KOLUMNA, ZORAN PANOVIĆ: Hjustone, imamo problem!

KOLUMNA, ZORAN PANOVIĆ: Hjustone, imamo problem!


U vreme kosmičke euforije, Tito nije hteo da zakasni. U kabinetu Aleksandra Rankovića, 18. juna 1949, osnovano je Odeljenje za kosmička pitanja s ciljem da se bavi NLO fenomenima na teritoriji Jugoslavije…

Da li ste znali da je Josip Broz prodao Džonu Kenediju “tajnu” svemirskih putovanja?

“Hjustone, imamo problem” je film slovenačkog režisera Žige Virca. Premijerno je prikazan na festivalu Trajbeka, čiji su osnivači Robert de Niro, Džejn Rozental i Kreg Hatkof, a koji se održava u Njujorku. “Hjuston” je stigao u beogradske u bioskope ovog maja. Inače, to je prvi film koji je HBO snimio na Balkanu!

Slavoj Žižek ponovo među Srbima

To je dokumentarna i pomalo igrana akcija čiju suštinu najbolje opisuje jedan od dvostrukih likova filma (i kao istorijski akter subverzije protiv socijalističkog sistema i kao filmski narator – postmarksista-konspirologije), dakle famozni Slavoj Žižek koji nas vrlo prostim logičkim manevrima ubeđuje u ono što želimo – da je akcija stvarnost, a da se velike geopolitičke igre najbolje sakriju ako ih njihovi kreatori preventivno podvedu pod katalog teorija zavere.

Tragedija Jugoslavije jako je bizarna i krije se u tome što je Staljin umro rano, a Tito kasno. Da se nastavio sovjetski pritisak verovatno bismo otišli svi na Zapad, pa bi sutra i raspad bio konfederalniji – mirniji.

Da je Tito poživeo, cinici bi rekli, možda ne bi ni pao Berlinski zid, ali ipak je realnije da bi – da je to doživeo – Maršal pre završio u nekom kućnom pritvoru kao Todor Živkov nego što bi skončao kao Čaušesku. Pojavila bi se kasnije opet nostalgija, ali ne ovog raskošnog postmodernog potencijala čiji je deo i “Hjustone, imamo problem” – nitroglicerinska doza jugonostalgije.

PROČITAJTE JOŠ:
KOLUMNA, BASARA: Čelik-čovek-Vučić i večno vraćanje istog

Hrvatski ministar kulture Hasanbegović bi mogao komotno da zahteva da distributeri stave i upozorenje, slično kao za porniće i horore nekada u Jugi. Ono, koliko sam ja zaključio iz filma – to je da je podzemna baza Titovog kosmičkog programa bila ono što smo mi znali kao veliki podzemni aerodrom NA kod Bihaća. U stvari, ja sam to tako -koristeći Žižeka – želeo da vidim. Kao što bih po istoj matrici za globalni rat protiv zombija – odnosno onu bitku koja se vodi na prostorima bivše SFRJ – koristio planove za odbranu zemlje od sovjetske pretnje 1948.

Da biste me razumeli pogledajte blokbaster s Bredom Pitom “Svetski rat Z” – američki apokaliptični akcioni horor iz 2013. režisera Marka Forstera, koji je adaptacija istoimenog romana Maksa Bruksa iz 2006. “Hjuston” me podsetio na jednu sličnu akciju koja danas može da se konstruiše i kao stvarnost.

Struka i nauka

Haški proces protiv Gorana Hadžića je skoro sigurno obustavljen zbog bolesti optuženog i zbog kompromitacije suda, kako smatra Tužilaštvo. Zašto sad, Panoviću, pominješ Hadžića u priči o Titovom tajnom svemirskom programu? Pa evo: prosto je neverovatno koliko se puta povodom hapšenja poslednjeg haškog begunca čulo da je on magacioner. Skoro da je ispalo da njega Hag traži zato što je magacioner, a ne zato što je optužen za ratne zločine.

Zar je za Nikolu Kalabića najvažnije to što je bio geometar? Pa i Aleksandar Leka Ranković je bio abadžija (za urbane čitaoce – abadžija je čovek koji od grubog sukna šije narodna odela), ali kad ste čuli da neko kad pominje Rankovića ističe prvo to da je on bio abadžija?! Doduše, retka paralela između Hadžića i Rankovića može biti u tome da njihova “zanimanja” odslikavaju kadrovsku strukturu pokreta u kojima su bili. Ponekad i pokreta s kojima su bili u sukobu. Na primer, Tuđmanov general Norac bio je konobar, kao što je Vučurević, ratni gradonačelnik Trebinja, bio kamiondžija.

Insistiranje na magacioneru relativizuje “ljude od pera” ili bankare, pravnike, stomatologe, biološkinju… i njihove ulogu. Pa ni Broz nije imao sve šlosere u pokretu. Bilo je tu čak i nadrealista. Ljudi koji su se razumeli i u delo Amadea Modiljanija, italijanskog ekspresioniste zbog čije je slike, po jednoj verziji priče, Hadžić i “pao”.

Abadžija nadležan za NLO fenomene

Deluje nadrealno da se abadžija kod Tita bavio i NLO pitanjima. Malo je tužno kad vidimo koliko su Artur Klark ili Isak Asimov omanuli u svom spejs optimizmu očekujući bliski kontakt treće vrste. U vreme kosmičke euforije, Tito nije hteo da zakasni. U kabinetu prvog policajca Aleksandra Rankovića, 18. juna 1949, prema jednoj akciji, ili bar kriptoistoriji, koja mnogo dobro zvuči i kad je uticajne novine objave, osnovano je Odeljenje za kosmička pitanja s ciljem da se bavi NLO fenomenima na teritoriji Jugoslavije.

PROČITAJTE JOŠ:
SRPSKI POGLED NA BLAJBURG: Zašto odmazdu komunista ne treba pravdati osvetom za Jasenovac

Abadžija se bavio i nuklearnim programom. To već nije akcija. Bio je na čelu savezne komisije za ta pitanja. Pod njegovom komandom faktički je bio i jedan Pavle Savić. Nažalost, autoriteti poput Dušana Bilandžića i Dobrice Ćosića ne daju nam nikakve informacije da li je Tito bio upućen u slučaj “Rozvel” ili u tajnu spuštanja na Mesec. Ili da li su mu Sovjeti nešto rekli na tu temu.

U svakom slučaju, njegovo interesovanje za NLO sigurno je bilo suvislije od jedinica za parapsihološke ratove koje su nastajale u glavama Miloševićevih vojnih i ostalih ezoteričara. Šta ako vas iznenada prodrma (dez)informacija da su američki naučnici iz programa SETI (Potraga za vanzemaljskom inteligencijom) primetili kod Jupitera tri ogromna svemirska broda koja bi na jesen trebalo da stignu do Zemlje? U smislu agresije. I u smislu da nismo slušali upozorenja mudrog Stivena Hokinga koji nam je govorio da se manemo potrage za vanzemaljcima jer bi oni, ako ih ima, verovatno bili predatori.

Taj program SETI bio je i lajtmotiv Karlu Saganu za roman “Kontakt” prema kome je Zemekis snimio odličan film sa Džodi Foster u glavnoj ulozi. To je priča zasnovana na spejs optimizmu. Da li darvinizam (uključujući i politički) na Zemlji daje pravo za takve svemirske analogije? U trenu će, primetimo li nešto sumnjivo kod Jupitera, nestati onog spilbergovskog optimizma.

Svemirska Srbija i filozofska utopija

Leka Ranković i Josip Broz, zajedno sa Milovanom Đilasom, Edvardom Kardeljom, Ivom Lolom Ribarom, Svetozarom Vukmanovićem Tempom, Ivanom Milutinovićem, Sretenom Žujovićem, Radetom Končarom i Francom Leskošekom, činili su Politbiro CK KPJ koji je na sednici 4. jula 1941. u vili Ribnikara doneo odluku o dizanju ustanka.

I pazite šta mi kaže u vreme kampanje za ove poslednje izbore jedan stari partizan u Užicu, inače Krcunov pajtos: “Taj Politbiro je ispunio svoja obećanja iz 1941.” Shvata čiča vreme, i da danas slabo koga zanima Dan ustanka – 4. jul, ali je hteo da skrene pažnju kako današnji političari nisu ljudi posebnog kova.

Inače, čiča mi kaže da ga Vučić podseća malo na Krcuna: “Krakat je, voli Zvezdu, voli da gradi infrastrukturu… Da li pije?”, pita me čiča jer je Krcun voleo da potegne. Kad kukamo na Titove abadžije i šlosere, ne treba zaboraviti da je posle 5. oktobra Srbija maltene dosegla ideal Platonove “Države” – na vlasti su bili filozofi: Koštunica, Đinđić, Mićunović. Eto zašto je nešto utopija.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar