MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: SAN I KRITIKA

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: SAN I KRITIKA


Mislim da nećemo puno pogrešiti ako već na samom početku ovog prikaza istaknemo da je Zoran Ćirić totalno apartna pojava koja žulja i ljulja svaki kontekst savremene srpske književnosti. Nesumnjivo (mada po mnogima teško dokazivo!) jedan od vodećih pisaca svoje literarno nezainteresovane generacije, ali i autor čiji je status još uvek enigmatična kontroverza. Dok ga deo kulturne i one druge javnosti doživljava kao beskrupuloznog manipulatora, dotle neki verzirani tumači znamenja – koja se povremeno prikažu na neozvezdanom, noćnom nebu Srbijice – tvrde da je samoživi Ćirić jedan od retkih preživelih koji je dobio klimoglav od Crnjanskog. Uprkos tome što ima onih koji ga optužuju da je prljavi pornograf koji se više bavi rokenrolom nego književnošću, nisu retki ni glasovi koji kažu da je upravo Ćirić svojim dosadašnjim opusom ubedljivo dokazao da u maliciozno okamenjenim devedesetim jedino sočna jebada može da funkcioniše kao epska melodrama te da je svojom rableovskom vizijom srpsku književnost oslobodio folklornog dumanja i impotentnog mondijalističkog egzibicionizma.

Kada se 1991. pojavila njegova druga knjiga „Remix”, Ćirić je već bio ovenčan Brankovom nagradom, pa ipak razigrani „Remix” nije odmah prepoznat kao ugaoni kamen starmalog srpskog pesništva, osobito onog sa urbanim i intermedijalnim predznakom. Sa ove distance možemo zaključiti kako je za dežurne književne arbitre ta knjiga bila suviše pomerena na iščašeni način da bi je prihvatili kao artikulisani pomak; i slobodni smo da dodamo, suviše „šizofrena” za jednodimenzionalna akademska tumačenja, preterano „neozbiljna” za „ozbiljna” iščitavanja.
I zaista, moramo se zapitati u svojoj kritičarskoj skrušenosti: kako pisati o „Remixu” a da se ne oskrnavi njegova estetska voluminoznost – tematsko bogatstvo, stilska briljancija, misionarska energija? Možda bi bilo najuputnije da na ovom mestu citiramo Magičnog, fantomskog hodočasnika koji je u slavu „Remixa” napisao ovaj neupitni manifest: „Ovo nije soc-realizam/ ovo nije kap-realizam/ ovo nije nadrealizam/ ovo nije subrealizam/ ovo nije neorealizam/ ovo nije hiperrealizam/ ovo nije stari dobri realizam/ ovo je pop-realizam!”.

„Remix” je, u stvari, knjiga-projekat koju čine „tekstovi”, odnosno pesme koje pevaju super-super kratke priče. Rađena je u formi kolekcije singlova, i to onih pionirskih imalinski crnih vinila iz perioda 1955-1959, što je iziskivalo krajnje redukovani pesnički izraz: pročišćene misli, ritmički konsekventno štektanje fundamentalnih emocija, bez gomilanja mrsomudnih pesničkih slika, semantičkih artičoka u sosu od izanđale gramatike i ispraznog metaforičnog simbolizma – a na šta se preambiciozno poezijanje obično svede pod maskom besmislenih i nikom potrebnih jezičkih igrarija. Zapravo, Ćirić je uspeo da kreira nesvakidašnju strukturalističku magiju: ogoljeni iskazi nabijeni višeznačnošću i začudnim humorom, koji ume da se pretvori u opaku satiru ne štedeći nijedan od postulata na kojima počiva etablirana književnost.

Čitajući Ćirićeve promišljene „haiku prdeže i zen podrigivanja”, osećamo se kao kamikaze koje sikću svoje psovke pre nego što će ući u pilotske kabine bombardera avijacije cara Hirohita i poleteti u poslednje herojsko obrušavanje na neprijateljske vatrene ciljeve. Kako u životu, tako i u umetnosti, neko pada da bi se još više približio nebu, a neko se survava u beskonačno ništavilo u kojem ne postoji ni dno ni grob.

Ono što presudno definiše „Remix” kao zaumnu zabavu jeste maštovita upotreba umetničkih metoda kao što su cut-up, ready-made, asamblaž, kolaž, montaža; različiti citati ne služe kao mudrijaške zakrpe, već kao organski delovi jedne autohtone celine. Eksperimenti s „nađenom poezijom” izvedeni su tako da se element igre i osećaj za meru nikada ne dovode u pitanje, što samo govori o zanatskom umeću autora i njegovoj neopterećujućoj umetničkoj samosvesti. Sinteza Banović Strahinje i Klinta Istvuda, odnosno srpske epike i holivudske mitologije, koju je Ćirić uspešno ostvario u svojoj prethodnoj knjizi („Rio Bravo”), ovde prerasta u kolekcionarski hedonizam koji ruši svaku doktrinarnu konvenciju: Robert Raušenberg svinguje vreme u orkestru Flečera Hendersona, Robert Mičam pozira Robertu Raušenbergu, Pol Pot prepevava Žaka Brela, Telonijus Monk i Dač Šulc razmenjuju stripove, a svi zajedno zdušno krvare kako bi otkrili nove droge, nove modele, nove religije.

S obzirom na prevratnički duh „Remixa”, nije čudo što se finalni ciklus u knjizi zove „Pedesete, najstariji trik na svetu”. Naime, pedesete godine prošlog veka jesu umnogome revolucionisale dotad uštogljenu hijerarhiju na umetničkoj sceni, gde se visokoumno džvankalo o svetosti klasicizma, penzionisanju avangarde i istovremenom oktroisanju modernizma, a sve u sklopu bipolarnog sistema koji se generalno delio na tzv. visoku i tzv. nisku umetnost. „Remix” je s protokom vremena kao prljave vode u kojoj je veliki veš opran na ruke dostigao kultni status možda i zato što na nepretenciozan način raskrinkava sve te mudroserske nepodopštine i smicalice koje prevashodno imaju za cilj da uzdignu intelektualnu onaniju na pijedestal „jedine prave umetnosti”.

U građenju neobično samosvojne poetike, Ćirić polazi od najsvetlijih (i najmračnijih) tekovina umetnosti 20. veka: troakordne himne Džerija Libera i Majka Stolera; dvosmislene komedije Hauarda Hoksa gde još niko nije otkrio ma i jedan suvišan kadar; opakost Selinovog stilskog ludila; skarednog sarkazma stripova Roberta Kramba; ritmičke narativnosti Harmsovog apsurda… Ipak, dobri duh „Remixa”, pre svih, jeste jedan veliki Gospodin Lenjivac, koji je najdalje otišao u pokušaju da stavi taj mistično-banalni znak jednakosti između života i umetnosti, formulišući zakon koji kaže da umetnost mora biti veća od života ukoliko želi da opstane kao ljudska izmišljotina. Taj guru nad guruima zove se Marsel Dišan, a njegov osnovni princip delanja glasi: „svoditi, svoditi, svoditi!”. Ali u svom nadaleko čuvenom ćirićizmu, naš pisac odlazi nekoliko revolveraških koraka dalje – sa dostojanstvenim humorom Dišanova ready-made dela koristi kao dekor na kojem ispisuje sapunsku operu u kojoj glumi svog zamišljenog heroja čija je stvarnost  katalog zabranjenih umetničkih dela.

Iako u njegovim tekstovima izbija staromodno vaspitanje o nužnom poštovanju žanrova, Ćirić se ne boji haosa što oponaša ljudsko bivstvovanje, a koji vodi u multižanrovsko orgijanje. Naprotiv! Pišući svoju epski infantilnu poeziju razbaškarenog stiha, pesnik koji to ne želi da bude sve vreme gotovo pred očima čitalaca smišlja vijonovsko-gogoljevske poretke kamenja i hartija od vrednosti, likova i njihovih sumnjivih odraza, jer veruje da ti nevažni detalji literarnu igru čine uzbudljivom. „Remix” – u tome se ogleda istinska kompleksnost ovog projekta – pored neobuzdanog uživanja u sopstvenoj izuzetnosti, zasnovanoj na sposobnosti da se raduje i radost u svemu prepozna, zrači i golemi strah od vladavine jedne nove imperije, čije je ime Mutacija. Kao obeleženi i izabrani, Ćirić je savršeno svestan da mutacija znači poništavanje ljudskosti u bilo kojoj formi, satiranje umetničke egzistencije, čišćenje smrdibuba od smrada egzistencije. I zato nam „Remix”, gotovo provokativan u svojoj nekanalisanoj direktnosti, nudi sintezu umesto reciklaže, subverzivni tradicionalizam umesto netalentovanog epigonstva.

Mada najveći autsajder postsrpske književnosti, metafizika i muze-guze na Ćirićevoj su strani; publika i režim takođe. Dakle, legenda je rođena i radi svoj posao kako bi se „kraj umetnosti” još jednom odgodio na neodređeno vreme. A nama, neobičnim smrtnicima, ostaje samo da se nadamo da će u skorijoj, neveseloj budućnosti srpska književnost slobodnije disati upijajući u sebe blagotvorne ćirićevske vibracije. Ili će konačno prestati da diše i postati muzej za razgledanje pepela preterano radoznalih turista – spektakl u nakurnjaku zarad patološke sreće njenih samoproklamovanih apostola.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar