KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Kako je Beograd ponovo postao svet

KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Kako je Beograd ponovo postao svet


Za razliku od ostalog normalnog sveta, ovde još ima pušenja i dovoljno alkohola, a nema ružnih žena. To su te naše devojke: momentalni šok efekat trenutne lepote sa jasno definisanim ciljem

Cinizam balkanskog života udesio je tako da me je prijateljica, koja se nedavno po mraku iz Sarajeva kući vraćala preko Zagreba, gotovo svečano obavestila da je Beograd najjače osvetljen.

Da li sam je dobro čula od muzike iz Guče?

Svejedno, poverovala samo joj na reč, iako nas je toliko puta svojim srpskim imenom i prezimenom pozdravljala sa holivudskih špica.

Znači li to da se i dalje ponaša kao surovi producent, iako je promenila adresu ili smo stvarno ponovo na putu da ostvarimo zaboravljenu magiju?

Nije to bila ona hemijska reakcija kakvu smo imali u bezbrižnoj mladosti od koje je ostala samo pohabana nostalgija.

Svakakve nas želje more, pogotovo što je svet za nas dugo bio zemlja u koju se nikada ne stiže. Naviknuti na kapitulacije na dnevnoj bazi, nekako smo abdicirali od njega. Kako se desilo da ponovo budemo lepši i bolji nego što na prvi pogled izgledamo, što je najšarmantnije umeo da objasni mag advertisinga i neprikosnoveni idea man, Dragan Sakan? Svetska faca u tom funky biznisu.
Je li to Beograd dobio nekakvo pomilovanje kao metropola u inat nama koji i dalje verujemo da je najobičnija kasaba?

U čemu je perverzija demokratije? U tome što aktuelni svet nema alternativu. Zato se oni kod nas najbolje opuste. Ne naprežu se mnogo, ne idu za tim da se svide niti pokažu boljim nego što jesu. I ja bih u nekoj egzotici igrala oko vatre sve dok ne padnem u (ne)milost lokalnog vrača.

Ni meni se baš ne sviđa kako razmišljam, ali, ako je za utehu, tako se ponašam samo među nama. Strancima vadim oči, čim pisnu nešto na tu bolnu temu, a i da ne vide ono što i ja.

Doduše, njima su drugi neuporedivi gresi na pameti. Znaju oni zašto su tu. Za razliku od ostalog normalnog sveta, ovde još ima pušenja i dovoljno alkohola, a nema ružnih žena. To su te naše devojke: momentalni šok efekat trenutne lepote sa jasno definisanim ciljem.

U čemu je perverzija demokratije? U tome što aktuelni svet nema alternativu. Zato se oni kod nas najbolje opuste. Ne naprežu se mnogo, ne idu za tim da se svide niti pokažu boljim nego što jesu. I ja bih u nekoj egzotici igrala oko vatre sve dok ne padnem u (ne)milost lokalnog vrača.

Mi, koji smo prošli sito i rešeto, vrebamo priliku koja nam se ne ukazuje baš često.
Treba naštimovati osmeh kako nas gosti ne bi ukorili što nismo zadovoljni tamo gde je njima mnogo lepo. Normalno, kad ne kampuju pred televizorom.

Majku mu, što je komplikovana ta socijalna orgija. Lažna opuštena atmosfera uspela je da zavede i Mr. Dejvisa, profesionalnog kouča komunikacije. Engleza, koji se baš primio na Beograd. Kad me je pitao jesmo li srećni, bila sam ubeđena kako se duva tradicionalnim britanskim smislom za humor, kome nema ravnog.

“Za razliku od vas, nismo baš toliko ambiciozni”, parafrazirala sam opakog Karla Lagerfelda na isto pitanje. Ova kazna nije rezervisana samo za stresirane pridošlice u svetsku idilu.

******

Događa se nešto prilično misteriozno.

Jesmo li to na nekom popravnom medenom mesecu, budući da nas obilazi publika sastavljena ne samo od ljubitelja noćnog Beograda, veselih turista i avanturista, nego i globalni lideri svako malo zaustavljaju saobraćaj? Šaltamo između tih svetskih sila kao da je zlatno doba Hladnog rata ili divno vreme nesvrstanih.

Poslednji put smo bili ovako interesantni posle Petog oktobra, kada smo osvojili svojih pet minuta i svečano se vratili na mapu sveta, dok je tim nezaboravnim trenutkom dirigovao Zubin Mehta.

Flashback. Kako se ono beše desilo?

Kad smo bili na CNN-u sa sloganom “Beograd je svet”, zbog kojeg smo prestali da mislimo da je to oblast zemaljske kugle koja obuhvata sve osim dela gde smo mi.
Za one kasno rođene, tako je glasila parola razočaranih studenata s kojima smo, pre dvadeset godina, šetali 117 dana u znak protesta protiv izborne krađe tadašnjeg režima. Razvučeni između kosmopolitske ambicije tog hedline-a i sumorne realnosti cirade kamiona koji je predstavljao binu za reanimaciju nade, podizanje adrenalina i nadgornjavanje ućutkivanih.

Bio je to još uvek period kada su bogate zemlje načičkane industrijama i nakrkane radnjama otkrile novu veru: napraviti od sveta jedno ogromno preduzeće. Za razliku od našeg blokiranog društva kome je ceo svet bio kriv. Gotovo da smo ga izjednačili sa naša tri najveća straha: od gladi, sapuna i promaje. Naš ujedinjeni grad tada je poslao jasnu poruku i neopozivu odluku o pristupanju svetu.

Šta je to biti svet, pitali smo se tek kada smo malo odspavali.

Deset godina kasnije mladi umetnik Slaviša Savić pretvorio je mapu Beograda u geografsku kartu sveta. Atlantski okean predstavljao je Savu, Novi Beograd i Zemun bili su američki kontinenti, Zvezdara Rusija, a Konjarnik Japan.

Posle nas je grupa duhovitijih momaka akcijom – Beograd bije svet – vratila tamo gde smo bili. Tako nam i treba kada smo jedini narod koji pre podne mrzi sebe, a popodne ceo svet.

– Kako je tamo? – čikamo danas one koji nisu čekali istorijski datum.
– ‘Ladno – nalaze dobar alibi da nas umire.

Kuda ide ovaj svet – zabrinutost za koju nismo očekivali da ćemo je ikada čuti, a kamoli da ćemo biti svedoci takve svakodnevice.

******

Tada je na Kolarcu Iv Montan nastupao dve večeri zaredom. Ljudi su dolazili da ga čuju i vide u ritualnoj tišini. Lazar Šećerović, potomak Jevrema Grujića i osnivač prve diskoteke u ovom delu sveta, imao je kartu za drugo veče, ali je prve stajao u holu da vidi ko će se sve pojaviti.

Ubeđen je da takvim facama nismo bili zanimljivi folklorno, nego su nas i voleli.
U njegovom čuvenom podrumu đuskali su Džuli Kristi, Klaus Kinski, Mišel Pikoli, Džems Mejson, dok je sestra Katrin Denev, Fransoaz Dorleak, cele noći tražila cipele koje su joj mangupi sakrili.

Za vreme snimanja filma “Tajni dnevnik Sigmunda Frojda” upoznao me je sa čarobnom Marizom Berenson, koja je doletela pravo iz Grčke sa Nijarhosove jahte. Odveli smo je u kafanu “Smederevo” gde je slistila dve porcije pečenih paprika.

Zorica, sestra Miloša Miloševića, koji se usudio da lepotom i snagom izazove čitav svet, što je skupo platio, jednom mi je ispričala kako je njen brat u Beogradu upoznao Alena Delona. Kao član dramske sekcije kod Jovana Putnika bio je statista u koprodukciji “Marko Polo”.

Džo Koker se baš bio navukao na domaći pasulj s kobasicom, ali nas je najbolje “skinuo” Ralf Fajns. Simpatično naliven dunjevačom, nije vadio čačkalicu iz usta, samo povremeno je zadenuvši za kaiš od farmerki

“Odlazili su svake večeri u ‘Mažestik’, divljali i zabavljali se. Pred fajront su skupljali devojke koje su važile za lake ženske. Natovare gomilu i povedu ih sa sobom na grupnjak.”

Moćni udbaš i ondašnji direktor “Avala filma” Ratko Dražević silno je želeo da od Beograda napravi balkanski Holivud.

Tako je sredinom šezdesetih pozvao kontroverznog reditelja Nikolasa Reja, najpoznatijeg po kultnom “Buntovniku bez razloga”, da kod nas snima “Doktore i đavole”.

Rej se na kraju pojavio, ogrezao u opijum i ludilo, iako se u to vreme vodio kao nestao. Nijedna njegova biografija nije otkrila gde je bio i šta je radio, osim što je Dinko Tucaković o tim opskurnim dogodovštinama napravio briljantan film.

Mira Živković, ćerka glavnog kompanjona, prvog srpskog supermena Dragoljuba Aleksića, koja je u Holivudu postala Mirjana van Blarikom, takođe je mnogo učinila za svoj narod: lično je na FEST za ruku dovela De Nira, koga su oduševljeni Srbi ljubili u usta, ubeđeni da je život, ipak, nešto mnogo više od filma.

Ne može da prođe bez malo gastro gossipa. I dalje smo ubeđeni da svet u Srbiji mnogo voli da jede.

Džo Koker se baš bio navukao na domaći pasulj s kobasicom, ali nas je najbolje “skinuo” Ralf Fajns. Simpatično naliven dunjevačom, nije vadio čačkalicu iz usta, samo povremeno je zadenuvši za kaiš od farmerki.

Who cares? Važno je samo da ne odu iz kadra.

PROČITAJTE JOŠ: 
KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Od Kiklopa do Ceme i nazad
SULTANIJA MARA: Srpska princeza iz harema čija je noga kročila na Svetu Goru

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar