KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Huligan

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Huligan


Sa sedam sam se tukao svaki dan. U školi, ispred zgrade, kod Fontane, u Istarskoj i na svakom drugom mestu na kojem je trebalo pokazati da si zbog svih svojih strahova jači od svakoga ko pokazuje da ih prepoznaje

Stalno imam taj problem. Moram deci da objašnjavam kako treba da se ponašaju, koliko da uče, kada da dolaze kući, pa onda i elementarnoj pristojnosti, da ne psuju, ne tuku se, da paze kada prelaze ulicu… niz raznih dnevnih, a gotovo božjih zapovesti, koje su deo svakog normalnog vaspitanja.

I moram da vam priznam, često se izvučem kada dođe na red taj deo.

Sva deca su, a da su blesava – blesava su, opet bolja od mene.

Sa šest godina me je udario auto, tek sam krenuo u školu, sam. I jurio se sa Risimom ispred zgrade, istrčao na ulicu, naleteo na neku haubu, pao, ustao, krenuo da trčim u mestu, a onda se osvestio u bolnici, sa zabrinutom glavom moje majke iznad mene.

Isto toliko godina sam imao i kada je Jasna zapretila da će učiteljici da prijavi da sam zaljubljen u nju, pa sam, umesto da osramoćen odem u školu, i budem predmet ljubavne sprdnje: “Vanja voli Jasnu, Vanja voli Jasnu”, seo na autobus, završio na Zelenom vencu, izgubio se, krenuo da kukam, da bi me jedna dobra duša uzela za ruku i vratila kući, takođe šesnaesticom. To mi je kasnije olakšalo bežanje, znao sam da šesnajom uvek mogu da se vratim. Na isto mesto sa kojeg sam krenuo.

Sa sedam sam se tukao svaki dan. U školi, ispred zgrade, kod Fontane, u Istarskoj i na svakom drugom mestu na kojem je trebalo pokazati da si zbog svih svojih strahova jači od svakoga ko pokazuje da ih prepoznaje.

Školu smo Batika i ja razbili, svaki prozor na njoj, nismo imali ni deset godina, pločicama koje smo bacali sa moje terase na dvanaestom spratu. Posle je domar dugo pokušavao da obije naša vrata i privede nas pravdi. Greška. Promenio je temu, iskazao izvestan stepen nasilnosti, pa je majka, pristigavši s posla, krenula da bije njega, obijača. Mi smo došli na red tek kada se izduvala i uopšte nismo tako loše prošli kao što smo se nadali.

Sa dvanaest smo Mitra, Paša i ja ukrali gomilu bicikala, poni i mini, i sakrili ih u Mitrin podrum. A Mitrin tata bio milicajac. I došao, vukući uplakanog Mitru za ruku, po mene i Pašu i sve zajedno nas odveo u inkrimisani podrum. Nikada me niko nije toliko tukao, pendrekom. Posle smo danima modri i kmezavi obilazili kvartire po paviljonima, vraćali bicikle i izvinjavali se.

Sa šesnaest sam jurio klipane, iste kao ja, iz “Vase Stajića” (nekada je taj popravni dom bio u Zemunu), ozbiljno nameren da ih izbušim šrafcigerom. Sačekali su me nekoliko dana kasnije ispred zgrade i zavalili flašom. Spasao me Tasa, domac, koji je nekada išao u razred sa mnom. I ekipa Bolnice za majku i dete koja mi je pažljivo ušila glavu. Majka, kada me je videla, zvala miliciju, i tražila da me vode u dom. Boža Bog, njen dečko, sva sreća došao, rasterao policiju (bio član CK, ili nekog sličnog tela), a njoj objasnio da “odande” mogu da se vratim samo gori.
Bog me pogledao, šta da vam kažem. A majka mi pokazala sve one knjige koje je imala u kući, ona, nekadašnja studentkinja svetske književnosti, i rekla: “Hajde čitaj malo, možda ćeš da naučiš da pričaš s ljudima”. I jesam, čitao i pričao, sve dok nisam sreo Darka, koji mi je, o čemu sam vam već pisao, objasnio da ima ljudi “sa kojima nema šta da se priča”. I sada sam negde između. Nekima bih voleo da objasnim, a nekima baš i ne.

No, to je druga priča. A ova je dosta zaguljenija. Mislim, kako, bre, ja da pričam s decom i učim ih bilo čemu.

Kada su Marta i Sofija, moja deca, našle u nekim starim papirima moju đačku knjižicu, OŠ “Marko Orešković”, umalo ih šlog nije strefio.

Sada Sofija studira, a Marta ide bar u gimnaziju. Meni je bio zabranjen ulaz u gimnaziju. Ne jednu. U sve. U Devetoj su imali i poternicu za mnom. Premlatio sam, pre nego što sam počeo da pričam, onako nepismen, neke somove koji su mislili da mogu da dođu pred Kulu i uzmu nam loptu. Kao stariji. Ma nemoj. Nema starijeg od cigle, ja da vam kažem, bar vama, pošto deci ne smem da širim te NBGD mudrosti.

I zato, kada dođe na dnevni red vaspitanje, uglavnom mudro ćutim. I o ocenama takođe. Plašim se, provaliće me i ova dvojica, reći će im sestre za knjižicu, pa šta onda da radim.

A možda je i onaj domar, bog će ga znati, koji je osam godina pokušavao da me uhvati, još živ. Ili ima decu, unuke, koji sve o meni znaju.

Nego, to sam hteo da vas pitam. Da li ste vi bili bolji od svoje dece? I da li smete to da im kažete? A da ne slažete, bar malo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar