MAGIČNI ĆIRA: Krunisanje u sedlu

MAGIČNI ĆIRA: Krunisanje u sedlu


Kao što sam već predvideo pre skoro dva meseca, globalno tajanstveni kladioničari su ipak izazvali Velikog Vođu da izađe na crtu konjima bez džokeja te da u trci slamki i vihora, kornjačinom brzinom, bez upotrebe korbača, nanovo izabere – Velikog Vođu.

Naravno, briselski šalterski radnici veruju da su, po ko zna koji put, uspeli da ponize Srbe, ili barem onaj deo naroda što džedži i čeka u redu pred njihovim „kapijama raja”. Jer, Veliki Vođa ne može biti predsednički kandidat. Kao što sultan ne može biti gubernator, kao što majstor ne može da bude pretendent za šegrta, kao što šimpanza nema lavlju grivu pa se češe po ćosavom majmunskom dupetu – crvenom na radost, a ne na revoluciju.
Stručnjaci za političko slepilo, nimalo iznenađujuće, ne vide aristotelovsku dramaturgiju na delu: Poštujući princip „katarzičnog svršetka” Veliki Vođa je prihvatio da bude, između ostalog, i Predsednik – da učini plezir svom narodu koji se izbornim rezultatima unapred raduje jer je unazad nemoguće.
Sasvim predvidljivo, „strani faktor” se opet igra Mefista u Dorćolskoj marini. Uostalom, ambasadori koji stoluju u Srbijici oduvek su patili od viška slobodnog vremena koje je valjalo nekako popuniti. Želeći da što gospodskije neutrališe zagađenje koje stvara EU/NATO puvanje, Veliki Vođa ovih nadimajućih dana transparentno stavlja do znanja da vrli i pažljivo birani kandidati iza kojih stoji „strani faktor” nisu njegovi protivnici – već i njegovi (Vođini) kandidati. Otuda tolerancija prema samozvanim „političkim rivalima” iskazana u sinekurama, diplomatskim vilama i turskim kupatilima. Možete i sami da primetite kako „favoriti demokratske opozicije” hodaju u pet kolona, vrlo teturavo, nevešto izbegavajući da se drže za ruke kako ih domaća radinost ne bi tretirala kao „petu kolonu”. Otuda pokunjena šizofrenija, nimalo svečarski uparađena, koju neštedimice ispoljavaju u traktorsko-rabadžijskoj kampanji.
Međutim, na stranu sve strateške majstorije i taktičko nejebavanje nedojebanih mešetara u tuđim orgijama – odluka da se predsednički izbori održe 2. aprila pokazala je nedosegnutu klasu Velikog Vođe, koji nije samo vrsni poznavalac sociologije, političke ekonomije, geografije, rudarstva, turizma, građevinarstva, bezbednosne kulturologije… već se ispostavilo kako njegova renesansna ličnost bolje poznaje crnačku muziku i od Baraka Obame! Naime, Srbijica će održavanjem „Predsedničkog sleta” 2. aprila zapravo iskazati počast Marvinu Geju, verovatno najvećem soul pevaču svih vremena i jednom od najvažnijih aktera američke umetnosti, koji je rođen upravo na taj dan pre 78 godina. Kakav gospodski naklon i maherski gest! Tramp je ganut, Melanija se rasentimentalisala sve u šesnaest, a neprozirni Putin je fasciniran šahovskom logikom njegovog inače uvaženog balkanskog kolege.
Zamislite to finale svih finala: nakon što u prvom krugu prebaci svoje prethodne rekorde od kojih nijedan nije išao ispod 50%, i kada se već do devet uveče utiša raspekmežena opozicija s kuknjavom o neregularnosti ponašanja stranih posmatrača, a matirana jednocifrenim brojem (procenata) svojih glasača – Veliki Vođa velikodušno pravi „žurku za sve predstavnike naroda” u palati na Andrićevom vencu. I onda spontano do izražaja dođe dotad neviđeno jedinstvo Vođinih abortiranih dvojnika koji, u opuštenoj i parlamentarnoj atmosferi, svi skupa đuskaju i podvriskuju uz večne hitove Marvina Geja. Kladim se da će Jeremija Vuk galantno naručiti „Pride And Joy” i „Ain’t That Peculiar”, Radulović će padati u trans uz „Can I Get A Witness” i „I’ll Be Doggone”, Čanak će odbaciti štap miroljubivo se prepuštajući stiskavcima „Let’s Get It On” i „Sexual Healing”, Šešelj će stojećki jesti krem-pite u ritmu „How Sweet It Is To Be Loved By You”, Obradović će se dveriti uz „Chained” i „Inner City Blues”, Popović će učtivo osluškivati „Distant Lover” i „Mercy Mercy Me”, dok će bivši Zaštitnik Saša unezvereno zahtevati da mu dežurni Di Džej Palma tri puta zaredom pusti „What’s Going On”…
A kada bude dat znak za fajront, te nakon preljubaznog opraštanja svi odu na svoje radne zadatke, Veliki Vođa će, zavaljen na svom masažer-prestolu, odslušati definitivnu himnu Marvina Geja, „I Heard It Through The Grapevine” – zamišljen kao Meštrović nad Beogradskim pobednikom. Jer, sličnosti koje postoje između Velikog Vođe i Marvina Geja skoro da se graniče sa fatalističkom melodramom. Ali, pođimo redom, kako Asanžovi algoritmi prisluškivanja nalažu.
Obojica glavnih junaka ovog traktata o manifestima imaju puno toga zajedničkog, što je primetno na prvi pogled: I jedan i drugi su harizmatične ličnosti, lideri koji s lakoćom hipnotišu mase, nadnaravno stvaralački umovi koji su izvršili presudne prevrate u svetu muzike i politike, otkrivajući nove horizonte slobode na uzburkanoj pučini šou biznisa kojeg su trajno reformisali.
Međutim, mnogo su frapantnije (i zlokobnije!) sličnosti na intimnom planu. Naime, i Marvin Gej i Veliki Vođa imaju problematične pa još i duplirane očeve. Marvinov biološki otac nije hajao za biologiju budući da je bio baptistički sveštenik, krut kao jedanaesta Božja zapovest. Zato i ne čudi što je prilikom jedne od porodičnih svađa potegao pištolj i namrtvo upucao svog sina čija mu je slava ugrožavala svetački oreol!
Drugi Marvinov otac beše Beri Gordi, vlasnik diskografske kuće „Motown”, koji je opsesivno pokušavao da uspostavi kontrolu nad Marvinovom blistavom karijerom, želeći da mu bira repertoar i partnerke za pevačke i krevetske duete. Što je dovodilo do stalnih i žestokih sukoba s obzirom da je Marvin posedovao snažan nezavisni duh koji je sledio isključivo sopstvene umetničke instinkte.
Kao što svi znamo i Veliki Vođa ima vrlo turbulentne odnose sa svojim očevima, sa kojima je stalno u tolstojevskom stanju rata i mira. S jedne strane, tu je samosažaljujući diplomirani dokoličar Toma, buvljački trgovčić ali i prepredeni seljoberski cinkaroš; na drugom kraju fronta se ustoličio drugi, odnosno po starešinstvu prvi otac Velikog Vođe, estradni vojvoda Voja čija, opakom inteligencijom prožeta, pretvornost prevazilazi najneduhovitije bosanske viceve o Hasi kao Mujinoj udvojenoj ličnosti.

Favoriti demokratske opozicije hodaju u pet kolona, vrlo teturavo, nevešto izbegavajući da se drže za ruke kako ih domaća radinost ne bi tretirala kao „petu kolonu”

Zaključak dobronamernog a profesionalnog buntovnika Magičnog je nedvosmislen: Ako ne želi da doživi tragičnu sudbinu Marvina Geja, kucnuo je odsudni čas da Veliki Vođa svoje nedostojne očeve otkači od svojih skuta i da ih pošalje ne u tri lepe materine, već kod Kačavende – da se zamonaše i postanu evnusi.
Ali, verovali ili ne, postoji još jedna problematična sličnost između velikog Marvina i Velikog Vođe. A to su – poroci! Kod soul legende radilo se o navučenosti na širok spektar droga: od kolumbijskog kokaina do nepalskog opijuma. Veliki Vođa, daleko bilo, ne pati od hemijskih adikcija, ali se ipak vremenom iskristalisala – kadrovska adikcija. A to mu može doći glave pre nego ulično pravljeni krek. Kao što kaže jedna od novijih poslovica u Srbijici: Bolje na heroinu nego na Jorgovanki. Bez podmetanja, molim! Ovde govorimo o mnogo ozbiljnijem jebavanju nego što su seksualno istračani politički skandali.
O čemu se radi? Pa, prosto, narod u Srbijici ne želi da na guvernerskom mestu gleda pokondirenu tikvu koja je neupotrebljiva čak i za pravoslavnu „Noć veštica”! Takođe, ne miriše ni muškobanjastu ministarku što menja šlemove ko donji veš a ne ume da se ponaša ni na drumu, ni na gradilištu, i još u kafani virmanskom karticom plaća vina sa osam zvezdica, čije je godište starije od ministarkine fotelje! Ipak, najveću opasnost za buduću geostratešku poziciju Srbijice predstavlja julovski roker Vulin kao megafonski glasnogovornik svesrpske civilne zaštite, koji bi svako malo da pilotira restauriranim Migovima u zeznuto razređenom vazduhu iznad Drine i Brezovice. Od svih navedenih saradnika – koji nisu sposobni čak ni da ga izdaju iako su komunjarski potomci titovskih komunjara! – u daltonističko crno odeveni Vulin mora prvi da leti u dobrovoljačku penziju.
Elem, nije valjda neko od vas pomislio da je Veliki Vođa izašao na ove nižerazredne izbore da bi, eto, zadovoljio sopstveni i narodni ego, kao i hirove svojih „zapadnih kolega” koji predvode endemsku demokratiju maskirani u virusne spermiće? Eh, opet ste smetnuli s uma da je Veliki Vođa, pre svega, „Izabrani koji ima masterplan”. A taj „masterplan” se bazira na dogovoru ovozemaljskog Svetog Trojstva: Putina, Trampa i Velikog Vođe, po kojem će – nakon što prođu protokolarne i kolateralne ceremonije u slavu novog, doživotnog Predsednika Srbijice – u zajedničkoj rusko-američanskoj deklaraciji Kosovo biti priznato kao država za sebe. Nakon minuta tišine i progutane knedle sa žabom, preduzetni Srbi, kao zakleti putinovci i trampovci, zamoliće Velikog Vođu da prihvati „narodnu volju”, u ime stabilnosti, direktnih stranih investicija i uspešnog nastavka reformi – a on će ih poslušati s mandarinskom mirnoćom…
E, onda nastaje „starozavetni obrt” koji će pokazati dokle seže aura onog koga je Srbijica izabrala da joj osvetli put u večno blaženstvo. Napaljeni i razalavljeni Albanci, računajući na podršku opštečovečanskog Zakona o inerciji, neće moći da se uzdrže i, poput Njutnove trule jabuke, pašće u suženo srpsko dvorište, želeći da svom mutirajućem kečetu pripoje Preševo, Bujanovac, Vranje, Surdulicu, Vladičin Han, Medveđu, Lebane, Kuršumliju… Tako će Srbija biti primorana da otpočne – sasvim legitimni i legalistički! – odbrambeni rat u kojem će se Veliki Vođa razotkriti čitavom svetu kao genijalni vojskovođa koji zna drevni koliko i tajni recept kako se naizmeničnim oblogama meke i tvrde sile ostvaruje „konačno rešenje”. U radikalnom kontraudaru, po principu sprženih bivolica, brzinom nevidljivog blickriga biće (najzad!) oslobođena sveta srpska teritorija zvana Kosovo.
I eto vam završne scene predstojećih predsedničkih izbora: Srpska vojska trijumfalnim kasom ulazi u Prištinu dok se sa razglasa, pobodenog na Gazimestanu, čuje kako Marvin Gej peva „Wherever I Lay My Hat (That’s My Home)”.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar