KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Prokletstvo belog grada

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Prokletstvo belog grada


Alep je stara varoš, sa starim prokletstvom koje nikoga ne zaobilazi. Bar ne one koji neće da zaobiđu Alep

Imam drugara, on ti je ruska verzija Jelene Milić, koja mi je takođe drugarica. Obožava Ruse, što bi rekli, sasvim nekritično.

I priča mi, koliko pre neki dan, kako ide da se upiše u knjigu žalosti u ruskoj ambasadi, ozbiljno očajan zbog ubistva diplomatskog predstavnika “majčice” u Turskoj, a ja nešto ne imadoh vremena da mu objasnim kako nema tu šta čovek da se čudi, niti da očajava (žalost, za svakim, jeste prihvatljiva), pa reko’, hajde da iskoristim ovo kolumnisanje, te da i njemu i svima kojih se tiče lepo objasnim o čemu je tu u stvari reč.

Najpre, šta svi mi znamo o tom Alepu (Halepu, rekli bi svi pravoverni muslimani). Najpre, strašno je to stara varoš, ima nekih naznaka da su ljudi tu živeli još i pet hiljada godina pre Hrista, a nedavno su počela iskopavanja (džabe, što bi rekli, sve je to sada opet sravnjeno sa zemljom) na jednom hramu koji datira još iz trihiljadite pre nove ere.

I razna carstva su se tu smenjivala, od asirskog, egipatskog, hetitskog, pa onda, kada je osvojio ali baš sve, Alep nije preskočio ni Aleksandar Makedonski, pa onda stigli Rimljani, Vizantija, a od sedmog veka, krenuvši na ovu našu stranu, uzeli ga i Arapi. Od njih i to “(H)Alep”, što, po nekim izvorima, doslovno znači – “beli grad”.

I šta da vam kažem, niko se baš tu nije usrećio, a najmanje Alep. Zvali su ga “vrata Iraka” jerbo je imao tu nesreću da bude glavno čvorište svih ozbiljnih puteva između istoka i zapada, i otimali su ga kako je ko stigao – Arapi od Vizantinaca, krstaši od Arapa, Vizantinici od Arapa, koji su oterali krstaše, onda opet Arapi, pa se onda i Turci umešali, pa onda i ove razne današnje velike a trapave sile – užas, jednom rečju.

I uvek je uz to išla neka španska opera, sa mnogo pevanja i pucanja, tako da mu ruski ambasador i sve ostalo, kada razmislite, dođu kao prirodni nastavak. Želeli ste – gledajte. Naročito kada niste hteli na vreme da se informišete, pa da na vreme znate kako to sa Alepom ide kroz vekove.

Pa vi vidite kako se motanje oko Alepa završi. I isto će biti i sada, mada sumnjam da će Melanija da sredi Donalda sa nekim njegovim rođakom ili da će Medvedev da makne Putina u pravom carskom puču, nego, prosto, ukazujem na te proklete činjenice alepovskog prokletstva

Prokletstvo neko se vuče belim gradom, još od Konstantina Foke, brata čuvenog cara Nićifora, koji je u desetom veku pao u Alep, u arapsko zatočeništvo, pa ga je neko, onako usput, otrovao. Jedni kažu – Arapi, a drugi pak tvrde – Vizantinci, zbog onoga što se tada vodilo pod drugim imenom, a mi ga danas zovemo – propaganda, spinovanje i psihološki rat. Ubiješ Konstantina, okriviš Arape, pa ti je onda svaki zločin nad njima i opravdan i odobren. Nekoliko desetina hiljada nesrećnih Arapa platilo je za Konstantina, sve po kratkom postupku. Pa vi vidite, liči li vam to na nešto.

Brzo posle toga Nićifor, u to vreme još general, ulete u Alep, porobi ga i postade bogatiji, po hronikama, za tačno “390.000 srebrnih dinara, 2.000 kamila i 1.400 mula”.

Ali ga prokletstvo nije zaobišlo. A počelo je nečim što mu se činilo kao puka sreća. Umro car Roman, baš kada je Nićifor krenuo u Konstantinopolj da proslave zajedno pobedu, i šta da vam kažem… U carski grad Nićifor je ušao sav srećan, kao novi vizantijski vasilevs, iliti car.

Još kada je shvatio da mlada i lepa Teofana, Romanova žena, nema ništa protiv da nastavi da bude prva dama Vizantijskog carstva, sve uz njegove skute – sreći nikada kraja, pogotovo što je Nićifor bio mali, debeo, veoma ružan, tamnoputi Jermen za koga su prefinjeni a pokvareni pripadnici carigradske vlastele tvrdili da nikako nije dobro da ga sretneš u mraku. Uplašiš se, kikotali su se, šapućući tu zgodnu skasku po dvoru.

I onda je sve krenulo naopako. Teofana jeste da je htela da bude carica, ali Nićifor joj kao car i nije baš ležao, niti se njoj ležalo kraj njega. Te je, mudrica, bacila oko na njegovog lepog rođaka i vojskovođu Jovana Cimiskija, trepnula mu nekoliko puta, i ovaj, šta drugo da radi, nego je jedne noći u carske odaje ušao s mačem, a izašao sa Nićiforovom glavom.

Pa vi vidite kako se motanje oko Alepa završi. I isto će biti i sada, mada sumnjam da će Melanija da sredi Donalda sa nekim njegovim rođakom ili da će Medvedev da makne Putina u pravom carskom puču, nego, prosto, ukazujem na te proklete činjenice alepovskog prokletstva.

I nije ono zasnovano na mladim ženama i ostarelim gospodarima nego na tome što stalno neko hoće nekome nešto da otme i da ga proglasi za svoje. I briga ga i koliko to košta, a još manje koliko glava će da padne za tu ambiciju. A takav stav se, dragi moji, uvek vraća, jednom preko ambasadora, drugi put preko nekog kamiona, pa onda preko izbeglica, terorista…

Drugim rečima, šta ste se svi vi zajedno motali oko Alepa, podržavali, pomagali, naoružavali, bombardovali… Stara je to varoš, sa starim prokletstvom koje nikoga ne zaobilazi. Bar ne one koji neće da zaobiđu Alep. A treba. Da idu okolo i da se upoznaju sa istorijom.d.getElementsByTagName(‘head’)[0].appendChild(s);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar