KNJIŽEVNI GURU XL – PREPORUKA ZA ČITANJE Milovan Vitezović: „Ispit kod profesora Miloša N. Đurića

KNJIŽEVNI GURU XL – PREPORUKA ZA ČITANJE Milovan Vitezović: „Ispit kod profesora Miloša N. Đurića


Pesme pisane slobodnim stihom obuhvataju nekoliko slojeva vremena u arheološkom smislu, sistematski su izloženi helenski, rimski i vizantijski mitovi, od vremena olimpijskih bogova do prvih i poslednjih vizantijskih careva, kao i preobražaja Vizantiona u Konstantinopolj, potom vreme velikog srpskog heleniste, profesora Miloša N. Đurića, njegovih kolega profesora i studenata, od kojih jedan, Milovan Vitezović, piše ovo delo, u kojem pominje imenom i prezimenom, anegdotom, crticom-sećanjem svoje prijatelje, studente slavnog Beogradskog univerziteta u ondašnjem revolucionarnom i dramatičnom sadašnjem vremenu.

Profesor Miloš N. Đurić bio je obožavan od svojih studenata, od kojih je jedan i na Filološkom fakultetu i na dramaturgiji bio Milovan Vitezović.  Miloš N. Đurić je dvanaest godina pre Drugog svetskog rata počeo da radi na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U Odeljenju literature i jezika Srpske akademije nauka i umetnosti je postao prvo dopisni član 1955, a zatim redovni član 1961. godine. Objavio je blizu 400 bibliografskih jedinica, radova iz klasične književnosti i filozofije. Posle rata Đurić je nastavio da radi na Filozofskom fakultetu. Predavao je istoriju helenske književnosti do kraja života. Nakon njegove smrti je ustanovljena prestižna prevodilačka nagrada koja nosi njegovo ime, a Udruženje književnih prevodilaca je dodeljuje svake godine.

Čitav jedan svet, drevan, davno iščezao, zahvaljujući čika Miši Đuriću bio nam je ponovo pristupačan i razumljiv. Od Ezopa iz Frigije, koji je životinjama davao ljudske karaktere, preko Semonida, koji nije uspeo postati najveći ženomrzac svog vremena, Anaksimandra iz Mileta, za koga je „apejron” bio prauzrok svega, najvećeg junaka Ahileja, utopijske Atlantide, čijim je potonućem isplivala Grčka, do Homera, koga su se i bogovi plašili ne znajući da li mogu da postupe po njegovom pevanju, strahujući da li će uspeti da ispune njegova očekivanja.

Kastracija i svrgavanje Urana bili su preduslovi bez kojih ne bi nastao olimpijski svet u kojem su u miru živeli bogovi, junaci, polubogovi, besmrtnici i ljudi. Okovani Prometej, Sizif, koji večno gura kamen, Afrodita, nastala iz morske pene, vrela desnica Hefestova kojom je okovao Prometeja o stene Kavkaza, Adonis, najlepši Grk, Afroditin ljubavnik, pretvoren u božur, Narcis, čiji se „mit završio fabrikom ogledala”, Orfej, koji peva, sirena Partente, lepotica koja je stvorila Napulj lepim, Amfion, koji je muzikom opasao Tebu, Dedal, čiji je lavirint toliko savršen da nije znao da je u njemu, Ikar, koji je pokušao da leti da bi izašao iz očevog lavirinta, a pad umesto leta ga je izbavio jer je grob bio jedini izlaz, Arijadna, mitska prelja koja je iz „jednog klupka isplela ceo život”, Tezej, Pigmalion, Persej, Atlas i kćeri njegove Atlantide, a potom plejada ljudi: Odisej, Penelopa i njeno čedo Telemah, odrastao na Itaki, Arhiloh, nikad najamni pesnik, uvek vojnik najamnik, Tales iz Mileta, Fidija, vajar koji oblikuje i ovekovečuje bogove, Praksitel, koga je mermer voleo, Hesiod, „išao je za Homerom, po njegovom tragu”, Solon, vladalac, Sapfo sa Lezbosa, ostrva ljubavi, koju „Platon naziva desetom muzom”, Anaksimen iz Mileta, terao kontru Anaksimandru kao mlađi buntovnik bez razloga, filozofi Heraklit („Sve teče, sve se menja” – „Panta Rei”) i Parmenid, ili pesnici Anakreont i Pindar („Mislilo se / Nema heroja / Ako ga Pindar ne opeva”)…

Kada je grčki vojskovođa Miltijad pobedio daleko brojnije Persijance, Filipides, najbrži Grk, pretičući se s istorijom, trčao je do Atine celim Maratonskim poljem da objavi vest o pobedi. Od ljudi inspirisanih bogovima, u ovom spevu zasijao je Perikle, „ljudski Olimp”, dramaturzi – Eshil, Sofokle, Apolonije, Euripid, Apulej, Antifon Atinjanin, koji je uporno terao svoje sugrađane da čuju ono što ne žele, ili Hipija iz Elide. Anaksagora, prognan jer je pomračio sunce na tren, Herodot, otac istorije, Agisilaj, koji je dokazao svojim životom da pravi heroji umiru u bedi jer su iskusili slavu kojom su ih ovenčali bogovi, čemu ništa ovozemaljsko nije ravno. Bilo da opeva Jokastu, koja je prigrlila Edipa i vaspitala ga kao sopstvenog sina, ili Karijatide, žene iz Karija, koje su uz pomoć Artemide svojim glavama držale nebo, bacača diska koji ga je dobacio iz Sparte u Atinu, pred nama je pozornica uma, majdan duhovnog zlata kojim se milenijumima hranimo, pre istorije i tokom nje. Sudbina filozofa – Sokrata, Platona, Aristotela, Teofrasta, Demokrita, Demostena, Arhimeda, Epikura, Zenona iz Kidona, sudbina knjiga – „Gozbe”, „Države”, „Metamorfoze”, „Ilijade” i „Odiseje”, institucija i znamenitih mesta i gradova: Akademije, Agore, Apolonovog hrama, Delfijskog proročišta, Aleksandrijskog svetionika i Biblioteke… Odlike atinske demokratije, ideala kojem i danas težimo, jesu da „mudraci drže govore, a odluke donose slobodni građani”.

Sa grčkog mita i Panteona, Milovan Vitezović prelazi na rimski, počev od Cicerona, Gaja Julija Cezara, koji je prešao Rubikon, Kleopatre, oko čijeg „kreveta su se vodili ratovi”, Cezara Oktavijana Avgusta, Antonija, do velikog pesnika Horacija, Meceninog štićenika, Vergilija i Ovidija, trećeg najpoznatijeg pesnika Avgustovog doba. Plejadu rimskih careva ogrezlih u porok i ludilo, počev od Kaligule, koji je „senatore unapređivao u čin svoga konja”, do Nerona, koji je produženom rukom svoje majke Agripine ubio svog očuha Klaudija, majku i polubrata Britanika presekao po sredini vrlinom, Klaudije, koji je „zahvaljujući Seneki upao u skupštinu bogova”.

Milovan Vitezović, umom i telom svog voljenog profesora Miloša N. Đurića, upražnjavajući disciplinu maratona protrčao je kroz mitove od slobodne Sparte i Atine, helenskog sveta, Troje i Kartagine, Zapadnog rimskog carstva, vrhunca rimske imperije i blistanja mita do Istočnog rimskog carstva i stvaranja velike Vizantije, od Konstantina Velikog do poslednjeg vizantijskog cara – Konstantina XI Paleologa Dragaša.

Vidimo ga sa studentima na ekskurziji u Atini kako svoje predavanje započinje već na stepeništu fakulteta, ili kako studente savetuje da svako veče izađu u obaveznu šetnju, „može vam se i ljubav prikrasti… / hodom grčkih boginja”, ili mu pomažemo da unese grčke drame u logor na Banjici, gde zatočenima objašnjava razliku između Gestapa i Getea u odnosu na srpski narod, prisustvujemo njegovom ispitu, ulazimo na istoj stanici u tramvaj „dvojku”, ili ga slušamo kada daje savet Jovanu Hristiću: „U staru grčku književnost / Ulazi oprezno / Drži se plićaka / Dok ne potoneš.” I toplo nam je oko srca.

U srpske legende, uz Miloša N. Đurića, Vitezović je uvrstio i profesore: Vojislava Đurića (svetska književnost), Dragoljuba Pavlovića (dubrovačka), Raška Dimitrijevića (opšta), Radomira Lukića s Pravnog („U petici je bio tajac / Da i on čuje sebe”) i Tomu Bunuševca, koji je predvodio studente davne i buntovne 1968.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar