MAGIČNI ĆIRA: Jesen Čejena na Aljasci

MAGIČNI ĆIRA: Jesen Čejena na Aljasci


Nisu rumunske liberalne demokrate jedine koje korupciju smatraju božanskom silom, majkom svih očeva koji su promenili pol i postali vaginalni transformersi s dečačkim rečnikom i aseksualnom željom za ovladavanjem svim moćima koje narodno dobro može da proizvede

“Svet nije ja. Ali ja sam svet”.

Danil Harms

Bukurešt je ovih berzanskih dana – dok svi „faktori” silaze s trampovske trampoline bez skoka u presahlu fontanu želja – ponovo postao filmski („drakulijanski”) grad kao u doba kada su cigle od razrušenog Zida padale nekontrolisano, opasnom brzinom, na istok i jug. Ponovo hit režiseri iz holivudske „mejdžor produkcije” snimaju i montiraju akcione sekvence za široke nenarodne, bioskopske 3D mase. Ponovo se uživo uvežbavaju scene spontanih tuča između velikih reči i malenih „Molotovljevih koktela”, sve to usred karpatskih belih zora i noćnog sivila osvetljenog ružičastim suzavcem, fluorescentnim pendrecima, kacigama s metalnim odsjajem koji cepa pomračinu u svakom zabitom kutku, a tu je i crvena maska ljudskog besa pomešana sa sfumato efektom okrvavljenih ulica.

Streljani Čaušesku je poodavno ustao iz memorijalne rake, ali izgleda da je provalu nasilnog, hajdučkog revolta izazvala nečija odluka da diktatorova žena Elena dobije premeštaj u hotel „Dva godišnja doba” u elitnoj okolini Konstance, odakle puca pogled i na zadrigli Dunav i na zmijoliko Crno more, ali i na Volgu, koja se, kako je to zapisao veliki Boris Piljnjak, uliva u Kaspijsko more.

Aktuelna, hronično demokratska i akutno levičarska vlada se – iz nekog razloga koji prismrđuje na švercerski patriotizam – baš sada dosetila da su svi svetski Rumuni, u ona prosvetiteljska vremena, bili među tvorcima dadaizma, teatra apsurdnosti, anarhističkih zezanja i nihilističkih doktrina. Služeći se svim spomenutim strategijama u globalističkom spliš-spleš-treš-fleš stilu, naši komšijski vlastodršci su odlučili da na primeru borbe protiv korupcije i antikorupcije pokažu kako su dosetke i smicalice Tristana Care, Ežena Joneska, Emila Siorana i dalje upotrebljive za pravljenje velike komedije zabune. Naravno, ni Mirča Elijade nije hteo da propusti zabavu na brodu probranih ludaka: uostalom, on je raskrstio sa „ozbiljnim”, papirnatim idejama još nakon obilaska Tibeta – mada je posle pisao kako je Tibet posetio njega, što je sasvim u duhu tumačenja važećih zakona vlade u Bukureštu za koje su njihovi glasači utvrdili da su dopisivani radi oksimoronskog epiloga bez epiloga.

U duhu Sioranovih paradoksalnih ispovedi koje otkrivaju kako vas činjenica da ne verujete u Boga nikako ne sprečava da u paklu nesanice, izigravajući hodajuću samicu, krenete da razgovarate s Bogom – rumunska vlada je Boga zamenila Korupcijom

Nisu rumunske liberalne demokrate jedine koje korupciju smatraju božanskom silom, majkom svih očeva koji su promenili pol i postali vaginalni transformersi s dečačkim rečnikom i aseksualnom željom za ovladavanjem svim moćima koje narodno dobro može da proizvede. Međutim, ispostavilo se da je nerazrešiv problem kako „Kabare Volter” uvaliti domaćoj publici, koja nema švajcarski, bankarsko-militarističko-neutralni pedigre, a u situaciji kada prepotopski tradicionalna „pariska intelektualna transverzala” u Rumuniji nema leba da jede, a kamoli kroasane.

U duhu Sioranovih paradoksalnih ispovedi koje otkrivaju kako vas činjenica da ne verujete u Boga nikako ne sprečava da u paklu nesanice, izigravajući hodajuću samicu, krenete da razgovarate s Bogom – rumunska vlada je Boga zamenila Korupcijom i nažvrljala neke fusnote na margini zakona protiv podmićivanja, a s ciljem širenja milosrđa i oprosta i vaskolike tolerancije među različitim ministarstvima i još različitijim slojevima naroda. Pa odakle dolaze ti ministri i biznismeni i državni činovnici nego iz redova sopstvenog naroda? A ne može se prekinuti veza s narodom, naročito ako taj narod finansira natprosečne živote svojih natprosečnih predstavnika. Ali kod našeg gornjeg suseda dogodilo se da je narod, razmažen EU edukacijom i NATO tetošenjem, poželeo da prekine vezu sa svojim reprezentima, štaviše da sruši njihov rezidencijalni status koji je inače stvar opšte političke kulture i ustrojstva civilizacijski razvijenog dela Evrope i pratećeg proevropskog sveta.

I tako otpočeše demonstracije i makljaže, paljevine kontejnera i napaljivanje uličara, sve garnirano ministarskom ostavkom i izveštajima Si-En-Ena u kojima mladi, brendirano dizajnirani demonstranti na tečnom engleskom objašnjavaju ciljeve svoje borbe – verglajući o ugroženoj demokratizaciji, ugroženoj slobodi govora, ugroženom pravu na usavršavanje konobarisanja u londonskim i njujorškim restoranima.

Budući da se nisu pojavili snajperisti, niti su se desile gerilske diverzije, bilo je očigledno da „ekipi s Volstrita” nešto bučnije koškanje na bukureštanskom korzou ne para uši niti porube na džepovima. A i zašto bi kada su u pitanju dve frakcije koje se bore za „još više kapitalizma”, za slobodnije tržište ljudskih prava, naročito prava na osiromašenje i gologuzo dokoličarenje. Sve u duhu svetog preduzetničkog principa: klijent mora biti zadovoljan, a nesporazumi isključeni.

Otuda je i glavna parola protesta imala izrazito pozitivnu, humanističku logiku, iskazanu ekstatičnim pokličom: „Nepravda je prevaziđena, pravda je dosadna – izaberite zabavu!” Onaj ko je smišljao tekst na zadatu melodiju očigledno je imao na umu savremena naučna saznanja da nezadovoljna društva imaju nezadovoljnog pojedinca. A to je nedopustivo stanje za graničnu Rumuniju.

Demonstranti su se pokazali kao odlučni korektiv vlade koja je odmah u sebi prepoznala neiskazanu rezervu političke korektnosti, kao i brigu nad svojim mekano potčinjenim sledbenicima materijalizma s produženim rokovima naplate dugova na više unapred unovčenih pokolenja koja čekaju da se rode pa da stanu u red ispred svog šaltera koji im nikakva tuđa samovolja ne sme i ne može oduzeti.

Polazeći od aksioma Njihovog Poretka da je čovek najotporniji materijal, te da mu duh ne može ništa, rumunska vlada je izašla u susret fensi šetačima kroz poruku koja je bila snažna i neodoljiva u svojoj jednostavnosti: „Ljudi umiru, vi živite. Zar niste srećni – podelite svoju sreću.” I odziv je bio trenutni entuzijazam, ushićeno odobravanje, i što je najvažnije – postignuto je obostrano razumevanje između pobednika i učesnika. Vladavina „ispravnog smisla” je položila još jedan praktičan test.

A taman se uzduž i popreko Srbijice počela da razleže žalobna zavist što se i na beogradskoj štrafti ne pojave protestanti, pa makar bili i pravoslavci! Neki „elementi” su glasno poželeli da se kružni tok na Slaviji pretvori u jednosmernu pešačku zonu, s trafikama i tezgama i šatrama za okrepljenje. Aman, dokle više prizivanje sopstvene nesreće na tuđem bunjištu?! Spokojna vladavina Velikog Vođe rađa sporoumirući spokoj na koji mnogi u ovoj istraumiranoj Srbijici prosto ne mogu da se naviknu. Nego sa zapenavljenom nostalgijom oživljavaju ratna sećanja iz TV serija i udžbenika za ometene u razvoju. Umesto da se opuste i uživaju u ovozemaljskom miru i duhovnom blagostanju koje skromnost i uzdržavanje donose svakom poreskom obvezniku koji iskreno veruje da je bogaćenje nepoznatih bližnjih najvažniji uzrok njegovog ličnog blaženstva.

Ovo je veliko i uzbudljivo vreme. U istom dahu valja priznati da je ovo i traljavo, smutno i bedno vreme. Kao sva vremena do sada u kojima se kriza najavljivala pomodarskim jačanjem skepticizma, iracionalizma i misticizma. Goli život, ako se nekontrolisano upražnjava, kompromituje i najumnije i najplemenitije ideje. A kao što je poznato i izvan naših granica i „crvenih linija”, u Srbijici se vazda gajio običaj da je poželjno podsmehnuti se idejama Velikog Vođe. Ali mora se znati kuda taj podsmeh vodi. Jer mir se bez rata ne može prepoznati, niti doživeti. Da bi se čovek oslobodio straha od smrti, njemu se mora dati pravo da sebe slobodno šalje u smrt. Štaviše, nema drugog načina da se pomirimo sa srpskim usudom i prihvatimo svest o povezanosti preživljavanja: preživeće svi, živeće samo neki. Naravno, u međuvremenu, preživljavanje se pretvorilo u strast pa se čak pojavila formula „samo je udarac levicom efikasan”…

„Tada još nisam znao čemu je sve bio došao kraj. Ali kada danas, sa ovog visokog brda moje starosti, pogledam unazad… vidim… šta je sve još tada umrlo. Beočug je raskinut. Seme razvejano. Mi više nemamo svoje središte.” (Crni Los, pleme Sijuksa)

To vam je isto kao što za dobro brijanje nisu dovoljni oštra britva ili nožić za mašinicu, dobra četkica, dobar sapun i vrela voda. Ne, brijanje je sto puta zamršenija stvar. Treba poznavati topografiju lica, to jest znati precizno na koju stranu rastu dlake na dotičnom mestu, što nije isto kod svih. Kada se to prouči, treba odmah sva mesta brijati niz dlaku, i to samo jednom.

Avaj, budući da živimo u rutavo doba, možda je i brijanje prevaziđen fenomen, poput maksime: „treba biti apsolutno moderan”. Zato mi ne preostaje ništa drugo dok traje rodoskrvno bratimljenje Bukurešta i Beograda nego da progutam tamnu žuč reči koje je pre više od stotinu i pedeset godina izrekao Crni Los, pripadnik Oglala Sante Sijuksa: „Tada još nisam znao čemu je sve bio došao kraj. Ali kada danas, sa ovog visokog brda moje starosti, pogledam unazad… vidim… šta je sve još tada umrlo. Beočug je raskinut. Seme razvejano. Mi više nemamo svoje središte.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar