KOLUMNA, BASARA: Špijunski imunitet

KOLUMNA, BASARA: Špijunski imunitet


Nije otuda čudo da je tema dobrovoljnog uhođenja bližnjih za račun države u Srbiji dobila i svoj sublimirani, umetnički izraz i da su dva ovdašnja najpopularnija (a možda i najbolja) pozorišna teksta – Nušićevo “Sumnjivo lice” i Kovačevićev “Balkanski špijun”

Nema vlasti na ovom svetu – bila ona demokratska ili autokratska – nezainteresovane za tajne pomisli i namere svojih građana, koji, istini za volju, nisu uvek lojalni i dobronamerni, a opet teško da igde osim u Srbiji postoji toliko građana spremnih da vlastima i odgovarajućim službama pomognu u uhođenju i razotkrivanju stvarnih i fiktivnih “državnih neprijatelja”.

Nije otuda čudo da je tema dobrovoljnog uhođenja bližnjih za račun države u Srbiji dobila i svoj sublimirani, umetnički izraz i da su dva ovdašnja najpopularnija (a možda i najbolja) pozorišna teksta – namerno ne kažem komedije jer se tu radi o smešnim tragedijama – “Sumnjivo lice” Branislava Nušića i “Balkanski špijun” Duška Kovačevića.

Uobičajilo se smatrati da je zlatno doba srpskog špijuniranja i prijavljivanja špijuniranih “tamo gde treba” bio period socijalističke Jugoslavije, ali ta je tužna praksa mnogo stariji fenomen, a u socijalističkoj je Jugoslaviji – kao uostalom i drugim socijalističkim zemljama – samo bila društveno poželjna, a pojedinim slučajevima i solidno nagrađivana.

U SFR Jugoslaviji operisale su dve vrste balkanskih civilnih špijuna, jedni, elitni, malobrojniji, koji su, recimo, u mladosti počinili neko ozbiljnije nepočinstvo, pa su – da bi im Služba velikodušno oprostila grehe – u iznudici pristajali da postanu takozvani saradnici, zavođeni u registar pod ne baš maštovitim pseudonimima (“ovan”, “profesor”, itd) i vrlo brzo – male su srpske palanke, sve se tu brzo sazna – u javnosti bivali “provaljeni” kao sreski špijuni, što je, pretpostavljam, Službi savršeno odgovaralo jer je mnogo interesantnije podatke dobijala od drugog ešelona – nezavrbovanih (i neplaćenih) amatera potkazivača koji su bez kakve prisile i ucene opsedali ispostave Udbe dok su poluprofesionalni služili uglavnom za uterivanje straha i stvaranje atmosfere opšteg nepoverenja.

Morbidna radoznalost i još morbidnija potreba za zavirivanjem u spavaće sobe, kuhinje i misli poznanika i suseda nije srpski ekskluzivitet, ali malo je mesta na ovom svetu gde je uhođenje bližnjih (i daljnih) postalo manija, pa čak i bolest zavisnosti.

Takvi su ponekad, naročito u malim i zabitim mestima, imali pravo (ili su ga sebi sami davali) i da hapse. Pamtim – i zauvek ću pamtiti – scenu kojoj sam prisustvovao kao dečak od deset-dvanaest godina u kojoj lokalni sreski špijun iz Bajine Bašte – sve vreme ga držeći za uvo – sprovodi u milicijsku stanicu nekog seljaka koji je posle pazarnog dana u kafani malo popio, pa nemajući pojma da je u kafani prisutan i rečeni špijun, nešto lanuo protiv “države i naroda”, što mu je – valjda da bi prolaznici znali da se tu radi o državnoj stvari – sve vreme spočitavao govoreći: “Ne valja ti ova vlast, a?!”

Morbidna radoznalost i još morbidnija potreba za zavirivanjem u spavaće sobe, kuhinje i misli poznanika i suseda nije srpski ekskluzivitet, ima toga gde god ima palanki – a ima ih svugde – ali malo je mesta na ovom svetu gde je uhođenje bližnjih (i daljnih) postalo manija, pa čak i bolest zavisnosti.

Najmračnije stranice srpskog doušništva ispisane su tokom Drugog svetskog rata kada je nemačka komanda u okupiranom Beogradu morala da objavi javni proglas u kome se preterano revnosni cinkaroši pozivaju na uzdržanost jer odgovarajuće službe naprosto nisu u stanju da obrade sve dostave i denuncijacije. Da stvar bude tragikomičnija, dobar deo ratnih doušnika koji su – vođeni principom svaka vlast je od Boga – Nemcima prijavljivali stvarne ili fiktivne komuniste (za sve tajne službe bitna je informacija, ne tačnost) svoj sumorni posao nastavili su i u poratnom periodu, kada su na vlast došli komunisti, samo što su u novonastalim prilikama Službi prijavljivali “reakcionare” i saradnike okupatora.

Sve gore rečeno ne znači – iako se ponekad površno tako tumači – da je doušništvo postalo sastavni deo srpskog mentaliteta jer ne postoje nikakvi urođeni, mada i te kako postoje uslovljeni mentaliti, u konkretnom slučaju mentalitet uslovljen lošim, korumpiranim i – posledično paranoičnim – srpskim državnim aparatima (bez obzira na državno uređenje), koji neminovno proizvode loše i korumpirane građane.

Ohrabrivati, potpomagati, proizvoditi i oslanjati se na legije obaveštajca amatera i cinkaroša profesionalaca znači otvoriti Pandorinu kutiju najmračnijih strasti, koje na duge staze razaraju i samu državu jer je među pomenutom sortom vrlo malo idealista sluđenih ovom ili onom ideologijom ili zabrinutih za državu, a mnogo više koristoljubivih pokvarenjaka kojima je cinkarenje način da se nekom osvete, da se oslobode neprijatne konkurencije ili da napreduju u službi, mada njihovom žalosnom zanatu poslednjih decenija baš i ne cvetaju ruže jer su njihovu denuncijantsku ulogu preuzeli tabloidi, koji javno obavljaju posao koji su oni radili u tajnosti, a najglasniji se među njima čak tako i zove – Cinkaroš, doduše u prevodu na engleski.

Ne treba, međutim, brinuti za budućnost srpskog potkazivanja. Dovoljno je pomenuti da arhive Udbe (i imena njenih spoljnih saradnika) ni posle dvadeset šest godina od pada komunizma nisu otvorene, što samo znači da balkanski špijuni u ovoj zemlji imaju imunitet.} else {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar