KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Hotel Jugoslavija

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Hotel Jugoslavija


Rukovodstvo je odlučilo da na Novom Beogradu, blizu mesta gde je nekada bila železnička stanica Zemun, podigne velelepnu građevinu, nešto poput onog mitskog hotela “Luks” u Moskvi, u kojem je bilo sedište Kominterne. Ovaj, u kojem bi bilo sedište Informbiroa, trebalo je da se zove – Beograd

Sećate li se Informbiroa? Ja sam, početkom šezdesetih, u visokoj zgradi na socijalistički veselom Novom Beogradu, imao bar pet-šest identičnih komšija, inženjera, bivših vojnih lica, svi sa onim Staljinovim brkovima i istom takvom, Staljinovom frizurom, za koje su njihovi klinci u poverenju šaptali: “Ćale bio na Golom otoku. Neće ništa o tome da priča.”

To je, njihova tišina i taj retro izgled, bio kraj priče o Informbirou.

Početak je 27. septembar 1947. godine. U Varšavi je stvoren Informacioni biro komunističkih i radničkih partija. Osnova onoga što će kasnije postati Varšavski pakt. A za prvo sedište Informbiroa izabran je Beograd. I bio je to kratko, do proleća 1948. godine, kada su se drugovi Koba i Stari sporečkali, do’vatili za vratove i rasturili, a one moje komšije, ne shvatajući šta se dešava, mislile da je košer da podrže druga Kobu, zbog kojeg su i u rat išli i osnovali svoju vojsku na njegov rođendan, 21. decembra.

Što dugačak jezik i pogrešna frizura mogu da ti urade, niko ne može. Po kratkom postupku liferuju te u tamnicu, i to kroz toplog zeca.

A za to vreme, u Beogradu je sve stalo, bar ono što je imalo ikakve veze sa Informbiroom. Jedno veliko gradilište na Novom Beogradu, prvo te vrste, pre svega.

Zato što mi, kakvi smo već, čim budemo izabrani za sedište, bilo čega, odmah krenemo sa svojim megalomanskim snovima.

Onda je došlo još jedno Novo vreme – a koliko smo tih Novih vremena imali, sami probajte da izračunate, ja ne mogu – pojavili se ponovo radnici na gradilištu, rasterali nas, i za neki osam godina izgradili – hotel “Jugoslaviju”

I ništa se ni onda nije razlikovalo. Pa je rukovodstvo odlučilo da na Novom Beogradu, blizu mesta gde je nekada bila železnička stanica Zemun, podigne velelepnu građevinu, nešto poput onog mitskog hotela “Luks” u Moskvi, u kojem je bilo sedište Kominterne. Ovaj, u kojem bi bilo sedište Informbiroa, trebalo je da se zove – Beograd.

Naravno da su odmah počeli da ga grade. Građevinci, omladinci, udarnici… sve pevajući Titu i Staljinu. Tone peska su izbačene, tone betona izlivene, armatura postavljena, skelet se pojavio… da bi onda sve stalo, i brkovi definitivno izašli iz mode. Tito je bio glatko obrijan i voljan da svoje podanike privikne na žilet.

Skoro dvadeset godina stajalo je to čudovište, poput skeleta nekog ideološkog dinosaurusa, na obali Dunava, a mi, klinci iz Paviljona i okoline, tamo smo organizovali ratove, igrali žmurke, krali šipke i one plastične tube iz kojih si mogao da ispaljuješ strelice – fišeke napravljene od novinskog papira.

Onda je došlo još jedno Novo vreme – a koliko smo tih Novih vremena imali, sami probajte da izračunate, ja ne mogu – pojavili se ponovo radnici na gradilištu, rasterali nas, i za neki osam godina izgradili – hotel “Jugoslaviju”.

Čudo neviđeno, da vam ja kažem. Prvi luks hotel u ondašnjoj državi. Smeštali su u njega kraljicu Elizabetu, pa Ričarda Niksona i Džimija Kartera, filmske dive, a Stane Dolanc tu je dolazio zbog čuvene pevačice koja je imala nadimak Vinčesterka, što je bila još jedna od pobeda “koka-kola” socijalizma. Danas sa takvim prozapadnim nadimkom nemaš šta da tražiš na estradi. Kalašnjikov, kaćuša, BUK, mig, i drugi nadimci u slavu pravoslavnog, ruskog bratskog oružja, preuzeli su primat, i lagano nas vraćaju ka počecima i Informbirou.

A Jugoslavija? Stajala je još neko vreme tamo, živela od sopstvenih legendi, služila odlične moskva šnite i marelicu sa šlagom, postajala svakim danom sve oronulija, kao i zemlja istog imena.

I doživela je isto što i ta zemlja. Rasturena je – bombama.

Moj drug Vava Petković, tada, krajem devedesetih, dok smo šetali pokraj razrušenog hotela, tvrdio je da je to, prosto – točak sudbine, i po prvi put mi ispričao šta je tu trebalo da bude.

Pogrešni temelji, bila je njegova teorija, moraju na kraju da dovedu do rušenja, i nisam imao šta nego da se sa njim složim. Na neki način, sve je u to vreme bilo na pogrešnim temeljima. Neko je nekome prodao san, ubedio ga da je sve moguće i pobegao pre nego što je đavo došao po svoje, da naplati. Sve, od rang-lista za besplatne stanove, preko sindikalnih polutki i smrznutih pilića do besplatnih letovanja, školovanja, lečenja i lux hotela koji su nas ubeđivali da smo kao i sav ostali svet, a nismo bili. I kada pogledaš, mi ni dan-danas nikako da se od toga oporavimo. Od strašnog saznanja da se sve plaća, bilo na mostu, bilo na ćupriji. Pogotovo kada i most i ćuprija krenu neumitno da se ruše. I da nas vuku za sobom.

Kada je sve prošlo, Jugoslavija je donekle renovirana i postala ono što i treba da bude. Hotel sa tri zvezdice. U zemlji sa tri zvezdice. U svetu bez zvezdica.

I jedino što me plaši jesu najave, a čujem ih sve češće, da će tu da nikne nešto novo i velelepno, neke megazgrade, neboderi, pa lux-lux-lux hoteli, šoping-molovi…
Mislim, daleko od toga da sam ja protiv gradnje, napretka, rasta, ma jok, obradujem se svaki put kada kran u ovom našem gradu vidim. Nije to, stvarno. Nego me, evo, muči nešto drugo. Da li je onaj koji sve to planira, razmislio o temeljima.

Da njih prvo promeni. Pa onda sve ostalo.

Kako bi moglo da stoji, bar malo duže.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar