KNJIŽEVNI GURU Ruždi – Don Kihot protiv fatve

KNJIŽEVNI GURU Ruždi – Don Kihot protiv fatve

Foto: Printscreen Youtube


Ruždi je 1988. godine objavio roman „Satanski stihovi“, u kojem je jedan od likova najvoljenija od prorokovih žena Ajša, a Muhamed čovek od krvi i mesa, što je razgnevilo iranske verske vođe i posebno ajatolaha, koji je izrekao pomenutu smrtnu presudu, fatvu. Po islamskoj doktrini, jednom izrečena fatva ne može se nikada povući, pogotovo kada je onaj koji ju je izrekao u međuvremenu preminuo, kao što je i slučaj sa imamom Ruholahom Homeinijem (1902- 1989).

Salman Ruždi je dobitnik Bukerove nagrade za roman „Deca ponoći“ (1981), a 2008. godine je dobio Bukera nad Bukerima, odnosno nagradu za najbolji roman koji je dobio Bukera.

Više od deset godina progonjeni pisac je morao da živi skrivajući se od muslimanskih ekstremista koji su želeli da ga ubiju u skladu sa iranskom fatvom. Prva stvar koju mu je obezbeđenje savetovalo bila je da oformi novi identitet, pseudonim zarad praktičnih pitanja kao što su iznajmljivanje kuće, račun u banci, pisanje čekova… Ruždijevim telohraniteljima bilo je potrebno ime koje bi koristili kada bi pričali među sobom o njemu. Izabrao je da se zove Džozef Anton, iskoristivši imena dva svoja omiljena pisca: Džozefa Konrada i Antona Pavloviča Čehova.

Vodio je dnevnik od jeseni 1988, kada su „Satanski stihovi“ objavljeni, pa sve do 2003. godine. Na dan kada je fatva proglašena, 14. februara 1989. godine, izašao je iz svoje kuće u Londonu ne sluteći da u nju neće moći da se vrati godinama. Operacija „Malakit“ je zvanično i tajno ime Ruždijeve zaštite pri Skotland jardu. Osvanuli su dani u kojima je živeo sa svojim telohraniteljima umesto sa svojim bližnjima. Kasnije je bilo incidenata koji su pretnju učinili opipljivom. Čovek u jefinom hotelu u Pedingtonu (centralni London) digao se u vazduh pokušavajući da napravi bombu koja je bila namenjena njemu. Onda je započela serija napada na dvojicu njegovih prevodilaca i norveškog izdavača. Svi ti akti nisu dolazili od amatera, već od profesionalnih ubica, koje je, kako se pretpostavlja, unajmio iranski režim.

Iz četiri braka Ruždi ima četiri deteta. Jedino je prva žena, Klarisa Luard (1976- 87), bila s njim u braku pre fatve. Ostale tri – Marijana Vigins (1988-1993), Elizabet Vest (1997-2004) i Padma Lak- šmi (2004-2007), indijski supermodel, zbog koje se preselio u Ameriku, morale su da se nose s teretom slave i najteže verske osude.

Polazeći od magičnog realizma u prvim romanima – „Deca ponoći“ i „Satanski stihovi“, nakon više decenija došao je do „Kuće Goldenovih“, napisavši je surovim i sirovim realizmom, takozvanom nefikcijom, kvazidokumentarističkom prozom s naglaskom na neporecivim činjenicama, koja pseudodokumentarnost koristi kao fotograf sepiju, najviše zbog romantike, utiska koji želi da postigne.

Neron Golden je moćnik koji se doselio u Ameriku, Njujork, donji Menhetn, blizu Vrtova, privatnog parka koji koristi samo bogati privilegovani komšiluk. Zatekao se tu pod tajanstvenim okolnostima, preuzeo novi identitet i preselio u grandioznu palatu. On je otac tri sina – Dionisa, Apuleja i Petronija. Iako su bezgranično bogati, to ih nije moglo zadržati u njihovom delu sveta, u zavičaju, ali ni u novom skloništu.

Petronije je programer, tvorac video-igrica, Apulej umetnik, dok se Dionis bori s rodnim identitetom. Ne zna ko je. Rene, narator ove priče, budući režiser, dete iz komšiluka, pravi dokumentarac o životu Goldenovih.

Belgijanac poreklom, siroče iz visoke srednje klase, podseća na Nika Karaveja iz Ficdžeraldovog „Getsbija“. Roman počinje u danu izbora Baraka Obame za predsednika, a završava se osam godina kasnije, veče pred naredne izbore, na kojima je jedan od dva predsednička kandidata osoba koja sama sebe naziva Džoker. Džoker ima zelenu kosu, belu kožu i crvena usta – identično kao njegov imenjak iz filmova o Betmenu. Džoker predstavlja metaforu za Donalda Trampa.

Istovremeno, u Neronovom liku čitamo dosta trampovskih karakteristika – on je takođe čovek velikog bogatstva i oženjen je prelepom Ruskinjom, lepoticom slovenske krvi, koja je striptizeta, starleta i supermodel u jednom. Veoma bledo, sporadično je u romanu opisan lik majke Goldenovih, dok maćeha, silikonska, gotovo plastična Vasilisa dominira.

Isto kao što Margaret Tačer i njena administracija nisu bili oduševljeni Ruždijevim prisustvom u Britaniji, ali su ga ipak zbog proklamovanih demokratskih principa morali uzeti u zaštitu (kraljica ga je odlikovala titulom viteza 2007), tako ni Amerikanci ne vole da budu u njegovom fokusu. Njegovo pero donosi oganj i mač. Nikoga neće poštedeti ili preskočiti.

Nikome nije prijatno kada Ruždi piše o njemu. Ni Indiri Gandi, ni njegovom ocu, koji se naljutio prepoznavši se u pijanom ocu glavnog junaka romana „Deca ponoći“ i ne razumevajući da je u pitanju fikcija, o njegovim ženama da ne govorimo, listom bivšim jer su se sigurno prepoznale u šturom opisu neprisutne, mrtve majke Neronovih sinova, ili štedrom opisu zle, bezosećajne maćehe-kučke

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar