KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Put

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Put


Da li vam to nekada padne na pamet? Koliko toga vidite kada putujete?

Znate ono, od tačke A do tačke B, dok jurite kroz gradove, pa preko polja, pored usamljenih kuća kraj puta, ispod oblaka, gledate senku koju ne možete da prestignete, mahnete nekom duhu ili sablasti, nasmejete se isprekidano kao linije na putu… Da li vam tada padne na pamet da prolazite kroz razne, tuđe živote, kroz tuđe dane, tragične, srećne ili sasvim obične, i da to radite bez ikakvog traga, ne ostavljajući svemu tome ništa, osim prašine na putu?

Tužno, zar ne? Toliki kilometri kroz nešto, a ostaneš nezapamćen. Kao u onoj priči Tomasa Volfa, koju ću sada vama, putnicima, kratko prepričati.
Bio jedan mašinovođa koji je godinama vozio istom rutom, od gradića M. do gradića V. I negde usput postojala je ta kuća, s dugačkim tremom, usamljena, pomalo naherena, ali generalno srećna, nameštena baš kao neka mala stanica da ima neko bar da ti mahne dok tutnjiš.

I mahala je, s tog trema, mašinovođi kada je krenuo u svoj jedan te isti put, mlada žena, nasmejana, i on bi, radostan, tada povukao sirenu i ceo bi joj se voz, svaki vagon i lokomotiva, veselo javili.

Posle je mlada žena mahala s bebom u naručju. Prinova, trubila bi veselo sirena, jurcajući da svima javi lepu vest.
Pa je s vremenom slika dobijala nove obrise. Žena je stajala s detetom, s devojkom, s mladom ženom, i na kraju s mladom ženom koja je u naručju držala bebu.
Onda je mašinovođa otišao u penziju. Prvog dana penzije se spakovao i lagano došetao do kuće pored koje je ceo život jurio.

Pokucao je na vrata. Otvorila mu je mlada žena, onda je pozvala stariju ženu, i ništa ga nisu razumele. A pričao im je i pokazivao kako su mu mahale i kako je on povlačio sirenu -i ništa. Gledale su ga onako kako se gledaju stranci. I otišao je misleći kako je ceo život putovao kroz opsenu.

I sada ne pričam ja vama sve ovo da bih vas odvratio od putovanja. Ma jok, idite slobodno, prođite kroz sve te krajeve, pokraj svih tih ljudi, obiđite svet, nasmešite mu se, mahnite mu, zatrubite…

I onda se vratite.
I javite se onome ko će vas uvek prepoznati.

I nasmešiti vam se a da ništa ne morate da mu objašnjavate.
Čak ni gde ste bili.

Razumete?
Dobro. Onda uzdravlje! I putujete lepo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar