ĆIRA MAGIČNI, KOLUMNA: Kvaka 23

ĆIRA MAGIČNI, KOLUMNA: Kvaka 23


“Najviše strepim da ne budem shvaćen”
Oskar Vajld

I ovog 30. novembra orio se po kabinetima najveći evergrin srpskog književnog politbiroa: “Bio jednom jedan Crnjanski/Bio jednom al’ ga više nema-a-a-a-a!” Dok ugledni arbitri i znalci vriskavo zapevavaju, ne propuštaju priliku da se još jednom mačuju s kostima davno lipsalog pisca; vežbaju sokolsko oko i ubilački refleks gađajući njegov klonirani leš. A sve to uz stručne referate i debate u kojima objašnjavaju da je Crnjanski proglašen “klasikom” kako bi probrani akademski umovi imali dostojnu metu za nagovnjavanje, srozavanje i stapkavanje. Posao humaniste nikada ne prestaje!
Na stranu enciklopedija izukrštanih ličnih animoziteta i svinjarija svojstvenih umetničkim životinjama, Crnjanski je prevazišao mit o vrhunskom pogancu srpske književnosti. Štaviše, uživao je u ozloglašenosti, tretirajući je kao deo legende koja ga verno prati: nije se ustručavao da prizna svu svoju rđavu zaumnost, iracionalnu proračunatost, praveći od prljavog veša unosnu robu za novi krug trgovine.
Činjenice života govore da je bio mufljuz i prznica; muvator i grebator; proleterski snob i častoljubivi prevrtljivac. Njegovi briljantni putopisi negde na banalnim marginalijama otkrivaju turističkog vodiča koji se predstavljao kao diplomata. Verovao je da je nenadmašni narcis koji nije zavodio druge već isključivo sebe; te “druge” je iskorišćavao na najmaštovitije i najbezobzirnije načine, menjajući uloge od energičnog ulizice do jarosnog klevetnika. Razmažena emigrantska pudlica i režimski terijer. Neostvareni kontraobaveštajac koji je samog sebe potkazivao. “Militarist”, kako se srčano nazivao, pronašao se u fašizmu i anglofobiji, koliko i u lovu na salonske komuniste i jugoslovenske hohštaplere. Snishodljiva arogancija – po tom paradoksu se Crnjanski prepoznavao nadaleko. U dvorjanskom ulizištvu i uličarskom razmetanju nije mu bilo ravnog sve do Kosova.
Karakternim opisima nikad kraja kada je u pitanju ovaj individualac što je ispunio i svoju i brojne tuđe sudbine: mediokritet srednjeg rasta; mali čovek sitne građe; pozer i fingirani dualista. Bavio se svakakvim sportovima da bi nekako prikrio zapuštenu mentalnu higijenu. Melanholija je u njegovom slučaju tek poetska šifra za megalomaniju, mitomaniju i atomski egocentrizam. Nijedno ludilo ga nije zaobišlo. U mladosti je patio od staračkog ludila, u starosti je dobijao napade mladalačkog ludila, a krizu srednjih godina utopio je u ženski klimaks.
Zato i ne čudi što naše usmeno predanje ne pamti takvu patološku tračaru sa neutaživom potrebom za širenjem gnusnih intriga. Rastrubio je po svim skijalištima i plažama kako se Dučiću češće diže brk nego polni ud; kako je Koča Popović šturnuo u Španiju ne zbog pomoći levičarskim gubitnicima, već zato što više nije mogao da trpi da ga sodomira nezasiti Dušan Matić, “oženjeni nadrealista”; kako je Slobodan Jovanović, iako u dubokoj starosti, prihvatio da bude predsednik izbegličke vlade u Londonu samo da bi mogao da se ogrebe za snošaj sa sekretaricama koje nisu imale priliku da polažu javno pravo kod njega. Hvalisao se, po povratku u domovinu, kako je “zakucao” sve zgodne Engleskinje u letovalištu u Brajtonu, pa ga zato nisu podnosili u Dauning Stritu. Zvanično je izjavio kako je napisao “Lament nad Beogradom” ne zbog staračke nostalgije zatrovane dugogodišnjim izgnanstvom nego “da bi onim netalentima u Beogradu pokazao kako se pišu pesme”.
Uz sve to – Crnjanski je bio rođeni pisac, uz Boru Stankovića jedini takav u Srba. Ali taj Božji dar gadno je zloupotrebio i stavio u službu najcrnjeg politikantstva, te tako postao najokoreliji i najuticajniji srpski nacionalista. Dimitrije Ljotić postao je ljotićevac tek nakon što je pročitao “Priče o muškom”. Po sopstvenom priznanju, general Milan Nedić, dok je polagao zakletvu da će biti srpska majka svim izdajnicima i izbeglicama, u sebi je recitovao “Stražilovo”. Čak je u nedavno otvorenim karađorđevskim tajnim arhivama pronađen dokument koji jasno dokazuje da je kralj Aleksandar uveo diktaturu kako bi osigurao da “Seobe” dobiju nagradu Akademije!
Kao guru srpskog nacionalizma, bio je mezimče i Aleksandra Rankovića, koji mu je izbiflao basnoslovni honorar za “Sabrana dela”, smišljeno nadmašujući cenovnik Miroslava Krleže i preobraćenog druga Andrića. Zapravo, kako je izračunao poznati ekonomski mislilac Marko Ristić, ogromni troškovi nastali oko “održavanja Crnjanskog” bili su jedan od presudnih razloga zbog kojih je propala progresivna ekonomska reforma iz ’65, te smo tako još dugo ostali uskraćeni za plodove tržišne privrede.

Činjenice života govore da je Crnjanski bio mufljuz i prznica; muvator i grebator; proleterski snob i častoljubivi prevrtljivac. Njegovi briljantni putopisi negde na banalnim marginalijama otkrivaju turističkog vodiča koji se predstavljao kao diplomata

Svestan da pored Crnjanskog nikada ne može dosegnuti status najprestižnijeg srpskog nacionaliste, Dobrica Ćosić ga je, pomalo i iz moravske zavisti, predložio za dopisnog člana SANU-a. Što je alavi Crnjanski najpre prihvatio ubeđen da to znači kako će biti imenovan za specijalnog dopisnika SANU-a iz Njujorka, gde je namirisao pozamašni keš srpske dijaspore na koji se nameračio. Odbio je, uz buku i bes, zvanje “dopisnog člana” tek kada mu odgovorni drugovi nisu omogućili neograničeni boravak u pres-birou “Valdorf Astorije”, pravdajući se proceduralnim razlozima.
Možda je baš zbog svega gore navedenog Crnjanski i postao moj Učitelj. Šta ću kad sam slab na opake negativce. A što napisa Pol Leoto: “Ako u sebi nemaš ni mrvice pokvarenosti, znači da si idiot!” Naravno, ne pada mi na pamet da branim onoga koji me je naučio da ne postoji književna kritika već samo književna čaršija, te da ne postoje čitaoci već publika na brodu budala. A naučio me je još štošta: pričaj dok pišeš, ali nemoj da pišeš dok pričaš; ne započinji ratni roman ako nemaš zgodnu ujnu koju žudiš da povališ – naročito ako si u tom ratu učestvovao kao nevoljni prolaznik; istoriju koristi kao oblandu da bi mecene i fondacije ozbiljno shvatile tvoje perverzne fantazije; ne postoje ni rat ni mir, postoje jedino muško i žensko; moraš iskreno da voliš svoj narod kako bi ti jezik kojem služiš bio milostiv gospodar.
U vezi ovog poslednjeg spisateljskog nauka – kao nepopravivi đak Crnjanskog, želeo bih da aktuelnom Velikom Vođi predložim nešto što će pomoći i Vođi i Vođinom narodu. Naime, valjalo bi prevesti “Roman o Londonu” na ruski i ekspresno ga pokloniti Kremlju: tako će Tatko Putin dobiti ideju šta da čini sa ruskim tajkunima koji grdne pare preseliše u englesku prestonicu. A u duhu naše raspelo-diplomatije, u isto vreme, esej “Oklevetani rat” prevesti na engleski i poslati novoj američkoj administraciji: tako će Tatko Tramp dobiti inspiraciju kako da produži one započete i otpočne one nezapočete ratove.
I eto čuda koje postoji samo u bajkama, najprozračnijim pričama koje su ljudi u stanju da izmisle. Možda ipak, bar jednom, Srbi neće podeliti sudbinu svog najvećeg pisca, već će zahvaljujući njegovom zločestom geniju postati miljenici Velikih Sila? E, vala, ako se to doista ikada desi, tek tada mu Srbi nikada neće oprostiti! Na čemu bi im večni Crnjanski bio još zahvalniji. Jer bi doživeo da ga Veliki Vođa zamišljeno pita: “Čiji si ti, veliki?”}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar