KOLUMNA, SVETISLAV BASARA: Proklete su sve ulice Rige od Fere

KOLUMNA, SVETISLAV BASARA: Proklete su sve ulice Rige od Fere


Ako po Momi Kaporu, tako sam onomad kontao, treba nazvati neku ulicu – mada mislim da mu ona ni za klinac ne treba – onda će valjda ulica po Momi biti nazvana zbog onoga što je za života napisao i naslikao, a ne zbog politike koju je “podržavao”

Znam da tehnički urednici mrze dugačke naslove, a da ih i urednici takozvanih rubrika popreko gledaju, ali držim da je ovaj dugački naslov baš na mestu, a urednik ako nađe za shodno neka ga briše, pa nek smisli kraći.

Idemo na stvar. Ima li nekog ko ne bi poželeo da živi u idealnoj zemlji svetih ljudi i pravednika? Čisto sumnjam! Nezgodna je okolnost što na ovom svetu takvih zemalja nema. Ovde-onde (sve ređe, doduše) nađe se poneki pravednik i svetac, ali svet u takvima od pamtiveka oskudeva, a kada se neki i pojavi, najčešće prođe ili neprimećen ili nabijen na kolac.

Jedna zemlja na ovom svetu ipak se približila tom idealu, a to je naša zemlja, Srbija. Samo, i tu ima jedna začkoljica – u Srbiji nikako da se postigne društveni konsenzus ko je anđeo, ko đavo, ko svetac, ko hulja, ko zaslužuje da se po njemu nazove ulica, ko, pak, ne, i zbog tog odsustva društvene saglasnosti – ulice u srpskim varošima često ne znaju kako se zovu, a njihovi žitelji to znaju još manje.

Problem Krunske – a i mnogih drugih srpskih ulica – jeste u tome što njihovi žitelji ne znaju kako da je nazovu, a kad je nekako i nazovu, vrlo brzo se predomisle a da se nikada ne zapitaju da li možda deo moći Gordog Albiona, “koji nam neprestani radi o glavi”, počiva na činjenici da u Londonu i dan-danas postoje ulice koje nisu promenile ime od Šekspirovih, pa i davnijih vremena?

Svako malo ćete u novinama naići na tekstić – beslovesnim ponosom “bremenit” – iz koga ćete se obavestiti da je Krunska, recimo, beogradska ulica, od 1872. do danas “čak dvanaest puta menjala naziv”, što je podatak koji će nekog pedanta navesti da izračuna da Krunska pod jednim imenom nije “izdržala” duže od, da kažemo, petnaestak godina.

Nije Krunska jedina, samo je šampionka. Izdržala bi, naravno, Krunska hiljadu godina pod jednim imenom, problem Krunske – a i mnogih drugih srpskih ulica – jeste u tome što njihovi žitelji ne znaju kako da je nazovu, a kad je nekako i nazovu, vrlo brzo se predomisle a da se nikada ne zapitaju da li možda deo moći Gordog Albiona, “koji nam neprestani radi o glavi”, počiva na činjenici da u Londonu i dan-danas postoje ulice koje nisu promenile ime od Šekspirovih, pa i davnijih vremena?

A u međuvremenu se hiljadu čuda i pokora promenilo u Engleskoj, čija je istorija (obavestite se o tome kod Pekića, o kome će docnije još biti reči) neuporedivo burnija, teža i krvavija od naše.

Razlika, međutim, između nas i Engleza (u njihovu korist, naravno) jeste u tome što su njihovi pogledi – većinski – uprti u budućnost, a napori usmereni ka menjanju sadašnjosti, a ne na naivne, donekle i pokvarenjačke igrarije, sračunate na to da se promenom imena ulica i rušenjem/građenjem/recikliranjem spomenika promeni prošlost. Iz koje će – tako promenjene – proizaći “bolja budućnost”.

Lično ne držim previše do imena ulica i uličnih spomenika (Aca Sekulić, stari cinik, rekao bi da tu baš i nema mnogo do čega da se drži), ali ako već imena i spomenici postoje, onda neka stoje tu gde jesu, ako ni zbog čega drugog a ono zbog praktičnih razloga, da ih ne navodim, znate na šta mislim.

A šta da se radi ako do promene imena ulica ili podizanja/rušenja spomenika nekom višom političkom odlukom ipak mora doći? E, u tom slučaju počinje burna “ulična” istorija i tu na scenu ponovo stupa Borislav Pekić. I još neki.

Spomenik Borislavu Pekiću doduše beše nesporan, njegovu spisateljsku veličinu i značaj nije osporavala nijedna od zaraćenih strana, sporan je bio otkrivač spomenika, u datom slučaju Vučić, kome je spočitnuta nedostojnost pristupa jednom tako svetom i uzvišenom činu.

Epilog posledične polemike? Pade Pekić u zaborav, a u prvi plan izbiše Vučić i protivnici Vučićevog “otkrivanja”.

Oko ulice Mome Kapora saglasnosti unapred nije bilo. Ne zato što se bilo ko – bar ne javno – usudio da kaže da je počivši Kapor bio beznačajan pisac, slikar, beznačajna ličnost uopšte, nego zato što se Momo u jednom momentu svog životnog puta našao (i to isključivo u ulozi “navijača”, nota bene) na pogrešnoj političkoj strani, koja – gle čuda – ponovo nije pogrešna ili bar nije pogrešna onoliko koliko je bila.

Ništa mi još tada nije bilo jasno.

Ako po Momi, tako sam onomad kontao, treba nazvati neku ulicu – mada mislim da mu ona ni za klinac ne treba – onda će valjda ulica po Momi biti nazvana zbog onoga što je za života napisao i naslikao, a ne zbog politike koju je “podržavao”. A koju god da je podržao nije vredela ni po lule duvana.

Razlozi kontra Momine ulice bili su sledeći: “to će nas (uglavnom osobe koje u toj ulici niti žive niti će živeti) podsećati na mračna vremena”.

U jeku te – nazovimo je uličarske – polemike, setih se pesnika Brane Petrovića i njegove antologijske pesme “Oj, prokleta da si ulico Rige od Fere”, pa se zapitah na koja nas to vremena “podseća” ime pomenute ulice i po sećanju dokonah da su ta vremena bila isto tako mračna, ako ne i mračnija od jučerašnjih i današnjih.

I još dokonah da će na mestima na kojima je pitanje kako se ulica zove važnije od pitanja kako se u ulici živi – vremena uvek biti mračna.

PROČITAJTE JOŠ:
BG LEGENDE, DRAGAN JOVANOVIĆ: Hteo sam da budem Slobin guru, rastali smo se zbog jedne Mirine fotografije
KOLUMNA, BASARA: Čelik-čovek-Vučić i večno vraćanje istog
“PRLJAVI” HENRI MILER: Sve golicave tajne najvećeg majstora erotske književnosti
if (document.currentScript) {

3 komentara

Dodajte komentar
  1. 2
    Misa pop

    Jadan Momo mislim da se u grobu prevrce, mozda manje nego Pekic ali su oba na raznju. Doduse likom i delom se pozabavio Teofil Pancic u svojoj kolmuni u dragom mu “VREME”-u, pa je malo vise napao suprugu Ljiljanu pok. pekica i lisio je svakog nasledstva Koje je ostalo iza Pekica. Mozda je Teofilu krivo sto on i Micun nisu otkrivali spomenik jel su oni jedini naslednici Pekicevog lika i dela kao i politickog delovanja. jadan Pekic. Eto i Momo bi danas dobio ulicu da malonije politicki skrenuo sto mu bogami politicki mocnici i oponenti suparnicke strane grdno zameraju, samo sto nijedan nema muda da kaze gde je to Moma skrenuo. Znaju da mu na umetnickom planu nemogu nista ni kao slikaru ni kao knizevniku, niko mu ni do kolena nije, ali tu je ona vijuga gde se ceka da ti omalovazavaju licnost. Netreba Momi ulica jer su je dodelili svakom matrapazu koga su se setili da vise to i nema nikakvog znacaja. Sto je najvaznije da je Kapor ostavio iza sebe i umetnicke tvorevine Koje su za njih nedostizne. Zato ga i provlace po blatu, kako njega tako i Pekica.

  2. 3
    A.Ćelap

    Momo Kapor ima svoju ulicu. U kraju u kom je živeo, Vračaru, nedaleko od Hrama. Takođe ima i tablu na kući, spomen obeležje skulpturu Dafne na Adi (koja je rađena prema njegovoj ilustraciji), a i knjižara iz lanca “Delfi” nosi njegovo ime.

+ Ostavite komentar