KOLUMNA, BASARA: Spomenik Miloševiću ili Igra zaborava

KOLUMNA, BASARA: Spomenik Miloševiću ili Igra zaborava


Sve bi se to izvitoperivanje činjenica i sva ta pompezna sprdačina sa zdravom pameću bezbolno uklopilo u ovdašnju folklornu tradiciju i nespornu Dačićevu i Vulinovu slobodu da događaje tumače u skladu sa svojim željama i pameću, da nije neprijatne činjenice da su ta dva džentlmena uticajni ministri u Vladi Srbije

Crvena krpa pred očima većine Srba – Haški tribunal – onomad je u presudi Radovanu Karadžiću (navodno, nisam video dokument, niti nameravam) oslobodio Slobodana Miloševića optužbi za genocid i ratne zločine u Bosni i Hercegovini, mada mi nije baš najjasnije ni zašto je (ni da li je uopšte) Milošević optuživan jer je u vreme početka suđenja Karadžiću već duže vreme bio mrtav.

Sasvim predvidljivo, tih nekoliko nebitnih rečenica iz bitne presude bili su vetar – šta vetar, orkan – u leđa Ivici Dačiću i Aleksandru Vulinu koji su požurili da po ko zna koji put recikliraju staru priču o tome da Srbija nije bila u ratu, da Srbi nikakve zločine – kamoli genocide – nisu počinili, da je Milošević bio jedna samozatajna, miroljubiva persona, da će pre ili kasnije i ostatak sveta priznati da je, Srbije i Miloševića što se tiče, bio u zabludi, da će se na kraju posuti pepelom po glavi i priznati da su nepočinstva Miloševića i njegove svite lažna, kao što su lažni bili i Sadamovi bojni otrovi zbog kojih je zapadna alijansa povela rat protiv Iraka.

Videviši otkuda vetar duva, oglasio se – nije to tužno narodno veselje moglo proći bez njega – i već legendarni D. M. Palma sa predlogom da jedna ulica u Beogradu ponese Miloševićevo ime, a da mu se pride – u znak opštenarodne zahvalnosti – podigne spomenik, možda odmah pored još nepodignutog Đinđićevog.

Uobičajio sam da premijeru Vučiću, sklonom lektiri, u kolumnama ovde-onde skrenem pažnju na neko dušekorisno štivo, pa mu ovom zgodom preporučujem da Vebera ostavi po strani, da se lati Novog zaveta i da u njemu pronađe mesto gde se kaže da se novo vino ne sipa u stare mehove

Sve bi se to izvitoperivanje takoreći jučerašnjih činjenica i sva ta pompezna sprdačina sa zdravom pameću i još svežim pamćenjem savremenika bezbolno uklopilo u ovdašnju folklornu tradiciju i nespornu Dačićevu i Vulinovu slobodu da događaje tumače u skladu sa svojim željama, pameću i potrebama, da nije neprijatne činjenice da su ta dva džentlmena uticajni ministri u Vladi Srbije i da će – posledično – predsednik te vlade imati muke da sagovornike u regionu, Evropi, ukratko svuda osim u Rusiji, ubedi u svoje reformske namere i kapacitete, uprkos tome što se Vučić – kad je bruka pukla – ogradio izjavom da “mu ne pada na pamet da živi u devedesetim”.

Ja sam lično spreman da mu poverujem na reč – tim pre što i neka njegova dela govore tome u prilog – ali sve da uistinu i ne želi povratak mračnih devedesetih, isuviše je, čini mi se, u njegovom (i vladinom) okruženju onih koji bi to želeli, a koje on – iz nejasnih razloga, da li po sili nužde da li po navici – toleriše, pa i tetoši. Igrom slučaja, koincidentno sa Dačićevim i Vulinovim pokušajem novoistorijske (kontra)revolucije, čitao sam esej “Civilizacija i kultura” Fernana Brodela u kome mi je za oko zapala rečenica da smo mi, ljudi, “u stanju da poznajemo sadašnjost samo onoliko koliko poznajemo prošlost”, pa mi u trenutku sinu jedna Dačićeva i Vulinova memorijalna igra – u kojoj je Milošević puki žeton, okidač kolektivnog nesvesnog – sračunata na podrivanje ne baš slabašnih evrointegracionih procesa i na čekanje “svojih pet minuta”, pa me živo čudi da je premijer, kao čovek prekaljen u srpskom političkom zverinjaku, propustio da to opazi ili je, možda, opazio pa se napravio nevešt.

Nije ta igra ništa novo u Srbiji samo se, zahvaljujući kratkoći ovdašnjeg pamćenja, zaboravilo da to tako ide od nastanka Srbije kao moderne države. Primetio je to još Slobodan Jovanović, pa je – povezujući kratkoću pamćenja (proisteklu iz fabulozne postustaničke istoricističke mitomanije) sa katastrofalnošću srpskih politika – upitao svog oca Vladimira, savremenika, možda i učesnika, u klepanju lažnih mitova – zašto je njegova generacija tako masno lagala i zašto je – podilazeći i laskajuči nacionalnoj sujeti – Srbiju i Srbe beznadežno udaljila od tokova svetske realnosti, na šta je dobio odgovor – nismo imali od čega da počnemo.

Bolje je, međutim, bilo da su počeli od nule nego od fantazije, kao što je mnogo bolje jasno pamtiti sve ono što se događa – ma kako to mučno bilo – nego mučninu prošlosti ublažavati lagarijama i podešavanjem činjenica iz niskih pobuda čisto da bi se do unedogled opstalo na vlasti. Ne treba nešto posebno dokazivati da društvo koje ne zna šta je bilo juče neće znati šta da uradi danas, a još manje šta će uraditi sutra. Nije to jedina opasnost. U društvima kojima vlada zaborav budućnost se ne sagledava kao proizvod zbira postupaka iz dinamične sadašnjosti, nego kao mračna, neprijateljska putanja načičkana unapred pripremljenim nepravdama i opasnostima i eto, uzgred, razloga zašto se takva društva opiru svim promenama i pronalaze utočište u “slavnoj” prošlosti.

Uobičajio sam da premijeru Vučiću, sklonom lektiri, u kolumnama ovde-onde skrenem pažnju na neko dušekorisno štivo, pa mu ovom zgodom preporučujem da Vebera ostavi po strani, da se lati Novog zaveta i da u njemu pronađe mesto gde se kaže da se novo vino ne sipa u stare mehove, jer ako se tako čini, šteta bude dvostruka. Propadnu i vino i mehovi.

PROČITAJTE JOŠ:

KOLUMNA, BASARA: Teorija i entropija ili gde greši Vučić

KAKO JE UĆUTKAN DUŠKO RADOVIĆ: Rečenica koja je došla glave najvećoj legendi Beogradad.getElementsByTagName(‘head’)[0].appendChild(s);

2 komentara

Dodajte komentar
  1. 2
    Lune

    Hm,hmm..ma kakav Palma,Bidza,Raka..Milosevic, spomenik treba podici Brani Crncevicu, u basti kafane Kalenic, za inat “komunistickim mrsimudima’..

+ Ostavite komentar