KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Revolucija

KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Revolucija


Kako smo došli do toga da je kod revolucionarnih pokreta najvažnije da ne koči internet?!
Nesporna činjenica je da su do sada društvene mreže na Bliskom istoku oborile nekoliko diktatora i da su revoluciji potrebne neke druge alatke, ali zašto se ona danas gleda kao fudbalska utakmica?!

– Šta ima? – pitao me je jedne dezorijentisane martovske večeri uznemireni profesor istorije iz nepristojno dosadnog Vankuvera, koji je godinama čvrsto držao poziciju najboljeg grada za život.

– Juri me neki tenk – odgovorila sam teatralno, mada neprikladno obučena za oklopno vozilo.

Te svoje prve revolucionarne noći u stvarnom životu imala sam sve uslove da se osećam kao statistkinja “Otpisanih” iz naše legendarne strip istorije.

Dok su se metež i strah pojačavali, za nas, decu socijalnog mira, sve glasnije se čuo mučan huk gusenice. Ko zna koliko bi još moj devetomartovski zanos trajao da me neki zalutali taksista nije pokupio i odvezao kući da revoluciju nastavim ispred televizora.

Kako to neizrecivo jednostavno deluje danas. A tada smo verovali da, ako nismo čuli metke, nismo ni dobili po nosu. Rafalna paljba za Novu godinu se nije računala u posleratni prvoborački staž.
Osim u pobunjeničkom raspoloženju, bila sam u paklenom deadline-u. U torbici sam nosila dvadesetak šlajfni poverljivog razgovora sa Stipom Mesićem, poslednjim predsednikom Jugoslavije.

Samo godinu dana pre toga, u Zagrebu smo se vozili tramvajem. Zaštićeni sam svedok da nije platio kartu.

Uzortirao se i od mog nekonvencionalnog poziva za ručak u tada omiljenom beogradskom restoranu KPZ: “Samo nemojte da me vodite u KPD. Tamo sam već jednom bio. Nadam se prvi i poslednji put.”
Teško razumljivo za običnu ljudsku pamet i prosečan nervni sistem.
Kako smo se uvalili u sve te silne nevolje?

Tih prevratničkih meseci lavirinti Palate federacije neodoljivo su podsećali na prazne bolničke hodnike, sa podom od klizavog mermera, golim zidovima, napuštenim foteljama po ćoškovima i mirisom svežeg kreča koji je pokrivao tragove politike koja više nikuda nije vodila.
Redovno sam odlazila tamo da čujem zbog čega spadamo u nesrećne zemlje, dok je SFRJ umirala pod mojim štiklama.

A onda sam stala pred Borisava Jovića.

– Zašto ste 9. marta poslali tenkove na nas?
– To je bila odluka Predsedništva Jugoslavije, na zahtev Republike Srbije, koja nije imala dovoljno milicije jer se u tom momentu nalazila na Kosovu. Trebalo je sprečiti taj sveopšti haos na ulicama Beograda.

XXX
Do tada sam u revolucijama učestvovala isključivo kao turista.

U takvim okolnostima romantika pobune se ne može poreći. Da li su savremenom čoveku nedostajali opasnost i izazovi ili je tropska paljba samo panoramsko razgledanje rata sa mnogo nastrane radoznalosti?

Krokodil koji se brčkao u barici nekih sto pedeset metara od hotelske plaže u okolini Kolomba i verovatno jeo živu decu nije bio ništa prema ozloglašenim Tamilskim tigrovima.

Najteže mi je bilo da ubedim vozača da me odvede na lice mesta. Nasilje i bes oružja su nešto sasvim drugo kada se ne boriš za one koji ginu pored tebe.

Jer, deklarisani kao ortodoksni marksisti-lenjinisti, ti pobunjenici su bili spremni da sa jednim hladnokrvnim ciljem dnevno ubiju na stotine stanovnika Cejlona, ali da i sami poginu za svoje ideale. Bilo je gadno i strašno, ali za više od dve decenije kontinuirane borbe nijedan gerilac nije uhvaćen živ.

I u Evropi se uzbudljivo živelo kad su u modu ušli levičari i revolucionari. Dvadeset godina posle misteriozne smrti Đanđakoma Feltrinelija, bogatog milanskog izdavača, salonskog anarhiste i ekstravagantnog diverzanta, njegova žena Inge mi je ispričala kako je to izgledalo.

Kao bliski prijatelj Če Gevare, on je i ranije učestvovao u akcijama u kojima se nije reskirao život, već samo zatvor, ali tog dana kada je poginuo bilo je njegovo revolucionarno vatreno krštenje. Hteo je da dokaže kako je spreman da postavi bombu koja će dići u vazduh električni dalekovod i tako s lica zemlje zbrisati i sve svetske nepravde.

XXX

Moja rimska drugarica Karmen Ljera Moravija je jedno vreme bila na naslovnim stranama svih novina zbog svoje veze sa Validom Džumblatom, vođom libanskih Druza, mršavim proćelavim revolucionarom u jeftinom džinsu i crnoj kožnoj jakni, koga je upoznala na sahrani Ulofa Palmea.

Ubrzo je izašao njen roman “Žoržet” u kome su svi prepoznali priču o njihovom vatrenom i burnom susretu, a koji je dobio ime po finoj tkanini koju je glavna junakinja nosila dok ju je on “mazio u sobi nekog švedskog hotela, odlažući pištolj na noćni stočić”.

Njen tadašnji muž Alberto Moravija je smireno objašnjavao kako je njegova žena odličan pisac i da je prava šteta što su je književni kritičari bez razloga sasekli.

Šta se, međutim, dogodi kada se najbolja novinarka XX veka zaljubi u revolucionara? Loš roman.
“Jedan čovek” Orijane Falači.

Dobro, Alekos Panagulis, osnivač i vođa grčkog pokreta otpora, zatvaran, mučen i na kraju osuđen na smrt, nije bio kao drugi muškarci koji su krotko vukli noge ovom planetom, ali bilo je zaista teško probiti se kroz pet stotina strana tog istorijskog ljubića.

Otkako me je storiteling uzeo pod svoje i nije puštao čak ni između redova, redovno sam preskakala letovanje.

Tako sam u Dubrovniku, umesto očekivanog provoda, vreme uglavnom provodila u društvu penzionisanih partizanskih generala i revolucionara. Peka Dapčevića i Koče Popovića.
Nije bilo lako i nije mogao svako. Da zna lozinku i odgovore na najneočekivanija pitanja, zbog kojih mi je srce stalno bilo u peti.

XXX

Svetu više odavno nije dovoljno da se samo malo zagladi, ali tradicionalni odnos između političke vlasti i volje javnosti je potpuno izmenjen.

Kako smo došli do toga da je kod revolucionarnih pokreta najvažnije da ne koči internet?!
Nesporna činjenica je da su do sada društvene mreže na Bliskom istoku oborile nekoliko diktatora i da su revoluciji potrebne neke druge alatke, ali zašto se ona danas gleda kao fudbalska utakmica?! Pogotovo što više niko ne mora da zauzima televiziju, budući da je online aktivizam više nego dovoljan.

Da li je baš tako?

U doba show-up kulture, kada je Instagram moguće zapaliti govorom guze, koliko nam je teško da osim prstića dignemo i dupence i izađemo na ulicu, bez obzira na to što smo se i našetali i nazviždali i nalupali?

Doduše, nađe se još poneki srpski fudbaler koji nije zauzet borbom za opstanak, da se u bermudama i japankama slika nalakćen na turski tenk, zbog čega sve mnogo više liči na farsu nego na tragediju, iako ima i previše mrtvih za tu Tviter igranku sa pevanjem i pucanjem.

Šta je revolucija postala?

Puka proizvodnja užasa? Prepoznavanje i (ne)artikulisanje nezadovoljstva građana? Jedini reality koji ima nekog smisla?

Post ili još (o)tužnije, lajk na Fejsu, dok vlast ne nađe neki bolji, poslušniji i lepši narod koji se ne buni ponedeljkom u radno vreme?!

Oni mrzovoljniji tvrde da poziv na revoluciju više uopšte nije revolucionaran, a da zadržava svoju pozitivnu vrednost samo kada su u pitanju moda ili marketing.

Nije mi jasno zašto su kuhinju tako olako i bahato preskočili.

Pogotovo što se ispostavilo da nas je rasturio tetrapak.

Po nekim hroničarima, “jogurt” revolucija predstavljala je početak raspada SFRJ. Da se takav bizar ne zaboravi, reč je o masovnim protestima u Vojvodini, kada su krajem osamdesetih jogurtom gađani prozori zgrade pokrajinskog rukovodstva.

Kažu da je u političkoj istoriji Jugoslavije teško naći događaj gde je tako mnogo ljudi izašlo na ulicu za tako malo vremena.

Mora da sam propustila neku epizodu “Državnog posla”.

PROČITAJTE JOŠ: 
KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Ne plači, živote, proći će!
KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Smrt uživo, u Mominim romanima, u Kustinom filmu
KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Kurva
KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: I mi Srbi imamo svog Paganinija, i ne zove se Novak…} else {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar