KOLUMNA, PANOVIĆ: Od Edija Rame do Bogoljuba Karića

KOLUMNA, PANOVIĆ: Od Edija Rame do Bogoljuba Karića


Deluje logično da dva “najvisočija premijera na svetu” više pričaju o ekonomiji nego o Kosovu, oko koga sad već postoje ritualne beogradske minijature, gde Rama dobronamerno provocira, a Vučić dostojanstveno replicira

Da podsetimo, pre prve posete albanskog premijera Edija Rame Beogradu u jesen 2014, poslednji albanski zvaničnik tog ranga u Beogradu bio je Enver Hodža. Pazite sad! Prilikom svoje posete Beogradu 1946. godine rekao je Titu, navodno, sledeće: “Kosovo i druge oblasti albanskog stanovništva u Jugoslaviji jesu albanske teritorije koje su velike sile nepravedno otrgle. Sada, kada su naše dve zemlje socijalističke, stvoreni su uslovi da se ovaj problem pravedno reši.” Na ovo je Tito odgovorio: “Slažem se, to je i naša želja, ali u ovom trenutku mi ne možemo ništa da učinimo u tom smislu jer to Srbi ne bi shvatili.” Hodža je na to zaključio: “Ako to ne shvataju danas, shvatiće sutra.”

Ako nismo shvatili to (a i nećemo jer je propao socijalizam kao svetski proces), valjda jesmo da, eto, Tito nije tada bio toliki “srbomrzac”, čak ni povodom pitanja Kosova, a što misle pojedini srpski nacionalisti, dok je potonja – “gazimestanska” – nacionalna politika prema Kosovu svojom plitkoumnom arogancijom, mic po mic, išla nesvesno u korist Hodžinog proročanstva.

Titovo nasleđe

Komunistička partija Jugoslavija u pravljenju svojih ćelija na Kosovu imala je velikih problema zbog nepoverenja Albanaca prema Slovenima. Zato je KPJ smatrao da bi bilo veoma bitno da se napravi albanska komunistička partija. Napad Nemačke na SSSR oraspoložio je albanske komuniste za tu inicijativu. Nakon početnih neuspeha, Titovi emisari Miladin Popović i Dušan Mugoša uspeli su da ubede Albance i novembra 1941. izabran je njihov Centralni komitet sa Enverom Hodžom na čelu. Tito je imao jake projugoslovenske elemente u partijskom vrhu okupljene oko Koči Dzodzea. Titov čovek od najvećeg poverenja, pukovnik Velimir Stojnić, čak je učestvovao u raspravama albanskog Politbiroa. Cilj je bio slabljenje, možda i uklanjanje Hodže, kome Tito nije verovao i zbog “njegove buržoaske intelektualne podloge”, kako na primer smatra istoričar Bernd J. Fišer.

LJUBAV JE KRATKO TRAJALA: Enver Hodža i Josip Broz Tito

LJUBAV JE KRATKO TRAJALA: Enver Hodža i Josip Broz Tito

Koči Dzodze je podržavao Titov plan – konfederacije Albanije i SFRJ. Raskol Staljina i Tita 1948. išao je u prilog Hodži. Umesto da Dzodze strelja Hodžu, ovaj je streljao njega. Od Titovog polusatelita Albanija je postala potpuni satelit SSSR

Koči Dzodze podržavao je Titov plan za uspostavljanje neke vrste konfederacije Albanije i Jugoslavije. Titu je smetao Hodžin nacionalizam. Raskol Staljina i Tita 1948. išao je u prilog Hodži. Umesto da Dzodze strelja Hodžu, ovaj je streljao njega. Od Titovog polusatelita Albanija je postala potpuni satelit SSSR (Fišer).

Uglavnom, ovakvih uticaja na albansku politiku s “naše” strane više nema, dok titoistički snovi o konfederacijama sa Albanijom i Bugarskom više nisu konkretizacija ideje “Balkan balkanskim narodima”, već mentorski (starateljski) napori Brisela (Berlina) da preventivno pacifikuje region. Otuda i deluje logično da dva “najvisočija premijera na svetu” više pričaju o ekonomiji nego o Kosovu, oko koga sad već postoje ritualne beogradske minijature, gde Rama dobronamerno provocira, a Vučić dostojanstveno replicira. Takve su priče – ne samo što je ekonomija “manje kontroverzna tema”, već što je posle zakotrljanog Berlinskog procesa svima valjda jasno da lideri balkanskih entiteta i nisu mnogo “ovlašćeni” za velike “titoističke” teme, ma koliko je čak i vlasnik “MK grupe” Miodrag Kostić pred prvu Raminu posetu Beogradu rekao da “premijer vodi Vladu kao odličan naslednik Titove politike nezameranja”.

U Berlinskom procesu Vučić je uspeo da ne statira, i to je već dovoljan uspeh. Ali to je eonima daleko od jasno precizirane Titove politike “aktivne miroljubive koegzistencije”, za koju Vučić možda ima volje i ambicija, ali nema resursa. Na duge staze.

Pored neophodnog “pojačanog nadzora” (zanimljivo je da se niko od Balkanaca ne oseća neprijatno zbog toga), od samita u Berlinu (jesen 2014) do danas, jasno je da živimo u paralelnim dimenzijama. U “Jugosferi” (Tim Džuda), odnosno “Zapadnom Balkanu”, gde je EU izvesnost, gde će se u bezobalnom evropskom prostoru ostvariti čak i infrastrukturni projekti koji nisu mogli u Jugoslaviji zbog republičkih sumnji i trvenja. Nakon imperativa o autoputu Niš – Priština, neuk posmatrač pomislio bi da ćemo sutra dobiti i nalog za put Split – Beograd (via Sarajevo), koji su svojevremeno gurali jugoslovenski elementi u Dalmaciji, da bi on kao ideja bio marginalizovan u MASPOK euforiji. Bilo bi pogrešno Berlinski proces svoditi na maskiranu parolu “Jugoslavija zdaj!” u EU nadzornom kontekstu. S tim da sad svako ima svoj “dohodak” i iluziju suvereniteta. Ne kao nekad, kad se iz Hrvatske gunđalo da se pruga Beograd – Bar pravi i parama pokradenim od jadranskog autoputa, da bi Braća Bajić snimili singl “Crna Goro slobodarska, lijepa ti je pruga barska”.

Hrvatska, a ponekad čak i Slovenija tretiraju se manje-više diskretno kao deo “Jugosfere” a ne Evrope. Time se relaksira neprijatan osećaj “otomanskog paketa” koji bi mogao da završi kao neka vrsta briselske “kompenzacija” Ankari. Procesi ne moraju imati nikakav iritirajući, ni podrazumevajući prefiks “jugo” (sa uključivanjem Albanije pravi se iskorak), čak ni kao Jugosfera, već se sve može zvati, recimo – Adrija. Zvuči lepo, zar ne? Ima i resantimana rudimentarnog bežanja iz SFRJ putem projekta “Alpe-Adrija”. Hrvatska desnica ima opsesiju da Srbi neće propasti dok im je Engleza. Apsurdno, znamo šta srpska desnica misli o Englezima. Berlinski proces razvio je jednu latentnu, ali novu paranoju u Hrvatskoj – “Srbija je novi nemački miljenik”. Vučićeva Srbija suštinski je popravila odnose (i u odnosu na Tadićevo vreme) sa Nemačkom Angele Merkel, ali to ne znači da je Nemačka, kako čujem u Zagrebu, pokvarila odnose sa Hrvatskom. Oni su samo resetovani nakon Karamarkovog prelaska crvene linije u desničarenju. Andrej Plenković, novi šef HDZ-a i premijer Hrvatske, važi za “dovoljno nemačkog čoveka”, dok predsednica države Kolinda Grabar-Kitarović i dalje važi više za “američku damu”.

Rama vanzemaljac

Sećam se kad su bivši šef slovenačke diplomatije Dimitrij Rupel i grupa predstavnika civilnog društva izrazili nezadovoljstvo zbog toga što na konferenciji o Zapadnom Balkanu u Berlinu u jesen 2014. Slovenija nije sedela na evropskoj već na balkanskoj strani stola. Maltene to je bio glas otpora, dovoljno disonantan. Treba imati psihološko razumevanje za takve afektivne reakcije: Pa nisu se valjda Slovenci i Hrvati odvajali da bi sutra svi ponovo živeli zajedno. Potrebni su i ovakvi glasovi razuma, potrebni su i ljudi kao Oliver Dragojević, koji svojim “nečinjenjem” (nedolaskom u Beograd) podsećaju i na prošlost. Jer, druga strana paralelne stvarnosti jeste “zamrznuti konflikt” kao eufemizam za “Zapadni Balkan”.

Opasno ga je ignorisati, pokazalo se, i zamazivati nerealnim EU mentorskim perspektivama. Jer, samo balkanski narodi mogu naći rešenje da se svaka istorijska prekretnica ne mora završiti u novom klanju – u konfliktu koji kao da je endemski, kao sida u nekim delovima Afrike. Za taj čin Zapadnobalkanci moraju imati malo više dostojanstva od ulizivanja Nemačkoj, Americi, Rusiji i Turskoj. Nije sirotinja presudna za klanje. Bivša SFRJ ušla je u građanski rat s prosečnom platom od hiljadu nemačkih maraka. Franja u Jasenovcu, a Irinej u Srebrenici uradili bi više od sto “Berlina”. Ne umanjujući nikako napore Nemaca da nam nadziru i kontrolišu atavizme.

Za razliku od obe velike Jugoslavija, EU je bazirana na demokratskom konsenzusu zemalja članica. Ali to ne znači da svaka EU, kao i ona austrougarska, u sebi nemaju i nešto od Jugoslavije.

Setimo se da je odmah nakon Berlina u jesen 2014. došao Bled. Dačić se tamo obratio učesnicima strateškog foruma “Budućnost Zapadnog Balkana – kako unaprediti regionalnu saradnju”. Na Bledu je Dačić izgleda dobio uveravanja da Hrvatska neće praviti probleme Srbiji na putu ka EU. I to je bilo tada tako “kul”.

Pokazalo se, međutim, da posle svake etape Berlinskog procesa sledi ubrzo i novo zaoštravanje. Nekad se stare tenzije indukuju novim geopolitičkim trendovima – kao što je izbeglička kriza na primer.

(BETAPHOTO/MILOS MISKOV/DR)

(BETAPHOTO/MILOS MISKOV/DR)

Kakve veze imaju Artur Klark i Aleksandar Vučić? Čak i oni pakosni koji tvrde da je “Beograd na vodi” SF utopija ipak ne bi to poredili sa ključnim Klarkovim delima. Idemo redom: Rama je ogromna vanzemaljska svemirska letelica koja ulazi u naš sunčev sistem. Savršeni cilindar dugačak nekih pedeset kilometara koji se brzo okreće i juri kroz svemir

Da li ovakvi skupovi pod okriljem Berlinskog procesa treba da imaju baš toliki stepen virtuelnosti, ili ih treba malo iziritirati i temama kao što je, na primer, pravljenje muzeja srama Zapadnog Balkana (bez nivelacije zločina i njihove racionalizacije u nacionalnim narativima)? Potreban je i konsenzus balkanskih entiteta da nikakva EU budućnost ne može na mala vrata uvući onu sumnjivu reintegraciju. EU perspektiva morala bi biti na jasnim temeljima “prosvećenog antijugoslovenstva”. Bivša SFRJ ipak nije bila proto EU. Jer, posle bilansa u žrtvama uvek treba citirati Vojislava Koštunicu: “Svaku Jugoslaviju – u mutnu Maricu.” Iako je on to rekao u drugom kontekstu. Naravno, niko ne misli ozbiljno ponovo sa Jugoslavijom, ali podsvesno nije da nema i tih tendencija. Balkan je i skup iracionalnih kolopleta, ne samo u pravljenju haosa, već ponekad i u (re)integrativnim procesima. Pod uslovom da ne računamo predloge kao što je bio onaj Slobodana Miloševića o konfederaciji Srbije i Grčke?

Ko se danas seća skupa u Cavtatu 2014? Milo, Rama, Bevanda i Milanović razgovarali su o jadransko-jonskom autoputu. Pre “šake jada”, pre spomenika Barešiću, pre operetskog carinskog rata Srbije i Hrvatske, pre svođenja relacija simbolički na kontrast Zlatka Hasanbegovića i Aleksandra Vulina. U Cavtatu se autoputem povezivalo Trebinje s Tiranom. Dodikov referendum niko nije slutio na taj opipljiv način. Dodik neće granicu na Drini kao što i Albanci verovatno misle da je ona na Prokletijama besmislena. Ali nije to više ona Albanija kad je Partizan išao da igra sa Fljamurtarijem. Rama je pokazao.

Kakve veze imaju Artur Klark i Aleksandar Vučić? Čak i oni pakosni koji tvrde da je “Beograd na vodi” SF utopija ipak ne bi to poredili sa ključnim Klarkovim delima. Idemo redom: Rama je ogromna vanzemaljska svemirska letelica koja ulazi u naš sunčev sistem. Savršeni cilindar dugačak nekih pedeset kilometara koji se brzo okreće i juri kroz svemir.

Rama je tehnološko čudo, misteriozna i potpuno enigmatična vanzemaljska tvorevina. To je prvi posetilac ljudskoj vrsti sa zvezda i mora biti istražen. To je “jedan od najboljih romana koji je Klark napisao, ispunjen iznenađenjima i zagonetkama” (Sandej tajms). “Osetićete taj jezivi dodir vanzemaljskog i nesaznatljivog koji izdvaja SF kao tehnički najmaštovitiji žanr” (Njujork tajms). Klarkov roman zove se “Susret sa Ramom” i dobitnik je nagrada “Kembel”, “Hugo”, “Jupiter” i “Nebula”. Objavljen je 1973. Kad je Vučić imao samo tri godine.

Nakon drona, i Vučić je dobio neku vrstu “susreta sa Ramom”, pa otuda i žanrovska poređenja. Dobro, dron nije kao ona skalamerija kod A. Klarka, ali postoji i nešto što se zove metafora.
Edi Rama je i prilikom prvog susreta sugerisao kako bi se on sigurno komfornije osećao na albanskom terenu kad bi mu njegov srpski kolega rekao nešto van “bontona”. Izgleda da Vučić ni pred ovaj drugi beogradski “susret s Ramom” nije pogledao ponovo (sigurno je gledao prvi put) TV duel Azema Vlasija i Vojislava Šešelja iz 1998. na BK televiziji, ako me pamćenje dobro služi (nema ga na Jutjubu). Korisno je prostudirati ga. Srpski političari treba da uče iz tog duela, ali ne od Šešelja nego od Vlasija.

Skadarska i Skenderbeg

Ako se računalo na procene Vučićevog temperamenta i očekivanja da će on da “popizdi” (eksplodira), premijer se relativno dobro snašao u obe Ramine kosovske provokacije – i 2014. i nedavno. Dačić bi verovatno u momentu sve nekako preveo u zajebanciju (“Ramo, Ramo…” i tako to), a posle bi Vučić u saopštenju naglasio da niko ne sme da ponižava Srbiju.

Ja opet mislim da bi se Bogoljub Karić najbolje snašao u ovako važnim kontaktima sa Albancima. Bio sam kao novinar prisutan kad je pre desetak godina dočekao neku brojnu poslovno-turističku delegaciju iz Tirane. Igrala se “šota” u “Vili Jelena”, pa onda kolo, red kečeta, red šajkače… I ništa nije bilo nazor, izveštačeno. Dosta je tu bilo i pećkog iskustva. Teme iz agende Vučić-Rama ni njemu ne bi bile manje teške, ali možda bi Bogoljub, kad bi samo mogao, napravio relaksiraniju atmosferu. Znam da je komplikovano da se on tek tako vrati, ali malo Bogoljubovog duha možda bi razgalilo naše EU integracije.

Za razliku od prvog Raminog kršenja diplomatskog bontona, sad je medijska histerija u Srbiji bila manja. Navikavamo se na Ramino vređanje naše ustavne preambule kao na gej paradu. Nije loše imati i malo Bogoljubove zelene salate u srpsko-albanskim odnosima. Bar kao metaforu.

Kad je trebalo hrabrosti da se priđe Vuku Draškoviću javno nakon romana “Sudija” i “Nož”, Bogoljub Karić prišao mu je jednom na Kosovu. Odveo ga je i kući u Peć. Pokazao mu i fabriku onih motika u kojoj je radilo najviše Albanaca.

U napetim srpsko-albanskim odnosima uvek treba tražiti i pozitivne primere. Evo još jednog doprinosa. Bilo je, na primer, navijačkih uvreda i tokom dve utakmice Partizana sa Škendijom iz Tetova (2011), ali ipak je sve prošlo bez ozbiljnijih incidenta. Dobar primer je i poseta tadašnjeg ministra spoljnih poslova državne zajednice Srbije i Crne Gore Vuka Draškovića Tirani decembra 2004, kad su on i njegov albanski kolega Kastriot Isljami imali “konstruktivnost” (doduše, pre samoproglašene nezavisnosti Kosova). Kada je Isljami došao u uzvratnu posetu, Drašković ga je prošetao Skadarskom i Skenderbegovom ulicom i doveo pred Palatu “Albanija”.
Jeste li zamislili nekad kako bi atraktivan bio “Beograd na vodi” da je dat na maštu Emiru Kusturici, pa da sutra iz “Bulevara Džonija Depa” izbijete na “Skver Matije Bećkovića”?

A, zamislite tek kako bi Beograd manje bio siv da je Vučić predložio Ediju Rami da mu ovaj, kao konceptualista, sredi fasade. Bila bi to psihodelična razrada pokliča iz filma “Balkanski špijun”.

Okrečite Beograd!

Dakle.

PROČITAJTE JOŠ:
KOLUMNA, PANOVIĆ: Kosovo kao srpski Vels i Republika Srpska kao bosanska Škotska
KOLUMNA, PANOVIĆ: Tarzan(izacija)

PANOVIĆEVE FILMSKE ČAROLIJE: Zašto se “Zvezdane staze” više ne stide pred Džordžom Lukasomif (document.currentScript) {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar