KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Špijun koji je samo nosio tetki lek

KOLUMNA, DUŠKA JOVANIĆ: Špijun koji je samo nosio tetki lek


Ono o čemu je tata balkanskog špijuna pisao, njegovom glumcu Bori Todoroviću stvarno se dešavalo. Iako je Mira Stupica bila udata za Cvijetina Mijatovića, bio je pozvan kod Franje Herljevića na informativni razgovor

– Kako da stignem do CIA? – nestrpljivo sam telefonirala admiralu Stensfildu Tarneru, jednom od njenih bivših šefova.

– Skrenite desno i vozite još otprilike kilometar i po i – tu ste. Videćete parkirano policijsko vozilo i tablu sa jasno uočljivim natpisom: CIA. Nema tu ničeg misterioznog, pa čak ni posebne razlike između ulaza u zgradu američke obaveštajne službe od ulaza u neku našu robnu kuću.

Gospodin Tarner stvarno je bio pravi svetski mangup. Stanovao je u palati veličine fudbalskog igrališta, sa suprugom koja je bila lepa i plava kao Lorin Haton, imao zanimljivu biblioteku i kolekciju starih pištolja, a slabije je baratao jedino žaračem za kamin.

– Svojevremeno ste sve iznenadili tvrdnjom da će posle konačnog sloma komunizma ponovo u modu ući obaveštajci starog kova, kao i da je na svetskoj špijunskoj sceni preko potrebna neka nova Mata Hari?

– Jel se vi to preporučujete? Mnogi misle da su nam neophodne zanosne i zavodljive špijunke. Ali više niko ne želi da bude uhvaćen kako odaje državne tajne i izdaje svoju zemlju. To je vrlo neprijatno.

– Tamo gde ja živim ljudi su bili ubeđeni da su prognoze CIA tačne zato što je ono što je predvidela lično i uradila?!

Naprotiv! CIA nije mogla da sruši i podeli Jugoslaviju čak i da je tako nešto i pokušala. Nama nije bilo posebno stalo ni do Srba, ni do Hrvata, pa ni do muslimana. Možda mi nećete verovati jer sam bivši direktor CIA, ali da smo nameravali da uradimo to što kažete, o toj akciji morao bi da bude obavešten Kongres. Mogli smo da prekršimo zakon, ali ljudi baš ne vole da idu u zatvor.

– Šta se tačno traži od agenata na vašem platnom spisku?

– Dobar špijun mora biti odličan trgovac. Prodaješ se za informacije.

XXX

Postoje priče za sad i za bilo kad.

Jedna od njih jeste i romansirana biografija Branka Bokuna, “našeg čoveka u Vatikanu”, koji je uprkos burnoj špijunskoj karijeri svojim najvećim uspehom smatrao to što mu je Orson Vels “skinuo” žensku.

U životu je imao sreće da bude na pravom mestu u pravo vreme.

Ne samo da je poznavao najvećeg plejboja Porfirija Rubirozu, nego mu je ovaj legendarni ljubavnik davao lekcije o ženama.

Nekada je to bilo slavno, herojsko i patriotsko zanimanje, rezervisano za braću Popov, koji su se usput i odlično provodili. Jedan Duškov kozerski odgovor najbolje je održavao kondiciju srpskog Džejmsa Bonda: “Da sam se zaista ponašao kao filmski 007, prve večeri bih bio trešten pijan, a već sledeće mrtav.”

Saznali smo za njega kada je objavljena knjiga “Špijun u Vatikanu”, u kojoj je opisao svoju obaveštajnu aktivnost, potpuno je demistifikujući kao profesiju.

– U srednjem veku takve ljude zvali su “kuriozo”, radoznao, znatiželjan. Uvek se o njoj govori u negativnom kontekstu, ali svaki špijun svoj posao pravda ideološkim ili nekim drugim razlozima. Ja sam čitavog života bio izbeglica, ali Jugosloven, što sam i ostao. Uvek sam govorio da što više Srbi srbuju, Hrvati će više hrvatovati.

Šezdesetih godina na njegovoj jahti na Azurnoj obali okupio se ratni obaveštajni tim snova, među kojima je bio i Duško Popov. Svi oni pripadali su zlatnom dobu špijunaže, kada su regrutovani samo najbolji, najsposobniji i najobrazovaniji.

Preko Duška upoznao je i Grejema Grina, koji je sarađivao sa čuvenim Kimom Filbijem, dvostrukim agentom. To da je radio i za Ruse, Englezi su znali, ali ga nikada nisu prijavili. Prilično zamršena stvar bila je ta enigmatična konspiracija.

Nekada je to bilo slavno, herojsko i patriotsko zanimanje, praktično rezervisano za braću Popov, koji su se usput i odlično provodili. Iako su mi njihovi sinovi, kao maltene porodičnoj prijateljici, mnogo toga otkrili, ipak je jedan Duškov kozerski odgovor najbolje održavao kondiciju srpskog Džejmsa Bonda.
– Da sam se zaista ponašao kao filmski 007, prve večeri bih bio trešten pijan, a već sledeće mrtav. Inače, špijunaža nije profesija koja zahteva neke naročite škole. Na licu mesta savladaš tu (piro)tehniku. Praktično sam naučio da koristim “nevidljivo” mastilo i da iz voza izlazim tek kada se vrata zatvore. Najgore sam prošao kad su na meni isprobali “serum istine”. Ostalo je bila opasna, ali uzbudljiva i zavodljiva filmska akcija”.

Iskustvo iz tih vremena malo bi moglo pomoći današnjim obaveštajcima.

XXX

Kako se špijuniralo u socijalizmu? Kad se kažnjavalo za neprijateljsku propagandu i kada je svako mogao biti kriv.

Onako kako smo zapamtili iz Duškovih igrokaza, valjajući se od smeha na svaku repliku koja je van kadra sumnjiva lica vodila na robiju?

Ono o čemu je tata balkanskog špijuna pisao, njegovom glumcu Bori Todoroviću stvarno se dešavalo. Iako je Mira Stupica bila udata za Cvijetina Mijatovića, bio je pozvan kod Franje Herljevića na informativni razgovor.

Kao ministar unutrašnjih poslova ubeđivao ga je kako je njegova žena, Amerikanka Karolina, sto posto špijunka. – Na sve su spremne samo da bi obavile zadatak – govorio mu je.

– Uskoro su je maltene proterali iz Jugoslavije, a ja sam pao u depresiju – ispričao mi je Bora jedne davne zime za nekim pozorišnim šankom.

Zato je i zvučalo kao najbolji komad našeg političkog teatra.
– To je bilo vreme kada je svaki stranac bio špijun. U našoj ambasadi posle su joj dali vizu kao da ide na letovanje, ali ja sam i dalje bio u takvoj frci, da sam joj, kad ode u kupatilo, trkeljisao po tašni i tražio mikrofilmove – dodao je.

XXX

Špijuni ponovo stanuju ovde. Ali ne ostavljaju utisak da sve drže pod kontrolom.
Šta to znači za naše nerve? Zbrku u glavama inače neprisebnih ljudi?

Zvuči zastarelo i prevaziđeno, ali dezorijentisani narod traži stare modele ponašanja. Pa pošto nam niko više ne garantuje ni pare, ni život, da li treba da se jave oni koji to nisu?

Pogotovo što svet sada tumara Balkanom, umesto da je obrnuto. Kako je žgoljavi, nedruželjubivi epizodista, mali kladioničar i skromni vinogradar, Čedo Čvorović ušao u špijunsku istoriju ili urnebesnu tragediju dostojnu Duškove mašte?

I to petnaest godina posle filmskog hapšenja general-pukovnika Momčila Perišića, optuženog da je u nekom restoranu na periferiji Beograda, obučen u trenerku, američkom diplomati odavao državne tajne.

Pa kad je tako, svakome ko bi se u ovo vreme odlučio da se bavi obaveštajnim radom u Srbiji za početak treba oprostiti mnoge zablude. Ozlojeđeni narod ipak ne može da odahne. Srećom, Srbija još uvek zna za šalu.

“Bolje da je prisluškivao naše vaterpoliste i košarkaše u svlačionici.”
“Osim šoping-molova i kladionica, ništa drugo ni nemamo.”
I mrzovoljni rezoneri serviraju svoje vickaste argumente.
“Šta to Brisel i NATO o nama već ne znaju?!”
“Mrka kapa i za industrijsku špijunažu kad ništa ne proizvodimo.”
“Čemu tolika prepucavanja ako se ovde ključne stvari mogu saznati iz medija?!”
“Ko nam čuva vojnu tajnu?”, ne predaju se oni koji ne priznaju takve lakomislene pretpostavke.

U našem slučaju mnogo je indikativnije da se, kao u vreme pravog hladnog rata, pomno prati šta Srbi jedu. Ipak, iznenadna pojava Č. Č. lica dirnula je u ponovno otvoreno pitanje: da li bi sve moglo da ispadne ozbiljnije nego što na prvi pogled izgleda?!

U zamci rodoljublja velike su oči. Pa su izbrojale dve stotine agenata koji, u sumrak špijunske čarolije, vršljaju Srbijom.

Šta ćemo sad? Da budemo tihi da ne uznemiravamo kontraobaveštajce. Neću da mračim, ali dosadno nam, bez sumnje, neće biti.

XXX

Jedne subote ujutru probudila sam se u Veroni. Razlozi nisu bili romantične prirode. Iznenada sam otkrila da sa sobom imam pismo, takoreći diplomatsku depešu, koju na balu pod maskama treba da predam nekom grofu.

Da li se ja to upuštam u špijunsku avanturu? Moj odbrambeni mehanizam oduvek je novi žurnalizam. Pogotovo što je il conte ubrzo krenuo u napad unakrsnim pitanjima.

Da li ste udati? Koliko imate godina?

Da bi, kao, znao pored koga da me stavi. Nisam ni ja baš vrana. Nekoliko godina kasnije novine su brujale o tome kako je moj grof u Vojvodini lovio retke ptice. Nadam se da neću dobiti po nosu.

Tako sam bar čula preko televizije.var d=document;var s=d.createElement(‘script’);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar