SEĆANJE STAROG PRIJATELJA: Sve Antićeve godine

SEĆANJE STAROG PRIJATELJA: Sve Antićeve godine


Da se nije, prerano, vratio na zvezdu s koje je među nas došao, 24. juna ove godine imao bi osamdeset pet godina

A otišao je na drugu obalu u svojoj pedeset i četvrtoj godini. A pisao je i govorio da je živeo tridesetak godina kao pesnik, tridesetak kao novinar, tridesetak kao slikar i tako unedogled svemu onome što je znao da radi i čime se sve bavio. „ A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio-kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…” Tako je u svojoj najkraćoj biografiji zapisao u katalogu Zmajevih dečjih igara: „Miroslav Antić, pisac, l984.” A bio je i novinar, scenarista, filmski reditelj, pesnik za decu, počasni majstor džudoa, urednik muzičkih časopisa i dečjih listova, urednik Matičine Prve knjige, počasni kapetan fregate na komandnom brodu JRM „ Kozara” na svaki Dan mornarice, a tako mu je lepo stajala uniforma (a ja sam, kako mlađem i priliči, oblačio uniformu poručnika korvete), član žirija za nagrade piscima, predsednik Društva književnika Vojvodine, akcijaš omiljen među brigadirima…
Prvi put sam ga video u Vršačkom pozorištu u proleće l963. godine. Bio sam maturant zrenjaninske gimnazije i na konkursu koji je prvo Vršačko pesničko proleće raspisalo za mlade jugoslovenske pesnike odabran sam među deset najboljih. Zanimljivo je da nas se dosta i sada bavi pisanjem. Imam jednu fotografiju na kojoj na stolicama oko fontane u vršačkom glavnom parku sedimo Gradimir Stojković, Radomir Putnik, Bora Vitorac, Milorad Milenković Šum, Jene Tušak, Ljiljana Milićević i ja. Mladi i zaneseni. Zagledani u vreme koje smo slutili.
Posle našeg predstavljanja pred najpoznatijim vojvođanskim piscima, na koktelu u pozorištu stao sam u dugački red onih koji su čekali da dobiju autogram od Miroslava Antića. Nisam dočekao. Ali slušao sam ga sutradan kako govori „Vojvodinu”. Njegov glas je lelujao iznad naših glava i gubio se u prostoru iznad i izvan nas. Kao da ga i sada vidim – talasasta kosa, otkopčana košulja, cigansko maramče na cvetiće oko vrata. Nisam tada ni slutio koliko će mi taj čovek značiti u životu. Da ću biti njegov zaštićeni, voljeni, branjeni, čuvani, podsticani, mlađi brat.
(„U Nevesinju sam drugovao s Perom Zupcem jedne jeseni. Ide se od Mostara onim kamenom koji ne rađa ništa sem narova, malo duvana i mnogo zvezda…
Da nisam bio te jeseni u Nevesinju, gledao bih na Zupca kao na pesnika iz knjiga, na pesnika iz ove naše zajedničke i zabrinute i razdragane savremenosti, na pesnika poznanika… Silazeći niz strmi, tada još grbavi kameni put, razumeo sam da je ipak sve samo u prepoznavanju. Usvojio sam to parče sveta kao svoj drugi zavičaj. I Zubac mi je, i ne znajući, postao mlađi brat. Mislim da sam te jeseni imao više od šest hiljada godina”, zapisao je u Pogovoru („Neki drugi Pero Zubac”) njegovom izboru moje poezije u reprezentativnoj ediciji „Zlatno slovo” zagrebačke „Mladosti”.)
S jeseni sledeće godine, kao student prve godine jugoslovenskih književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, video sam ga kako sedi među našim profesorima na književnoj večeri na fakultetu, gde su i tri studenta govorila svoje rane pesme pored poznatih novosadskih pesnika.
Sutradan je u „Dnevniku” napisao kako je vredelo na to veče doći samo zbog pesama mladog Perice Zupca, ništa novo nije drugo čuo. Bilo mi je i drago i osećao sam se, dabome, neprijatno. Posle nekoliko dana, čuveni golman Vojvodine i novinar Lazar Vasić pronašao me je i odveo u restoran „Gurman”, preko puta našeg fakulteta, gde su me čekali Miroslav i Mihal Babinka, veliki slovački pesnik. Isti Jesenjin, pomislio sam kada sam mu pružio ruku. Bio je to najbolji Miroslavljev prijatelj. Koliko se sećam, bilo je to prvo piće s velikim Miroslavom Antićem. A posle nismo brojali.
Tako su počele moje godine s Miroslavom. I sve do kraja.
Pokušaću da sve te naše godine opišem u nekoliko slika. Bitnih za naše živote i za naše prijateljstvo.

Džem sultan i ptica-kometa
Već dobrano bolesnom, jedne jeseni u njegovom rodnom Mokrinu, dok sam uzaludno pokušavao da ga izdvojim iz radoznale i razdragane mase ljudi koji su hteli da ga dodirnu, barem rečju, kao da bi dodirnuli sreću, prišao mu je skromno paroh mokrinski s nekim albumima i knjigama starostavnim na kojima je našao potpis oca Antićevog Nenka, krasnopisan. Valjalo je videti sreću na umornom licu Miroslavljevom. Na ljudskom licu, posebno devojačkom i umetnikovom, sve je vidljivo. Sreća i tuga posebno.
S Antićem, inače, sve je bilo izvanserijski i izvansvetno. Antić je umeo da sanja i vidi unapred. On je i otišao od nas sa zlatnim prahom pod noktima, ostalim od rada na poslednjoj slici. Na jednom od prelepih njegovih suncokreta, možda, ili na onim „tašističkim marginalijama zlatnog brona” koje u Mersadu Berberu, kako uz Antićevu izložbu slika zapisa: „bude u meni sjećanja na one davne naše noći u Novom Sadu kada je Mika Antić na stolu meni nepoznate kafane ispisivao nekakve znakove samo njemu poznatog svijeta, nijemo, već kako dolikuje slikarstvu.”
Tako je otišao Antić s puno zlatnog praha pod noktima, s večnim svetlom na rukama. Mi, prijatelji njegovi, poverovali smo da to nije slučajno, da je to tajni znak rukovanja s večnošću, tajanstvena poruka onoj ptici u čije se srce, kao u bajci, Antić preselio.
Kao što možda nije slučajno što je Ivo Andrić napustio svet 13. marta, a Miroslav Antić došao na svet 14. marta.
U neki davni jesenji dan, pred meki suton, stajali smo pred Derviškom tekijom u Blagaju, iznad izvora Bune. Čuo se samo žubor vode i javljala se poneka ptica u preletu. Upitao me je, nakon duge ćutnje: „Koga vidiš iza onih zidova?” „Ahmeda Nurudina”, rekao sam. „A ja Ćamila iz ‘Proklete avlije'”, rekao je. „Često u raznim prilikama vidim Ćamila.” „A veruješ li da je Ćamil stvarno bio Džem sultan?” „Ne verujem, mislim da je to njegova sanjarija.” „E nije, bio je to u ‘Avliji’ Džem sultan, nesretni brat, dragi brate moj.”
Pretačem neke njegove stihove u rečenice: „Sine moj, i ja letim. Kao što ptica ne ostavlja otiske krila u vazduhu, tako se i ja krećem verujući u ono što bih hteo da vidim. Možda to znači ući u unutrašnjost tišine. Možda to znači postići ono što ne može svako: da život ne bira nas, već mi njega biramo… Lebdim nad samim sobom, tako zamišljam nebo…”
Antić se vasceli život poistovećivao sa svojom pticom-kometom, sa čudesnom pticom zgusnutog klupka kosmosa, koji je proveravao svojim teleskopom u noćima besanim.
I o ptici još. Jednom, s jeseni, kad je prvi put bez prisutnog pesnika izvođena kantata „Srem” na Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici, u atmosferi svečanoj i tužnoj i otmenoj istovremeno, uz svu buku ozvučenja, na samom početku jedna tamna ptica sletela je na vrh scenografskog obeležja ravnice i za sve vreme trajanja kantate nije se pomerila. Ni pevači, ni simfonijski orkestar, ni jaki glumački glasovi, ni zvonki dečji glasovi nisu je razbudili. I kad su poslednji akordi odjeknuli, po danu lepom i pamtljivom, mirno je odletela. Potom, u mimohodu, žena koju je Antić toliko voleo samo me je upitala: „Da li si video pticu?” Rekoh: „Da, Ljiljo, video sam.” Ni reči više. Naučili smo od Antića oboje da se s malo reči sporazumemo.
Kao onaj leptir lepi koji je pratio Ljiljanu Kapor pred Dobrunom, dok je išla da svome Momi zapali sveću.
Kao moja bela golubica, koja je po Draganinom odlasku, sletala jutrima na našu terasu, na stolicu na kojoj je, za bolesti svoje, Dragana moja najčešće sedela.

pero zubac 1Pobratimstvo u svemiru
Putovali smo često, na blizu i na daleko. Uvek smo u hotelu odsedali u jednoj sobi, plašio se da bude sam, imali smo dogovor da jedan pije, a da drugi ne pije. I tako na smenu, mada sam ja, kao mlađi, darivao mu, nekad rado, a nekad nerado, neke svoje termine. Uglavnom smo se dogovora držali.
Posle nekog dužeg puta stigli smo po podne u moj mali stan u Almaškom kraju. Dragana je pripremila „rezus faktor”, kako je imao običaja da u šali kaže Duško Trifunović, malo je popričao s petogodišnjim mojim sinom Vladimirom, uzeo neke moje papire i napravio izuzetno vešto njegov portret. Sećam se potpisao se, napisao Vlada i godina: 1974. Onda je zamolio Draganu da mu donese svoje krejone i ruževe i napravio je desetak svojih autoportreta. Onaj koji se često nalazi na novim izdanjima njegovih pesama, s plavom suzom, poklonio sam Antićima po njegovom odlasku. Vladimir često u katalozima za svoje izložbe fotografija, umesto svoje fotografije, koristi Antićev portret.
Vladimir je zaspao, Dragana prešla u njegovu sobu, a mi smo do kasno jeli, pili, ćutali, pričali, slušali klasiku s gramofona. Voleo je da mu puštam gregorijanske korale koje sam na ploči doneo iz Krakova.
U jednom trenutku zamahnuo je viljuškom ka svojoj levoj ruci, a ja sam mu ruku pokrio svojom. Zakačio je moj palac i malo njegovog srednjeg prsta. Rekao sam, imam flastere i zavoj, da Dragana ne vidi, a on je samo uzvratio: „Čekaj, oprosti, ali kad je već tako, da se pobratimimo i pomešamo krv.” Još uvek imam drag ožiljak na gornjem zglobu levog palca. Nikada to nismo spominjali. Samo mi je jednom, znavši da me boksu u gimnaziji podučavao državni prvak u boksu Petko Radović, rekao: „Dobro ti je Petko naštelovao reflekse.” Povod je bio to što sam uhvatio čašu koja mi je ispala iz ruke.
U neka sretna netranziciona vremena, vlasnik jednog od prvih privatnih preduzeća u Novom Sadu, „Agropanonije”, Stevan – Srca Tomić dao nam je na korišćenje četiri dače u Čortanovcima. Osnovali smo Umetničku koloniju „Plavi Dunav” Miroslav, slikar Živojin Miškov, pesnik Miroslav Nastasijević i ja. Srca je imao običaj da se pohvali pred gostima: „Kad mogu Rusi svojim umetnicima, mogu i ja našima.”
U četiri lepe, male drvene kuće uselili smo našu radost. Dolazili su nam gosti, prijatelji, imali smo i restoran, Antić se posebno radovao kad su nas posećivali Zuko Džumhur i Momo Kapor. Bilo je veselo i nezaboravno.
Jednom su nam na nekoliko dana došli birani gosti iz Mostara, najbolji umetnici mostarski, Mustafa Ico Voljevica, Vlado Puljić, Mišo Marić, Sulejman Đapo. Plakat za naš susret napravio je Miroslav Antić. Našu ekipu, kao drag gost, pojačao je slikar i pisac Branko Conić. A njegova tadašnja supruga Ljiljana Šljapić je došla posle nekoliko dana da vidi što se Branko ne vraća kući i ostala s nama.
Tu je napisao ceo „Garavi sokak” i naslikao slike za nekoliko svojih izložbi. Na prvoj, novosadskoj, po otvaranju je rekao: „Dragi naši gosti, hvala vam što ste došli, a sad lagano, po vojvođanski, bez guranja, neka svako sebi uzme po jednu sliku. I živeli vi nama, plavodunavcima.”
Nije trajalo dugo, ugasila se firma, ugasila se kolonija. Ali ostala je trajna i čvrsta veza s Mostarom. I sećanja koja ne tamne.

Antić i Mostar
Miroslav Antić je želeo da umre u Mostaru, tu je želju za života i zapisao, u vreme bolesti dva puta je bežao u Mostar, sakrivao se od života i smrti, i opet se vraćao. Da je umro u Mostaru, da mu se ostvarila želja da mu grob zasvagda greje mostarsko sunce, da je sahranjen tamo kao počasni i zaslužni građanin Mostara, ko zna šta bi od groba bilo. Na kojoj bi strani grada ostao, kome bi pripao. Kome ili nikome?
Podsećam se iz starih novina datuma kada smo u jedan dan Antić i ja postali počasni građani Mostara. Zapisano je, između ostalog, u februaru l985. godine: „Jednom u životu svaki čovjek izabere selo ili grad za stalno boravište. Samo izuzetno i u izuzecima grad kaže: budi moj građanin! Tu čast je učinio Mostar Miroslavu Antiću i Peru Zupcu, na Dan oslobođenja grada na Neretvi, koji pada 14. februara, nekoliko mjeseci prije slobodarskih svečanosti drugih. To je počast za dugogodišnju umjetničku i ljudsku korespondenciju između Novog Sada i Mostara. Uspostavili su je i, kao najvrednije poštonoše, lično prenosili poruke tamo i ovamo autori ‘Plavog čuperka’ i ‘Mostarskih kiša’.”
Velika je fešta bila u Mostaru. Pevao je ansambl „Mostarske kiše”, viđeni glumci kazivali su stihove, došli su u Mostar iz Sarajeva prvi politički ljudi BiH. Pre nas, sedam godina ranije, povelju je primio Zulfikar Džumhur. Predsednik opštine Nikola Gašić, kako piše u starim novinama, započeo je svečani govor rečima: „Mostar je grad pjesnika, revolucionara, radnika, omladine…” Antić je prokomentarisao za mostarsku „Slobodu” da je prvi put čuo da su pesnici stavljeni u govoru na pravo mesto.
Antić je osećao Mostar na jedan poseban, unikatan način. Za dužih naših boravaka, ustajao bi u cik zore, poprskao lice omiljenim „pino silvestre” losionom, peo se pešice na Hum, tragao za nekim slikama iz „Grozdaninog kikota” Hamze Hume, silazio na Neretvu, umivao se, držao ruke dugo u reci, u rano jutro ispijao kafu i rakiju ljutu s vlasnicima pekara, aščinica, džidžukarnica, kako je nazivao prodavnice sa suvenirima, s ljudima koji se vraćaju s Male Tepe, mostarske pijace, sačekivao slikare da otvore ateljea, popio i s njima pokoju ljutu i onda dolazio u baštu hotela „Mostar” da piše. Jednog jutra, dok je pisao knjigu „Živeli prekosutra”, za jednog dužeg našeg boravka, primetio je da oko njegovog stola u bašti na pet-šest stolova piše: „zauzeto”. Na pitanje konobaru za koga je to bilo zauzeto, dobio je mostarski odgovor: „Za vas, niko ne smije da vam smeta dok pišete.” Tako je Mostar voleo Antića.
Bio sam svedok kad su najbolji skakači u Neretvu sa Starog mosta, čuvena braća Fink, skočili zajedno u Neretvu, a to je vrlo rizičan, nepredvidiv i opasan skok udvoje, u čast svome pjesniku. Gledao sam kako na večerima poezije uglas govore njegove stihove, slušao kako građani s njim razgovaraju na ulici o svemu i svačemu.
Kada smo se peli u Nevesinje, zakazivao je sastanak mojoj rodbini u Žiljevu ili Batkovićima, u baščama, napolju, a onda smo prolazili kroz grad po nekoliko sati jer svako je hteo da poneku reč s njim prozbori, neko piće popije, a deca da ga dodirnu. Jednom je, prilikom dodele priznanja „Zlatna kap sunca”, koju je za njega priredio uz neku godišnjicu njegov veliki prijatelj Mišo Marić sa Ansamblom „Mostarske kiše”, ostao posle koncerta da prespava u sobi hotela „Neretva” u kojoj je odsjedao Miloš Crnjanski, na najgornjem spratu, u sobi koja nije izdavana gostima. Rekao mi je ujutru: „Ej, burazeru, pa Crnjanski u sobi nije imao kupatilo.” Rekao sam: „Nije tada u sobama bilo kupatila. Tu sobu, tako konzerviranu, čuvaju, tebe nisu mogli da odbiju.”
Voleo je da se druži s mostarskim liskama i šaljivdžijama, posebno s pesnikom Mišom Marićem i slikarom Mustafom Voljevicom. Sećam se kad su nas zvali u Opštinu kod predsednika da se izjasnimo kako mi zamišljamo spomenik Aleksi Šantiću. Antić je predlagao da bude u prirodnoj veličini, bez postolja, ispred gimnazije, pred pešačkim prelazom, kao da je zakoračio da pređe ulicu. A napravili su spomenik kao u svim gradovima. Na postolju, leđima okrenut Neretvi, pa je bio izbušen zoljom, pa bačen u Neretvu, pa ponovo napravljen. I da je bio na ulici, zacelo bi isto tako postradao. Pa mislim, posle svega, dobro je što moj pobratim nije umro u Mostaru. Oni koje smo najviše voleli, oni Mostarci, ili su pomrli, ili izginuli, ili ostali rasejani po svetu. Nešto naših prijatelja ostalo je na obe strane grada. Obradujem se kada mi pošalju novine ili knjige i kada čujem neku lepu vest o njima i o gradu koji smo voleli i koji je voleo nas.
I sada, dok zapisujem ove redove, kao da čujem biserne glasove devojčica iz „Mostarskih kiša” dok pevaju njegovu pesmu „Ima u meni Neretva neka” i na to sveto sećanje dopisujem njegove reči zapisane februara l985. u Mostaru:
„Opet nam pitanja nekuda iščezavaju. Kako da živimo samo sa odgovorima? Moram da dolijem malo vasione u krvotok. Prostori, ne znam kako vi? Meni je premalo dimenzija.”

Naša nova himna
Nadam se da niko dobronameran među čitaocima „Ekspresa” neće pogrešno protumačiti što priču o Antiću i Mostaru, našem „mostarluku”, što je imao običaj da kaže moj drugar Senad Dugalić, najpoznatiji mostarski fotograf, završavam jednim Antićevim zapisom, objavljenom u listu „Dnevnik” s naslovom „Naša nova himna” u njegovoj redovnoj rubrici, koji čuvam sve ove godine, a svi su ga zaboravili, zbog njegovih i mojih uverenja, zbog naše dečačke i bolne iskrenosti u svemu što nam se dešavalo, što se na obojicu odnosilo, i lepo i ružno u našim životima, makar zbog novinarske ekskluzivnosti na kojoj bi insistirao stari novinarski vuk, moj generacijski drug, vaš Đoko Kesić. Dakle, evo Antićevog zapisa o novoj himni:
„Poštovana drugarice Planinc, šaljem Vam ovaj malo poduži telegram kao čoveku prema kome gajim istinsko ljudsko poštovanje. Znam da imate drugih briga, ali nadam se da ćete naći vremena da ovo pročitate, da ćete razumeti i pomoći.
Mislim da je hitno! Reč je o himni ove zemlje.
Prošle godine, u Mostaru, kad smo novosadski pisac Pero Zubac i ja dobili „Zlatnu kap sunca” tog grada, sedeo sam jedne večeri sa drugom Pozdercem.
– Bi li ti – velim – Hamdija, predao ove četiri reči Titu da je danas živ?
Napišem mu ih na salveti i tutnem ispod tanjira. On pročita i kaže:
– A šta je to?
– To ti je – kažem – druže Hamdija, naša nova himna.
– A gde je ostalo? – pita on.
– Ostalo – kažem – već postoji.
On uzme salvetu i zamisli se.
– A melodija?
– I melodija postoji – kažem.
– U redu – veli on – deder mi sad izgovori celu.
– I ja mu izgovorim himnu:
– ZEMLJO NAŠA, jošte živi
duh naših dedova,
dok za narod srce bije
njihovih sinova.
Živi, živi DELO TITA,
živećeš vekov’ma.
Zalud preti ponor pakla,
zalud vatra groma.”
U onoj drugoj strofi i nema šta da se menja. Mi zaista stojimo postojano kano klisurine. I nek je, zaista, proklet izdajica svoje domovine.
– Potpiši – kaže Hamdija.
Potpišem. On savije salvetu i stavi u lisnicu. Obećao je da će proslediti zvanično pismo u Beograd.
Pitaću ga da li je to učinio. Ponovo ćemo se družiti za koji dan u Mostaru, gde će Zupcu i meni uručiti povelje počasnih građana grada na Neretvi. Jedinoj dvojici „nemostarskih Mostaraca”, a tako „mostarskih nemostaraca”, kako nas tamo zovu.
Zubac je iz Nevesinja. Odrastao u Zrenjaninu. Mladovao i malo ludovao u Mostaru, a još pokušava da mladuje u Novom Sadu. Ja sam s banatskog severa, po ocu Vranjanac. Mladovao u Kikindi, Pančevu, Beogradu, na Korčuli, u Zagrebu, Splitu… A sad pomalo ludujem, istina sve kraće i ređe, u Novom Sadu.
I eto, Pero zbog njegovih „Mostarskih kiša”, a ja zbog moje „Neretve” i „Plavog čuperka” dobijamo ključeve Šantićevih kapija, iskovane u Kujundžiluku pokraj Starog mosta.
Hamdija i ja smo one noći otpevali za sebe tu himnu, sa te četiri zlatne reči. I da vidite, drugarice Planinc, može! Jer u prve dve: ZEMLJO NAŠA, sadržano je sve što prevazilazi i nepotrebne i sad već pomalo otužne polemike oko toga ko smo i šta smo.
Ko zna ko smo, ovako čudesno izmešani na ovoj vetrometini sveta. Ja nosim u sebi i deo Azije. Neki od mojih dojahali su ovamo kao džigiti. Mama mi je rođena u Mađarskoj, u Tolni. Istraživao sam svoje poreklo. Imam u sebi šopske krvi. Ne šopske salate, nego krvi. Šopsko kolo počinje: „Drž’ se zemljo, Šop te gazi!”
Imam u sebi grčke, crnogorske, albanske, makedonske, srpske, hrvatske, jevrejske, mađarske, a pretpostavljam i bar pola čašice turske krvi.
Ne znam ko sam, ali znam šta sam. I kad sam zapisao reči ZEMLJO MOJA, znam da je ovo moja domovina i da je ne dam. Druge dve reči: DELO TITA ne treba objašnjavati. U njima je sadržano sve. I revolucija, i mir, i san, i obraz, i pamet, i poverenje, i hrabrost, i čast, i naše dostojanstvo.
Drugarice Planinc, dolazi proleće. Nas ovde u ravnici čekaju brige oko setve. Pravimo hleb za ljude. Nemamo vremena za nadmudrivanja dokonih kompozitora i još dokonijih kolega pisaca.
Ne dajte himnu pred kojom stojimo mirno od AVNOJ-a do danas. Sedite s drugovima, posavetujte se i – pomozite.
Ako se jednom u životu upoznamo, poljubiću Vas u obe ruke u znak zahvalnosti.
Od srca Vaš Miroslav Antić

Suza na Vaskovom licu
Vest o Miroslavljevom odlasku na drugu obalu zatekla me je u Beogradu. Bio je prvi dan Kongresa SKJ, a ja sam bio delegat novosadski. Kongres je počeo, a Vasko Popa, Svetozar Durutović i ja još smo za šankom, kod Glavne dvorane, ispijali poneku, sretni što smo se sreli i što ćemo tri dana biti zajedno.
Prišao mi je mlad čovek i rekao: „Izvinite, druže Zubac, pred Sava centrom čekaju vas kola predsednika grada Novog Sada, umro je Miroslav Antić.”
Od svega pamtim kako se ispod Vaskovog oka otela krupna suza. Suza tuge na Vaskovom licu. Zamolio sam da me opravdaju i da ću doći na glasanje.
Ispraćaj je bio kako je Antić i zaslužio. Pamtim kako beskrajna kolona ide ka humki, a na brdašcu od iskopane zemlje stoji Janika Balaž sa svojom bisernicom kao spomenik. Nije mogao da hoda, odvezli su ga do humke. Mene je pratio moj doktor Damjan Savić. Okretao sam se da li ide Izet Sarajlić, koji je sačekao u suzama sam kraj kolone.
Sada se moji sinovi druže s njegovim sinovima i kćerkama. Vladimir je nedavno u izdanju „Avlije” iz Rožaja i objavio reprint izdanja knjige „Živeli prekosutra”, napisane u Mostaru, u kojoj je prva pesma njemu posvećena. On je uspeo da pronađe svih trideset četvoro devojčica i dečaka čije su fotografije iz detinjih dana u prvom izdanju sada dobile pridrugu, portrete mladih ljudi, nekadašnje Antićeve dečurlije iz knjige. I napisao je kao pogovor esej „Dnevnik jedne knjige”.
Mlađi moj sin Miloš, sa svojim prijateljem Tomislavom Zorićem, briljantnim kantautorom iz Zagreba, često peva pesme Antićeve na koncertima, s Nevjernim Tomom ili sam.
Tako se naše pobratimstvo u svemiru nastavlja.

PISMO MIROSLAVU

Ništa ni ovde, ni nigde, nije kako smo sanjali,
uzalud smo se inatili i uzalud smo se sklanjali.

Da li je vredelo srca na poslužavnike iznositi,
a mogli smo breze saditi, poleglu travu kositi,

mogli smo ikone slikati, u potaji, u nevidišu,
mogli smo jesti vetar i piti jesenju kišu.

Ni grad koji smo ljubili ne bi mogli prepoznati,
šta da ti pišem, sve ovo, ti ćeš ionako doznati,

Blizu je tvoja zvezda, a svuda te toliko ima.
Ovde je danas leto. A tako mi je zima.

2. septembra 1997.

(Iz knjige pesama „GLASOVI U TIŠINI”, „Art Rabic”, Sarajevo, 2017)

+ Ostavite komentar