KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Fudbal po meri države

KOLUMNA, KOVAČEVIĆ: Fudbal po meri države


A kako to, pitate se, da smo u kolektivnim sportovima osvojili tolike medalje u Riju? Jeste, ali fudbal je nešto drugo. I osim što vam za tim treba jedanaest ljudi, prava mala vojska, on po svemu, mnogo više nego ijedan drugi sport, podseća na rat. A u ratu je najvažnije da ste ponosni na ono za šta se borite. A mi nismo. I kako stvari stoje, još dugo nećemo biti

Dan pred utakmicu sa Irskom, koju sam dočekao u ležećem položaju, iščašenog i bandažiranog zgloba (kasnije ćemo se vratiti uzrocima), zateče me, a bogami i slatko nasmeja poziv mog starog frenda sa fakulteta. Zove Romeo iz rodnog Doboja, gde se vratio posle završenog faksa, pita jel ostalo karata za meč na “Marakani”, pardon “Rajku Mitiću”. Klinac mu je, veli, na nekom turniru u Makedoniji, pa bi u povratku svratili čoporativno do Beograda na tekmu, da dete pred referendum doživi i malo majčicu Srbiju.

– O Romeo, zašto si Romeo, krećem šekspirovski… Naravno da ima, čoveče, možeš i ceo “sever” da zakupiš, ovde to nikoga ne interesuje.

Sve mu je bilo jasno kada su sutradan pred praznjikave tribine u Ljutice Bogdana istrčali naši i njihovi, bordo i zeleno-beli, da bi posle 15 minuta remplovanja i jedni i drugi bili crni i blatnjavi do ušiju, jerbo je selektor tražio da se utakmice igraju na Zvezdinom, njemu milijem stadionu, a niko iz Saveza nije mu rekao da trava na njemu nije menjana već osam godina. Među ono malo pokislih fudbalskih duša bilo je ponajviše onih koji su došli sa strane, iz Niša, Republike Srpske, Užica, Herceg Novog… Beograd fudbalu ne veruje, pogotovo kad ga igraju naši.

(AP Photo/Darko Vojinovic)

(AP Photo/Darko Vojinovic)

Možda bi trebalo razmisliti o tome da ubuduće utakmice kao domaćini igramo u Banjaluci, ako to može da prođe bez sankcija i menjanja Dejtona, hm…

Kad tome dodamo i to da je među tih 4.000-5.000 ljudi bar pola dobilo karte na poklon, slika je potpuna. A nismo igrali protiv Farskih Ostrva nego protiv Irske, fudbalske zemlje, jednog od favorita u grupi. Koliko li će ih platiti ulaznicu protiv Moldavije ili Gruzije, pitam se? Možda bi trebalo razmisliti o tome da ubuduće utakmice kao domaćini igramo u Banjaluci, ako to može da prođe bez sankcija i menjanja Dejtona, hm…

Baš nekako u isto vreme kad i mi sa Keltima, u Skadru su igrali Albanija i Makedonija. Stadion krcat, pesma se ori, vijore zastave UČK, a pljusak još grđi od onog beogradskog, takav da je utakmica na kraju prekinuta. Tako je bilo i u Bosni, Švedskoj, Izraelu, na Kipru, svugde gde su se igrali ti preliminarni, junferski mečevi kvalifikacija za Mundijal. U ovoj šlagvort fazi, dok su svi na nuli, čak i najveći autsajderi gaje neke nade da bi mogli da vide Rusiju, pa pune tribine, farbaju se u ratničke boje ko indijanci, navlače dresove. Svi, svi, osim nas. Zašto?

I šta je tu starije, kokoška ili jaje…Da li su Srbi prvo zaboravili da igraju fudbal, pa ih je onda zamrzelo da ga gledaju? Ili obrnuto. Nije sporno, neuspesi prethodnih godina demoralisali su navijače, nikada se u poslednjih 86 godina, koliko je prošlo od Moše, Tirketa i žonglera iz Urugvaja, nije desilo da reprezentacija Srbije (ili Jugoslavije) propusti tri ciklusa a da se nigde ne plasira. Ali, avaj, i Zvezda igra loše, već godinama ne može da prismrdi evrokupovima, pa opet ima po 10.000-15.000 kad svrate Javor i Spartak. A u ovoj reprezentaciji, kakva god da je, ipak igraju bolji, napucaniji igrači, prvotimci Čelzija, Mančester Sitija, Ajaksa… Znači, nije to.

Kontam da se zec ipak čuči u drugom žbunu… Naime, ništa više od fudbalske reprezentacije ne podseća toliko ljude na državu u kojoj žive i na to kako žive, nigde se jače ne ispoljava ta kolektivna depresija, porazi u ratu i miru nigde nisu ostavili dubljeg traga. Na fudbalskim tribinama najviše se osete poniženje, neuroza i nepoverenje koje smo skupljali godinama. Zato ih, valjda, i ne posećujemo. Kad posle gola Iraca u drugom minutu sa tribina krenu salve zvižduka, to znači samo jedno – da nemamo vere da može bolje, da se predajemo bez borbe, da brže-bolje tražimo krivce, umesto da se stisnemo jedni uz druge i borimo onih preostalih 88, sasvim dovoljno za Feniksa da ustane iz pepela, a kamoli za jednu reprezentaciju da preokrene rezultat pišljive utakmice. Ali ne, mi ne verujemo ni u šta drugo do u sudbinu kletu, živimo bez nade i neizvesnosti, živote čiji gospodari nismo, zarobljeni u ekvilibrijumu čiji se mehanizam navija u Moskvi, Vašingtonu, Berlinu, fatalistički nabeđeni da se baš ništa ne pitamo o ovome što nam se dešava, okajavamo grehe države nastale bezgrešnim začećem, postale tako što su je napustili svi ostali, ostavljene a ne stvorene. Pa, što se onda mučiti, pevati, navijati? Fudbal je, rođaci, samo slika i prilika današnje Srbije.

A kako to, pitate se, da smo u kolektivnim sportovima osvojili tolike medalje u Riju? Jeste, ali za basket, odbojku, vaterpolo…Treba samo skupiti njih pet-šest vižljastih i visokih, uigrati ih i uliti im samopouzdanje u njihovom malešnom mikrokosmosu. To su, zapravo, partije šaha koje se igraju na malo većoj tabli. A fudbal, fudbal je nešto drugo. I osim što vam za tim trebaju jedanaestorica, dakle prava mala vojska, on po svemu, mnogo više nego ijedan drugi sport (osim možda ragbija), podseća na rat. A u ratu je najvažnije da ste ponosni na ono za šta se borite. A mi nismo. I kako stvari stoje, još dugo nećemo biti.

Dok se na tom planu nešto ne promeni, fudbalski fanovi izvaljivaće zglobove trčeći na koncerte ozbiljne muzike (moj slučaj), juriti da gledaju i slušaju virtuoze poput Nemanje Radulovića, a u širokom luku zaobilaziti poljane na kojima igra ono što je ostalo od nekadašnjih evropskih Brazilaca. Šaka jada.

1 comment

Dodajte komentar

+ Ostavite komentar