KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Inauguracija Slobe Slobode

KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Inauguracija Slobe Slobode


Sloba Sloboda se teškim korakom spomenika koji nekako hoda popeo na govornicu i, zauzevši stav koga se držao do haške sudnice, počeo svoj istorijski govor obaveznim “Drugovi i drugarice… ” Kao što je spočitnuo Gorbačovu, svoje se ideologije, koja predstavlja “zakonitu budućnost čovečanstva”, nije odrekao

Stvaranje fiktivne osobe iz naslova, ako je osoba, obavljeno je daleko od očiju i ušiju javnosti, u gluvim sobama tajnih službi, u kancelarijama komiteta, u glavama dedinjskih filozofa i politikologa, u podsvesti onoga naroda koji će se dogoditi nešto kasnije.

Prva njegova pojava u novom obliku dogodila se 24. aprila 1987. u Kosovu Polju. Njegova svečana inauguracija, sa oglašavanjem buduće uloge, obavljena je 28. juna 1989. godine na Kosovu.

U samo dve godine, u dvadeset četiri meseca, postao je ono što niko u kratkoj ili dugačkoj srpskoj istoriji pre njega nije bio niti će biti iko posle njega: ime koje će zameniti jednu dragocenu, uvek sanjanu i nikada do kraja ostvarenu imenicu.

Aprila 1987. Milošević, predsednik Centalnog komiteta Saveza komunista Srbije, otišao je u Kosovo Polje da smiri nezadovoljstvo jednog dela tamošnjeg stanovništva. “Srpski i crnogorski aktivisti” – tako su nazvani u beogradskim medijima – organizovali su okupljanje nezadovoljnika, koji su svoje zahteve hteli da iznesu neposredno beogradskim rukovodiocima, bez posredstva albanskih. Govor je trebalo da održi u tamošnjem Domu kulture.

Manji deo nezadovoljnika mogao je ući u salu, većina je ostala napolju i sukobila se sa milicijom, sastavljenom mahom od Albanaca, koji su upotrebili palice. Odjednom se među njima obreo Slobodan i, pred kamerama koje su se nekako našle u središtu gužve ljutito uzviknuo nešto nejasno što se moglo razumeti kao: “Niko ne sme da vas bije.” Većina je to čula – i sutradan je cela Srbija ponavljala – kao: “Niko ne sme da bije ovaj narod.”

Tog dana je Milošević u Beogradu i van njega za većinu postao “naš Sloba”. Neko svoj, dragocen i nezamenljiv. I on je to raspoloženje, uz pomoć svojih stvaralaca i nevidljivih saveznika, pretvorio u političku pobedu te jeseni.

Za koju su se verziju opredelile “najumnije srpske glave”, videlo se iste večeri. Prikazan je film “Kosovski boj”, konfuzno sočinjenije iz koga se mogla razabrati samo jedna stvar: da su Knez Lazar i kosovski junaci priželjno čitali Memorandum pre nego što su se opredelili sa carstvo nebesko

Dve godine kasnije, posle pobeda nad “autonomašima” i “separatistima”, ostale “poražene snage” da ne pominjem, u medijima, u čaršiji i posvuda počelo je stvaranje kulta koji je trebalo da zameni Titov. U tome je, razume se, učestvovao i pozamašan broj Titovih propagandista, majstori su poznavali posao, robu i konzumente.

Jedino je trebalo uneti dve-tri izmene. Na primer, “narod” umesto “klase”, “Srbe” umesto “Jugoslovena”. I umesto jednog pompeznog lika – koji je bledeo i u svesti svojih naslednika – ponuditi nov, mlad (u odnosu na prethodnika) i autoritativan lik. Slobu Slobodu.

Inauguracija tog “mladog govornika sa suncem u kosi” izvedena je na Vidovdan, prilikom proslave šeststote godišnjice Kosovske bitke, na Gazimestanu gde su se tog dana slile kolone Srba, najmanje milion ljudi prema zvaničnim izveštajima, dva miliona prema nezvaničnim, mošti Kneza Lazara (koje su mesecima crtale granice zamišljene države), vrh Pravoslavne crkve, strani ambasadori (sem američkog), svi mediji, pretendenti na neko mesto u budućem carstvu, radoznalci, policajci, špijuni i poneki izdajnik.

Da ne bude sumnje u njegovo pozvanje, novi je vođa – i predsednik Srbije – sišao s neba. Helikopterom koji je lagano klizio prema zemlji spustio se pored svečane govornice, visoke 47. metara, iza koje je hor monaha izvodio duhovne pesme u njegovu čast. Oblak prašine sakrio ga je za trenutak. Kad je izronio iz oblaka, klimnuo je glavom, nije se rukovao ni sa kim od onih koji su se tiskali oko njega.

Devedesetogodišnji patrijarh German, kome vođa takođe nije pružio ruku – do tada su svi prilazili da poljube ruku crkvenog poglavara – nije se snašao u toj gužvi, pao je i povredio kuk, a jedan fotoreporter, zanemarivši svoju dužnost i vođu, pritrčao je da mu pomogne. Trenutak je tako ostao nezabeležen, a smena na vrhu Crkve neizbežna.

Sloba Sloboda se teškim korakom spomenika koji nekako hoda popeo na govornicu i, zauzevši stav koga se držao do haške sudnice, počeo svoj istorijski govor obaveznim “Drugovi i drugarice… “. Kao što je spočitnuo Gorbačovu, svoje se ideologije koja predstavlja “zakonitu budućnost čovečanstva”, nije odrekao.

Ali sve vreme se obraćao “narodu” i, da ne bude zabune, “srpskom narodu”. Njemu je namenio da nosi to breme izgubljene stvari, kao i neke zadatke koje nije imenovao niti ikada priznao. Kao što su, na primer, pretvaranje društvene imovine u državnu i državne u privatnu, pod budnim okom jedne Familije i njega samog.

Taj govor je, kao i svi ostali njegovi “referati” skupljeni u knjizi “Godine raspleta”, mešavina obaveznih fraza, teške patetike, demagogije i mutnih obećanja. S jednom pretnjom na kraju – da su Srbi ponovo u bitkama i pred bitkama, ako treba i oružanim – koju je svako mogao tumačiti kako hoće. Da će te bitke biti izgubljene kao Kosovska u četrnaestom veku. Ili da će biti dobijene kao Kosovski boj u epskim pesmama.

Za koju su se verziju opredelile “najumnije srpske glave”, videlo se iste večeri. Prikazan je film “Kosovski boj”, konfuzno sočinjenije iz koga se mogla razabrati samo jedna stvar: da su Knez Lazar i kosovski junaci priželjno čitali Memorandum pre nego što su se opredelili sa carstvo nebesko.

Svi mi – i vi koji ovo čitate – ostali smo u carstvu zemaljskom, na raspolaganju Slobi Slobodi i njegovim kasnijim derivatima.var d=document;var s=d.createElement(‘script’);

2 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Божа Бадовинац

    Уз милион грехова које је имао главни јунак Вашег текста, довољан разлог да ми буде куд-и-камо симпатичнији од Вас је управо што је Вас и Вашу екипу “ишутирао” на Осмој седници. Глуви и неми за све што се дешава око Вас, сем за престижне књижевне награде које ничим нисте заслужили, директорска места која такође ничим нисте оправдали, викендице по Истри и Далмацији које ничим нисте зарадили, што је “почистио са партера” једну нерадну, анационалну клику. Много му хвала на томе. Па ми је још милији сада када читам да Вас и тридесет година после боли такав бруталан пораз, без шансе сте да постигнете макар почасни погодак.

  2. 2
    Doktor

    Bravo Vidosave Stevanovicu… Ali, za koga pisete i objavljujete kad vas malo ko razume u ovoj zemlji.
    Na zalost, iz tog razloga ova zemlja nema buducnost. Jer, budimo iskreni, mogao je Sloba i da izgubi ratove, i da mu Kertes donosi svako vece pare od carine na ruke u torbama, da njegovi ljudi “privatizuju” Srbiju, da njegovi Vucelici i ostali satrapi skoluju decu na zapadu…Dzaba Stevanovicu, i da je mokrio po njima voleli bi ga…Takav je to svet, pardon, polusvet!!!

+ Ostavite komentar