KOLUMNA, BASARA: Između dva rata

KOLUMNA, BASARA: Između dva rata


Predsednik Srbije ima pravo da brine o interesima Srba u Republici Srpskoj – to mu pravo, konačno, niko i ne dovodi u pitanje – ali nema pravo da Srbe iz Republike Srpske podstiče i potpomaže u avanturističkoj politici razbijanja BiH, naročito ako to radi iz niskih, predizbornih pobuda

Jedne zgode, u sitnim satima, u Klubu književnika – u vreme kada je taj restoran doista bio klub književnika a ne klub privrednih, političkih i klasičnih kriminalaca – usred jedne diskusije o generaciji velikih pisaca “između dva rata” (Rakić, Dučić, Andrić, Crnjanski & Co), pesnik Brana Petrović, pomalo revoltiran fatalističkom konstatacijom jednog od učesnika u kafanskoj debati da se “takvi više neće rađati”, rekao je da ne vidi nijednog razloga da se takvi “više ne rađaju”, da se štaviše samo takvi mogu i rađati jer u Srbiji, praktično, nije bilo niti će biti ijedne generacije pisaca koja nije “generacija između dva rata” i da – dok je tome tako – ne treba brinuti za budućnost srpske književnosti.

Nakitio je potom Brančilo urnebesnu sagu o predratnosti i međuratnosti u Srba, koju bih rado podelio sa vama, ne bih li bar malo razvedrio ove čemerne dane, ali loše vino (banatski rizling) i godine su učinili svoje, pa sam većinu ispričanog zaboravio, a to se ionako ne bi moglo prepričati, reći će vam to svako ko je makar jednom slušao Branine bufonerije.

Nisam, međutim, zaboravio – niti ću ikada zaboraviti – vrelo avgustovsko popodne nekoliko godina kasnije kada se ponovo zaratilo i kada sam u Knez Mihailovoj slučajno naleteo na Branu Petrovića. “Šta ja ono, burazeru”, rekao je Brana pre nego što smo otišli u Kolarac na pivo, “eto, sada si i ti pisac između dva rata, ‘ajde da častiš”.

Brani, inače rođenom 1937, to je bio već drugi rat u karijeri.

Osim što pogoduje dobroj književnosti, atmosfera večite srpske predratnosti pogoduje i cvetanju katastrofalnih politika koje svoj procvat zasnivaju na raspirivanju osećanja neposredne ratne opasnosti jer se tako – smatraju ovdašnje pseudoelite – ekspresno postiže zavidan stepen nacionalnog jedinstva, a istovremeno ućutkuju disonantni, “nepatriotski” glasovi.

Sada, sa takozvane istorijske distance, može se reći da drugačije nije bilo moguće u jednoj državi koncipiranoj kao privremeni vojni logor, koji treba da preraste u državu u pravom smislu te reči tek kada sve “srpske zemlje” budu “oslobođene” i ujedinjene. Do ujedinjenja svih Srba – uz žrtve od kojih se Srbija nikada nije oporavila niti će oporaviti – na kraju je i došlo, ali ne u sanjanoj Velikoj Srbiji, nego u seriji “Jugoslavija”, na čijim su razvalinama nakon poslednjeg rata nastale banana republičice, od kojih je nekako najbananskija ispala ona koja je u ratu najviše postradala – Bosna i Hercegovina.

Posleratna nestabilnost i nefunkcionalost BiH, kojoj stabilnost i funkcionalnost ni u najboljim vremenima nije bila jača strana, mnogo duguje Republici Srpskoj, koja bi po slovu Dejtonskog sporazuma trebalo da bude jedan od entiteta, ali koja od nastanka pokazuje, sad manje, sad više, otvorenu nameri da se otcepi od Bosne i Hercegovine i ujedini sa Srbijom.

Pomenuta izjava zauvek bi ostala u domenu pompeznog lupetanja – karakterističnog za sve srpske mainstream političare, ne samo za Nikolića – da nije data u trenutku veoma osetljivom po odnose u regionu

Ili bi, ako kao ozbiljne uzmemo političke teorije Tomislava Nikolića, stvar možda trebalo da stoji obrnuto – da se Srbija ujedini sa Republikom Srpskom jer su, saglasno polunacističkim unutarrasnim teorijama koje u Srbiji i dan-danas imaju odličnu prođu, Srbi iz Republike Srpske “najvitalniji i najbolji deo srpstva”.

Nemoguće je proniknuti kojom je logikom, mada tu logiku verovatno ne treba ni tražiti, Tomislav Nikolić zaključio i zaključak u govoranciji na proslavi devetog januara, Dana Republike Srspke, podastro urbi et orbi da – Srbija ne bi postojala da nije Republike Srpske. Pomenuta izjava zauvek bi ostala u domenu pompeznog lupetanja – karakterističnog za sve srpske mainstream političare, ne samo za Nikolića – da nije data u trenutku veoma osetljivom po odnose u regionu.

Predsednik Srbije, nesporna je činjenica, ima pravo da brine o interesima Srba u Republici Srpskoj – to mu pravo, konačno, niko i ne dovodi u pitanje – ali nema pravo (niti je to po Srbiju dobro) da Srbe iz Republike Srpske podstiče i potpomaže u avanturističkoj politici razbijanja BiH, naročito ako to radi iz niskih, predizbornih pobuda, kao što je, samo nekoliko dana posle banjalučkog tuluma, iz istih pobuda put Kosovske Mitrovice upućen voz-slikovnica-istrorijska čitanaka, čiji je pravi cilj bio da nikada ne prispe na cilj, da bi se po ko zna koji put stvorila solidna predratna – pardon, predizborna – atmosfera.

Neobaziranje na realnost i poigravanje s realnošću – te zle kobi Srbije – kao i neprestano stvaranje atmosfere “između dva rata”, možda pogoduje književnosti zato što književnost, doduše na neuporedivo bolji način, operiše istim onim čime i katastrofalne srpske politike – što će reči fantazijom i fikcijom, ali svemu ostalom šteti. Dobrodošli u još jedan period “između dva rata”.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    Doktor

    Necete Bas ni ti ni Vidosav Stevanovic lako izaci na kraj sa polusvetom. U stvari, necete nikako makar se ubili od pisanja!!!

+ Ostavite komentar