INTERVJU, VOJKAN BORISAVLJEVIĆ: Kako sam dirigovao pred 15.000 ljudi u Markovoj “Madoni”

INTERVJU, VOJKAN BORISAVLJEVIĆ: Kako sam dirigovao pred 15.000 ljudi u Markovoj “Madoni”


Od 5. oktobra do danas promenili smo 10 ministara kulture. I koji su rezultati? Najbolje se snalazio Kojadinović. Za vreme Bradića zatvoren je bioskop “Balkan”, a kasnije i ostali. Šta je sa “Avala filmom”? Dve godine gore sede dva lika i čekaju da se slegne prašina pa da sagrade šoping-centar. Potrebna nam je jaka ličnost, poput Nade Perišić, pa da vidimo kako da se rasporedi i to malo para, a ne da sve ode Kusturici. Svaka njemu čast, ali ima i drugih

Autor je boemske himne “A sad adio” koja je uspela da se otrgne iz naručja serije “Vruć vetar”, za koju je pisana, i postane jedna od najpopularnijih kafanskih pesama uz koju se i peva, plače, lumpuje i rastaje. Iako je njegova “Odiseja” odvela Lea Martina do slave i trona najvećeg srpskog šansonjera, a najboljom kompozicijom smatra hit “Ljubav je samo reč”, koju je na početku svoje karijere otpevao Zdravko Čolić. U bogat kompozitorski opus, u kojem je ubeležena muzička podloga za brojne filmove, serije i pozorišne predstave, maestro Vojkan Borisavljević posle pet decenija stvaranja upisao je i muziku kojom je obojen film Zdravka Šotre “Santa Maria della Salute”, o velikoj ljubavi pesnika Laze Kostića i Lenke Dunđerski:

– Sa Šotrom radim 44 godine, počeli smo davne ’72. godine sa serijom “Obraz uz obraz“, posle smo radili “Više od igre”... Ovoga puta Šotra mi je sve prepustio, došao je da čuje tek kad smo postavili kompletnu muziku, samo je pitao da li možemo još da dodamo, tako da je u filmu ima više od sata muzike. Dominantna jeste, ali ne guši i zvuči zaista holivudski pošto sam imao sreću da su producenti omogućili da snimam sa velikim živim orkestrom, što decenijama u Srbiji nije rađeno.

Koliko je zahtevno kada radite muziku po narudžbini?

– Srećna okolnost jeste što sam dobio sjajan scenario, jedan od najboljih koje je Šotra napisao, i što se radi o ličnosti kakva je Laza Kostić. Posebno me je inspirisao odnos tadašnje mlade srpske države prema kulturi, i to kako su tadašnji vladari, neki ne baš obrazovani, a neki i polupismeni, uvažavali intelektualce, umetnike, književnike i kulturu uopšte.

Šta Vas je to iznenadilo?

– To što danas pričamo kako Srbija teži da uđe u EU, a mi smo već krajem XIX veka bili apsolutno deo te Evrope. Premda se ovde radi o Vojvodini, ali to je srpska kultura, srpski narod. Prateći istoriju naše države, od Kraljevine preko SFRJ do današnje Srbije zanimljivo je kako se menjao odnos prema kulturi. Posle tog XIX veka usledilo je zlatno doba, vreme Jugoslavije u kojoj je kultura fantastično tretirana jer je Tito shvatao koliko može da mu koristi. Iako smo posle 5. oktobra očekivali procvat, jer su umetnici uglavnom bili učesnici tih protesta, došlo je do potpune erozije i danas kultura nikom nije bitna kultura, što govori ne samo taj bedni procenat u budžetu, najmanji u Evropi, nego i odnos prema umetnicima, kulturnim događajima, tabloidizaciji i zaglupljivanju naroda.

Oliver Dragojević je za “Vruć vetar” snimio “A sad adio” i “Čovek i brod” u Radio Beogradu za samo 15 minuta. Nikad više nije pevao te pesme, ali mislim da problem nije bio u njemu već u Zdenku Runjiću

Šta Vam najviše smeta u odnosu prema umetnicima?

– Moja majka bila je lektor u izdavačkom preduzeću “Prosveta” i imao sam priliku da u detinjstvu iz prve ruke slušam Stevu Raičkovića, Antonija Isakovića, Skendera Kulenovića, Miloša Crnjanskog… Sećam se koliko su bili cenjeni i da je vlast uvažavala ono što kažu, iako je bio jednopartijski sistem, a većina njih nije bila u partiji.

Utisak je da su se umetnici danas povukli.

– Jesu, jer u biti nisu agresivni, a s druge strane, imate procvat privatnih komercijalnih televizija i tabloida, koje vlast više uvažava nego ozbiljne medije. U kulturi je danas sve na nivou incidenta i na entuzijazmu samih umetnika. To što mladi masovno odlaze u inostranstvo nije isključivo pitanje golog preživljavanja nego i odnosa prema kulturi i umetnosti. Uzmite, na primer, Nemačku, na koju se naši vlastodržci ugledaju i diče time, ali nikako da uporede i procenat koji Nemačka daje za kulturu, a koji je bar deset puta veći nego kod nas. Svaka pokrajina u Nemačkoj ima svoj budžet, ta zemlja ima čak 40 operskih kuća…

Kako je došlo do toga da smo se toliko udaljili i da se danas toliko upinjemo da nas ta Evropa ponovo prihvati?

– Sve je počelo rušenjem Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza, posle čega se raspala i Jugoslavija. Onda je došao taj nesrećni Slobodan Milošević, za čije je vladavine Srbima prilepljena etiketa zločestog naroda, koja nam ni danas nije skinuta. Podgrevan je taj odvratni nacionalizam, desili su se strašni zločini, a sa prebrojavanjem žrtava nije se završilo ni posle 26 godina. U svemu tome kultura i umetnost su kolateralna šteta, iako umetnici u regionu danas sarađuju bez problema. Rado sam sa svojim orkestrom gostovao pre nekoliko godina u Sarajevu na koncertu pokojnog Kemala Montena, gde je bio i Oliver Dragojević, koji, eto, neće da dođe u Beograd.

Da li ste u Sarajevu pokušali da ga nagovorite?

– Nisam. Zanimljiva je naša saradnja. Oliver je za “Vruć vetar” snimio “A sad adio” i “Čovek i brod” jedno veče u Radio Beogradu za samo 15 minuta. Nikad više nije pevao te pesme, ali mislim da problem nije bio u njemu već u Zdenku Runjiću, s kojim je sarađivao i koji nije želeo da se uz njega pojavi još neko ime, a ni ja nisam želeo da se guram. U Sarajevu smo se slikali i izljubili posle koncerta, ali nisam želeo da ga bilo šta pitam, mada mi je njegov menadžer, ničim izazvan, dobacio: “Neće vam on doći u Beograd.” Oliver je divan čovek i umetnik, ima svoje razloge zbog kojih ne želi da dođe i u to neću da ulazim.

Vi ste za Kemala Montena komponovali čuveni hit “Jedne noći”?

– To je netačan podatak, video sam na internetu. Nisam komponovao, ali sam učestvovao u nastanku te pesme koju je Kemal po mojoj narudžbini uradio za Subotički festival. Napravio sam aranžman i dirigovao na prvom izvođenju te pesme.

Da li je tačno da je Leo Martin Vaš omiljeni pevač?

– Jeste, sarađujemo još od ’69. godine, kada se vratio iz Nemačke, gde je dugo pevao po klubovima. Leo je u našu muziku doneo taj zapadni, “Rej Čarls” fazon, više bluz nego džez. Šlageri koje smo zajedno radili i danas se slušaju baš zato što ih je pevao na zapadnjački, moderniji način. I danas mi je krivo zbog njegove greške koja nas je verovatno obojicu koštala inostrane karijere, pošto se nije pojavio u Opatiji ’73. na izboru za pesmu Evrovizije, gde je “Odiseja” bila apsolutni favorit. Vadio se na neku saobraćajku, zamenio ga je Dalibor Brun i pesma je zauzela šesto mesto. Leo je kasnije snimio “Odiseju” koja je njegov najveći hit.

Da li ste se ponovo okušali na Evroviziji?

– Jesam, dve godine kasnije u Opatiji sa “Laku noć draga”, koju je trebalo da u duetu otpevaju Tereza Kesovija i Leo Martin. Međutim, Tereza iz nekih svojih razloga nije došla, pa je Leo pevao sa pratećim vokalima, ali to nije bilo to. Te godine smo poslali Čolu, koji je zauzeo poslednje mesto na Evroviziji.

S Čolom ste samo jednom sarađivali?

– Snimili smo “Ljubav je samo reč” po narudžbini zagrebačkog “Jugotona” za B stranu Čoline singlice, dok je na A strani bila neka Kemalova pesma, koje se čak ni on nije setio kada smo pre nekoliko pričali o tome.

Spojili ste Arsena Dedića i Boru Đorđevića na čuvenim koncertima u Pozorištu na Terazijama 1987.

– To sam učinio dva puta. Reč je o dva sjajna ali različita pesnika i bilo mi je zanimljivo da ih spojim. Prvo su imali koncerte u Pozorištu na Terazijama, a nekoliko godina kasnije na poslednjem MESAM-u pre raspada SFRJ zajedno su nastupali Bora, Arsen i Zoran Predin i drago mi je što je to ostalo zabeleženo kao dokument jednog vremena.

Sarađivali ste sa skoro svim značajnim imenima naše muzičke sene. Imate li neostvarenu želju, da li je ostao neko s kim niste radili?

– Imao sam ideju da sa Josipom Lisac radim “Travijatu” kao rok operu posle velikog uspeha koji je napravila sa Karlom na MESAM-u 1987. Josipa je neverovatna pevačica, koju pamtim još iz grupe “Ohara”, s kojom se pojavila u Subotici ’66. Potpuno svoja, sa specifičnim glasom i scenskim kvalitetima savršenim za rok operu. Saradnja s njom mi je neostvarena želja.

I Vaši muzički počeci vezani su za rokenrol?

– Počeo sam u grupi “Smer”, s kojom sam snimio “Baladu za Dejana” sa električnom gitarom i gudačima, po ugledu na “Šedouz”. To je bilo sredinom pedesetih, kada je na Radio Beogradu Nikola Rapajić vodio “Sastanak u 9 i 5”, jedinu emisiju u kojoj se puštao rok i birala se pesma nedelje. Uglavnom su se vrteli ”Bitlsi”, ”Animalsi”, ”Stonsi”, a kao 52. pesma na listi išla je moja balada, koja je kasnije postala lajt motiv u “Višnji na Tašmajdanu”.

Vojkan Borisavljevic (7)Javio mi se neki lik iz JUL-a: “Molim te, moraš nešto da uradiš u ‘Madoni’.” Marko je došao i doneo 4.000 maraka, to su bile velike pare u to vreme. Tražio je Filharmoniju, ali rekao sam mu da ne smem da dovodim celu Filharmoniju nego da ćemo napraviti poseban orkestar… I tačno u ponoć postave me na nekakav stub i daju mi palicu ofarbanu u fluorescentnocrveno da se vidi dok dirigujem u mraku

Gde smo mi bili muzički u vreme kada ste Vi počinjali?

– Ako pogledate snimke iz emisije TV Beograda “Za ludi, mladi svet”, koja je radila prve crno-bele rok spotove, i čujete tu muziku, vidite koliko smo bili u korak sa Evropom i svetom. Ili ako sedamdesetih uporedite Sanremo i Opatijski festival… Danas se ne može reći da naša muzika korespondira sa svetom. Problem je i taj kompjuter, koji je olakšao rad, ali u digitalnim snimcima “ne oseća se” atmosfera, nema doživljaja, Čolin snimak iz ’75. bolje i življe zvuči od njegovih najnovijih pesama. Ali tako je i sa svetskom muzikom.

Kako objašnjavate taj sunovrat u turbo-folk koji nam se desio i dominaciju orijentalnog melosa u našoj muzici?

– Naša scena jeste ogledalo našeg društva. Ako je zemlja u krizi i haosu, zašto bi muzika bila bolja. Radi se o potpunom nedostatku kulturne strategije, kulturne politike. Osnivanjem silnih privatnih televizija kriterijumi su popustili, a nekada su se znali, naročito na Televiziji Beograd. Nije to bila cenzura nego pitanje dobrog ukusa. Taj nesrećni turbo-folk nastao je kada je uništena prava zabavna muzika, ostao je prazan prostor u koji su uleteli narodnjaci i na neku svoju melodiju dodali električnu gitaru, sintisajzer i bubnjeve i nastao je hibrid koji uopšte više ne možemo da definišemo.

Prvi film za koji ste komponovali muziku bio je “Višnja na Tašmajdanu”. Kako Vas je zainteresovala, kako ste ušli u to?

– Imao sam svega 21 godinu i nisam imao pojma o tom poslu. Film je režirao Stole Janković, koji je ranije snimao samo partizanske filmove i bio visoki rukovodilac CK. Prvi put je dobio da radi “omladinski” film, i to po romanu Siniše Pavića. Pošto su bili ratni drugovi, moj otac je zamolio Stoleta da mi pruži šansu i, eto, dobijem posao preko veze. Film je odlično prošao kod gledalaca, iako ga kritika nije volela. Na festivalu u Puli nije bio u zvaničnoj već u informativnoj selekciji, tretiran je kao komercijalni film. Temu sličnu “Višnji” komponovao sam 30 godina kasnije za “Lajanje na zvezde” i nagrađen sam Zlatnom mimozom u Herceg Novom, što je moje prvo priznanje za filmsku muziku.

Pre toga ste radili filmove “Smrt gospodina Goluže”, “Noć u kući moje majke”, “Vojnikova ljubav”…

– Komponovao sam muziku za 20-ak filmova, što za pola veka karijere i nije velika brojka. Obično su me zvali da vadim kestenje iz vatre kada drugi zabrljaju, što se desilo četiri-pet puta. Jedan od takvih filmova je “Smrt gospodina Goluže”, koji je producirala “Koliba film” iz Bratislave i jedan njihov poznati kompozitor radio je muziku, ali nije im se dopala, pa je Živko Nikolić pozvao mene.

Kako ste se kao student filozofije upustili u kompozitorske vode?

– Završio sam nižu i srednju muzičku školu, pa sam otišao na filozofiju i stigao do diplomskog. Majka mi je rekla: “Bolje ti upiši nešto konkretno, a muzika neka bude hobi.” Ispostavilo se da ni filozofija nije to “konkretno”, mada studije pamtim kao divan period između ’65. i ’68. godine, to je zlatno doba Filozofskog fakulteta sa profesorima Veljkom Koraćem, Životićem, Dragoljubom Mićunovićem. Naravno, pripadao sam šezdesetoosmašima, koji su imali iluzije da će se nešto promeniti i koji su verovali da postoji humani socijalizam… Protesti se, nažalost, nisu završili kako treba, sve se smirilo pošto je Tito rekao da su studenti u pravu. Međutim, kada je posle nekoliko godina sprovedena čistka i svi naši profesori dobili otkaze, odlučio sam da batalim filozofiju i da se posvetim muzici.

Kako danas gledate na socijalizam protiv kojeg ste tada pobunili, a kojeg danas mnogi s nostalgijom spominju kao vreme blagostanja, lepog života…

– Bilo je u njemu i dobrih i loših stvari, ali da se vratim na početak razgovora. Umetnici su uvažavani i postojala je sloboda stvaralaštva. Setite se Mire Trajlović, upravnice Ateljea 212 i osnivača Bitefa, koja nikad nije bila u partiji, ali dobijala je novac da napravi ugledni festival. Vlast je shvatala kakav propagandni značaj takav festival ima za zemlju. Isti slučaj je i sa FEST-om. Nisu ni tadašnji političari mnogo voleli umetnike, ali bili su svesni da od podrške koju pružaju umetnosti i oni mogu da imaju koriti, a i država. Tito i Jovanka redovno su dolazili na operske predstave i na premijere u JDP i na taj način davali podršku umetnosti. Profesionalizam i talenat bili su kriterijumi za dobijanje neke funkcije, a ne članstvo u partiji.

U Slobino vreme često su održavane priredbe sa horom ”Binički”, uglavnom smo dirigovali Angel Šurev, Dara Matić Marović i ja. I kad su skinuli Slobu, Dara se uspaniči: “Jao, sve će da nas pohapse”, a pokojni Šurev je teši: “Daro, ali mi smo jedini smeli Slobi da okrenemo leđa”

Jeste li Vi bili u partiji?

– Do ’68, kada su raspustili tu našu partijsku organizaciju na Filozofskom, posle čega smo svi izbačeni, ali više se nisam vraćao.

Nastupali ste i pred brojnim našim političkim liderima, od Tita, preko Miloševića do Tadića…

– Dirigovao sam na poslednjem Titovom rođendanu u Dobanovcima u maju 1979, kad je pevao Zdravko Čolić. Tito je došao u belom odelu, elegantan i preplanuo, popio je tri dupla vinjaka i prišao svakom od nas da se pozdravi. Posle tog zvaničnog dela pričao je o svom sukobu sa Staljinom i kako je isplivao iz cele te priče. Slušali smo ga netremice, činilo se da je zaboravio da smo mi tu, pa se raspričao. Naravno, bili smo zamoljeni na kraju da “zaboravimo” sve to što je pričao. Čitao sam memoare nekih njegovih bednih službenika koji tvrde da je bio izlapeo poslednjih godna i da su radili sa njim šta su hteli. Ma, to je koješta. Tito je bio neverovatna ličnost koja je uspela da tadašnjoj zemlji izgradi dignitet i značaj veći nego što je objektivno i imala. Imao sam priliku da pijem viski i sa Slobom Miloševićem, sa Tadićem, upoznao sam i Tomu Nikolića i Vučića, ali sa Brozom niko ne može da se meri.

Kakav je utisak Sloba ostavio na Vas?

– O Miloševiću kao državniku mislim sve najgore, ali u neformalnoj atmosferi bio je veoma duhovit, potpuno druga osoba od one koja nam je sve ono uradila. Sreli smo se nekoliko puta, a viski smo pili posle nastupa na proslavi u Markovoj “Madoni”.

Otkud Vi u “Madoni”? Niste to mogli da izbegnete?

– Taman posla. Tada sam radio na RTS-u i javio mi se neki lik iz JUL-a: “Molim te, moraš nešto da uradiš u ‘Madoni’, hoće Marko da mu se u ponoć odsvira ‘Ameno’ uz hor i orkestar.” Marko je došao i doneo 4.000 maraka, to su bile velike pare u to vreme. Tražio je Filharmoniju, ali rekao sam mu da ne smem da dovodim celu Filharmoniju nego da ćemo napraviti poseban orkestar… I tačno u ponoć postave me na nekakav stub i daju mi palicu ofarbanu u fluorescentnocrveno da se vidi dok dirigujem u mraku. Bilo je oko 15.000 ljudi u diskoteci, Pink je to uživo prenosio. Posle žurke otišli smo u njegove prostorije, došao je Sloba, pili smo viski i šalili se. Bilo je kao u zemlji čuda! Inače, u Slobino vreme često su održavane državne priredbe sa horom ”Binički”, uglavnom smo dirigovali Angel Šurev, Dara Matić Marović i ja. I kad su skinuli Slobu, Dara se uspaniči: “Jao, sve će da nas pohapse”, a pokojni Šurev je teši: “Daro, ali mi smo jedini smeli Slobi da okrenemo leđa.”

Mnogi umetnici su posle 5. oktobra bili na crnim listama jer su nastupali pred predstavnicima tadašnjeg režima…

– Kad je Sloba došao na vlast, bio sam veliki podržavalac Ante Markovića jer mi smo bili na korak do Evrope tada. Međutim, moram reći da smo za vreme Miloševića imali jednog od najboljih ministara kulture – Nadu Popović-Perišić. Putovali smo, imali turneje po inostranstvu, snimali su se filmovi koji nisu bili po volji vlasti. Setite se premijere mjuzikla “Lutka sa naslovne strane” 1999. godine, a znamo šta je Bora Đorđević govorio i pisao o Miri Marković… Ali ipak smo u prvom Dnevniku gledali prikaz te premijere. Ljudi na vlasti treba da shvate da treba otvoriti neki ventil, pa čak i po sistemu “pas laje, vetar nosi”. Od 5. oktobra do danas promenili smo 10 ministara kulture. I koji su rezultati? Najbolje se možda snalazio Kojadinović. Za vreme Bradića zatvoren je bioskop “Balkan”, a kasnije redom i ostali. O čemu se radi? Šta je sa “Avala filmom”? Dve godine gore sede neka dva lika i čekaju da se slegne prašina pa da sagrade šoping-centar. Potrebna nam jaka ličnost na mestu ministra kulture, poput Nade, koja se suprotstavljala i Miloševiću. Pa da vidimo kako da se se rasporedi i to malo para, a ne da sve ode Kusturici za razne projekte. Svaka njemu čast, ali ima i drugih.

Rekoste da nemamo kulturnu strategiju, čija je to odgovornost?

– Pa niko od tih ministara nije se usudio da se suprotstavi kako se nekom slučajno ne bi zamerio. Ko je smislio javne nabavke u kulturi, ko je smislio zabranu zapošljavanja, a pritom se dopušta otvaranje privatnih akademija? Gde će ti ljudi da se zaposle? Da li neko misli o tome? Treba ministar da kaže ovo može, a ovo ne može. Ne mora da traži više para, hajde čak ni to.

Govorili ste u jednom intervjuu kako vlada opšta depresija, opšta kriza, vidite li Vi izlaz iz takvog stanja?

– Ne vidim baš neko svetlo na kraju tunela.

Da li je to Evropska unija to svetlo?

– Nisam siguran. EU je učinila dosta štete nekim članicama. Evo, na primer, Hrvatskoj, u kojoj je ribarima zabranjeno da love ribu, seljacima da gaje voće i povrće, što su gluposti. S druge strane, u našim radnjama naići ćete na proizvode iz EU kojima je istekao rok trajanja. Drugo, imate slučaj Grčke, koja je kao bogata zemlja sa razvijenom poljoprivedom, brodogradnjom i turizmom došla na prosjački štap, a opet ne svojom voljom. Kriza je i u Italiji, Španiji, imate Bregzit… Evropska unija služi samo Nemcima da pune svoj budžet, njima jedino to odgovara. Ne verujem da ćemo ikada ući u tu zajednicu, zato je bolje da tražimo strateške partnere poput Kineza, koji imaju interes da ulažu ovde i koji su 200 miliona evra uložili u Smederevo ne zato što nas vole, nego zato što im je to interes. Kinezi su jedina čista priča, sve druge priče su prazne.

Kako ste doživeli prošlogodišnju polemiku oko ukidanja nacionalnih penzija?

– Prijavio sam se još prve godine dok sam u Pozorištu na Terazijama bio muzički direktor. Kada je u novinama izašao spisak dobitnika, nije bilo mog imena. Pomislio sam da je greška, a na listi i Kurta i Murta… Prijavio sam se i sledeće godine i opet ništa! Kad je Braca Petković bio ministar, rekao je da je sramota da nemam nacionalnu penziju i tada sam prošao na komisiji. Tasovcu mnogo zameram što je pokušao da to ukine, iako smatram da kriterijumi za dodelu nisu napravljeni kako treba jer nije utvrđeno da li je penzija socijalna kategorija koju treba dati slikarima ili piscima koji žive na rubu egzistencije ili je to priznanje vrhunskim umetnicima kao što su Radmila Bakočević ili Mira Stupica. Hrvati su to tako rešili, a koliko se sećam, ni Arsen Dedić nije uspeo da dobije tu penziju jer su spisak sveli na 20-30 istaknutih imena isključujući estradu. Iako i na estradi ima imena koja to zaslužuju. Ako nagrade uzmemo kao kriterijum, Miki Jevremović ima pedesetak priznanja u Srbiji, regionu i inostranstvu. Jedna Dubravka Nešović, koja je završila Muzičku akademiju i koja je vrhunski izvođač naše starogradske i tradicionalne muzike, nije dobila nacionalnu penziju, a živi u staračkom domu. Nisu je dali ni pokojnom Dušku Jakšiću, koji je to zaslužio samo pesmom “Beograde”, a da ne govorimo šta je sve uradio kao glumac Narodnog pozorišta.