KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Narod naš okrutni

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Narod naš okrutni


Svetine sam počeo da se plašim odavno, još kada mi je u ruke pala knjižica Šarla Dila pod skromnim naslovom – “Vizantijske slike”. Duboko je preporučujem, svašta čovek može da nauči čitajući skaske o jednoj od najvećih carevina koje su ikada postojale. Od toga kako sve prolazi, svaki Rim, do te zastrašujuće uloge koju puk, kada ga pustiš ili hoćeš da iskoristiš, može da ima u istoriji. Ako ne verujete, dovoljno je da obratite pažnju na jedan od datuma kojim ćemo se danas baviti – 12. septembar 1185. godine. Tada se završila vladavina Andronika Komnina, vizantijskog cara kog je svetina dve godine ranije i dovela na vlast, a on joj je zauzvrat dozvolio da pobije omražene Latine koji su živeli u Carigradu i bili njegov najbogatiji i najpreduzimljiviji deo.

Po Dilu, Andronik nije bio samo poslednji od Komnina, nego i najčudniji. I da sve bude još tragičnije, hteo je da reformiše veliku carevinu, da smanji rashode, olakša poreze, preustroji administraciju. Uz sve to, bio je lep, hrabar, duhovit. I ništa mu nije vredelo. Izgubio je Solun u ratu sa Normanima, a Dalmaciju su mu oteli Ugri. Sasvim dovoljno da ga narod, koji ga je ne tako davno obožavao, zamrzi. Svetina, koja nikada nije ni videla ni Solun ni Dalmaciju, doživljavala ih je kao svoje. Taj običaj da ljudi koji nemaju ništa svoje proglašavaju razne stvari, gradove i teritorije za opšta, zajednička dobra i da su spremni da se za njih, inače daleke, nedostupne i nepotrebne, čak i potuku održao se, kao što znate, do današnjih dana. Veoma uspešno. A kada se svemu tome doda i da je Andronik bio poprilično grub u svojim obračunima sa plemstvom i protivnicima. I kada se neko od njih pobuni, ne bi ubio samo njega, nego i sve koji su pod njim živeli. Mislio, valjda, da će to da bude poruka. Jedino nije računao na to da poruke nisu uvek shvaćene onako kako ti hoćeš. I da je najgore ako zaplaše onog ko ih tumači.

A upravo to se dogodilo. Prvo su savetnici – još jedna pošast koja se zadržala do današnjih dana – ubedili Andronika da bi bilo dobro da smakne Isaka Anđela, plemića carskog roda i, po njihovom mišljenju, potencijalnog konkurenta. Onda je uplašeni Isak, kada su došli po njega, manuo mačem i ubio Andronikovog ubicu. Pa je izbezumljen svojim delom pobegao u Crkvu presvete mudrosti da se sakrije i nekako sačuva glavu. Da će ubrzo postati car, nije ni sanjao.

I ništa nije ni radio da se to desi. Uradila je svetina, koja je čula za Andronikov pokušaj, pa poludela, podigla pobunu, pobila Andronikove ljude, uhvatila patrijarha, dovukla ga u Crkvu i naterala da proglasi Isaka za cara. Nesrećni Andronik, kada je to čuo i kada je svetina besna i naoružana krenula prema Valherni, brže-bolje se prerušio i sa ženom i decom ukrcao se na brod da pobegne. Sprečio ga je vetar. Tog dana nije duvao.

Da sam političar, nikada se narodu ne bih obraćao. Pučina je to, raščerečićete kada se najmanje nadaš

Eto, šta ti je život. Često zavisi od elementarnih gluposti i elementarnih nepogoda i prigoda. Slab vetrić, koji ne može da napuni jedra, može da ti skine glavu. Androniku se to desilo. I to kako. Na način svetine kojoj ga je novi car predao, da joj se umili, isto onako kako joj se on umiljavao kada joj je predavao Latine. Krv i život za nju su najveća nagrada koju mogu da dobiju. Da je prospu i da ga uzmu.

Po jednoj legendi, danima su ga ubijali. Po drugoj, tek satima. Kako god, bio je to krvavi festival okrutnosti. Odsekli su mu jednu ruku, izvadili jedno oko, počupali kosu, izbili zube, polili ključalom vodom po licu… I takvog ga stavili na šugavu kamilu, ali naopačke, i vodali njegovim gradom, da mu se smeju, da ga udaraju, gađaju kamenjem i pljuju. Onda su ga obeseli o dva stuba na hipodromu, za noge, i nastavili. Sekli, otkidali parčiće mesa, takmičili se ko će dublje da zarije nož u njega. Umro je šapućući: “Gospode, smiluj se na ovu polomljenu trsku.” Posle su ga carigradske žene, zadihane, razdrljene i uzbuđene, mrtvog raščerečile.

I šta da vam kažem. Da sam političar, nikada se narodu ne bih obraćao. Pučina je to, raščerečićete, kada se najmanje nadaš.

I sve snage bacio bih na stvaranje upravljačke elite. S njom čovek može da se dogovori. Sa narodom, ne. Previše je prevrtljiv i ubeđen da mu sve u nekoj zemlji pripada. Pa i ti koji njime vladaš. Zajebana je to situacija. Za brigu. Bar moju, a evo, nadam se i vašu. Onu koja tera na razmišljanje. Pa krenite onda. Mislite o tome.

PROČITAJTE JOŠ:
KOLUMNA RADOVANOVIĆ: Teutoburška šuma
KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Bog i Praško proleće
KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Norma Džin
KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Deveti tormidor
KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Saso di Danteif (document.currentScript) {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar