije i marketinga, toga što ne vodite računa o trendovima?

– To sve ima veze s mojim karakterom, što je opet slična priča onoj o energiji koju imate ili nemate… Ne bih mogao reći da me baš potpuno sve to ne interesuje, ali te stvari uglavnom nisu stvari o kojima razmišljam. Ono što mi je važno jeste određena doslednost u svemu što radim. Naime, svejedno mi je da li režiram, vodim festival, dajem intervju ili radim sa studentima – da li sam u Diseldorfu, Njujorku ili Šapcu – meni je sve to na neki način isto. Ili nešto radite odgovorno i ozbiljno ili ne radite.

Jednom prilikom ste rekli: “Uvek sam pravio nešto što liči na mene, radio na svoj način. Nisam pratio trendove.” Može li se to nazvati hrabrošću, drskošću, svojeglavošću…?

– To je u stvari najprirodniji način kako radim i kako reagujem na razne stvari… iz toga izlazi sve ostalo. Razumem da ponekad to može da deluje i kao drskost, tvrdoglavost, hrabrost, šta god… ali ja u stvari ne umem drugačije.

Kritičari su vašeg “Banović Strahinju” proglasili za najznačajnije ostvarenje devedesetih godina, ali vi se ne ponašate kao da je to vaš umetnički zenit. Šta vidite kao sopstveni umetnički “plafon”, imate li na umu takav projekat?

– Imam razne projekte u planu… Me|đutim, u pozorištu ne možete baš mnogo da planirate. Da bi se desila odlična predstava potrebno je mnogo stvari da se “posreći”, a to nikada ne možete unapred da znate niti da isplanirate. Bergman ima ona tri pravila koja su mi, mislim još od studentskih dana, ostala u sećanju i trudim se da ih pretvorim u neki svoj umetnički kredo: “Radi uvek prema svojoj umetničkoj savesti, ne ponavljaj se, svaki film (predstavu) radi kao da ti je poslednji.”

Na sceni Nacionalnog teatra u Solunu već ste postavili “Bekstvo” Bulgakova i “Platonova” Čehova, a sada na red dolazi Brehtova “Majka hrabrost” sa pričom koja se bavi pohlepom. Nameravate da taj komad radite kao antičku tragediju – rizično. Zašto?

– Pre svega zato što u Brehtovom komadu postoji jedna tragična situacija koju prepoznajemo iz antičkih tragedija: majka je kriva za smrt svoje dece. Pohlepa je za mene jedna od najvećih tema sveta u kojem danas živimo. Gotovo sve se dešava zbog pohlepe, tako da u predstavi u prvom planu ovoga puta više nije tema besmislenost rata, već pre svega pohlepa. Zbog malih, sebičnih, ličnih interesa, gubimo velike, mnogo vrednije stvari. Majka hrabrost gubi svoju decu.

31766929353a426ab3631c815392261_v4_big

Ovde najbolje ide udvoricama, licemerima, kriminalcima, apsolutno čitavo društvo je inficirano politikom, a politika i razne političke “igre” napravile su jako lošu selekciju i pretvorile nas u udvoričko društvo uvezano interesima. Ljuti me i to što u tome takođe učestvuju i mnoge kolege iz moje branše, zbog nekih svojih malih sitnih interesa

PROČITAJTE JOŠ: 
INTERVJU, SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Zašto su na TV zabranili mene, Acu i “Kakagrad”

INTERVJU, PETAR BOŽOVIĆ: Dići ću treći srpski ustanak, potopiću njih umesto Gračanice

S kakvim projektom i idejom ćete na jesen okupirati Njujork?

– To je jedna zaista neobična priča. Radi se, naime, o mom “zemljaku” Milanu Dragičeviću koji je tamo glumac i profesor na univerzitetu. Prvi put smo se sreli na predstavi “Tesla”, on je došao da pogleda predstavu i posle toga su nas upoznali, da bismo u kratkom razgovoru na obostrano iznenađenje utvrdili da smo poreklom iz istog mesta, iz okoline Knina. Životna priča njega i njegove porodice je zaista neverovatna. Tokom Drugog svetskog rata su izbegli, da bi godinama živeli po raznim međunarodnim kampovima Crvenog krsta, u Italiji, Egiptu… i da bi se na kraju našli u Americi. Pričali smo dugo te večeri o raznim stvarima, između ostalog i o tom tragičnom kontinuitetu naših raznih “Seoba”. Ja sam u to vreme pripremao i film na tu temu, pitajući se kakva je to zemlja iz koje se stalno već vekovima odlazi, i tako nekako kroz razgovor došli smo na ideju da taj naš slučajan susret pretvorimo u nekakvu saradnju. Bilo nam je u stvari neverovatno da se nas dvojica iz jednog tako malog sela bavimo istim poslom, živimo na dva kraja sveta i sretnemo se zahvaljujući Tesli?! Uglavnom, da skratim priču, Milan je napisao komad o “seobama” svoje porodice, a ja uskoro treba da ga režiram.

Čini se da ste osetljivi na temu lutanja porodice. Vama je, izgleda, lutanje sudbina.

– I sam se ponekad pitam kako se sve to desilo. Nedavno sam, recimo, bio u Boliviji i po ko zna koji put se upitao – otkud ja ovde? Međutim, mora biti kada je već tako da je to nešto bez čega u stvari ne bih mogao! Za reditelja su sva ta “lutanja” od neprocenjive važnosti. Mi smo nekakvi sakupljači svega i svačega jer naš posao je na neki način alhemičarski. Trebalo bi da sve to što prikupimo, što čujemo, pročitamo i vidimo pretvorimo u nešto živo, zanimljivo, maštovito, u nešto novo i konkretno. Bez svih tih raznih “lutanja” moj unutrašnji svet bi sigurno bio drugačiji.

Što znači da se osećate kao pozorišni nomad dok špartate evropskim i svetskim scenama?

– Da, i jako volim to osećanje. Imam utisak da su mi upravo ti “nomadski” trenuci ono najlepše u ovom poslu i onda uvek iznova mislim da je to ipak najlepši posao na svetu!

Malo koji reditelj koji je i pedagog daje toliko šansi svojim studentima i angažuje ih u svojim projektima, uprkos rizicima koje nose eksperimenti. Otkud taj poriv i praksa neuobičajeni kod nas?

– Kod Čehova u “Tri sestre” ima jedna scena kada Veršinjin govori o požaru i kako je ugledao svoje male devojčice uplašene. I otprilike kaže kako je odjednom pomislio: “Bože, šta li ih još sve čeka u životu.” Neverovatno uzbudljiva scena. S obzirom na to da imam dvoje dece, naravno da razmišljam o tome šta ih sve čeka u budućnosti i verovatno zbog svega toga osećam veću odgovornost prema mladim ljudima s kojima radim. Rekao bih da im je trenutno malo toga naklonjeno u svetu i vremenu u kojem živimo. Ali kada ste mladi naravno da o tome ne razmišljate i dobro je da je tako. Moguće da pored svega ovoga što sam rekao, radeći sa studentima sporije starim, tako da je i to još jedan razlog više.

Pre četiri godine ste u šabačkom pozorištu postavili Bulgakovljevu “Đavolijadu”. Ima li “Đavolijade” danas i koga je ova predstava trebalo da isprovocira?

– Ja neprestano vidim nekakvu “Đavolijadu” oko nas, gde god da se okrenem, na svakom koraku, u prodavnici, banci, ulici, aerodromu, novinama, u pozorištu, na TV… Sećam se, na početku proba, dok smo tek čitali priču, tih dana omiljena “Đavolijada” na TV bila je otvaranje bazena u Babušnici… Taj snimak kao da je bio neka scena iz Bulgakova. Uopšte, kada smo počeli da radimo predstavu moji glumci su imali utisak da nešto “savremenije” dugo vremena nisu čitali, mada je “Đavolijada” pre svega “ruska priča” iz 20-ih god prošlog veka. Predstava je, međutim, između redova i priča o našoj stvarnosti, pa bi tu negde trebalo i tražiti odgovor koga i šta bi možda mogla da “isprovocira”.

757z468_nikitaUvek se pitam koliko neki umetnik duboko ide, koliko može da zagrebe. Grci imaju divan izraz koji potiče još iz antičkog doba, “kita na dis”, što bi u prevodu značilo “gledaj da vidiš”

U Šabačkom pozorištu ste režirali sedam predstava! Kako biste objasnili tako dugu saradnju s jednim provincijskim teatrom?

– I meni je to postalo nešto posebno zanimljivo. Na početku, pre mnogo godina, naravno, nisam mogao ni zamisliti da će se sve pretvoriti u jednu tako dugu i očigledno vrlo lepu saradnju. S jedne strane odgovor bi mogao biti vrlo jednostavan: meni je prijatno u Šabačkom pozorištu i svaki put kada tamo odem dobro se osećam. Na sličan način kao što volite da idete, recimo, u restoran u kom vam je prijatno ili kada birate neke druge stvari u životu. U tom smislu ja zaista osećam da sam tamo dobrodošao. Razne stvari, a pre svega predstave koje smo uradili do sada, stvorile su neku vrstu poverenja koje je uvek u svemu važno, pa i u pozorištu. Dok smo radili “Đavolijadu”, upravnik Zoran Karajić stalno je nešto tokom proba zavirivao na scenu, što mi je bilo strašno simpatično jer on je pre svega glumac i pre nego što ode u svoju kancelariju čovek uvek prvo dođe na scenu jer mu je to prirodno. I onda mi je, posle jedne probe, rekao: “Ne pamtim kada sam poslednji put video tako srećne glumce u pozorištu!” Meni je to jedan od najlepših komplimenata poslednjih godina jer mislim da smo svi u međuvremenu nekako zaboravili da proba, pozornica, može da bude najsrećnije mesto na svetu.

Neuobičajeno je to što ste u toj predstavi istovremeno radili dramatizaciju, scenografiju, režiju i izbor muzike? Je li to bilo iz zadovoljstva, umetničkog izazova ili nužde?

– Ima tu svega po malo, a ima i nekakvog izazova, ipak sam u nekim godinama i sa nekakvim “iskustvom” kada bi trebalo da mogu sve to i sam da upakujem. Ali u ovom slučaju radi se pre svega o jednom načinu rada koji se dosta razlikuje od standardnog procesa rada sa glumcima. Naime, na prvoj probi mi smo imali samo priču koju je tek trebalo pretvoriti u dramski tekst, a do toga smo dolazili zajedno, na probama, kroz najrazličitije improvizacije. Poslednjih godina sam većinu predstava radio na ovaj ili neki sličan način. Ovo govorim najviše zbog toga što kada radite na ovaj način to onda podrazumeva da su i ostali saradnici, scenograf, kostimograf, kompozitor… neprestano sa vama i prolaze kroz isti proces, ali to je u našim današnjim uslovima poprilično neizvodljivo. Zato u takvim situacijama više volim da preuzmem odgovornost za celu stvar jer mi se čini da najbolje znam šta zaista tražim.

Svojevremeno ste izjavili da ste se zasitili rada u pozorištu. Drži li vas još to osećanje?

– U uslovima u kojima trenutno funkcioniše naše pozorište često se osećate potpuno besmisleno. I siguran sam da će vam mnogo ljudi nešto slično reći, mada znam da ima i priličan broj onih kojima odgovara upravo ovakvo stanje. U pozorištu danas uglavnom vidim neke umorne ljude, neprestano sa mobilnim telefonima u rukama, sa raznim zakazanim terminima snimanja na sve strane i čini vam se kao da su na probu zalutali u prolazu. A ja nisam ušao u pozorište da bih imao takvo osećanje i takvu sliku ispred sebe i ne želim tako da radim.

 PROČITAJTE JOŠ: 
INTERVJU, DARA DŽOKIĆ: Za moju generaciju je 5.oktobar bio razočarenje, iz koga proističu sva ostala razočarenja
SVE MALE TAJNE VELIKIH STONSA: Kako je Ričards u snu snimio rif za “Satisfaction” i kako je Mik oteo Džeri Hol od Brajana Ferija

FOTO TANJUG / TANJA VALIC

FOTO TANJUG / TANJA VALIC

Ljuti me u Srbiji to što su nam najmanje važni ljudi, što uopšte ne investiramo u njih i to što je i dalje “bezobrazluk najbolja ulaznica za sve priredbe i predstave”, kako kaže junak u jednoj mojoj predstavi

Oprobali ste se i kao režiser u filmu “Jelena, Katarina, Marija”. U njemu se bavite odlaskom mladih intelektualaca iz Srbije, ima li štogod autobiografskog u njemu?

– Mislim da je tzv. odliv mozgova trenutno jedan od najvećih problema ove zemlje i moj glavni motiv da radim ovaj film bio je upravo to. Ali kada se o tome govori uvek nekako ispadne da govorimo o nekakvoj “emotivnoj strani” te priče. Međutim, 2004. godine je napravljena analiza u kojoj su stručnjaci izračunali da je Srbija odlaskom mladih obrazovanih ljudi izgubila 24 milijarde dolara! Znam mnoge ljude koji su otišli i neprestano na raznim putovanjima upoznajem nove. U tom smislu i ta tri imena u naslovu filma su metafora za hiljade drugih imena i priča, a nešto je naravno i autobiografsko jer i sam godinama živim na dva koloseka, uvek jednom nogom negde van Srbije. Zaista sam više nego zadovoljan filmom. Kao i većina drugih reditelja i ja imam neki svoj “mali krug” ljudi iz profesije sa kojima razmenjujem mišljenje o svemu što radim (među njima su i oni od kojih sam učio režiju), tako da me njihovo mišljenje, kada su videli film, takođe uverava da mogu da budem miran i kažem dobro je da sam uradio ovaj film.

Šta vas ljuti a šta raduje u današnjoj Srbiji?

– Ljuti me što su nam najmanje važni ljudi, što uopšte ne investiramo u njih i to što je i dalje “bezobrazluk najbolja ulaznica za sve priredbe i predstave”, kako kaže junak u jednoj mojoj predstavi. Što najbolje ide udvoricama, licemerima, kriminalcima, što je sve, apsolutno čitavo društvo, inficirano politikom, a politika i razne političke “igre” napravile su jednu tako lošu selekciju i pretvorile nas u udvoričko društvo uvezano interesima. Ljuti me i to što u tome takođe učestvuju i mnoge kolege iz moje branše, zbog nekih svojih malih sitnih interesa. Zatim to što već toliko dugo živimo u nesigurnosti, u smislu planiranja bilo kakve budućnosti. Eto, mnogo toga me izgleda “ljuti”, ako je to uopšte prava reč. Mogao bih izgleda još dugo da nabrajam, ali verujem da slične stvari “ljute” i mnoge druge ljude! A ljuti me i to što se oni koji su profitirali upravo na svemu ovome što nas “ljuti” i dalje prave kao da sve ovo o čemu pričamo niko ne vidi! Tako da se onda na kraju najviše ljutim na sebe što po ko zna koji put pričam o tome, mada unapred znam da to nema nikakvog značaja! Ali s druge strane, ima mnogo više stvari koje me raduju i koje su mi mnogo važnije. To su uglavnom one male-velike intimne stvari, i kada sam ovde, onda sam uglavnom tu zbog njih, tako da ove moje “ljutnje” ne mogu ba{š toliko da mi pokvare dan.

Imamo li danas elitu i, ako postoji, kako se ona profiliše?

– Ako i dalje govorimo o pozorištu ili bar mislimo na nekakvu “intelektualnu” elitu u širem smislu, onda to ne postoji. U stvari, to je nekakva kvazi, lažna elita. Andrić bi rekao da “u nemirnim vremenima uvek fukara ispliva na površinu”. Ono malo ozbiljnih pojedinaca što je preostalo, koji po svemu jesu prava “elita”, uglavnom su se manje-više povukli jer ljudi koji imaju svoj identitet ne mogu da dozvole da ih razni trećerazredni mangupi godinama vuku za nos.

Pozvani ste svojevremeno da se vratite iz Grčke u Srbiju. Da li su se oni koji su vas zvali i ogrešili, ne samo zbog tužne epizode s Bitef teatrom?

– Ja na to gledam kao i na sve ostale stvari u životu. Reditelj u svoju biografiju upiše sve i svašta, dobre, loše, osrednje predstave… dovršene, nedovršene… one kojima je on zadovoljan i one kojima su drugi zadovoljni, ili nisu. Svega i svačega tu ima, kao i u životu, srećnih, nesrećnih stvari, grešaka i dobrih odluka. Ali ono što mislim da je najvažnije je da se ne stidite onoga što ste uradili! Sve ostalo je manje važno. U tom smislu ja sam veoma, ali veoma miran. I do tog mira stigao sam ne zahvaljujući politici, upravnim odborima, intrigama, raznim “vezama” i raznim drugim sličnim stvarima, već jedino i isključivo onim što radim. I upravo zato me u jedno pozorišta zovu sedmi put, a negde ne zovu ni 15 godina. Što je, izgleda, još uvek u redu jer je to i dalje mnogo manje od 30 godina, što takoše može da vam se desi.

Režirali ste i Šekspirovog “Henrija VI” u “Glob teatru” u Londonu. Kako je došlo do te saradnje i zbog čega baš to Šekspirovo delo?

– Prvu informaciju o festivalu dobio sam od koleginice sa novosadske akademije Marine Apostolović, koja je u to vreme bila predsednica Fonda “Laza Kostić “. Ona, odnosno fond, pokrenuli su čitavu stvar. Posle toga je bilo raznih drugih kontakta, provera, dilema, ali manje-više tako je počelo. Što se tiče izbora teksta ideja da “Henri VI” bude neka vrsta “balkanske trilogije” jeste ideja festivala i mislim da je to zaista sjajna ideja. Jer “Henri VI” je pre svega priča o borbi za vlast, u kojoj se zbog raznih sitnih interesa, spletki i mržnji uvek gubi nešto mnogo veće i značajnije. Priča o građanskom ratu koji po pravilu bude posledica te borbe za vlast, istoriji koja se neprestano ponavlja, iste stvari prenosi sa generacije na generaciju. Šekspir je u tom smislu za mene oduvek bio veoma “balkanski pisac”! Svi mi na Balkanu uglavnom imamo višak istorije, a manjak geografije.

Šta vas je vratilo iz prestonice u rodnu Inđiju i Čortanovce – gužva na asfaltu, loš vazduh, ljudski metež…?

– Učinilo mi se u jednom trenutku da je dobro da malo promenim “perspektivu”, ugao gledanja. To je onaj trenutak kada počnete da postavljate sebi pitanja šta vam je važno, šta je manje važno, a šta uopšte. Znači, počnete da računate malo više na “neto” nego na “bruto”! Mada, sociološki gledano, moglo bi se reći da je ta promena perspektive u mom slučaju i nekakva promena strategije: pomalo gerilska varijanta u odnosu na sistem.

Živite u provinciji, režirate u provincijskom pozorištu, organizujete provincijski pozorišni fest, a ljudi vas s razlogom vide kao svetskog čoveka? Ima li tu kakve “intrige” koju biste podelili s nama?

– Ne znam… Kada malo bolje razmislim čini mi se da sam ja, prateći neki svoj put, uvek plivao malo više uzvodno nego što je to kod nas poželjno, tako da se i ovo izmeštanje nekako uklapa u sve ono što sam do sada radio. Inače, pojam “provincije” prilično je ozbiljna tema. Ja, recimo, često vidim toliko “provincijalnih” stvari oko sebe, izjava, načina mišljenja, ponašanja, ljudi koji toliko sebi daju na važnosti da je to ne samo provincijalno nego postaje i smešno. Istovremeno, znam ljude sa takvom širinom pogleda kao da su rođeni u Njujorku, tako da se stalno iznova uveravam da je provincija zaista pre svega u nama.

Kako se snalazite u zemlji u kojoj nas nešto ili neko uporno gura u ludilo podela: Guča ili Egzit – pivo ili vino – nacionalizam ili evropejstvo…?

– Kada me sve to i razne druge stvari o kojima ovde govorimo počnu malo previše da pritiskaju, ja obično odem ili napravim predstavu o tome! Pa se onda opet malo vratim i tako u krug – već godinama.

PISMO PITERA BRUKA

Ovogodišnji treći po redu Šekspir festival koji se održava u prelepom ambijentu “Vile Stanković” u Čortanovcima na Dunavu otvoren je pismom podrške Pitera Bruka, jednog od najznačajnijih reditelja 20. veka. U pismu Bruk između ostalog kaže: “Šekspir je fenomen, kao što je to recimo Sunce ili Mesec… Svi pokušaji da ga u potpunosti protumačite čine se detinjasti i glupi. Potrebna nam je pomoć da ispratimo šta drugi pokušavaju. Iz tog razloga Šekspirov festival ima ogroman značaj… ”

– Pismo Pitera Bruka našem festivalu jedna je od onih stvari koje mi uvek vraćaju veru da i dalje postoje ljudi koji postavljaju ozbiljne kriterijume i zbog kojih se osećate manje usamljeno. I da je ipak vredno raditi sve ovo što radimo, ma koliko nam se ponekad činilo da kao Fickaraldo vučete brod preko planine – rekao je ovim povodom Nikita Milivojević.}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar