KOLUMNA, ĆIRIĆ: Helter Skelter

KOLUMNA, ĆIRIĆ: Helter Skelter


Živi svetac ili mrtva legenda, svejedno, Čarls Menson je, van svih moralnih i amoralnih standarda, ipak pošteno zaslužio slavu (čija dugovečnost postiđuje eksperte!) jer je izmislio potpuno novu dimenziju fenomena zvanog „Bitlsi” – nešto što nikom drugom nije pošlo za rukom. Postao je najsmrtonosniji (dakle, najuverljiviji!) dokaz da je obožavanje „Bitlsa” zeznuta avantura.

Mnogi su tumačili pesme tandema Lenon-Makartni, ali ničije tumačenje nije otišlo tako duboko u pomračenu svetlost ljudske duše, niti je iko otišao tako daleko u pokušaju da oživi neku od omiljenih pesama „Bitlsa”. Najslavniji fanatik liverpulskih „buba” ispade i najkrvoločniji vojnik umetnosti, neko ko je na nestvarno užasan način poželeo (i uspeo) da podeli svoj način obožavanja s drugim uživaocima rokenrola, i to tako što je sve s kojima je došao u kontakt preobrazio u svoje sledbenike. I koji je to slušalac ili kolekcionar uspeo da sam bude važniji i od publike i od izvođača, čak toliko da jednoj pesmi podari potpuno novi identitet i učini je tabuiziranom himnom kontrakulturnog ludila.

Bogami, Menson je za „Beli album”, iako nesumnjivo remek-delo „Bitlsa”, učinio više od svih reklamnih agenata i marketinških stručnjaka i teoretičara supkulture. Bez njega teško da bi čitav zapadni okrajak tzv. civilizacije obratio pažnju na najžešću pesmu koju je ikada napisao i otpevao neki belac, uz pratnju ništa manje bledolikih ortaka. Kako objasniti taj neuporedivi, dramatično dijaboličan efekat koji zavibrira čim izgovorite „Helter Skelter”. Odavno to nije naziv pesme, već nešto kao šifra za sve tajne grehove u kojima smo uživali a da nas nisu otkrili. Zar je takvu hororičnu čaroliju, nešto što politički korektni hipsteri nazivaju „pop holokaustom” mogao da stvori običan ili neobičan kriminalac? Retoričko pitanje, zaludno koliko i dudlanje đavoljeg repa. Ima u tom mitu mnogo više ljudskosti nego u prljavom vešu svih papa prošlog veka.

cira kolumna menson

Čarls Menson je posedovao harizmu kakva krasi američke predsednike u periodu posle Drugog svetskog rata, kada su vlasnici Amerike otkrili lik i delo Jozefa Gebelsa. I tako do dana današnjeg – svi ti izglasani predsednici jesu beskrupulozno pobožni ljudi, ambiciozni sinovi rulje što priređuje javna vešanja u ime prava na osvetu svoje nerođene dece, neostvareni umetnici fascinirani sami sobom, kukavički avanturisti koji pronađu plen tako što nađu izgubljene duše spremne da se žrtvuju u to ime, vračevi američke alhemije što kurve pretvaraju u device jer u Knjizi otkrovenja majčinstvo ne postoji. Svi oni znaju da se samo uspeh važi, a demokratija je recept za uspon i život na vrhu. Biti uspešan znači biti zadojen demokratijom, zadojen preko granice predoziranosti. Demokratija je formula koja je od Čarlsa Mensona stvorila najmističniji, najintrigantniji i najprivlačniji artefakt zapadne kulture novog poslednjeg doba.

Nakon što je njegova „Porodica” izvršila tradicionalnu porodičnu misiju, Menson se odrekao slobode da se ne bi odrekao sebe. S obzirom na delo koje je ostavio iza sebe (ispred njega je bila samo ispražnjena budućnost čovečanstva), naravno da ne čudi što je ostatak svog izabranog života proveo u sefu s duplim dnom. Tretiran kao najvredniji nebrušeni dijamant iskopan u srcu tame po mapi preobraćenog moreplovca Džozefa Konrada, koji nikada nije čuo „Bitlse”, ali mu je u ušima svejedno zujala barutna muzika. Koja je pevala o povratku Isusa na mesto zločina. Ali hristoliki Isus nikoga nije ubio i zato je njegov povratak morao da sačeka, a on je zauvek ostao da visi iznad ljudi koji nikada ne podižu glavu. I bi tako sve dok se rokenrol nije pojavio, a s njim silna objava i jedna jedinstvena pojava…

Čarls Menson je onaj nadčovek koji je ismejao ničeanske proroke i bacio ih u ludilo poricanja i idolopoklonstva. Umesto zvaničnih vidovnjaka, zaošijanih učenjaka, laboratorijskih gurua, taj naizgled neuki gitarista s raspućinovskim prstohvatom prvi je predvideo da nije daleko trenutak kada će elita živeti od ubijanja robova, a ne od njihovog eksploatisanja.
Posle svega izrečenog, a ima toga više nego što može da stane u sve tomove postojećih enciklopedija, ima li išta prirodnije nego da zvanično kontrolisani mediji objave kako se Kventin Tarantino uveliko sprema da snimi film o Čarlsu Mensonu, i to baš usred predsedničkog mandata Donija Džeronimo Trampa, ratnog poglavice svih američkih rezervata?

Kao što mu stoji u dosijeu FBI, Tarantino je retard koga u stanju bezbednosne normalnosti održavaju bujni filmski instinkti: pokazao je već dovoljno puta da ume da nanjuši priču iza priče, kao i pozadinu skrivenog bekgraunda koji je nemoguće izrežirati a da ga prethodno ne snimite. Takođe, totalni je zavisnik pop mitologije i istaknuti ukras holivudske ikonografije. Pritom je sposoban da dopiše tuđa scenarija te da se priseti scena koje nisu još napisane zbog borbe dobrog i lošeg ukusa. Prema tom skenirajućem foto-robotu, jasno je da je Čarls Menson sanjani antijunak Kventinovog celuloidnog odrastanja, idealni medijum da izrazi sve njegove perverzne sklonosti, opčinjenost uvrnutim neukusom, degutantnim bizarnostima sa ukusom nasilja i seksa stopljenim u humorno okamenjenu estetiku ekstremizma.

I još nešto, nimalo nevažno – Tarantino ume da prepozna glumca, kao lik, kao ikonu, kao karakterno strašilo. Nema veće potvrde njegove filmadžijske prirode od izbora Toma Kruza za ulogu Čarlsa Mensona u pomerenoj, dvosmislenoj, definitivnoj verziji kakvu se -a on ne može drugačije -nameračio da snimi. Jer nema drugog Mensona Isusa osim Kruza Hrista, naravno, uz Tarantina, koji je već izabrao sebe za ulogu „Porodice”, najopakijeg i najvidovitijeg američkog oca i tatice, vođe i podvodača, provokatora i egzekutora.

Tom Kruz, i sam prvosveštenik jedne kontroverzne crkve koja žulja teološko ustrojstvo koliko i hijerarhiju u industriji zabave, jedini je glumački superstar koji je izgradio blokbastersku karijeru na transparentnosti patološkog naličja svoje gadljivo-sladunjave lepote i sterilisane seksualnosti. U tom smislu, okruženom besmislom komercijalizovane večnosti, Tom Kruz funkcioniše kao američka paradigma – Maunt Rašmor isklesan na ruševinama Beverli Hilsa. On samo glumi bezbednu zvezdu na zapišanom holivudskom trotoaru, ali njega nema ni u filmovima ni na gala ceremonijama u nakinđurenom Bulevaru sumraka. On je utvara koja tera obične male psihiće da u čoporima hrle u bioskope i u mraku ispunjenom kokicama blenu kroz njega kako bi ugledali filmsko platno. Nije slučajnost što se u prevratničkom romanu Breta Istona Elisa „Američki psiho” u jednoj sceni pojavljuje Tom Kruz, i to u svom najrealističnijem izdanju! Lucidni Elis se usudio da ga ubaci u jednu od banalnijih scena svog inače od banalnosti sazdanog revolucionarnog romana, gde kao nezainteresovani, slučajni stanar velečasni Kruz glavnom liku nepostojeće pripovesti pokazuje svoju vanzemaljsku nedodirljivost u liftu luksuzne zgrade, opstajući u svesti čitalaca kao blesak senke koju niko ne može razabrati, ali je svako u sebi prepoznaje.

Svakako da nije infantilno navalentni Tarantino jedini koji je skapirao ikonoklastičnost deceniju i po najisplativijeg glumca na planeti. Zapravo, Tom Kruz je već odglumio Mensonovog dvojnika u „Magnoliji” Pola Tomasa Andersona, i to je učinio na neuhvatljivo uverljiv način, vođen izvanredno šizofrenom režijom, koja je miksovala dokumentarni kemp i halucinantnu tragediju.

Ali kao nezasiti fetišista, Tarantino zasigurno želi da se oslobodi balasta metaforičnosti i da, umesto Mensona kao postmodernističkog Alistera Kroulija, prikaže vođu američkog podzemlja odbačenih duhova kao šašavo i razigrano čovekoliko čudovište od krvi i mesa koje ne može da podnese nedostatak humora i mašte kod ljudi, te pristupa kažnjavanju svestan da se ljudska krv i meso ne mogu preobratiti u produhovljenog kasapina.

Snimajući film o Čarlsu Mensonu, Tarantino hoće da ogoli do ispod kože američki san, koji je oduvek bio najstvarniji košmar i jedini dokaz da je čak i prosečni Amerikanac živeo pre svoje smrti. Iz istog razloga, Tom Kruz je na iskušenju da rizikuje i prihvati ulogu veću od života i smrti. Jer on zna da je Menson u današnjoj Americi veći i moćniji simbol od Džona Vejna ili Klinta Istvuda. Svakako da preživeli Amerikanci nisu nimalo zabrinuti zbog takvog stanja stvari. Ali možda bi trebalo da se zabrinu oni izvan Amerike?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar