KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Smrt uživo, u Mominim romanima, u Kustinom filmu

KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Smrt uživo, u Mominim romanima, u Kustinom filmu


Ne može ta stvar tek tako da prođe. Mora majstorski da se izrežira. Ko bi to bolje napravio od bivšeg filmskog kolosa iz Sarajeva, profesora, šumara, gitariste, turističkog i ugostiteljskog radnika Emira Kusturice, kome je odavno sve na svetu jasno osim kako će da umre.

Je li zaista neophodno podsećati kako je reč smrt preuzela dizgine?
Bez obzira na to koliko samo želeli jednu lepu nestvarnost, ona hvata sve veći zalet. Dosadno nam, bez sumnje, više nikada neće biti. No way.

Sve izgleda kao da počinjemo da prebrojavamo preživele, pogotovo što odlaze oni za koje ljudi nekako veruju da su suviše značajni i poznati da bi umrli. Svako očekuje da (se) kaže nešto tužno, poetično i patetično. Idemo zato na nekoliko mute minuta.

Smrt pominjati nećemo. Biće to samo naučno nabrajanje.

Prva – poricanje i povlačenje;
Druga – gnev;
Treća – pogađanje;
Četvrta – utučenost;
Peta – prihvatanje;

Klasično delo o ožalošćenosti, O smrti i umiranju, Elizabet Kibler-Ros, navodi ovih pet faza koje svako mora da prođe ka svom putu ka smrti.

XXX

Bolje da umrem nego da mi se nešto desi.
Dugo smo verovali da je ovo najluđa rečenica Duškovih urnebesnih tragedija.
U svakom slučaju, dobro mi je došla dok sam u niškom zatvoru preslišavala Vučka Manojlovića, tada najpoznatijeg domaćeg osuđenika na smrt.
U životu on jeste bio siledžija i razbojnik, ali mi je u samici delovao kao nesrećnik koji je oborio rekord legendarnog američkog zlikovca Čarlija Česmena u čekanju na izvršenje smrtne kazne.
Vučko tada zaista nije znao šta bi sa svojim životom, ali je bio sto posto siguran kakva će biti njegova smrt. Dva puta je, trepereći od nestrpljenja, pismeno tražio da ga ubiju, obišao mesto gde će ga streljati, uzdajući se u Dostojevskog, ali je ipak taj trenutak zamišljao kao u melodrami “Jedan dan života”. Pred očima mu je stalno bila scena kako glavnom junaku leprša kosa, mada mi je vrlo detaljno objasnio da u samoj ceremoniji nema ničeg filmskog:
– Ma, kakva poslednja želja. Tim frazama, samo obmanjuju naivne ljude.
U međuvremenu se sve promenilo, pa ga nikada nisu odveli do tog famoznog drveta za vešanje, ali kada je stražar došao po mene, nisam izdržala:
– Jel’ još uvek želite da umrete?
– Trenutno ne. Posle ću da vidim.

XXX

Kako biste voleli da umrete?

Čuveno pitanje iz Prustovog upitnika zatrpano silnim mogućnostima, kao da više niko ne umire od starosti.
Ne sporim, umetnički dojam je vrlo važan.
Ne može ta stvar tek tako da prođe. Mora majstorski da se izrežira.
Ko bi to bolje napravio od bivšeg filmskog kolosa iz Sarajeva, profesora, šumara, gitariste, turističkog i ugostiteljskog radnika Emira Kusturice, kome je odavno sve na svetu jasno osim kako će da umre.
Kada smo poslednji put razgovarali nije ispuštao Mikelanđelov alat. Između smeha i straha, pripitomljavao je smrt neimarskom fantazijom.
Jedno vreme je, u nedostatku boljih ideja, bio spreman da organizuje sopstveno ispadanje iz helikoptera iznad Mokre Gore.
“Nemoj mi reći da će to biti samo neproverena glasina: umro Kusturica?!”
“Bogami, biće tu svašta. Ovaj život je proizveo toliko događaja i kontroverzi. Ali, taj momenat, kada se odlepiš od gravitacije me još uvek ‘radi’, a sam let je nešto stvarno divno. Tako da smrt ne mora obavezno da bude baš gadna i banalna. Može ona mnogo veštije da se izmontira.”

XXX

Lep dan za umiranje.

Među koricama Momine knjige.
Mada ima i drugih zgodnih mesta.

Velika scena Ateljea 212. Premijera komada “Svici” Tene Štivičić, u režiji Tanje Mandić Rigonat.
Aerodrom kao velika čekaonica između dva života i jedne smrti.
Neočekivani susret bivših ljubavnika, Klare (Aleksandra Janković) i Martina (Ljubomir Bandović) pruža idealnu priliku da u tom beskrajnom vremenu otkriju svoja osećanja koja nisu nestala ni posle dvadeset godina. Ona bi da ponovo budu zajedno.
– Ne mogu – počinje da se izvlači On na tipičnu mušku kukavičku foru, razmišljajući kako da što pre nestane iz njenog života.
Makar se ukrcao i na traku za kofere.
– Zašto? Imaš drugu? – zvoni poznato žensko pitanje.
Ćuti.
– Imam rak. Putujem u Švajcarsku na lako i brzo umiranje – ipak kaže. Ali u sebi.
Kao da mu se na glavu sručio čitav svet, a ne samo carinska kontrola.
Ne ide se svaki dan na eutanaziju.

Drugog rešenja nema, tu je samo jedno belo rame na koje spustiš glavu i zažmuriš.
A šta ako to rame ima i dobre noge?

Tu već ima posla za najbolje pisce Vanity Fair-a. Koji ne samo što su, zahvaljujući lokalnim ribarima, otkrili šta se sve krije na dnu Ženevskog jezera, već i kako izgleda kada se dobrovoljci smrti predomisle. Koliko sam shvatila, među takvima nema nijedne žene. Čak i kada su mnogo nesrećne, one uspevaju da sačuvaju frizuru. Pa su zato ceo vek provele pod trajnom ondulacijom za slučaj da nastupi sudnji čas.

Ili smisao za humor.
– Doktore, molim vas, dovršite me ako umrem – izgovorila je mrtva hladna devedesetogodišnja drugarica neuništive Za-Ze Gabor pred malu hiruršku estetsku intervenciju.
I ostala živa.

XXX

Srbi vole samo mrtve.

Hvala ti, Pajki(ću), na toj karakterologiji.

Hoće li to, at the end of the day, početi da važi i za najveću konceptualnu umetnicu Marinu Abramovič?

Ona je odavno od svoje sahrane napravila performans sa tri kovčega u tri grada u kojima je najduže živela: Njujorku, Amsterdamu i Beogradu. Jedino će čuvar testamenta znati gde je njeno telo. Niko neće smeti da bude u crnom, a stići će i torta od marcipana sa Marininim likom.

Kako se, inače, umire srpski?

Obično tako da ti se zamrzne želudačna kiselina.

U požarevačkoj filijali večnih lovišta pokojnike “mercedesima” useljavaju u ful opremljene gajbe sa plazma televizorima i halogenom rasvetom. “Vaše je samo da umrete, sve ostalo je naša briga” – bio je njihov prvi džingl.

A kada gazda pogrebnog preduzeća pravi zabavu za svoju dušu, u ponoć se svetla gase, pleh muzika počinje da svira Posmrtni marš, a kroz banket salu kreće povorka na čijem čelu je konobar koji nosi posluženje u obliku krsta ili mrtvačkog sanduka.

Postoji li negde nešto još bizarnije?

Osim čuvenog bečkog pogrebnog muzeja, tu je i američka reklamna poruka: “Zašto živeti, kad možete da se sahranite za samo deset dolara!”

XXX

Ima li nam života pre smrti?

O, nemoj sad i ti, ako boga znaš, da postavljaš to uzaludno pitanje.
Samo sam htela da se setim doktora Nikole Dekleve, hirurga koji je svoje pacijente, u ime biologije, tešio najsočnijim izrazima, specijalistu za najlascivnije medicinske aforizme, kvalifikovanog varioca, džez pijanistu i lucidnog naučnika koji je majmunima i bukvalno pokušavao da zameni glave, a Srbe stalno ubeđivao da su živi, iako im to niko osim njega nije javio.

Kada je jednom obišao moju živahnu i zdravu baku, koju sam volela najviše na svetu, samo me je zagrlio i na vratima, prosto k’o pasulj, objasnio: “Od ovog brašna nema pogače.”

Od tada sam mu sve verovala.
– Ne zato što je meni profesija da čovek ostane živ ili što mi je lakše da to kažem, ali smrt ne postoji. Ona je samo prestanak onog života na koji su nas naučili. Da li je početak nekog drugog oblika, potrudiću se da ti javim – obećavao je.

Otišao je jedne grozne zime iz svoje kamene kuće u Dobroti. Nije u redu. Mislila sam da će i tog puta nešto smisliti.
A možda i jeste.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    Koja d Inn

    Novinarka , koja je pocela posao na mostu u jednom gradu susedne drzave , koja ima strano ime a pocinje sa Negro , pocinje da se otvara…
    Mozda je trebala da uvrsti u nabrajanje i komad iz Ateljea 212 o ljudima u stanju pod uticajem alkohola….mislim da bi to bilo isto vazno kao i ova tema o umiranju.Tece nema ali tu je Baja pace je stititi…..

+ Ostavite komentar