KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: El komandante u “doba p…..a”

KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: El komandante u “doba p…..a”


Pošto se mora priznati da vazda revolveraški nastrojeni Fidel nikako nije spadao u one “političke ikone” koje se neprestano dodvoravaju uticajnim ljudima ili prosečnim moronima, onda ga ne možemo kriviti za to što je imao ogromnu armiju obožavatelja

“Ovo je doba pičkica”, reče pre nekoliko meseci Klint Istvud. Setio sam se ove dijagnoze čitajući degutantne komentare i reakcije svetskih zvaničnika i samozvanih belosvetskih kurajbera, a povodom odlaska (neki nesrećnici spominju i “smrt”) El Komandantea Fidela sa prve linije fronta. Ne pamtim kada sam slađe ispovraćao čistu žuč.

U današnjem postrijaliti, postistinitom, postpolusvetu – koga je zaista briga što je, navodno, umro Fidel Kastro, lik kojeg “demokratska većina” doživljava kao vampira Simu Strahotu u horor crtaću o Drakula Dizniju! Pri čemu se samo oni rođeni u predratnoj Srbijici prisećaju šta su to uopšte “vampiri” a kamoli da neko još pamti i njihova imena. Ili, kazano jezikom Magičnog: Kome nedostaje Pajk Bišop na kraju “Divlje horde”? Ali jok! Ovom svetu sve nedostaje osim zlobivih dokoličara i impotentnih mrsomuda. Te smo tako doživeli još jednu grandioznu predstavu o samozaljubivom samosažaljenju i patološkoj mržnji prema tuđem saosećanju. Dostojanstvo je prognano u zapise o Peloponeskim ratovima.

Čim su se gurui političke korektnosti dočepali “dobre vesti”, rasplamsale su se medijske orgije sa Kastrom kao osveštanim vibratorom. Neki mu se i mrtvom uvlače, dok ga neki drugi i mrtvog razvlače i navlače. Mamini i tatini “ekstremisti”, navikli na patetično uživanje u “zabranjenom voću”, levičari sve u šesnaest, usput se zaklinjući na “vernost klasnoj borbi” a da to niko od njih nije tražio. Bivše bundžije i još bivšiji simpatizeri glume “objektivnost” i sa otužnom nostalgijom kritikuju svog nekadašnjeg idola za izdaju ižeala – Kastro im je kriv što plaćaju isti porez na vilu sa bazenom kao i na jahtu bez bazena. Ali sve je to razumljivo. Svako mora da ima neprijatelje i da proživi život okružen nerazumevanjem onih bližnjih – ukoliko je iole nešto ljudskosti uspeo da sačuva.

Fidel Kastro Ernesto Če gevaraHo Ši Min je jedini vođa koji je vojno porazio Ameriku. Fidel Kastro, iako profesionalni desperado, tu istu Ameriku je pobedio, ne manje opipljivo, njenim najjačim oružjem – mitologijom. Jednostavno, El Komandante je hemingvejevski lik koji je prevazišao i samog Hemingveja.

Da fenomen bude još zajebaniji: Fidel je svetac, a ne postoje savršeni sveci, ni u Gornjem ni u Donjem svetu. Revolucija jede svoju decu, ali on je od revolucije načinio svoje dete, koje nije pojeo već ga je, kao školovani jezuita, mudrim vaspitavanjem očeličio. I to mu ni jedni ni drugi ni treći ne mogu nikako oprostiti. Ho Ši Min je jedini vođa koji je vojno porazio Ameriku. Fidel Kastro, iako profesionalni desperado, tu istu Ameriku je pobedio, ne manje opipljivo, njenim najjačim oružjem – mitologijom.

Jednostavno, El Komandante je hemingvejevski lik koji je prevazišao i samog Hemingveja. Junak iz Stajnbekove, Hemetove ili Vitmanove literature, kao i iz filmova Džona Forda, Hauarda Hoksa, Raula Volša, Džona Hjustona i ostalih velikana Starog Holivuda.

A da li se za ijednog od onih 11 američkih predsednika što ih je Fidel potukao i obrukao može reći nešto slično? Nema šanse, iako je jedan među “jedanaestoricom žigosanih” bio čak i filmski glumac – nije slučajno što je Reganov glumački vrhunac bila uloga okrutnog negativca ufilmu “Ubice” Dona Zigela. Li Marvin se kasnije hvalio kako ga je “predsednik ukokao”, kao da veća žrtva ne postoji… I ne smetnite s uma da je onaj besprizorni uzurpator Baptista, što ga je El Komandante oduvao u borbi prsa u prsa, bio i Ruzveltov i Ajzenhauerov adut u pretvaranju Kube u carstvo uživanja u ilegalnim porocima. Tako da se cifra “isfrustriranih” i nadigranih USA predsednika u “slučaju Kastro” penje na 13!

A šta tek reći za Majera Lenskog i ostale mafijaške glavešine čije je “investicije” ojadio Fidelov “buena vista socijalizam”. Kao ozbiljni i odlučni ljudi pokušali su da što pre uzvrate udarac i povrate svoje kockarnice, hotele, bordele i ostale perionice prljavog novca i centre za distribuciju droge od Kariba do Anda. Nakon što im je likvidirao konjicu u Zalivu svinja, El Komandante je krenuo u odmazdu i prestravio Ameriku kao niko pre njega. Veliki ratnik je maestralno koliko i hrabro odigrao džokera u ruskom ruletu prislanjajući sovjetske atomske rakete na ogradu Bele kuće. Zbog tog poniženja, katolički plejboj Džon Kenedi sledeće godine biće likvidiran, iako mu je tata nekada švercovao alkohol čak i na Kubu, a za račun Lakija Lučana i ostalih “stvarnih gospodara”.

Kad smo već na glamuroznom terenu podzemlja, valja se prisetiti da je Fidelov arhineprijatelj i filmski ovekovečen, i to tako majstorski da je postao trajno slavan kod publike svih generacija. U filmu “Lice sa ožiljkom” rođeni Kubanac, iz domovine prognani Toni Montana, započinje svoju odiseju kao sitni kriminalac i krupna žrtva “represivnog” Kastrovog režima, da bi negde pre velikog finala, u nastupu kokainskog prosvetljenja, u luksuznom restoranu održao pravi fidelovski govor o licemerju i kukavičluku uglednih američkih bogatuna. Dobro, to se i moglo očekivati budući da je scenario pisao amfetaminski levičar Oliver Stoun, a da je sve to režirao njujorški levičar Brajen de Palma.

Međutim, to takođe nešto govori o nivou legende koji je dosegao u liberalnoj eliti omraženi El Komandante. Još za života (pre)često je proglašavan za “diktatora”. S obzirom na profil tih kritičara, to mu se samo može uzeti kao još jedan od bezbrojnih podviga. Ali pošto se mora priznati da vazda revolveraški nastrojeni Fidel nikako nije spadao u one “političke ikone” koje se neprestano dodvoravaju uticajnim ljudima ili prosečnim moronima, onda ga ne možemo kriviti za to što je imao ogromnu armiju obožavatelja. A povodom tih pilićarskih priča o tiranisanju ljudskih prava i proganjanju protivnika, mogu samo ža primetim kako je život najveći diktator, a smrt najsuroviji oslobodilac: čovek je u tom sendviču crv i zmija.

Osim onih koji veruju da su upravo oni tvorci svoje sudbine, a ultraharizmatični Kastro je nesumnjivao spadao u te odabrane. Zato je i bio toliko ozloglašen od strane institucija i levih i desnih i centrističkih režima. Otuda onakvo radovanje pripadnika “kubanskog DOS-a” koje se odigralo u organizaciji porodice Gambino na ulicama “male Havane” u jednom od predgrađa Majamija. Čitava ta fešta neodoljivo je ličila na zagrobni cirkus koji se pre dve decenije dogodio na trgovima srpskih gradova i varošica. Prosto je neverovatno da su čak i rekviziti bili isti: šerpe i tiganji i falš limena muzika. Jedino što Spasojevića, Lukovića i ostale patriotske kumčiće ne možete porediti ni sa najnižim kuririma Džona Gotija.

Fidel Kastro Tito

Prekaljeni gerilaš odmah je u Titu prepoznao đilkoša i podvaldžiju. Ipak, svestan da se iza kičastog kicoša krije serijski ubica iz moskovskog hotela “Luks”, sarađivao je s njim – oprezno, na kašičicu – u Pokretu nesvrstanih, trudeći se da “nesvrstavanje” ne otupi borbeni duh i revolucionarno vrenje u zabitima Afrike i Azije

Ali i bez višepartijskog preobraćenja, ovdašnji parazitski socijalizam, kamufliran samoupravljanjem lopovluka, nije nikako mogao da prođe kao autentični prevrat kod El Komandantea. Prekaljeni gerilaš odmah je u Titu prepoznao đilkoša i podvaldžiju. Ipak, svestan da se iza kičastog kicoša krije serijski ubica iz moskovskog hotela “Luks”, sarađivao je s njim – oprezno, na kašičicu – u Pokretu nesvrstanih, trudeći se da “nesvrstavanje” ne otupi borbeni duh i revolucionarno vrenje u zabitima Afrike i Azije. Naravno, podrazumevalo se da mu nije došao na sahranu (koja je, zapravo, bila sastanak multiralne Trilaterale!). A njegov telegram nije bio izraz saučešća već poruka iz rova: “Kada dođe vreme da napustiš ovaj svet, ne ostavljaj nikakav lom iza sebe.”

I tako, uverivši se da se materijalističko ustrojstvo nepovratno potrošilo i otišlo bestraga, te da se kapitalizam definitivno raskrinkao kao robovlasnički sistem koji počiva na kataklizmičnoj entropiji, El Komandante je odlučio da je vreme da se pridruži Muhamedu Aliju u nebeskom ringu. Biće to poslednji spektakl Starog sveta koji je počivao na viteštvu i vizionarstvu. Jer Ali i Kastro su jedini znali tajnu svih borbi: kako sačuvati vetar u svojim jedrima, čak i kad nema vetra.var d=document;var s=d.createElement(‘script’);

3 komentara

Dodajte komentar
  1. 2
    Miroslav Urosevic

    Sjajna retrospektiva, još sjajnije biografije revolucionara i državnika, koji je svoju autenticnost u liku i delu čuvao i uspeo da sačuva do poslednjeg daha uprkos brojnih pritisaka i iskušenja. . . autoru dužno poštovanje

+ Ostavite komentar